„Тешко је умрети од руке свог народа. Хитлер ме оптужује за велеиздају. Али с обзиром на моје заслуге у Африци, пружена ми је прилика да се отрујем цијанкалијумом и потом будем сахрањен са свим војним почастима", рекао је нацистички фелдмаршал Ервин Ромел свом петнаестогодишњем сину Манфреду 14. октобра 1944. „Два генерала су ми донела бочицу с отровом. Фаталан је за три секунде. Ако прихватим, ниједан од уобичајених корака против моје породице неће бити предузет, то јест против вас."

Гледано са растојања од 78 година, многи историчари и војни аналитичари мисле да Ервин Ромел, прослављени немачки фелдмаршал, не би био осуђен на смрт и потом обешен у Нирнбергу новембра 1946. године, само да није по наредби Хитлера извршио самоубиство калцијумцијанидом 14. октобра 1944, тачно две године пре егзекуције немачких нацистичких главешина у Нирнбергу.

За време Првог светског рата Ромел је као официр нижег ранга био на бојиштима у Румунији, Француској и Италији, где је стекао углед трезвеног и одлучног официра и брзо унапређен у чин капетана. Између Првог и Другог светског рата био је уважени инструктор у Војној академији у Потсдаму.

Кад је Хитлер јануара 1933. године дошао на власт и веома брзо консолидовао своју позицију, увео је 1935. године обавезну регрутацију и око себе окупио најугледније генерале, претежно аристократског порекла, а међу њима и Ромела, чији је отац био скромни учитељ. Хитлер је Ромела поставио као официра за одржавање везе између Министарства рата и Балдура фон Ширака, у то време вође Хитлерјугенда.

Због тешкоћа које су настале у комуникацији са фон Шираком, Ромел је склоњен с тог положаја и на Хитлеров захтев постављен за команданта батаљона који га је увек пратио кад год би путовао изван Немачке. Ромел је на том положају био и у току немачке инвазије на Пољску 1939. године, после које је добио чин генерал-мајора.

Када је 10. маја 1940. године 118 немачких дивизија напало Луксембург, Холандију, Белгију и Француску, Ромел је са својом 7. тенковском дивизијом прелазио у једном дану по 120 километара и већ 20. маја 1940. године, пре свих немачких дивизија, стигао у Абервил, јужно од Денкерка. Својим тенковима и пратећом пешадијом окружио је 1,7 милионa савезничких војника у Фландрији.

Британски војни историчар Корел Барнет процењује да је немачка операција на Западном фронту једна од најзачуђујућих у светској историји ратовaња. 

Пустињска лисица

Нешто мање од годину дана касније, Ромелова очигледна вештина и одлучност у командовању допринели су новим почастима, попут преузимања команде Афричким корпусом од кога се очекивало да у Либији спаси већ поражене Италијане.

Северна Африка је била место на коме је Ромел стекао највећу славу и статус националне војничке легенде.

Кад је фебруара 1941. године стигао у Африку, постигао је неколико брзих победа против Британаца и већ у априлу опколио је либијску обалску тврђаву Тобрук. Почетком 1942. започео је нову офанзиву, која је после битке код Ел Аламејна кулминирала заузимањем Тобрука.

Ромелови брзи и изненађујући напади изазвали су страхопоштовање и дивљење и непријатеља који су га назвали „Пустињском лисицом".

Али плима Ромелових победа није дуго трајала. Већ крајем октобра 1942. године изгубио је другу битку код Ел Алемајна, а затим и Тобрук. Његове трупе биле су исцрпљене, а снабдевање није било одговарајуће. Када је због  болести морао да напусти Тунис и врати се у Немачку, Африка је била изгубљена. Марта 1943, Хитлер је саопштио Ромелу - тада у чину фелдмаршала - да се у Африку неће враћати.

Иако је 1943. године Вермахт заједно са СС дивизијама имао на располагању 9 милиона људи под оружјем и представљао највећу светску војну силу, ситуација на источном фронту није се за Немце одвијала добро, Американци су већ били у Италији, а искрцавање у Нормандији и отварање западног фронта били су само питање времена.

После краткотрајног командовања немачким јединицама у Италији, Ромел је кренуо у северну Француску јер га је Хитлер у међувремену поставио за команданта групе армија Б, задужене за утврђивање "Атлантског зида" и одбрану француске обале од очекиване савезничке инвазије.

Супротно другим генералима, Ромел је мислио да чим искрцавање савезничких јединица почне, одмах треба извести контранапад. Неслагање с његовом идејом на крају је довело до слабог немачког одговора већ од првог дана инвазије, 6. јуна 1944, знаног као D-Day.

Али још од почетка пролећа 1944. године, Ромел више није имао илузија о немачким изгледима на победу и критички се односио према Хитлеровом вођењу рата, иако је дуго био Хитлеров љубимац. Ромелова вера у немачку способност за добијање започетог рата практично је нестала, а Хитлерова вредност као војсковође постала му је сумњивија него раније. Тек пошто је повучен из северне Африке, путујући кроз Немачку Ромел је видео колико је земља разорена и колика је моћ противника.

Штауфенбергова завера 

Дана 17. јула 1944. један британски авион-бомбардер идентификовао је из ваздуха Ромелов аутомобил и погодио га. Због повреде главе фелдмаршал је после краћег боравка у болници упућен кући на опоравак. 

Три дана касније, 20. јула 1944, пропао је атентат пуковника Клауса фон Штауфенберга на Хитлера. Као један од организатора означен је и Ромел, с тим што је Борман, за разлику од Гебелса, у то био сасвим убеђен. Иако можда Ромел није био уплетен у покушај ликвидације фирера, његов дефетистички став био је довољан да побуди Хитлерову сумњу.

Истина о атентату на Хитлера и разлозима за њега изгледају овако:

До 20. јула 1944, живот је изгубило 2,2 милиона Немаца, после 20. јула до краја рата погинуло је и умрло 4,8 милиона Немаца. Градови као што су Виртсбург, Потсдам и Дрезден били су у време атентата очувани, скоро нетакнути - да је атентат успео вероватно не би били разорени.

Пре 20. јула било је 15 намераваних али неизведених атентата на Хитлера. Највећи број је потицао из групе генерала Хенинга фон Трешкова и пуковника Клауса фон Штауфенберга, који се никад нису одушевљавали нацистима. Данас се зна да су завереници против Хитлера били претежно официри аристократског порекла. Они су мислили да се јединство Немачке може сачувати само брзим завршетком рата.

На истоку Хитлер је изгубио око 3,8 милиона припадника Вермахта, што је чинило око 2/3 укупно погинулих немачких војника у Другом светском рату. Де Гол се од краја августа 1944. налазио у Паризу, а до јесени су савезници ослободили целу Француску. У отпору савезницима на Западу, Хитлер је изгубио 116 хиљада војника.

Савезници су на тлу Европе имали већ око 1.700.000 војника и око 200.000 возила насупрот 58 немачких дивизија на изгубљеним положајима и војницима међу којима су били и мобилисани шеснаестогодишњаци. Немачка је већ била највеће згариште и највећа до тада виђена гомила „шута" . Чекао се крај, а знало се да ће Хитлеру и Немачкој завршни ударац задати Руси. 

Ервин Ромел је био осумњичен за учествовање у Јулској завери, али до данас није јасно да ли је за њу знао и био у њу уплетен. Живот му је испрва поштеђен, али неколико месеци касније Хитлер му је понудио избор: могао је да бира између самоубиства или јавног суђења и репресија над породицом. Ромел је извршио самоубиство испивши боцу цијанкалија 14. октобра 1944. године.

Сахрањен је са свим војним почастима, 18. октобра 1944. године. Највећи венац послао је Адолф Хитлер. 

Сећања Мандреда Ромела на последњи дан његoвог оца

Ромелов  син Манфред, после рата активан као политичар из редова ЦДУ и од 1974. до 1996. градоначелник Штутгарта, описао је последњи дан с оцем, пре него што је овај себи одузео живот. Манфред је тада имао петнаест година и већ годину дана је служио као војник у Луфтвафеу. На дан одређен за Ромелово самоубиство добио је одсуство да се опрости са оцем. 

__________________

(одломак из књиге "The Rommel's Papers", 1953)  

"...За мене, петнаестогодишњег помоћника Луфтвафеа, још увек је тада постојала аура славе око Хитлерове личности, упркос свему што сам чуо. Када је мој отац почео са критикама, обично сам покушавао да кажем нешто у корист режима. Своје аргументе он би ми износио са дирљивим стрпљењем. „Рат", рекао је једном, „ретко је ишта донео неком од људи који су у њему били ангажовани. Али они се обично ништа не питају. Када рат почне, настављате да се борите само да бисте извукли најбоље што можете. Али шта када више нема шта да се добије? Онда је боље одмах га прекинути. И то је, видиш, наша данашња ситуација, изузев што се боримо против непријатеља на Истоку пред којим нема предаје. Ту се ради о борби за наше животе, а то компликује ствар. Оно што сада треба да урадимо јесте да се побринемо да наши западни непријатељи окупирају целу централну Европу и да Русе задрже ван наших граница."

Када је мој отац чуо за пребацивање трупа са источног на западни фронт, експлодирао је. „Будале!", повикао је једном када је чуо да је тенковска дивизија послата из Пољске у Холандију. „Они не мисле ни на шта осим на своју кожу. Шта ће им да продуже свој бедни живот за још који месец? Источни фронт ће једноставно пући и следећи руски притисак ће их довести на немачку територију. А сви знамо шта то значи."

До тада нисам чуо ништа о покушајима мог оца да успостави сепаратни мир на Западу и никада ми није пало на памет да је могла постојати нека веза између њега и официра који су ухапшени после 20. јула. Због тога сам се још више зачудио када смо једног дана чули да се неки гестаповци мотају по комшилуку и да се јако интересују за све што се дешава у нашој кући.

Отприлике у то време отац и ја смо почели да скоро свакодневно шетамо кроз шуму близу наше куће. Једног јутра сам седео с њим у његовој соби, када је он изненада рекао: „Види Манфреде, могуће је да овде има људи који би хтели да ме уклоне тихо и без претеране гужве - у заседи у шуми, на пример. Али не намеравам да дозволим да ме то одврати од шетње. Дакле, од сада ћемо носити пиштоље. Можеш узети мој осмомилиметарски. Ови појединци никад не погађају из прве. Ако пуцњава почне, ствар коју треба урадити је запуцати наслепо ка месту одакле меци долази, а они ће скоро сигурно побећи у заклон или лоше гађати."

Испрва нисам сасвим схватио значење овог очевог упутства, све док ми једног дана касније није рекао: „Реци ми, Манфреде, шта мислите ви млади момци, када Хитлер одједном повеша гомилу људи који су га убеђивали, не сасвим без разлога, да је рат изгубљен и да треба да га коначно завршимо?"

„Не знам", одговорио сам, „свима им је већ доста мука од рата, али већина и даље верује да можемо да победимо на овај или онај начин."

„Али он је већ изгубљен", прекину ме он. „Шта да сам и ја изјавио да сам спреман да рат окончам, чак и против Хитлерове воље?"

„Зашто то питаш?", упитах.

„Ох, оставимо то за сада", рече. „У сваком случају, једно је сасвим јасно, неподношљиво је да судбина и добробит читавог народа зависи од хира неколицине. Мора да постоји нека граница, иначе се најфантастичније ствари могу десити а да то нико не примети."

Од тог дана и ја сам имао осећај да се приближава катастрофа.

У то време мој отац је био чврсто уверен да ће за неколико година доћи до рата између Русије и западних сила и, за разлику од већине официра који су исто мислили и посећивали нас, он је био уверен у победу Западног света, па макар и у даљој будућности. С тим у вези, с посебном јасноћом се сећам разговора који смо водили месец дана након очевог повратка из Француске. Било је око десет сати увече у његовој великој радној соби у Херлингену. Мој отац, одевен у своје смеђе једноструко цивилно одело, седео је наспрам мене у фотељи. У то време је поново био веома активан и енергичан, иако му је лево око и даље било отечено од ране. На друго око је годинама веома лоше видео и ја сам стога био повремено слат кући да му читам документе. Те вечери је то била реч о књизи о статистици дистрибуције сировина која га је интересовала, али она је већ лежала заклопљена на столу и ми смо причали о будућности, која је тада изгледала веома мрачно.

„Русија и Запад су као ватра и вода", рече отац. „Биће трвења и вероватно рата. Можда не одмах након нашег слома, јер је цео свет уморан од рата. Опасност ће доћи кроз неколико година."

„Лоша перспектива за Британце и Американце, зар не?", упитао сам. „Руске копнене снаге су много веће од западних."

„То није оно што ће решити ствар", одговорио је мој отац. „Да ли су наши бољи тенкови и лаке дивизије у Нормандији били од неке користи? Не, младићу, Американци имају команду над ваздухом и они ће је задржати. То је смртна казна за сваку копнену војску, ма колико велику, која мора да се бори без адекватног ваздушног покривања."

„Можда ће Руси чекати после рата", прекинула га моја мајка, „док се Американци не разоружају. Западни народи желе висок животни стандард и њихова војна индустрије ће бити претворена у цивилну."

„И тада ће Америка и Британија победити", одговорио отац. „Чак и ако Европа подлегне олуји са Истока. Не смемо заборавити да Британија и Америка имају поморску моћ и да могу свој ратни материјал да пренесу на било коју тачку на површини планете која је доступна мору..."

14. октобар 1944, Херлинген 

(...) Моја батерија, у коју сам се вратио неколико недеља раније, дала ми је допуст за 14. октобар. Напустио сам борбени положај врло рано ујутру и стигао у Херлинген у 7.00. Мој отац је већ доручковао. Придружио сам му се за столом и пошто смо завршили оброк отишли смо да прошетамо баштом.

„Данас у дванаест сати два генерала долазе овде да разговарамо о мом будућем запослењу", започео је отац. „Дакле, данас ћу сазнати шта је планирано за мене - суђење или нова команда на Истоку."

„Да ли би прихватио такву команду", упитао сам.

Ухватио ме је под руку и одговорио: „Драги мој дечаче, наш непријатељ на Истоку је толико страшан да сваки други обзир мора да попусти пред тим. Ако успе да прегази Европу, макар само привремено, то ће бити крај свега због чега је живот изгледао вредан живљења! Наравно да бих отишао."

Нешто пре дванаест сати, отац је отишао у своју собу на првом спрату и променио смеђу цивилну јакну коју је обично носио преко јахаћих панталона, у униформу Афричког корпуса, која му је била најдража.

Око дванаест сати тамнозелени аутомобил са берлинским бројем стао је испред наше баштенске капије. Једини мушкарци у кући осим оца били смо ја и капетан Херман Алдингер, очев пријатељ и тешко рањени војни ветеран. Из аутомобила су изашла два генерала, Бургдорф, крупан и црвеног лица, и Мајзел, ситан и витак, и ушли у кућу. С поштовањем и учтиво су затражили од оца да разговарају с њим насамо. Алдингер и ја смо изашли из собе.

„Значи, неће га ухапсити", помислио сам с олакшањем док сам се пео на спрат да нађем неку књигу.

Неколико минута касније чуо сам мог оца како се пење и улази у собу моје мајке. Желећи да сазнам шта се дешава, устао сам и кренуо за њим. Стајао је насред собе, бледог лица. „Изађи са мном", рекао је чврстим гласом. Ушли смо у моју собу.

„Управо сам морао да кажем твојој мајци", почео је полако, „да ћу бити мртав за петнаест минута." Био је миран и наставио је: „Тешко је умрети од руке свог народа. Али кућа је опкољена. Хитлер ме оптужује за велеиздају. С обзиром на моје заслуге у Африци", саркастично је цитирао, „пружена ми је прилика да умрем од цијанкалија. Два генерала су га донела са собом. Фаталан је за три секунде. Ако прихватим, ниједан од уобичајених корака против моје породице неће бити предузет, то јест против вас. Оставиће и моје људе на миру."

„Треба ли да верујемо у то?", прекинуо сам га.

„Да", одговорио је. „Верујем у то. Веома им је у интересу да случај не изађе у јавност. Иначе, наложено ми је да вас ставим под обавезу најстрожег ћутања. Ако и једна реч од овога изађе, они се више неће сматрати обавезаним да вас поштеде."

Покушао сам поново: „Зар се не можемо одбранити..."

Прекинуо ме је.

„Нема сврхе", рече. „Боље је да један умре него да сви погинемо у пуцњави. У сваком случају, муниције практично и немамо."

Кратко смо се опростили.

„Позови Алдингера, молим те", рекао је.

На мој позив, дотрчао је горе. И он се следио када је чуо шта се дешава. Отац је сада говорио брже. Поново је рекао како је бескорисно покушавати да пружимо отпор „Све је припремљено до последњег детаља. Одредиће ми државну сахрану. Тражио сам да се одржи у Улму. За четврт сата, ти, Алдингеру, добићеш телефонски позив из болнице Вагнершуле у Улму, рећи ће ти да сам добио мождани удар на путу за конференцију." Погледао је на сат. „Морам да кренем, дали су ми само десет минута."

Брзо се опет опростио од нас. Онда смо заједно сишли доле.

Помогли смо оцу да обуче кожни капут. Одједном је извукао новчаник. „Овде имам 150 марака", рекао је. „Треба ли да понесем новац са собом?"

„То сада није важно, хер фелдмаршале", рекао је Алдингер.

Отац је вратио новчаник у џеп. Док је излазио у предсобље, његов мали јазавичар, којег је добио као штене неколико месеци раније у Француској, скочио је на њега уз радосно цвиљење.

„Затвори пса у радну собу, Манфреде", рекао ми је и сачекао у ходнику са Алдингером док сам узбуђеног пса однео и гурнуо га кроз врата радне собе. Онда смо заједно изашли из куће. Два генерала стајала су на баштенској капији. Полако смо ходали стазом; шкрипање шљунка је звучало необично гласно.

Када смо се приближили генералима, они су подигли десну руку у знак поздрава. „Хер фелдмаршале", кратко је рекао Бургдорф и стао у страну да пропусти оца кроз капију.

Мајзел се окренуо према мени и упитао: „У којој батерији служиш?"

„36/7, господине генерале", одговорио сам.

Ауто је био спреман. СС возач је устао и отворио задња врата. Отац је ставио своју маршалску палицу под леви пазух и пре него што је ушао у ауто смиреног лица још једном је пружио руку Алдингеру и мени.

Два генерала брзо су се ушла у ауто и врата су се залупила. Отац се више није окретао док је аутомобил брзо кренуо узбрдо и нестао иза кривине. Када се возило удаљило, Алдингер и ја смо се окренули и ћутке ушли у кућу. „Боље да одем горе до твоје мајке", рекао је Алдингер. Попео сам се на спрат да сачекам обећани телефонски позив. Мучна утученост је искључила сваку помисао.

Запалио сам цигарету и покушао поново да читам, али речи више нису имале смисла. Двадесет минута касније телефон је зазвонио. Алдингер је подигао слушалицу: смрт мог оца је прописно пријављена.

Исте вечери смо се одвезли у Улм у пољску болницу где је лежао. Доктори који су нас примили су били узнемирени, очигледно сумњајући у прави узрок очеве смрти. Један од њих је отворио врата мале собе. Мој отац је лежао на кревету у својој униформи Афричког копруса, са изразом презира на лицу.

Тада није било сасвим јасно шта му се догодило након што нас је напустио. Касније смо сазнали да се ауто зауставио неколико стотина метара узбрдо од наше куће, на отвореном простору на ивици шуме. Гестаповци, који су се тог јутра појавили из Берлина, надзирали су околину са упутством да убију оца и упадну у кућу ако пружи отпор. Мајзел и возач су изашли из аута, остављајући мог оца и Бургдорфа унутра. Када је возачу дозвољено да се врати десетак минута касније, видео је мог оца погнутог напред, скинуте капе и с маршалском палицом која му је испала из руке.

Затим су се великом брзином одвезли до Улма, где је тело истоварено у болници; након тога генерал Бургдорф се одвезао у штаб Вермахта у Улму где је прво телефонирао Хитлеру да јави смрт мог оца, а затим и породици једног од његових официра из пратње, да издиктира мени за вечеру. Генерал Бургдорф, кога је 99 одсто официрског корпуса мрзело због његове бруталности, окончао је живот у Берлину у априлу 1945, након што се неколико дана тетурао пијан са Борманом у Фиреровом бункеру.

Можда најодвратнији део целе приче били су изрази саучешћа које смо добили од чланова немачке владе, људи који нису могли да не знају прави узрок смрти мог оца, а у неким случајевима су без сумње и сами допринели њој, речју и делом. Наводим неколико примера:

16. октобар 1944.
Примите моје најискреније саучешће због тешког губитка који сте претрпели смрћу вашег мужа. Име фелдмаршала Ромела биће заувек повезано са херојским биткама у северној Африци.
Адолф Хитлер

26. октобар 1944.
Чињеница да је ваш муж, фелдмаршал Ромел, умро херојском смрћу од последица задобијених рана, након што смо се сви надали да ће остати да служи немачком народу, дубоко ме је дирнула. Шаљем вам, драга моја фрау Ромел, искрено саучешће, моје и немачког Луфтвафеа.
У тихом саосећању, Ваш,
Херман Геринг

17. октобар 1944.
Драга моја фрау Ромел, поводом несрећног губитка који сте претрпели смрћу свог мужа, моја супруга и ја вам шаљемо изразе нашег најтоплијег саучешћа. У фелдмаршалу Ромелу немачка војска губи једног од својих најуспешнијих команданата, чије ће име заувек бити везано за херојску двогодишњу борбу Афричког корпуса. Будите уверени у наше најдубље саучешће у вашој тузи. Heil Hitler!
др Гебелс и фрау Гебелс.

__________________