Већина историчара нема неку посебну асоцијацију на први јули 1991. Неко опседнут енглеском краљевском породицом, можда ће се сетити да је то био тридесети рођендан Дијане, принцезе од Велса. Неко опет упућен у Кину и њену повест, можда се присети седамдесете годишњице утемељења Комунистичке партије Кине. Не ради се, међутим, о Азији и утемељењу, него о Европи и укидању. Тог 1. јула 1991. у Прагу је, наиме, официјелно расформиран Варшавски пакт

Будимпешта; Ускрс (по грегоријанском календару). Према прогнози, кише није требало да буде ни за лек, но у оно рано поподне, кад још није време за ручак ако се доручковало касно, киша почиње да лије. Добра прилика да се оде до Мађарског народног музеја односно „Magyar Nemzeti Muzeum". Волим да поредим Народни музеј Србије са народним музејима држава успоредивих по броју становника и површини, као и по историјском искуству. Мађарска се ту сасвим добро уклапа.

Можда и кључна разлика између ова два музеја јесте што у оном будимпештанском нема уметничких слика, кипова и других артефаката значајних мађарских и светских уметника. То вероватно стоји другде, у Националној галерији или неком сличном месту. Ово је заправо више нешто што би се могло назвати „историјским музејом", односно институција која нуди експонате о свим историјским периодама људског живота на територији данашње Мађарске.

Сеусово благо

У приземљу је најпре сјајна поставка експоната из времена Римског царства, понајпре из колекције фамозног „Сеусовог блага".

Становита хрватска енциклопедијска јединица овако описује дотичне археолошке налазе: „Четрнаест комада раскошно украшеног сребрнога столног посуђа из античкога доба названога по римском патрицију Сеусу, чија се посвета налази у средњем медаљону једне од посуда. Претпоставља се да је он благо бјежећи из Рима негдје закопао, али није сигурно гдје. О томе се споре Хрватска, Мађарска и Либанон. Претпоставка о панонском простору као локацији блага темељи се на томе што се на једној посуди спомиње језеро Пелсо (латински назив за Балатон); у Хрватској је претпостављена локација Барбарига крај Пуле. Посуђе је израђено између IV и V ст., а било је похрањено у великом брончаном вједру из VI или VII ст. и захваљујући тому сребро је сачувано од оксидације. Пет великих сребрних тањура различите величине украшено је искуцавањем и niellom. У средњем медаљону и на рубовима налазе се призори Сеусове гозбе и лова, лова на каледонскога вепра итд. Пет врчева с окомитом ручком украшено је женским ликовима и биљним мотивима, а један дионизијским призором. Двије ситуле украшене су призорима о Хиполиту и Федри, а ваљкаста посуда са стожастим поклопцем приказом женске тоалете."

Проактивношћу владе Виктора Орбана, односно спремношћу да се плате десетине милиона евра, ти величинствени комади сребра завршили су у приземљу импресивне зграде на пештанском Музејском тргу.

Сеусово благо има сопствене одаје, а остатак сталне поставке простире се на два спрата и започиње са каменим добом.  То је она стандардна варијанта подастирања археолошких трагова нађених на властитој територији, а који потичу из времена када ништа слично савременим националним идентификацијама није постојало ни у натрухама.

Нема тога, међутим, превише. Много више пажње је посвећено доласку мађарских племена из азијских степа у срце Европе, односно њиховим најдубљим пенетрацијама у ткиво старог континента. На великим зидним мапама су са становитим поносом означени градове и покрајине до којих су у деветом и десетом веку стизали наводни преци данашњих Мађара.

Спратови историје

Кад се дође до друге половине Средњег века, историја Мађара је већ страшно испреплетена са историјом Срба и осталих Јужних Славена. Свако мало се помињу топоними босански, хрватски и српски, као и ликови из наше историјске и књижевне баштине, што кулминира појавом Јаноша Хуњадија званог Сибињанин Јанко.

Слично се наставља и са временом Османских освајања. Стога се у овом Музеју налази, између осталог, и портрет Мехмед-паше Соколовића. Цела ова секција музејске поставке завршава се експонатима из времена коначног ослобађања Мађарске од турске окупације.

Има нешто што на психолошком нивоу отежава једнократне посете великим музејима: кад дођете до најзанимљивијих делова, већ сте преуморни од онога што сте већ видели. Кад крене епоха Хабсбуршке монархије, експоната је највише и најзанимљивији су: од Моцартовог пијанина и клавира Франца Листа до целог низа књига и новина из осамнаестог и деветнаестог века. У периоду између Аустро-угарске нагодбе из 1867. и Сарајевског атентата 1914, Мађарска пролази кроз својеврсно златно доба које је овде изузетно богато документовано.

Кратки двадесети век за Мађарску није био нарочито срећан. Можда и зато две велике просторије са експонатима из тог периода јесу натпросечно мрачне. Међу експонатима ту је и плакат на српском језику прогласа начињеног у Бачу 18. априла 1941. где „Vitéz Vattay Antal" уверава становништво да ће „мађарска администрација чувати личну и имовинску безбедност" сваког грађанина.

Ипак, ако је судити само по овом музеју, совјетска окупација је за Мађаре била трауматичнија од нацистичке. Након што посетилац прегледа артефакте из времена од 1945. до краја осамдесетих, а затим и неколицину оних који призивају прве слободне посткомунистичке изборе, ноге га саме вуку према вратима на којима пише излаз.

А пре излаза, у висини очију, на белом зиду је последњи ескпонат Мађарског народног музеја, институције која чува успомену на целокупну мађарску историју.

Да ли, дакле, историја Мађарске завршава крајем осамдесетих година прошлог века?

Последњи експонат мађарске историје врло је тачно и прецизно датиран. Датум је, дакле, 1. јул 1991. године.

Пенкало од злата и иридијума

Претпостављам да ни већина историчара нема неку посебну асоцијацију на први јули 1991. Дан насред прве године последње декаде двадесетог века; неко опседнут енглеском краљевском породицом, можда ће се сетити да је то био тридесети рођендан Дијане, принцезе од Велса. Неко опет упућен у Кину и њену повест, можда се присети седамдесете годишњице утемљења Комунистичке партије Кине. Не ради се, међутим, о Азији и утемељењу, него о Европи и укидању - тог 1. јула 1991. у Прагу је, наиме, официјелно расформиран Варшавски пакт.

Сам експонат је, наиме, једно елегантно - наливперо. Испод уоквиреног и стаклом заштићеног наливпера у раскошној дрвеној кутији је „легенда" исписана на мађарском и енглеском језику у којој стоји како је дотично пенкало направљено од злата и иридијума, скупа са припадајућом кутијом на унутрашњости чијег поклопца је угравиран грб Краљевине Шпаније, Фелипе Гонзалес, тадашњи шпански премијер, поклонио првог јула 1991. у Прагу Јожефу Анталу, тадашњем председнику Владе Мађарске, а да овај њиме потпише документ о расформиравању Варшавског пакта.

На трагу лоше схваћених Фукујаминих теза, Гонзалес и Антал су можда помислили да Мађарска и Европа тога дана - излазе из историје. Коминике којим је Варшавски пакт престао да постоји осим председника Владе Мађарске, потписали су и (пот)председници односно премијери Албаније, Бугарске, Пољске, Румуније, Чехословачке, ДДР-а и СССР-а. Међународна војна организација утемељена у мају месецу 1955. једва, дакле, да је напунила 36 година пре него је угашена.

Варшавски пакт био је одговор на оснивање НАТО савеза шест година пре тога, односно у априлу 1949. Неко наиван те је 1991. године засигурно помишљао да и НАТО тешко може да поживи и преживи још шест година, сада кад је остао без главног такмаца и разлога за постојање.

Ипак, шест година након што је Варшавски пакт угашен, НАТО је био на пола пута реимагинације сврхе властитог постојања у виду малтене хуманитарне организације, пошто је доктрина „хуманитарне интервенције" већ била теоретски утемељена, као и краткорочно имплементирана кроз кампању бомбардовања положаја војних формација босанских Срба и чекао се само повод да се кроз бомбардовање СР Југославије, а о „округлој" и јубиларној годишњици оснивања овог војног савеза, та доктрина практично прогласи и за официјелни raison d'être.

На излазу из музеја

Политичке фигуре какве су били Фелипе Гонзалес и Јожеф Антал незамисливе су изван хладноратовског контекста. Гонзалес (рођен 1942) био је лидер Социјалистичке радничке партије Шпаније, левичар дакле, трећи по реду шпански премијер након краја франкистичке диктатуре.

Начин на који је шпанска транзиција спроведена, као и улога коју су у њој имале леве политичке снаге и идеје, дубински је повезана са тадашњом расподелом моћи у свету. Јожеф Антал је био десет година старији од Гонзалеса. Са очеве стране био је потомак ситног мађарског племства, док је са мајчине стране имао и трагове јеврејског порекла. Био је активан учесник устанка из 1956, па је након совјетске интервенције неколико пута хапшен и затваран. Највећи део социјалистичког периода провео је радећи као библиотекар и историчар медицине.

Као представник Мађарског демократског форума на преговодима о реформи Устава крајем осамдесетих година, Антал постаје препознатљива фигура у јавности те је као такав изабран за премијера након првих демократских избора. Здравље му се затим погоршало већ почетком мандата те је умро пре него се његов четворогодишњи мандат и завршио (крајем 1993).

Данас се по њему зове једна од зграда Европског парламента у Бриселу, а наливперо које је добио на поклон стоји на почасном - последњем - месту, крај самог излаза из музејске поставке која путника намерника у сат-два-три-или-четири спроводи кроз целокупну историју Мађарске и Мађара.

Првог јула прошле године, Република Словенија је преузела ротирајуће шестомесечно председавање Европском унијом. Десило се то тачно на тридесету годишњицу полуфарсичног „десетодневног рата" између Територијалне одбране Словеније и Југословенске народне армије, рата који је трајао од 27. јуна до 7. јула 1991.

Нико се није сетио да тог дана пада и тридесета годишњица гашења Варшавског пакта, да се тај војни савез самоукинуо тачно три дана након што се држава на ничијој земљи између Варшавског пакта и његовог западног такмаца почела у крви распадати. Берлински зид је пао. Порука на другом зиду је била јасно исписана, али мало је, као и увек, било пророка у стању да је прочитају.