Када је 19. октобра 1964. на Авали погинуо совјетски маршал и начелник Генералштаба совјетске армије Сергеј Бирјузов, нестао је важан сведок преломних догађаја тадашњих турбулентних година совјетског развоја. Херој битака на Доњецку, ослободилац Београда, маршал Бирјузов, био је једна од најважнијих личности „Кубанске кризе” у којој су се САД и СССР нашли на ивици нуклеарног сукоба.

У есеју „Ракетна армија Црвене заставе Виница", објављеном 2010. године, у одељку посвећеном главнокомандујућем Стратешких ракетних снага, маршалу Совјетског Савеза Сергеју Семјоновичу Бирјузову, поред других биографских података каже се: „Учествовао у припреми и извођењу операције 'Анадир'. Предводио је формирање 51. ракетне дивизије, њено прераспоређивање на Кубу и довођење у стање приправности..."

На месту главног команданта Стратешких ракетних снага и заменика министра одбране СССР-а, Бирјузов је био од априла 1962. до марта 1963, када је именован за начелника Генералштаба совјетске армије. Током овог кратког периода урадио је много, а резултати његовог рада су много година касније значајно утицали на квалитет борбене способности совјетских ракетних јединица.

Нови тип оружаних снага, Стратешке ракетне снаге, почетком 1960-их био још веома млад - одлуку о његовом стварању донела је совјетска влада 17. децембра 1959. До пролећа 1962. ракетне формације биле су већ на борбеном дежурству, али је било још много посла на њиховом развоју. Под вођством Бирјузова знатно је увећана и побољшана совјетска нуклеарна моћ.

Под његовим непосредним надзором извршена су летачка и конструкторска испитивања ракета базираних у силосима: ракета средњег домета Р-12У, Р-14У и интерконтиненталних ракета Р-16У, Р-9А. У мају 1962. године започео је развој ракете тешке класе Р-36, такође базиране на силосу, способне да савлада моћни систем противваздушне одбране непријатеља. У јануару-фебруару 1963. године, први ракетни пукови опремљени ракетним системима са ракетама Р-12У у Плунги (Литванија) и Р-16У у Нижњем Тагилу (Свердловска област) прешли су на борбено дежурство.

Ера Никите Хрушчова

Али, најважнији мотор развој совјетског нуклеарног наоружања и трци са Америком био је тадашњи први секретар ЦК КПСС Никита Сергејевич Хрушчов. Време владавине Хрушчова било је пуно важних догађаја: разобличавање „култа личности", сукоб с Комунистичком партијом Кине, лансирање првог Спутњика и човека у космос, кукурузна епопеја, Кубанска криза, пуцњи у радничке демонстрације у Новочеркаску. Он је био активни учесник стаљинистичког периода, али и његов уништитељ. Обећао је да ће да изгради комунизам до 1980. и покаже „мајку мајчину" Америци. Његова политика званично је касније названа волунтаризмом.

Посматрачи су изјављивали да не знају политичара 20. века који је до те мере био противуречна личност и са „трагично подељеном свешћу", као што је то био Хрушчов. Наводили су да је „и паметан и глуп, и добар и зао, самопоуздан и плашљив, театралан и политички баналан". 

Никита Хрушчов је био вулкан енергије. Корисне и бескорисне. Човек сањар, али жестоки прагматичар. Лукав, али и детиње наиван. Радан и маштовит, понекад без мере груб и властољубив. Експериментатор. Непредвидив. Једностран. Свакакав. Био је жртва вицкастог фолклора - звали су га „кукурузар" и „брбљивац". Припадао је ретком соју људи за које се каже да их „неће зло". Изражавао се директно, младалачки - капом о земљу и ципелом о сто.

Био је дубоко импресиониран Америком, посебно фармерском пољопривредом, па га је амбиција за њеним „стизањем и престизањем" гурала из утопије у утопију, толико да су његови сарадници јавно говорили да би било боље да је никада није ни видео. Када се вратио из Америке 1959, разочарано је рекао Анастасу Микојану да су Американци већ изградили комунизам.

Хтео је чак да створи аграрну партију у оквиру КПСС. Све се окончало конфузијом. То му је на другој страни створило и другу врсту проблема, исту ону с којом ће се суочити и каснији реформатори совјетског комунизма - да је „агент утицаја" Запада, пошто је често путовао и волео да путује. Тврди идеолози видели су у њему повампирење много опасније јереси - троцкизма.

Други, високи официри, генералитет и апарат безбедности, бојали су се његовог авантуризма, непредвидивих војних блефова који су могли да свет увуку у нови сукоб, пре свих са суперсилама.

Година 1961. била је година потпуног совјетског тријумфа и тријумфа „новог правца" који је захтевао Хрушчов. Почело је победом у космичкој трци, првим летом у свемир који је извео Јуриј Гагарин 12. априла 1961. године. Само недељу дана касније, америчка инвазија на Кубу у Заливу свиња окончано је катастрофом по Американце. На састанку са америчким председником Џоном Кенедијем јунa 1961. у Бечу, Хрушчов је заузео тврду линију. Онда је у ноћи између 13. и 14. августа изграђен Берлински зид који је овековечио блоковску поделу.

На крају, све је окончано до тада највећом совјетском нуклеарном пробом бомбе снаге 100 мегатона. Цео свет је видео совјетску нуклеарну и ракетну моћ.

Цар бомба

У октобру 1960. ЦИА је из СССР-а добила информацију да се Никита Хрушчов на састанку са лидерима комунистичких партија социјалистичких земаља хвалио огромним залихама нуклеарних пројектила у СССР-у: две стотине нуклеарних ракета су у стању да потпуно униште Велику Британију, Француску и Немачку, а три стотине других - да поразе Америку. „Имамо толико овог оружја да смо неке од њих претопили у тракторе", наводно се хвалио Хрушчов.

Истовремено, ЦИА је добијала извештаје из Москве да Хрушчов једноставно блефира, „игра за јавност" како би подигао свој ауторитет међу лидерима социјалистичких земаља. У ствари, СССР има мало пројектила, нема жеље да се започне рат, а комунисти нису у стању да ратују економски.

На крају XXII Конгреса КПСС 1961, одржан је велики концерт, на коме су наступили најпознатији совјетски уметници, а на крају и сатиричари Рудаков и Нечајев. Сада су заборављени, али тада су били на врхунцу популарности. После куплета о саобраћајним прекршитељима и лоповима, запевали су:

- Господа морају узети у обзир
да ми имамо ракете за њих...
- Сто милиона тона тротила
да их срчка удари.

Пре тога, на конгресу је говорио Хрушчов, рекавши да се управо сада тестира нуклеарно оружје и да може да се детонира бомба од 50 милиона тона. „А имамо још моћније, чак 100 милиона тона, али је нећемо употребити - ако то учинимо, ниједно стакло не би остало у Москви".

Публика је одговорила громогласним аплаузом. Било је то 30. октобра у 11.32 и 13 секунди, баш у тренутку детонације „Кузмине мајке". Са снагом 50 милиона тона ТНТ-а, ово је била најмоћнија нуклеарна експлозија у историји човечанства (за поређење - бомба бачена на Хирошими била је снаге 20 хиљада тона).

Детонација ове бомбе је примећена на Аљасци, Норвешкој, Гренланду, широм совјетског севера. У селима 410 км од епицентра експлозије разнети су кровови, разбацане брвнаре, срушене камене куће. На острву Диксон, 780 км од експлозије, попуцало је стакло на прозорима.

Експлозију су снимиле све сеизмичке станице на планети на свим континентима. Облак печурке подигао се 67 км у стратосферу, а ударни талас је три пута обишао глобус пре него што је нестао. Када је бомба била монтирана на платформу, водећи инжињери су се договарали како да је назову. Предлог је био „Цар бомба", али остало је „Кузмина мајка".

Тешко је превести шта то значи, али два пута је Никита Хрушчов претио у јавности „Кузмином мајком". Први пут на изложби „Индустријски производи САД" одржаној у Москви 1959, када је обећао Никсону да ће Америци показати „Кузмину мајку", а други пут на чувеном заседању скупштине УН 1960. када је лупао ципелом и такође претио „Кузмином мајком". Није лако превести овај израз, али он би могао да значи „показати шта је шта", пошто Кузма у руском фолклору важи за наопаког и злог младића. Ето, његовом мајком Хрушчов је претио Американцима. Сада се показало да је реч била о проби до тада најјаче нуклеарне бомбе. 

Ракете путују на Кубу

Идеја да се стратешке ракете са нуклеарним бојевим главама распореде на Куби, која се налази 180 км од САД (Флорида) и 11.000 км од СССР-а, припада Хрушчову, тада првом секретару совјетске Комунистичке партије, који је уједно био и врховни командант Оружаних снага СССР-а и председник Савета министара СССР-а.

Према његовом мишљењу, конвенционалним наоружањем није било могуће обезбедити одбрану Кубе у тренутној војно-политичкој ситуацији. Само ракете са нуклеарним бојевим главама могле би да постану поуздано средство одвраћања од агресивних планова Сједињених Држава.

„Крајем априла 1962. године", пише генерал армије А.И. Грибков, један од главних програмера операције „Анадир", „Хрушчов је поделио ову идеју са чланом Политбироа Централног комитета КПСС Анастасом Микојаном, истичући да се само на тај начин, по његовом мишљењу, може гарантовати безбедност Кубе..."

Микојан је отворено посумњао у то, напомињући да је то веома опасно, на шта је Хрушчов одговорио да „то јесте чак и авантуристички..., али ако направимо корак уназад, наш противник ће направити корак напред..."

„Своје мишљење Хрушчов је такође изнео у разговору с руководством Министарства одбране, као да жели да се увери да је у праву", пише Грибков. „Министар одбране, маршал Родион Малиновски, објаснио је да америчке ракете средњег домета „Јупитер", стратешки стациониране 1961. у Турској (15 ракета постављених на борбено дежурство у априлу 1962) могу да стигну до виталних центара Совјетског Савеза укупно за 10 минута, док је нашим интерконтиненталним пројектилима потребно 25 минута да погоде америчко тло. По свему судећи, овај разговор је додатно ојачао Хрушчова у идеји да је потребно одмах деловати... У случају америчког напада на Кубу, једноставно нећемо имати времена да јој помогнемо ако не одлучимо да своје ракете поставимо на острво... Али главна ствар која га је бринула била је да ли ће Сједињене Државе започети нуклеарни рат. Вероватноћа тако драматичног исхода догађаја била је веома велика..."

Према америчким аналитичарима, САД су у то време надмашивале СССР у нуклеарном наоружању 10 пута, док је према совјетским аналитичарима америчка премоћ била 15-20 пута. Уз то, сваке године Америка је пуштала у погон један ударни носач авиона носивости од 70 хиљада тона, каквих у Совјетском Савезу тада није било. Те 1961. године, међутим, Американци су пустили у рад не један, већ три јуришна носача авиона одједном, укључујући и један нуклеарни, и саградили атомску ракетну крстарица која ће га пратити. Осим тога, Американци су у време кубанске кризе имали и 9 нуклеарних подморница са ракетама Поларис-А1, по 16 ракета, било је планирано да се направи 41 такво пловило, а изграђени су и у употреби били и стратешки бомбардери које Совјети уопште нису имали.

На састанку Савета одбране СССР-а расправа је трајала дуго. Већина његових учесника подржала је Хрушчова, који је тврдио да ће „постављање ракета на Куби вратити паритет између СССР-а и САД, и ми ћемо моћи да разговарамо са Американцима као равноправним партнерима..." На крају састанка одлучено је да „Савет министара, Министарство одбране и Министарство морнарице организују тајну испоруку трупа и војне опреме Куби..."

Жетва шећерне трске

Како би припремио операцију „Агадир", Бирјузов је одлетео на Кубу као „инжењер Петров". Прва извиђачка група стигла је авионом који је летео као припремни за наводно отварање редовне линије Москва-Хавана. Неколико дана касније, главна група је одлетела на Кубу под маском совјетских пољопривредних стручњака, инжењера и техничара за наводњавање и мелиорацију.

Нуклеарне (тачније, термонуклеарне) бојеве главе за ракете достављене су на Кубу дизел-електричним бродом Индигирка, водећим бродом тадашњих совјетских антарктичких експедиција, и теретним бродом Александровск.

У складишту Индигирке било је више од 160 нуклеарних пуњења, укључујући 60 бојевих глава за ракете Р-12, 80 пуњења за крстареће ракете, 12 пуњења за тактичке ракете Луна, авио-бомбе и морске мине. У случају напада потенцијалног непријатеља, брод је био опремљен потребним оружјем, а капетан Индигирке Алекеј Пинежанинов имао је тајно наређење: „Ако постоји претња од заробљавања, брод мора бити потопљен!"

Путовање Индигирке, „пловила од посебног значаја", које је трајало од 16. септембра до 4. октобра, лично је контролисао Хрушчов. Укупно је на Кубу послат 21 брод са деловима и наоружањем Стратешких ракетних снага.

У међувремену, док је трајало пребацивање трупа на Кубу, ТАСС је умиривао светску заједницу изјавама попут: „Совјетски Савез не треба да доставља ниједној земљи, па ни, на пример, Куби, средства која има како би одбила могућу америчку агресију... Наше нуклеарно оружје је толико моћно ... да нема потребе тражити место за његово постављање негде ван СССР-а..."

Министар одбране Малиновски је позвао Алексеја Грибкова и дао му следећи задатак. „'Чим све ракетне јединице буду стављене у пуну приправност, јавите се мени лично. Само мени, ником другом'", присећао се генерал Грибков шта му је Малиновски саопштио. „'Ваш главни задатак је да контролишете спремност ракета и трупа за борбену употребу. Запамтите и реците Плијеву да упутства која је добио лично од Никите Сергејевича о употреби стратешких ракета Р-12, Р-14 морају бити стриктно и прецизно спроведена. Наиме, ракетни дивизион треба да буде стављен у акцију, понављам, само уз личну дозволу Врховног команданта... Ми размештамо ракете на Куби само да бисмо одвратили могућу агресију Сједињених Држава и њених савезника. Нећемо да започнемо нуклеарни рат, то није у нашим интересима... О спремности ракетних снага ћете ме обавестити следећом лозинком...' Министар одбране се мало замислио, погледао ме и јасно изговарајући сваку реч рекао: 'Директоре, жетва шећерне трске иде добро...'"

Почетак кризе

Четрнаестог октобра, амерички извиђачки авион У-2 извршио је снимање из ваздуха у рејону кубанског села Сан Кристобал, провинција Пинар дел Рио, где су опремљена лансирна места за стратешке ракете. Амерички декодери, пажљиво проучивши примљене фотографије, дошли су до недвосмисленог закључка: совјетске ракетне јединице стигле су на Кубу.

Америчко ваздушно извиђање је 17. и 18. октобра направило је нове слике кубанске територије, на основу којих се могло судити о брзом напредовању радова и распореду совјетских ракета. Ово је повећало узнемиреност не само у највишим ешалонима америчке моћи: река цивила са својим стварима у паници је појурила у суседни Мексико.

Амерички председник Џон Ф. Кенеди се 22. октобра обратио нацији на радију и телевизији говором у којем је описао ситуацију на Карибима и указао на опасност од размештања совјетских пројектила на Куби.

У закључку, Кенеди је рекао да ће се свако лансирање пројектила са кубанске територије у правцу територије било које државе западне хемисфере сматрати ударом Совјетског Савеза на Сједињене Државе, који захтева одмазду.

Овај говор, као и дипломатске и војне акције које је након њега предузела америчка влада, били су кулминациони тренутак Кубанске ракетне кризе. Две велике силе биле су на пола корака од нуклеарне катастрофе.

Кенеди је сутрадан, 23. октобра, потписао Директиву бр. 3504 о увођењу поморске блокаде („карантина") за све врсте офанзивног оружја увезеног на Кубу.

Совјетском руководству је 24. октобра путем радио-прислушкивања постало познато наређење америчкој стратешкој ваздушној команди: „Припремите се за нуклеарни напад!" Америчка инвазија на Кубу требало је да се догоди 26. октобра.

Тог дана све јединице ПВО стациониране на Куби стављене су у стање приправности.

Истог дана команданту совјетских снага стигла су два наређења која су смиривала ситуацију. Поновљено је да је забрањена употреба нуклеарног оружја без дозволе Москве и наређено да се зауставе сви радови на постављању нових ракета „јер то иритира Уједињене нације".

Преговори

Министар правде и председников брат Роберт Кенеди састао се 27. октобра увече са амбасадором СССР-а у САД Анатолијем Добрињином и у име председника изјавио да ће Сједињене Државе, уколико совјетске стратешке ракете одмах не буду уклоњене са Кубе, бити принуђене да започну непријатељства најкасније у првим данима следеће недеље. Он је додао да председник САД „жели да избегне рат по сваку цену", али ризик од војне катастрофе расте са сваким сатом. Дакле, стране треба да се договоре буквално у наредних неколико сати.

Ако је размештање ракетних база у Турској једина препрека постизању решења, онда, рекао је млађи Кенеди, „председник САД не види непремостиве потешкоће ни у решавању овог питања... На крају крајева, распоређивање ракетних база у Турској је формализовано званичном одлуком НАТО-а... Међутим, председник је спреман да о овом питању преговара иза кулиса". 

Москва је такође била узнемирена развојем ситуације. Хрушчов и Президијум ЦК КПСС били су спремни на чињеницу да би фаталне поруке са Кубе могле стићисваког тренутка. Свакодневно су се одржавали састанци, процењивала се ситуација и разрађивале различите опције. Хрушчов је, пошто је добио поруку од Кенедија, одлучио да одмах дâ позитиван одговор, тим пре што је амерички председник у замену за повлачење ракета из  Турске гарантовао неагресију на Кубу. Сваки минут је био дуг, па је одлучено да одговор совјетске владе у целини буде јавно емитован на московском радију, што је био јединствен случај у светској дипломатији. Али, према Хрушчовљевим речима, „одлагање би било равно смрти".

Коначно, Правда, гласило КПСС-а, објавила је 28. октобра Хрушчовљев апел председнику САД Џону Кенедију, у чијем завршном делу је речено: „Слажемо се да повучемо са Кубе она средства која сматрате нападачким... Слажемо се да ово спроведемо уз резолуцију УН. Ваши представници ће дати изјаву да ће Сједињене Државе повући своја средства из Турске..."

Председник Сједињених Држава није каснио са одговором: „Поздрављам вашу поруку и сматрам је важним доприносом у циљу мира..."

Совјетска влада је 30. октобра добила одлуку председника САД да елиминише америчке ракете у Турској, али без помињања њене везе са кубанским догађајима. Тиме је званично Кубанска ракетна криза окончана.

Афера Пенковски

О Кубанској кризи написано је много књига, посебно након пада Берлинског зида. Она је била прва тема којом је почела руско-америчка сарадња на изучавању Хладног рата, тако да се о њој и њеном току готово све зна.

Оно што се догодило у овој кризи имало је великог, чак судбинског утицаја на даљи развој догађаја у Совјетском Савезу. Између осталог, био је то најважнији разлог за каснију заверу и уклањење Хрушчова са свих функција.

Остало је неразјашњено, међутим, колико је све што се дешавало заиста било изненађење за једну и другу страну и да ли је у позадини ипак било неких „безбедносних осигурача" који су  унапред били активирани како догађаји не би измакли контроли. Мистериозна ствар с тим у вези јесте „афера Пенковски", названа по пуковнику ГРУ-а Олегу Пенковском који је због одавања суперповерљивих совјетских тајни ухапшен управо 22. октобра, на дан када је Кенеди објавио блокаду Кубе. На Западу су Пенковског сматрали најважнијим шпијуном кога су икада имали.

Олег Пенковски је био тај који је обавестио Американце да се СССР у карипској кризи неће ослањати на интерконтиненталне балистичке ракете, већ на балистичке ракете средњег домета Р-12, које су амерички извиђачки авиони касније и открили на Куби. Пенковски је пружио и тачне информације о војним плановима и вероватној стратегији СССР-а у потенцијалном сукобу, укључујући и могуће заузимање Западног Берлина као одмазду за америчку инвазију на Кубу. Пенковски је унапред обавестио Запад и о почетку нове серије нуклеарних тестова на полигону Семипалатинска, заказаних за 1. септембар 1961. године, после скоро трогодишње паузе и упркос поновљеним обећањима совјетске владе да их неће обнављати.

Али, он то није чинио сам. Веровало се да је иза њега стајао шеф КГБ-а генерал Иван Серов који му је и обезбеђивао информације. Други високи официри, генералитет и апарат безбедности, попут маршала Бирјузова, бојали су се Хрушчовљевог авантуризма и непредвидивих војних блефова који су могли да  увуку свет у велики сукоб.

Шта се десило са завереницима?

Серов је оптужен, али не као завереник, већ да је „изгубио будност", због чега је деградиран: произвели су га у чин генерал-мајора, послали у провинцију и одузели му титулу хероја Совјетског Савеза.

Варенцову је такође одузето звање хероја Совјетског Савеза и звање главног маршала артиљерије, и он је деградиран у чин генерал-мајора.

Смрт маршала Бирјузова

Веровало се да је иза њих је стајала особа која није била толико истурена као они - управо маршал Сергеј Семјонович Бирјузов. Веома раширена је верзија да је маршал Бирјузов, тада као командант стратешких оружаних снага под чијом командом су биле и нуклеарне јединице, био тај који није желео да ризикује и да је он послао Пенковског да достави Американцима доказе да Хрушчов само блефира и да СССР не располаже ракетама којима је претио.

Совјетски Савез је тада имао само четири нуклеарне подморнице са по три ракете које су имале домет 600 километара, док су Американци поседовали девет подморница, а свака је имала по 16 ракета са дометом од 2.200 километара, које су се испаљивале на дубини од 60 метара. Совјетске подморнице, дакле, морале би да стигну скоро до саме обале Америке, како би имале у домету своје циљеве.

Овај случај показује управо како су армије и војно-индустријски комплекси супротстављених блокова сарађивали један с другим, контролишући све, па чак и властити сукоб.

У то време створена је и истинска завереничка група за свргавање Хрушчова. На њеном челу био је некадашњи шеф Комсомола и касније шеф КГБ-а, Александар Шељепин - „гвоздени Шурик". Важно место у тој групи имао је и Бирјузов као начелник Генералштаба совјетске армије.

Хрушчов је смењен две године касније, 14. октобра 1964. године. А само пет дана касније, 19. октобра, начелник Генералштаба маршал Бирјузов је, долазећи на прославу ослобођења Београда, погинуо у авиону који се забио у Авалу. То приликом страдале су укупно 32 особе међу којима и цела совјетска делегација. Ту су погинули и још неки истакнути завереници против Хрушчова и сарадници Шељепина, претендента на совјетско вођство уместо Леонида Брежњева.

Тадашњи шеф југословенске Управе безбедности, генерал Иван Мишковић Брк, рекао ми је да су Совјети само једном, одмах после пада авиона, питали за ову несрећу и више се нису интересовали за детаље истраге.  

Тако је Кубанска криза свој епилог можда доживела на београдској Авали.