Незадовољан због маспока у Хрватској, Тито је говорио да ће употребити војску да среди прилике у земљи: „Боље да то учини наша војска, него нека друга". А онда, незадовољан српским руководством, рекао је да ће да иде у Ужице јер је „ту почело стварање Југославије и сада ћу тамо да кажем шта мислим". Почетком маја 1972. Тито је с пратњом кренуо у Западну Србију. У Чачку, Пожеги и Титовом Ужицу наишао је на одушевљени дочек. А онда, након великог митинга у Ужицу 8. маја, увече у разговору поред поред камина створено је језгро будућег фронта против српских „либерала", трио који ће после њиховог пада у октобру те године постати неприкосновен у Србији: Петар Стамболић, Дража Марковић и Никола Љубичић.

Претходни наставак: ПАД СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА (1)
Вашингтонске депеше и московске интриге 


...На Титову иницијативу, 29. новембра 1971. нашли су се Тито и Дража Марковић. До сусрета је дошло након што је Дража Марковић био у Титовој делегацији која је 23. и 24. новембра 1971. посетила Румунију. Тада су по повратку делегације разговарали у возу, највише о ситуацији у Хрватској. Тито је био љут и најављивао је енергичне мере.

Разговор је почео тако што је најавио да ће употребити војску да среди прилике: „Боље да то учини наша војска, него нека друга".

То је узнемирило Марковића, који је упитао где би то одвело земљу ако би војска ступила на сцену и рекао да није свеједно како ће изгледати Југославија после кризе с маспоком. Тито је онда кризу у Хрватској упоредио са оном у Чехословачкој и поновио да је боље да „наша армија среди ствари, него нека друга", при чему је очигледно мислио на Совјетски Савез. Дража је на то одговорио да Југославија с било којом варијантом „чврстог режима" не може да ужива углед у свету који данас има, и да би се увођењем таквог реда поставило питање шта смо онда радили последњих 25 година.

„Тито размишља о томе и прихвата овакво мишљење", рекао је Дража Марковић Здравку Вуковићу, директору Телевизије Београд и истакнутом либералу. 

У Србији су све време осећали притисак на партијско руководство на челу с Марком Никезићем и Латинком Перовић. На седници Председништва СКЈ 28. фебруара 1972. Петар Стамболић је у паузи рекао Здравку Вуковићу „да се у последње време осећа притисак из Армије на српско руководство и да је то посебно изазвано изјавом Латинке Перовић о већем присуству безбедоносног и војног фактора у политичком животу".

Стамболић је сматрао да то није требало чинити, јер „не треба отварати никакве нове фронтове", понављајући Кардељеве оцене, које му је рекао месец дана раније, 26. јануара на заседању Друге конференције СКЈ. За Тита је рекао да већ 20 година стално инсистира на негативним појавама у друштву, а да последњих година доноси закључке само на основу непосредних утисака и информација које добија, из чега произилазе његове противуречне изјаве о истом питању.

Генерал Иван Мишковић, доскорашњи шеф Управе војне безбедности а сада Титов специјални саветник за безбедност, 10. фебруара 1972. обавио је разговор с пуковником Стевом Кривокапићем, војним аташеом у Москви. Главни повод била је предстојећа Титова посета Совјетском Савезу, где се спремао „грандиозан дочек поводом 60. година његовог револуционарног рада, дочек какав се не памти".

Пуковник Кривокапић је рекао да је у вези оптужбе да је преносио материјале НКВД-а за Тита, на бази којих се он обрачунава са својим противницима (Мијалком Тодоровићем), а што су му рекли Веселин Ђурановић и Радомир Коматина, написао писмо амбасадору у Москви Вељку Мићуновићу и тражио да се то рашчисти. Мићуновић је обавио с њим разговор пре повратка у Југославију и рекао му да то не потеже, јер истрага не би ништа дала.

Кривокапић је рекао: „Добро, зашто вам је стало до тога да не разјаснимо ствари када се оптужујем да сам агент - веза између друга Тита и НКВД-а?"

Очито, постојао је страх од истраге, није се знало шта је било, коментарисао је Мишковић.

У том разговору Мићуновић је рекао, говорећи о Мијалку Тодоровићу када је овај био недавно на Конгресу КПСС у Москви, да је имао 30-40 минута разговор с чланом Извршног бироа КПСС, Генадијем Вороновим. Каже да не зна шта је он с њим разговарао, нити кога је о томе обавестио.

Истог дана, припремљена је и белешка о „сину Кире Глигорова, уреднику часописа „Идеје": „Редакција у приватном стану је врло луксузно намештена. Отишао је моментално у САД на последипломске студије, а сарадници су му Милутин Станисавац, који није члан СКЈ, и запослили су неког Вучелића који је истеран из редакције 'Студента'". На крају, закључује се: „Очито је да часопис финансирају странци."

Овим информацијама такође су оперисале и југословенске обавештајне службе које су са своје стране учврстиле Титове сумње. 

Значај пута у Гроцку за игре око руководства

Већ тада, ситуација у руководству Србије почиње да се компликује. Први потез је повукао Дража Марковић који је био незадовољан писањем „Политике" о њему. У питању су били написи о викендицама у Гроцки, где је Дража имао своју, у којима се наводило како му је изграђен пут до викендице, иако је тај пут изграђен средствима заинтересованих људи. Други проблем био је избор републичког секретара за културу, где се Дражино име помињало у негативном контексту.

Прво је то он лично саопштио главном уреднику „Политике" Александру Ненадовићу, 6. марта 1972. на пријему који је организовао за новинаре:

„Ви знате да се воде игре око најужег руководства Србије, при чему се мени додељује улога онога који треба да смени Марка Никезића и Латинку Перовић. Све полицијске информације говоре о томе. Зашто се не би могло претпоставити да ти, Саша, желиш да угрожене узмеш у одбрану?... Зашто ви у 'Политици' не бисте могли да будете организатори да се ја дискредитујем или компромитујем?"   

Два дана пре овога, Латинка Перовић је назвала Дражу и већ на куртоазно питање „Шта радиш", добила неочекивани одговор. „Пишем писмо Титу", рекао је љутито Дража. 

Латинка је одмах отишла у Гроцку где јој је Дража рекао да је после објављивања једног текста у „Експрес политици" уверен да се води акција његове дискредитације и да жели да свој углед заштити користећи сва средства, укључујући јавног тужиоца и председника Републике.

Ово је, наводно, узнемирило Латинку која је забринута за могућне последице, посебно уколико би дошло до арбитраже председника Републике, а имајући посебно у виду друге притиске којима је изложена политика Србије и њено руководство. При томе је поменула инсинуације из Словеније о опасности „економске хегемоније Србије и технократизма у Србији и сталне шпекулације о промени руководећих личности, посебно у ЦК Србије".

Генерал Никола Љубичић тврдио је да се Латинка „присетила" и његовог разговора с генералом Ђуром Лончаревићем, када је Љубичић тражио од Лончаревића да се определи: „Да ли си за Титову политику или за политику ЦК СК Србије?"

Тито је у марту на једном реферисању најавио Љубичићу да ће „ићи у Србију, тамо је сада проблем, тамо ствари не иду, они изгледа неће или не могу да за себе извуку никаква искуства из прошлости". 

Тада је Тито још рекао да ће да иде у Ужице јер је „ту почело стварање Југославије и сада ћу тамо да кажем шта мислим". И додао: „Оно је било историјско доба за оно време, али данас се ствара историја у новим условима". 

Пљескај - не пљескај

У априлу, Никола Љубичић је у свом дневнику забележио да је Тито тог месеца имао састанак са српским руководством, који је одржан на њихов захтев. Састанак је одржан 11. априла.

Тито им је „скренуо пажњу на све грешке које се испољавају у спровођењу партијске политике и односа према њему". Тада их је обавестио да ће почетком маја да иде у Ужице где ће и отворено да изнесе неке ствари. „Пошто иде у мој крај, то се ови из Републике нису могли искључити", забележио је Љубичић. Он замера српском руководству да их ова посета „није интересовала, па сам зато узео ствар у своје руке".

Дочек Тита у Ужицу је „испао изванредан, чак за републичке руководиоце мало неугодан, јер се видело у којој мери народ стоји уз друга Тита".

Љубичић то илуструје неком врстом инцидента. Наводно, када је колона пролазила улицом и када је Тито прошао, један човек је гласно узвикнуо: „Доста народе, не пљескај - ови други нису важни". Тешко би било претпоставити да би неко од присутних грађана правио тако софистицирану разлику а да није био упућен у Титове жеље или да није био инструиран да се на тај начин „обрати" народу.

Љубичић наводи како га је овакав „њихов однос према другу Титу подсетио на неке приче по Београду", а које су се „односиле на прошли састанак овог руководства са другом Титом", при чему Љубичић највероватније мисли на мајски састанак претходне, 1971. године. „Они су наводно тражили састанак да добију у времену, да се не би прерано изложили нападу с његове стране и с тим да спрече диференцирање које је већ отпочело". Желели су да „тестирају друга Тита", да „чују шта он о њима мисли" и виде који је његов „следећи потез". После састанка су причали да су сви неспоразуми с Титом решени, да је све у реди у да имају Титову подршку. 

Србија чека твој корак, друже Перо

У време Титовог боравка у Западној Србији, од 6. до 9. маја, размимоилажења међу српским руководиоцима нису остала само на начелној равни. Ту ће Дража Марковић да доживи своју потпуну конверзију и сасвим раскине са Марком Никезићем, Латинком Перовић и њиховом групом.

Он у својим „Дневницима" бележи одушевљени дочек на улицама од Чачка до Титовог Ужица (у Чачку је народ викао „еве га", а у Ужицу „ево га" и „ево Јованке"), чиме је Тито био веома задовољан.

После вечере тих дана остајало се с Титом дуже поред камина, док су се међу забављачима смењивали мали оркестар ЈНА, Никола Каровић, Аница Зубовић, Аца Трандафиловић и „мали Зоран Лековић". 

И у тако опуштеној прилици, уз песму и чашицу, Тито није попуштао, док је Дража разговарао с њим уз пуцкетање ватре која се разгоревала.

„Он је и даље незадовољан стањем", забележио је Дража Марковић. „Никезића, Кочу, Тепавца, Латинку - не може да прими. Не ради се о разликама. То је други концепт, друга позиција."

Дража га је убеђивао да се не отвара нова криза, него да се сачека партијски конгрес и обави редовни избор руководства. Тито се сложио и рекао да неће на митингу у Ужицу бити оштар, али да ће бити „одређен и јасан".

После митинга у Ужицу 8. маја, Тито је пред ручак пришао Дражи и питао га: „Јесам ли био фер и коректан? Нисам желео да драматизујем". Дража се сложио.

Наишао је у том тренутку и Марко Никезић. Његов коментар на Титово постављено питање био је: „Ја сам очекивао да ћете бити и оштрији." 

Дража Марковић је истог дана приредио свечану вечеру за Тита. Одлучио је да не пише здравицу. „Знао сам да је то теже, али био сам убеђен да је тако боље", записао је. „Мислим да сам успео, на добар начин, да кажем оно што сам сматрао неопходним, да акцептирам део критике коју сматрам оправданом, да изађем са ставом по питањима које сматрам значајним, да подржим позитивно у нашем курсу што сматрам оправданим. Парафразирао сам, при томе, мисао Кардеља о демократији и стабилности друштва", описао је Дража свој говор. Рекао је да не зна „како је примљен", али је претпоставио „свакако не добро од свих", не објашњавајући шта би у њему могло било коме да засмета.

Марко Никезић и Пера Стамболић су му одмах после вечере рекли да је све у реду. Тито је био задовољан и на његов предлог Дражина здравица је објављена. То је за Дражу, очигледно, било посебно важно, због тога што је он јавно био незадовољан односом штампе према њему и дискриминацији коју је, како је тврдио, неправедно доживљавао.

Оно што Дража, наводно, није приметио у својој здравици, приметили су други. У тој здравици, видело се одмах, он је изложио платформу о положају и одговорностима Србије у Југославији другачију од оне које је имало тадашње руководство Србије. Дража је рекао да Србија као највећа република има највише одговорности и „посебних обавеза" и да оно што се дешава у Србији има „далеко веће последице, него када се дешава на другом месту".

Било је то прихватања тезе о посебној одговорности најбројније нације у Југославији, из које су се извлачиле поставке „великосрпске идеологије" као логичне деформације у „најбројнијих нацији".

Либерали су годинама градили политику да Србија нема никакав посебан, ни изузетан положај у Југославији, различит од других република. Један од најистакнутијих протагониста тог курса, својевремено, био је и Дража Марковић.

Никола Љубичић је оценио да је Дража говорио „доста неодређено", али да је Тито у свом одговору „био јасан и одређен".

Те вечери, док су седели с Титом поред камина, Дража Марковић се нагнуо ка Николи Љубичићу и шапнуо му на уво: „Ја сам одлучио и обећао другу Титу да ћу сасвим следити његову политику. Кренућу у битку за исправљање грешака, макар се и сударио с неким!"

Љубичић признаје да га је то „искрено обрадовало".

Исте вечери, Љубичић је срео и Петра Стамболића, и рекао му да после Титових речи сви кадрови из Србије чекају шта ће он да учини.

„Србија чека на твој корак, друже Перо", рекао му је Љубичић док су корачали холом новог хотела „Палисад".

„Заиста тако мислиш?", упитао је Стамболић. Љубичић је потврдио. 

„Стамболић је отишао замишљен", забележио је Никола Љубичић.

Љубичићу је Дражин заокрет био велико охрабрење. „Те вечери сам се уверио да је друг Тито био у праву када је рекао да од кретања процеса у Србији зависи сређивање прилика у другим републикама и да је кључ решења за постојање снажне Југославије овог пута у решењу и сређивању стања у Србији", закључио је Љубичић.

Тако је те вечери, поред камина, створено језгро будућег фронта против „либерала" и трио који ће после њиховог пада бити неприкосновен у Србији - Петар Стамболић, Дража Марковић и Никола Љубичић.

Чворови и расплети

Тито је наставио да ствара своју конструкцију за предстојећи обрачун са ЦК Србије. На седници Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ 18. септембра 1972. усвојено је Писмо председника Јосипа Броза Тита и Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ, којим се Тито директно обраћао чланству Савеза комуниста Југославије, заобилазећи све друге партијске органе. Његови главни аутори били су Тито и Стане Доланц. Председништво ЦК СКЈ усвојило је писмо тек 30. септембра.

Писмо је било платформа за обрачун с „либерализмом". Чашу је прелио коментар НИН-а, објављен 1. октобра 1972. под насловом „Чворови и расплети".

На насловној страници броја био је Иво Андрић који је напунио 80 година. У тексту главног уредника НИН-а Франа Барбиерија оспоравало се да „нека пресудна одлука преко ноћи може да донесе расплет" и доводила се у питање „формула Александра Великог".

 „Алтернатива је сва у томе: пресећи или размрсити чвор? Пресецају најчешће они који не знају да размрсе", закључио је Фране Барбиери.

Пре тога, Петар Стамболић је оштро осудио ЦК Србије због тога што „неће да следи Титову линију", и да ништа не може да се учини, „док се не ликвидира институт либерализма на 10. спрату", где су се иначе налазиле канцеларије Латинке Перовић и Марка Никезића. 

Тито је затражио разговор с политичким активом Србије. Вероватно је реч о најдужем појединачном састанку у комунистичком свету, а да није посреди био скуп формата партијских конгреса. Трајао је од 9. па до 16. септембра. Испрва, састанак је требало да почне 4. септембра, али је одложен за 9. септембар. Овога пута, позван је веома широк круг учесника - од чланова Савета федерације до федералних функционера из Србије као и функционера из Градског комитета Београда.

Уочи састанка Никезић није хтео да тражи пријем код Тита, али је Тито позвао Никезића. „Мислим да те познајем. Ти ниси тражио консултације. Поносит си. Мислио си, шта имам ја да га консултујем - оно што би ми он могао рећи, ја ионако знам. Немачка штампа пише да ти од мене браниш демократију. Никезић, па то нема смисла", рекао је Тито.

„Доста ми је што одговарам за Србе, не могу још и за Швабе", одговорио је Никезић. Тито није прихватио шалу. „Познајем ја и Дражу и Перу", наставио је. „Добро, знате нас све, па одлучујте", узвратио је Никезић, рекло би се готово равнодушно.  

У недељу, 8. септембра, објављен је велики интервју који је Тито дао новинарки загребачког „Вјесника" Дари Јанековић. Тито је оценио да је VI Конгрес СКЈ био почетак слабљења улоге партије. „Партија је много изгубила на престижу после Шестог конгреса", оценио је Тито, „јер је настала нека еуфорија демократизације свега и свачега", а партија „не може да дозволи да се демократијом користи свако, па чак и класни непријатељ". На крају је закључио: „Дакле, с демократијом се ишло у превелику ширину."

О чему се ради?

Титов разговор са Активом Србије почео је у понедељак 9. октобра Титовом уводном речју. Тито је говорио о томе како се у Србији игноришу његови говори и нагласио да између ЦК СК Србије и њега постоје „идеолошке разлике". После Тита говорио је Дража Марковић који је представио преглед односа у партији после јулског разлаза и поновио оцену да „дуго траје манир тзв. антирежимског, а то значи антисоцијалистичког понашања".   

У уторак, пре почетка разговора, Латинка Перовић и Марко Никезић отишли су код Тита, с којим су били Стане Доланц и Киро Глигоров, и понудили му своје оставке. Он их није одбио, али је рекао да жели све да чује. На изласку из собе, Латинка Перовић је остала насамо с Титом и рекла му: „Нећете у Србији лако наћи Никезића. Он је увек био начелан и поштен."

„Тито ме, као и раније, ухватио за руку, и рекао: 'Па не ради се о вама двома'.

'Него о коме, питала сам?'" 

Разговори су трајали још два дана. Тито је у четвртак отишао у Карађорђево са Доланцом и Глигоровим. Најавио је да ће он да говори у понедељак, 16. октобра. Тада су право из Карађорђева дошли на седницу; није било никаквог сусрета пре ње. После Титовог говора није било никакве дискусије. Доланц је одмах ухватио микрофон и рекао да закључује седницу.

Никезић и Латинка Перовић отишли су код Тита.

„Дали сте сатисфакцију и хрватском и српском национализму", рекла је Латинка Перовић.

„Како то разговараш с Титом", ускочио је Доланц.

„Немој ти да ме учиш шта смем да кажем Титу", одбрусила му је Латинка.

Латинка Перовић је од свих српских руководилаца најхрабрије разговарала с Титом током три године колико је била на функцији. Када су Никезић и она поднели оставке, само један глас је био против, секретар Међуопштинске конференције СК из Прокупља Гордана Предић.  

Јованка Броз о „либералима"

У интервјуима које сам водио с Јованком Броз, она је увек истицала своје симпатије према српским „либералима", посебно према Марку Никезићу. Са Марком Никезићем и његовом супругом Зором, била је у честим и пријатељским контактима и после њеног нестанка из јавности.

Какав је био ваш положај у време смењивања Марка Никезића?

„Мени је јако жао што се то десило, јер то је било кад је био маспокрет, и онда кад су отишли хрватски руководиоци, и онда су они отуда притисли: морају и ови. А таман је Марко дошао на ту функцију. Марко је био по мом мишљењу једно освежење, верујте ми. Он је један врло паметан, врло разборит човек, послије Пере Стамболића.

Пера Стамболић је већ, онако, био фосил и није могао ништа ни да уради, али Марко Никезић је био једно освежење. Ја сам, онако, видела да би он могао да направи једну прекретницу. Када смо једном путовали за Младеновац, па смо се зауставили на неком пропланку, одмарали, а Марко Никезић је био са нама, ја сам се упутила да мало прошетам и видим да он иде за мном. Мислила сам, ваљда неће да ме пусти да ходам сама, јер нам је домаћин. Али, не. Он је дошао да ми исприча нешто о Косову и да ми каже да има јако пуно проблема. Ја сам погледала и рекла: 'Знаш Марко, нашао си цркву где ћеш Богу да се молиш. Ја ти ту не могу ништа. Могу само да, ево, направим то да једног дана некако вас позовемо на ручак, или на вечеру, вас, руководство, па да ви то лепо све Титу кажете.'"

„У међувремену долази до њиховог смењивања. Марко Никезић је једини од српских руководиоца који је к мени пришао и мислио да ја нешто могу да урадим. И ту се он није ни преварио, јер ја сам неке ствари могла и да урадим, да су ови српски руководиоци бар мало показали неког разумевања. Ја сам одувек била болећива према Косову. Стално сам причала о томе и могла сам ту неке ствари да преокренем, али никакве подршке није било. Тако да сам ја Марка Никезића видела као човека у Србији који би могао донети велике промене. То је тада било моје мишљење и данас је. Пошто су остали видели у Марку Никезићу једног врло способнога младог човека, који има једну потпуно другачију концепцију од оне коју је имао Перо Стамболић и ови прије њега, бојали су се и радили против њега.

И зато су разбили то српско руководство. Послије Пере - он је већ био обневидео, сав оронуо, ни до чега му није било - Марко Никезић долази просто као једно освежење, мени се чинило у то време, за партију у Србији и за целокупну ситуацију у Србији и целој Југославији. По ономе колико сам ја тада имала увида, и после, када сам се сретала много пута код Влатка Велебита и када бисмо попричали, видела сам да је ту изузетно тешка ситуација и да се њима, просто, подмећу клипови, штоно кажу, под точкове. Тако су пропале наде, ако не у препород, онда у прогрес Србије и модерну Југославију."

Да ли сте могли да утичете и спречите њихов пад? Шта је био узрок том паду „српских либерала"?

„Смењивање српског руководства ишло је аутоматски, после смењивања хрватског руководства. Није било никаквих шанси да српско руководство опстане, него се преко ноћи ишло да се исто уради у Србији. У Србији су предуго држали Стамболића, па онда је дошао Дража Марковић. Дража је био бучан човек, знао је да попије, па знао и да забрља. Макар је био далеко храбрији у поређењу са Пером Стамболићем. Стамболић је био један полтрон, подвлачи се стално, неће да говори ништа.

А друго, он је, на пример, требало да буде неки пандан Кардељу, Бакарићу, раније и Кидричу. Али он није био саговорник за њих. Ја сам због њега не знам колико пута у земљу гледала. Срамота ме било да слушам. Онда је то, знате, био један велики минус. Њима је такав био потребан. То не би прешутио, нити би то икада то урадио Марко Никезић, нити би то урадио Коча Поповић, нити би то урадио Милентије Поповић, нити би то урадио Плави, Мијалко Тодоровић. Сви они би одговорили. А овај није могао."

Мијалка Тодоровића и све остале оптуживали су да наводно држе контакте са онима које критикују и да желе да смене Тита.

„Није он одржавао никакве контакте. Ма они су се њега бојали. Он је био један изузетно паметан човек. Ја то знам јер сам била у Првом пролетерском корпусу кад је он био комесар тога корпуса. Ја сам тада њега упознала. Био је инжењер по занимању. То је изузетно способан руководилац и један говорник који није имао пардона ни пред ким. И они такве нису волели. Колико је само Коча претрпио! Мајко моја мила! Кажу да је Душан Чкребић објавио књигу о Кочи и да је у књизи написао да сам ја њега бранила. Бранила сам га пуно пута. Пуно пута. А свашта је доживљавао." 

 

___________________ 

Претходни наставак: ПАД СРПСКИХ ЛИБЕРАЛА (1):

Вашингтонске депеше и московске интриге