Недавно је, у издању „Вукотић Медије“, објављена књига „Глоги“, животопис прерано преминулог глумца Небојше Глоговца - деветог фебруара навршава се три године од његове смрти. С дозволом издавача доносимо неколико поглавља из ове књиге.

Дубина, лудило, таленат

Кад је на Академији рекла: „Ја сам из Требиња", Наташа Нинковић је приметила да су људи око ње почели да се згледају. „Јел' то беше Босна или Херцеговина?", неки су се гласно питали. Само се један момак тргао: „И ја сам из Требиња". У тренутку кад су им се погледи срели, требало је да протекне читав један секунд да би њено изненађење сменио осећај да није сама. Да има подршку. Неухватљиву и необјашњиву, али - подршку. Херцеговина је била прва спона која се, такорећи, сама наместила између њих. На тој осовини њих двоје су, касније, изградили читаву мрежу пријатељских односа.

- Кад смо радили вежбе на класи, лепо се видело да је посебан. Био је озбиљнији, зрелији, уз сву ту пуноћу живота коју је носио са собом. Имао је дубину, имао је лудило и имао је ненормални таленат. Издвојио се од самог почетка - каже Наташа.

Та класа била је једна од најспецифичнијих у историји Факултета драмских уметности у Београду, јер тешко да је и са једне друге (осим оне на којој су били Драган Бјелогрлић, Весна Тривалић, Жика Тодоровић, Мирјана Јоковић, Манда, Бода Нинковић...) на сцену изашло више маркантних глумачких имена. Поред Наташе Нинковић и Небојше Глоговца, у тој класу су студирали Сергеј Трифуновић, Војин Ћетковић, Нела Михајловић, Борис Пинговић... Ипак, сваки од ових вансеријских талената имао је и неку своју „ману". Само за Глоговца је важило да му не фали ништа.

- Тако му је текла и каријера. Све је радио лако, лако је носио и успех и неуспех - сећа се Наташа.

Студентски живот био им је обележен ратовима. Југославија се распадала по шавовима. Немаштина одавно више није куцала на врата, већ је седела по кухињама и дневним собама. Време је било толико турбулентно да је сваки дан представљао засебну историју. Али, млади глумци су живели међу зидовима Академије и то их је, изгледа, спасло. Проводили су дане и ноћи у другом свету, лепом и смисленом, и, захваљујући томе, из ненормалних деведесетих изашли, рекло би се, неоштећени. Просто, делили су шта су имали. А оно што су имали било је сочно. Упркос хаотичним годинама, чинило се да Глоговац потпуно неометано и сигурног корака иде својим животним путем.

- Одмах се видело да ће први да почне да ради. Да ће бити велики. То је била непобитна чињеница. Није било дилеме, није било „откривања" талента, он је „откривен" на почетку. Само је било питање колико ће високо са иде. Био је и стрпљив и паметан и мудар и сурово искрен.

Када је реч о суровој искрености, Небојша је заиста био неко ко уме без трунке задршке брутално да саспе све у лице. Сто пута га је Наташа питала: „Како је могуће да теби људи не замере када им све то изговориш?"

- Била је то нека врста ауторитета који му је дозвољавао да каже страшне ствари. Да полудиш и наљутиш се, али и да брзо заборавиш. Када би ми то било ко други рекао, само бих се окренула и отишла и с њим никада не бих проговорила. Али, када је он у питању, то је било другачије, јер је био исти такав и према себи.

А можда и због тога што се обраћао људима којима је, као и њему, стало до истине.

- Кад ме позове и каже: „Нале, добро ти је ово", то је било скоро печатирано уверење да сам успела да направим улогу. Али, знао је да каже и: „Добро ти је то, али мало си лагала...", а потом почне да анализира у ситна цревца. Онда бих ја скочила и почело би да пршти од речи и осећања.

Доста су радили заједно и то им је било заједничко уживање. Све је текло без много приче и сувишних објашњења. Осећали су једно друго и нису имали резерву. Први посао добили су у време, како се тада веровало, највеће кризе. Били су на другој години Академије и нису смели да снимају, јер су таква била факултетска правила. Ипак, прве велике паре, што се њих тиче - цело богатство, зарадили су снимајући рекламу за „Карић банку". То им је била прва „тезга", а после тога су играли заједно и у „Породичном благу", па у „Спаситељу". Много пута су делили кадар, али као антологијски моменат забележена је сцена из филма „Клопка".

Наравно, сурово искрена комуникација текла је у оба смера. И Наташа је умела њега да позове и каже му: „Стварно не видим разлог зашто си био на сцени". И опет би се расправљали. Она би тражила да призна да је направио компромис, а он је одбијао и проналазио најневероватније начине да избегне то признање. На крају, кад би се олуја стишала, позвао би је: „Добро, јесте, био је компромис".

Имао је свега за више живота

Војин Ћетковић и Небојша срели су се на пријемном, нашли су се у ужем избору, на часу балета. Са Војинове десне стране, стајао је момак с црном „микрофон" фризуром, и питао га је: „Да ли си некада био са балерином? Када раде шпагу, свашта ми падне на памет".

Одговорио му је шест година касније, када су већ били нове глумачке наде: „Био сам са балерином, нисам успео да направим шпагу. Али, знаш ли шта сам урадио... и баш сам те се сетио кад си ме ономад питао..."

Небојша је само процедио: „Па, то је био величанствени тренутак чим си се мене сетио."

Њих двојица су читав живот делили интиму, још од момента када је Небојша, као студент илегалац, спавао код Војина и ујутру га мамурног будио, насмејан од ува до ува, певајући Џејмса Брауна. Од кад нема Небојше, Војин је свестан да је изгубио јединог човека пред којим није имао тајну.

Доста тих интимних ствари делили су у гардероби, том светом месту за глумце, где улазе и излазе из ликова, где опипавају пулс и бивају потпуно голи, некада рањиви, неретко и снажни.

На факултету није било класичне гардеробе, имали су „самице", неке мале клаустрофобичне просторије, Војин и Борис Пинговић су имали једну, а у другој су били Сергеј и Глоговац. Сергеју су стално из Ужица слали храну и он ју је често заборављао у „самици". Десио се неки викенд или је, пак, био распуст, па је Сергеј заборавио велико парче сланине. Када је Небојша, после извесног времена, отворио „самицу" затекао је пацове. Војин је излазио из вежбаонице, пео се степеницама, и у полумраку је видео Глогија како сам за себе пева: „Свети боже, свети крепки, помози своме рабу Небојши и учини да Сергеј падне годину".

Прву заједничку гардеробу добили су као стипендисти Југословенског драмског позоришта. Небојша је утрчао у салон позоришта, са кључем у руци: „Твој ортак игра главну улогу и добили смо гардеробу." Додуше није била само њихова, делили су је са тадашњим ветераном Драгољубом Гулом Милосављевићем.

Гула је био љут, ишао је по позоришту и викао: „Ко је пустио статисте у моју гардеробу?" Често им је закључавао гардеробу. Једном се Војин, после представе, вратио кући у костиму јер није могао да уђе да се пресвуче. Када је, напокон, замолио Гулу да више не закључава, он га је питао зачуђено:

- Зашто да не закључавам?

- Зато што ћу да развалим врата!

- Ви то претите?

- Да, претим.

- Добро.

После је звао своју кћерку Владицу, која му је објаснила да они нису статисти, већ млади глумци и да су добри момци. Извинио им се, а Глоговца је све време звао Дреновац.

Као већ стасали глумци, имали су своју гардеробу, Небојша је, из њему знаних разлога, одабрао да буде на пола пута између тоалета и шминкернице. Све што су имали један другом да кажу дешавало се ту. После Небојшиног одласка, Војин је заменио гардеробу.

Обојица су имала тај горштачки карактер и знали су да буду сурово искрени један према другом. Умело је и да боли. Али су веровали у међусобну љубав, пријатељство. Чак и када су били љубоморни један на другог то су гласно изговарали. И један и други.

Једном су се посвађали око неке девојке. Војин је демонстративно отишао. После десетак минута вожње, окренуо је ауто и вратио се у „Кројач". Питао га је:

- Шта ти је ово малопре значило?

- Љубоморан сам.

- Онда је све у реду.

Сео је у ауто и отишао.

Професор Јевтовић им дуго није дозвољавао да раде заједно, желели су да играју Шекспира, али упркос њиховим молбама није хтео ни да чује. И одједном је попустио. Дошао је моменат да се покажу.

Глоги је питао:

- Шта ћемо сада?

Војин је држао књигу Шекспирових комедија, листао је и тражио нешто са два лика.

Кад их је професор упитао: „Ви немате вежбу?", углас су одговорили: „Имамо".

Узели су „Ненаграђени љубавни труд" и кренули су са прва два лика која се појављују. Нису пре тога читали комад, али урадили су прилично успешно ту вежбу. Глоги је играо слугу, Војин његовог господара и смислили су да фусноте Глоговац изговара наглас. Чак је и телевизија снимала тај игроказ. Уследило је гостовање пред шекспиролозима, прилазили су им академици, доктори наука, и говорили да је било јако чудно, да до тада нису видели такав приступ. Хвалили су их како тако млади већ имају своје виђење.

Војин је после тога сео и прочитао комад:

- То што смо извели нема апсолутно никаве везе са Шекспиром и све што је шекспиролозима било чудно потиче искључиво из нашег незнања.

Професор Влада Јевтовић је, 1993. године, о свом студенту забележио: „Небојша Глоговац је из Панчева, врло вешт, еластичан, брз, брзо реагује, прилагођава се, шармантно лаже, темпераментан, лукав, не улази у сукобе, ради на махове и одлаже све што може, упорно носи минђушу коју пред сваки час мора да скине. Нашао је себе у комичним жанровима, а у драмским ће се, надам се, тек наћи".

Касније се нашао много више у драмским него у комичним улогама, и то му је донекле сметало. Повремено је знао да уздахне: „Нико ме не зове за комедију".

Доста је сумњао у све што ради, није био несигуран, али дубоко се преиспитивао и трудио се да се максимално покаже. Професор Јевтовић им је говорио да, када изађу на сцену, то треба да буде став: „Е, ово вам је за све, за све што нам није ишло, за све што смо се мучили, и што смо приватно били несрећни или несхваћени. Када изађете на сцену, треба да буде - за све то."

Војин тврди да је Небојша „тога за све" имао за више живота.

Трудио се и знао је негде да то што говори на сцени може да допре до небеса. На тај начин је давао смисао свом животу и својој уметности. Никада није имао кочницу. Није се штекао. Није хтео да каже ниједну реч са сцене, а да је није до краја разумео, што је реткост. Инсистирао је код сваког редитеља, по цену да испадне глуп, да му се до детаља објасни, јер мора да зна зашто то говори. Био је перфекциониста. Многи би се сакрили и правили да знају шта значи. Али, не и он.

Умели су да буду и самокритични. Једном је Небојша гледао интервју Мије Алексића поводом улоге у неком Молијеровом комаду. Био је очаран, звао је Војина да му каже колико су површни у односу на то како је стара гарда прилазила улогама: „Ми смо за њих зеке пеке. Ми ћемо, бре, да упропастимо позориште".

А једном приликом је држао говор о томе како позориште стагнира, како нема добрих редитеља, глумци се углавном понављају, нема изазова. Војин га је након те тираде питао:

- Откуд знаш, када не идеш у друга позоришта, седиш само у Југословенском драмском?

Ништа није одговорио.

После два месеца му је рекао:

- Бојан Жировић је одличан глумац.

- Откуд ти сада то?

- Па, идем ја и у друга позоришта.

За та два месеца је одгледао већи део репертоара београдских позоришта.

Војин му се једном поверио:

- Усамљен сам, куме, много.

- Коначно... Знаш ли колико сам ја већ усамљен на врху.

Обојица су „погинули" од смеха.

Зубима кидао трње 

Нела Михајловић се сећа да је још од студентских дана био другачији од свих. Дешавало се да за пише неку своју мисао, некада би од тога настала песма.

- Радио је то узгред, између два часа на ФДУ, у кафани док пијемо, стопирајући од факса до Панчева, онако, за своју душу, и за нашу, ако нам их прочита. Ево једне.

Јебем ти све звезде
Јебем ти њихове зраке
што се спотичем на њих па
паднем гавом у блато.
Јебем ти их што су курве
да ми не укрсте
мачеве над главом и
одликују ме орденом
„мало пуке среће".
Еј, Боже бре промешај
те твоје карте
опет сам тропа
Боже, баци коцке
другом руком
мени стално падају
на ћошак
Ево ти крпа Боже
обриши ми куглу
мути ми се пред очима
па не видим ни где је
она ни где сам ја
Боже дај ми само једну
ружу без трња
док ја очистим трње
свака ми увене
Па да стигнем да јој је дам
пре оних са пластичним
цвећем у рукама
Умићу се ја Боже, само
воде ми дај, само кап,
уста ова да оперем
крвава и дебела
Да могу да је пољубим
Неће јој сметати крв.
Рећи ћу да сам зубима
кидао трње и да су ми
руке биле у две лубенице,
хтео сам срце да им извадим
па да јој дам оба и
ово моје.
Упакуј ме Боже па
јој ме поклони.

Када Нелу Михајловић позову да говори своју омиљену поезију на неким књижевним вечерима или на Радио Београду, она каже и ове стихове, не наводећи име аутора.