Текст на спомен-плочи која деценијама стоји на једној згради у Милешевској улици у Београду подсећа на судбину човека пристиглог с великим таласом избеглица из Русије и Украјине који је пре стотињак година запљуснуо Београд и оставио значајан траг у српској култури. Звао се Степан Михаилович Куљбакин и "до доласка у нашу земљу био је професор у Харкову и Одеси", пише на овој спомен-плочи. Стотину година након Куљбакина, у Србију поново стижу хиљаде избеглица из Харкова, Одесе и других украјинских и руских градова тражећи у Србији свој привремени или трајни нови дом.

Колико ћеш обратити пажњу на неку спомен плочу зависи од више ствари: од висине на коју је постављенa, боје, упадљивости, властитог расположења. Прелазећи пре два-три јутра те три-четири стотине метара Милешевске улице, између ресторана „Димитрије" и Београдског драмског позоришта, обратио сам, чини ми се, први пут пажњу на таблу која стоји на кући на адреси Милешевска 61.

Плоча делује старо, чак и урезани текст није више на свим местима најчиткији. Ипак, уз не превише труда, може се прочитати следећи текст: „У овој кући је живео и радио од 1924-1941 године Др Степан Куљбакин, редовни професор Београдског универзитета, Катедра за Словенску филологију и општу лингвистику, старословенски језик. Члан Српске академије наука од 1920. године, докторирао у Петрограду 1908. године. До доласка у нашу земљу био је професор у Харкову и Одеси".

Енциклопедијски сажеци доступни на интернету откривају нам да се Степан Куљбакин родио у Тбилисију 9. августа 1873. године. У родном граду је завршио гимназију, док је дипломирао у Одеси. Имајући у виду његову доб, а у контексту најславнијег становника Тбилисија у последњој деценији деветнаестог века, он се у том граду замало мимоишао са пет година млађим Јосифом Висарионовичем Стаљином.

Након преузимања доцентуре у Одеси, он прве две-три година двадесетог века проводи путујући по Балкану. По повратку се не задржава у Одеси, него прелази у Харков који је у то време већи и важнији универзитетски и научни центар. Тако постаје најпре ванредни (1905), а затим и редовни (1908) професор Универзитета. Уз српски језик, у средишту његовог научног интереса су пољски и старословенски, а бави се и палеографијом те акцентуацијом.

Бежећи од рата у Харкову

Године објављивања његових књига и научних радова сугеришу нам представу о научнику који није превише оптерећен „буком и бесом" вањског света. Ипак, то што се ви не интересујете за политику и историју, не значи да се политика и историја не интересују за вас. Клупко судбине које је довело надвојводу Фрању Фердинанда пред „браунинг" Гаврила Принципа одредило је и наставак живота Степана Куљбакина.

Врло брзо после Октобарске револуције, тачније већ седамнаестог децембра 1917, бољшевици улазе у Харков, а десетог јануара престаје сваки отпор противничких украјинских снага. До средине априла 1918, Харков је био главни град Украјинске народне републике Совјета, а затим су град привремено преузели Немци уз помоћ својих украјинских помагача.

О окрутности рата који је у наредних неколико година беснео тим крајевима, имамо аутентнично уметничко сведочанство у Црвеној коњици Исака Бабеља. Човеку попут Куљбакина ту није било места. Кренуо је пут избеглиштва који ће га крајем 1919. или почетком 1920. довести у новоосновано Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца.

Како истиче Марк Томпсон, најупућенији истраживач биографије Данила Киша и утицаја који су на његово образовање оставили педагошки радници пореклом из царске Русије који су још и после Другог светског рата предавали на гимназији у Цетињу, односно на факултетима у Београду, прве избеглице из Русије захваћене грађанским ратом стигле су у Југославију већ крајем 1919.

Влада у Београду је на крају прихватила око четрдесет хиљада избеглих из бољшевичке државе. Већина њих населила се у Србију и Црну Гору, трагом историјских веза ових земаља с њиховом домовином као и заједничком православном вером. Царска Русија је због Србије ушла у рат 1914. године, регент Александар се школовао у Петрограду, црногорске везе са Русијом су старе и легендарне, а постоји такође и родбинска повезаност између руске царске и српске и црногорске династије.

Бели Руси

Србија, а затим и Југославија, подржавала је антибољшевичке снаге у рату који је трајао до 1923, када је недалеко од Београда основана Руска православна загранична црква. Југославија није признала Совјетски Савез све до јуна 1940. године, кад је Други светски рат већ увелико почео.

До тог тренутка, број руских имиграната у Југославији се усталио на 20.500, пошто се велики део њих селио даље на Запад, како су се мирили с чињеницом да су последице револуције трајне. Избеглиштво у Југославију, Бугарску и Турску доживљавано је привременије од оног у Француску или Америку.

Како је забележио Владимир Маевски: „Руси су се усељавали у Србију неоптерећени квотама, визама, рестрикцијама, пасошима или било чим сличним. Пријатељска земља примила је Русе, не отежавајући им улазак формалностима какве су постојале у другим европским земљама или у Америци."

Били су названи Белим Русима, по њиховом учешћу или симпатијама према Белој гарди  које су се бориле против Црвене армије. Многи од њих нису били етнички Руси, него Украјинци, Белоруси или припадници неке друге нације. Често боље образовани од домицилног становништва, дали су велики допринос југословенској култури, образовању и науци.

Посебан траг на Београдском универзитету уз Степана Куљбакина остављају и Теодор и Кирил Тарановски, Владимир Фармаковски те Александар Соловјев. (У другој генерацији тај допринос су дала и најмање два Кишова пријатеља: Леонид Шејка и Предраг Матвејевић.)

Стаљинов рођендан 

Кад су савезничке снаге у Другом светском рату преузеле иницијативу, уплашили су се могућности доласка Црвених ослободилаца. Кад су совјетске снаге заједно с Титовим партизанима у другој половини 1944. године ослободиле Београд, епископ Руске православне цркве у Београду журно је скинуо војне заставе царске Русије које су висиле са засвођене таванице и послао их  у Њујорк. У дну цркве, гроб генерала Пјотра Врангела, главнокомандујећег Беле армије на Криму, који је организовао масовну евакуацију 1920. године, покривен је једном сликом.

Године 1945, у новој Југославији је остало само седам хиљада Белих Руса. Међу њима није било Степана Куљбакина. Он је умро природном смрћу, дана 21. децембра 1941, на рођендан Јосифа Висарионовича Стаљина, на шездесет трећи рођендан човека који се доселио у његов родни Тбилиси у време кад га је он напустио. На тај исти дан, у Рудом, у источној Босни, уз саму границу са Србијом, основана је Прва пролетерска бригада из које ће израсти Народноословодилачка војска Југославије.

Након Титовог раскида са Стаљином, као у варијацији на „цензурисање" фотографија, цензурисан је календар, па ће генерације и генерације школске деце учити да је Прва пролетерска основана дан касније, 22. децембра 1941, што ће бити и дан проглашен за државни празник - Дан армије. Као у некој ироничној варијацији, мада већина извора као дан Куљбакинове смрти одређује 21. децембра, понегде се наводи и 22. децембар.

Ипак, Степан Куљбакин је практично цело кратковеко постојање Краљевине Југославије проживео у тој земљи, просперитетној и оклеветаној. Прве четири године свог југословенског егзила провео је предајући старословенски језик у Скопљу, а затим добива посао на Београдском универзитету и настањује се у Милешевској улици на броју 61. У тој ће кући живети до краја, до смрти.

Траг професора Куљбакина 

Не може се рећи да у новој држави и у њеној престоници није препозната Куљбакинова научна изврсност. Већ од 1921. је дописни члан Академије, а од фебруара 1925. је њен редовни члан. У приступној беседи говори о „речничкој страни старословенског језика".

Унутар азбучног низа свих досадашњих академика САНУ, мистични хир алфабетске случајности смешта га тачно између Скендера Куленовића и Ђуре Курепе, као да његову лингвистичку ригорозност ограничава с једне стране песничким темпераментом, а с друге фатализмом математике.

Огроман је низ важних људи у српској култури у чијим је биографијама Куљбакин као предавач на факултету оставио трага. Примера ради, Меша Селимовић га у Сјећањима и после неколико деценија од властитих студентских дана потенцира као свог професора.

Није ово ни место ни контекст за опширније нотирање најважнијих Куљбакинових научних доприноса: од Хиландарских листића до палеографских и језичких испитивања Мирослављевог јеванђеља, као ни за издвајање најважнијих јединица из његове богате библиографије.

Кога занима ово потоње, треба да завири у свеску 3-4, XXIX године „Јужнословенског филолога" из 1973. године где је Нада Ђорђевић на једанаест густо штампаних страница скрупулозно навела „библиографију радова Степана Михаиловича Куљбакина" од 1898. до 1950. године.

У пропратној белешци, тадашње уредништво овог часописа себе у целини прозива „непосредним и посредним ученицима" овог „великог учитеља".

Стотину година након Степана Михаиловича Куљбакина ка Европи поново надиру избеглице из Харкова и оближњих крајева. Део њих поново у Србији тражи свој привремени или трајни нови дом. Та се чињеница, посве природно, у највећем делу јавности гледа кроз потпуно краткорочан контекст пораста цена најма станова или чак цена некретнина. Уз најнормалнију људску жељу да се рат што пре заврши и да свако ко жели може да се врати у завичај, ваља ипак имати на уму да ако се оно на шта ми овде немамо никакав утицај ипак настави, људи које је мука натерала да издалека овако дођу, могу у будућности овде међу нама оставити дубок траг.

И не односи се то само на људе из Украјине и Русије, него и оне који долазе из крајева одакле раније није било избеглица на нашим просторима. Давно је речено да се историја не понавља, али се римује, а исто тако и да увек постоји први пут.

Будуће спомен плоче можда ће се пре налазити на Новом Београду, у Белвилу или код Старог аеродрома, него у старим (historical) деловима града, можда и неће бити камене, него тек QR код који ће на неком паметном телефону нове генерације сажимати нечију судбину лаконскије од енциклопедијске јединице и раскошније од песме. Од људске природе све се свакако брже мења.