Одеса је млад град, чије постојање једва да пребацује два века, а већ је толико пута пролазио кроз несреће и катастрофе... Оно шта је Одеса некад значила оставило је трагове широм света, све до њујоршке Мале Одесе, односно Брајтон Бича. Пушкин је некада тврдио да у Одеси мирише Европа - Одеса је физички ближа Бечу и Атини него Москви и Петрограду - а Чарлс Кинг пише да у Брајтон Бичу мирише Одеса.

Књигу какву је о Солуну написао Марк Мазовер, књигу какву заслужује сваки прави град, сваки град достојан да се назове градом, о Одеси је написао Чарлс Кинг.

У уводу описује како је Одеса изгледала 1867, кад ју је туристички посетио Марк Твен, град широких улица које се секу под правим углом, град углавном ниских кућа, двоспратница и троспратница начичканих уз булеваре, град ужурбаних пешака на плочницима под дрвећем багрема. Таква каква је била, Одеса је Твена подсетила на - Америку.

И мада су људи на оближњим локацијама живели од памтивека, Одеса као Одеса у време Твенове посете није постојала ни пуних седамдесет пет година. Град је, наиме, основан, утемељен 1794, па је у том тренутку у Одеси сигурно било људи старијих од Одесе саме.

За разлику од Констанце и неких других црноморских лука, Одеса није древни град. Одеса је млађа од Вашингтона, примера ради, а заправо је врло слично замишљена.

У време док тај део црноморске обале чврсто контролише Османско царство, на локацији данашње Одесе налазило се насељено место, село звано Хаџибеј, док је у близини била тврђава по имену Јени Дуња. Чак и они који нису вични турском језику, препознаће да име тврђаве значи - скоро пророчански - Нови свет.

Кад у последњој деценији осамнаесетог века, у једном у низу руско-турских ратова, Катарина Велика припоји тај део света све већој Руској царевини, на сцену ступа „оснивач града", човек који се родио у Напуљу као син тамошњег шпанског конзула и његове жене, ирске племкиње. Јун је месец 1749, дечак се рађа под именом Хосе Паскал Доминго де Рибас и Бојонс. У земљи у којој ће се уписати у историји остаће запамћен као Осип Михаилович Дерибас.

Дан када је настала Одеса

О плаћеницима са Запада који су се на руској страни борили у руско-турским ратовима, о њиховим романескиним судбинама могла би се написати књига, као што је вероватно и написана, и то не само једна. Овде је довољно рећи да је Дерибас учествовао активно у освајању Хаџибеја те да је ускоро схватио да је његова локација идеална за луку, нарочито у контексту благе климе, јер би то практично гарантовало бродовима зиму без леда, што је нешто чиме се ниједна тадашња руска лука није могла похвалити.

Пред царицу је изишао са планом да забачено село претвори у драгуљ њених нових јужних поседа. Царици се идеја допала. 27. маја 1794. издала је едикт у којем се потенцира „благородна локација Хаџибеја на Црном мору уз предности повезане с тим". Наредила је изградњу лучког и трговачког центра именујући у истом документу Дерибаса као „главног начелника" пројекта.

Дерибас је, по неким сведочењима, од новог града био замислио да начини источнији - и лепши - Напуљ. Трагајући за именом, допало му се име давне грчке колоније нешто даље на обали: Одесос.

Тo је било у складу са тадашњим руским обичајима „прекрштавања" старих татарских имена насеља русификованим грчким називама. На тај начин су имена добили Севастопољ („Августов град") и Херсон („Златни град"). Последњу реч је, међутим, по легенди имала најмоћнија жена у руској историји, Катарина Велика инсистирајући да име града и луке буде у женском роду: отуд Одеса.

Било како било, у Службеном гласнику Руског двора у јануару месецу 1795, први пут се помиње град Одеса. 

Ришеље на Црном мору

Први талас брзог развоја Одесе прекинут је смрћу Катарине Велике. Њен наследник Павле Први је скоро програмски подривао све њене „пројекте", сукобљавајући се такође са њеним миљеницима.

Током Павлове владавине Одеса стагнира и Дерибас је депресиван због краја свог сна. Ипак, овај период руске историје трајао је само пет година. Након што је Павле смакут, наследио га је његов син Александар коме ће Одеса опет бити важна. Дерибас, међутим, Павлову смрт није дочекао.

У другој фази развоја Одесе кључну улогу ће имати још један човек са Запада, чувеног презимена: Ришеље. А што се Дерибаса тиче, његову успомену најлепше чува знаменита улица у самом срцу старог језгра Одесе, ритуална пешачка променада и пословични корзо, место где локалци кад уђу у прву младост „кужирају" симпатије, а туристи се шећу са благо опуштеном доњом вилицом, улица која се зове Дерибасовскаја.   

Ришеље пак, односно Арман Еманул Софија-Септимани де Винеро де Плеси, гроф де Шинон, 5. гроф Ришеље (1766-1822), близак је сродник фамозне „Црвене еминенције", најмоћнијег човека на двору Луја XIII; чувени кардинал био му је, наиме, деда-стриц.

Он је после Француске револуције ступио у руску службу, па га је 1803. цар Александар поставио за градоначелника Одесе, као и главног администратора целе Новорусије, задуженог за сва војна, трговачка и административна питања.

Ришеље је затекао Одесу као релативно мали град, али с већ јасно начињеним обрисима раста и ширења које је поставио Дерибас у сарадњи са холандским архитектом по имену Франц де Воланд. За време његовог градоначелниковања, број становника видно расте, а он гради зграду позоришта, неколико школа, укључујући и гимназију те библиотеку и велику штампарију.

Куга у Одеси

Није, међутим, Ришељеу било суђено да га прате само добра времена. За његовог мандата десила се и прва од великих несрећа које су задесиле овај град: једна од последњих европских епидемија бубонске куге.

Све је почело у врелом августу 1812. Најпре се разболела играчица запослена у локалном позоришту која је и умрла већ након 36 сати од првих симптома. За дан-два, разболело се још неколико људи из позоришта: од реквизитера до глумаца. Сви су имали исте почетне симптоме: главобоља и вртоглавица, затим мучнина и повраћање, а све праћено општом слабошћу и умором.

Ускоро се смртоносна епидемија раширила по граду. У новембру исте године, Ришеље наређује апсолутни карантин и самоизолацију. Нико од тридесет две хиљаде становника није смео да излази из кућа. Поштовање наредбе осигуравало је пет стотина козака. То је био једини начин да се заузда болест од које је умирало четрдесет људи дневно.

Карантин је укинут након девет и по недеља, тачније шездесет и шест дана. Биланс је био страшан: од тридесет две хиљаде становника, више од две и по хиљаде је умрло; практично сваки дванаести грађанин Одесе био је жртва куге.

Оњегинова Татјана

Шест година након Ришељеове смрти, његов град му је одао почаст статуом која се, ево, после два века сматра једним од његових главних симбола. Статуа се налази на врху фамозних Потемкинових степеница.

На свечаном откривању статуе одржана су три говора: један на француском, један на италијанском и један на руском, сасвим у складу са космополитском природом града у којем у тој епохи уз Русе и Украјинце живе и Турци, Татари, Јевреји, Румуни, Грци, Бугари, Срби, Албанци, Италијани, Пољаци и Молдавци.

У маси присутних издвајао се висок и маркантан плавооки мушкарац, губернатор Новорусије и први важан политички лидер града Одесе који је био Рус. Звао се Михаил Семјонович Воронцов. Он није био било ко: истакао се у рату против Наполеона, а Толстој га именом помиње у Хаџи-Мурату.

Такође, успео је да се ожени изузетно занимљивом дамом, Елизаветом Браницком, званом Лиза, Потемкиновом пранећакињом. Лизина мајка, грофица Александра Браницка, држала је Потемкина за руку у самртним часовима, док је овај губио своју последњу битку са упалом плућа. 

Лиза Браницка - после ступања у брак грофица Лиза Воронцова - уписаће се у Одесу и у историју руске књижевности због кратке, али страствене афере са највећим руским песником свих времена: Александром Сергејевичем Пушкином.

Песник је у Одеси био у некој врсти прогонства, али је велика звезда. Грофица Воронцова и иначе је била склона флерту. У класи којој су припадали гроф и грофица Воронцов, прељуба се није сматрала нарочито зазорном, ако би се поштовала правила дискреције. Пушкин је, међутим, што у кулоарима, што у подругљивим стиховима, исмевао грофа Воронцова који је, да ствар буде гора, практично био његов претпостављени, пошто је, према царевој наредби, Пушкин формално био државни службеник.

Воронцов је на неколико начина покушавао да се реши Пушкина, а то му је напослетку и пошло за руком у заплету са необично бизарним, скоро би се могло рећи, библијско-кафкијанским оквиром. Наиме, на Одесу се у једном тренутку обрушила најезда - скакаваца!

Обрачун с непријатељем подразумевао је да га се најпре боље упозна, па је Воронцев одлучио да пошаље групу службеника по селима у околини Одесе да по ливадама и травњацима броје скакавичија јаја. Такав задатак је доделио и једном Пушкину! За овога је то било сувише понижавајуће, па је поднео оставку на државну службу. 

После тога, цар је одлучио да из одеског егзила песника пошаље на друго место. Воронцев је био задовољан, а Пушкин је своју романсу са Лизом „шифровао" у Оњегинов однос са Татјаном Ларином. 

Ера Жаботинског

После „ере Воронцева", за време Кримског рата долази до још једне фазе стагнације у развоју града. Ипак, одмах након што је Кримски рат завршен, важност Одесе поново долази до изражаја. Град се додатно потврђује као кључна лука за извоз жита.

Период друге половине деветнаестог века је такође и период пораста важности јеврејског елемента у Одеси. Крајем столећа, проценат Јевреја у граду се пењао и до 37 посто.

У последњим деценијама деветнаестог века, Одеса се железницом повезује са Кијевом, Харковом и Јашијем. Кад је реч о „јеврејској Одеси" с краја деветнаестог и почетка двадесетог века, три парадигматичне фигуре су Лав Троцки, један од првих нобеловаца из сфере медицине - Иља Иљич Мечников те нарочито Владимир Јевгењевич Жаботински, активиста, војник, циониста, писац, један од најзначајнијих људи за стварање Израела, можда и најутицајнији мислилац за израелску политику данас, личност по којој је у Израелу именовано највише улица, тргова и паркова (чак педесет и седам), што га чини највише „официјелно комеморираном" особом у историји јеврејске државе.

Његов живот је био фасцинантан, а у контексту „духа времена" у Одеси, посве је незаобилазан његов роман Пет. Жаботински је роман написао на руском језику 1935, а прво издање је штампано и објављено наредне године у Паризу. Роман је током четрдесетих година преведен на хебрејски и у Израелу се доживљава као класик. Иначе, Жаботински је незаобилазан у савременој израелској књижевности и као књижевни преводилац: он је први човек који је на хебрејски превео песме Едгара Алана Поа Гавран и Анабел Ли као и делове Дантеове Божанствене комедије.

Роман Пет, међутим, у остатаку света био је доскоро практично потпуно непознат. Први превод на енглески потиче из 2005. и први је превод на неки западни језик уопште. (Не постоји превод на српски, мада је занимљиво нотирати да су прошле године на српском објављени Политички списи" Жаботинског, у преводу Перка Матовића и издању београдског Центра за националну политику.

Заплет романа је вишеслојан и комплексан, али у његовом средишту се налази група успешних русофонских Јевреја из Одесе, односно породица Милгром уз неколицину појединаца с њом повезаних. Поднаслов је довољно речит сам по себи: „Роман о животу Јевреја у Одеси на прелазу столећа".

Боб Дилан и Крстарица Потемкин

Кључни догађај у јеврејској историји Одесе је погром из 1905. године, кад су Руси, Украјинци и Грци побили више стотина Јевреја и спалили више хиљада јеврејских кућа и радњи.

Овај погром је убрзао и повећао јеврејску емиграцију из источне Европе ка Америци. Међу преживелима из погрома којима је овај ипак неповратно променио живот био је и млади брачни пар Цимерман, Зигман и Ана. У години погрома њему је било тридесет, а њој двадесет и шест година. Као и хиљаде других, одлучују се за одлазак. Недуго након што су стигли у Америку, добиће сина коме ће дати име Абрам.

Сам Абрам пак, кад као двадесетдеветогодишњак добије сина, понешто типично му неће дати неко старинско јеврејско име. Његов син зваће се Роберт, Роберт Цимерман, а славу ће му од Минесоте све до Одесе пронети име Боб Дилан.

Није погром једини историјски догађај из 1905. у Одеси запамћен до данашњег дана. Побуна морнара на крстарици Потемкин, уметнички овековечена у филму Сергеја Ејзенштајна из 1925, постаће и остаће каталог амблемских и незаборавних призора Одесе, а сцена са дечијим колицима на степеништу урезаће се у историју кинематографије као једна од најутицајнијих икад.

Након што га је први пут видео, Чарли Чаплин је Крстарицу Потемкин прогласио најбољим филмом свих времена.

Почетак Првог светског рата над Одесу наноси нове црне облаке. Османска морнарица у октобру 1914. врши жесток напад на морнарицу царске Русије и односи лаку победу. Битка код Одесе Русима је нанела велике и тешке губитке, док Турци губитака, па ни материјалне штете, практично нису ни имали.

Одеске приче

Након Октобарске револуције, Одеса је наредних пет година у ратном хаосу. Наизменице су је контролисали бољшевици, војска одумируће Аустро-Угарске, армије Француске и Грчке те Бела гарда, да би напослетку ипак тријумфовала Црвена армија.

Незаборавно литерарно сведочанство о овим борбама оставио је у својој Црвеној коњици један од највећих руских писаца двадесетог века, рођени Одешанин (Одеслија?) Исак Емануилович Бабељ, аутор подједнако упечатљивих, но у односу на Црвену коњицу сентиментално-идиличних Одеских прича.

У око две деценије између два светска рата, Одеса се из царског града трансформисала у совјетски. Стара имена улица промењена су, а новим именима одана је почаст херојима револуције и грађанског рата.

Посмртни остаци грофа и грофице Воронцев су ексхумирани из Цркве Светог Преображења и премештени на локално гробље. Црква је затим срушена, а камење од кога је била изграђена је искориштено за градњу школе.

Ипак, једва да је било времена да се та трансформација колико-толико доврши, а већ је почињао Други светски рат.

Румунска окупација

Као стратешки важан град, Одеса је од самог почетка била изложена авионском бомбардовању Немачке и њењих савезника. Град се ускоро нашао под опсадом. Црвена армија га је одсудно бранила, а део становништва је постепено евакуисан.

Кад средином октобра 1941. бива јасно да ће непријатељ потпуно одсећи Одесу, Црвена армија се стратешки повлачи. Био је шеснаести дан десетог месеца кад је Совјетска војска напустила град, а окупирале су га румунске трупе, по претходном договору са нацистичком Немачком.

До краја окупације, Румуни ће контролисати Одесу која је тако била једини совјетски окупирани велики град којим нису управљали Немци.

По последњем совјетском попису из времена пре Другог светског рата одржаном 1926, у Одеси је живело 433.000 становника, од чега 158.000 Јевреја. Петнаест година касније, међутим, Јевреја је, по проценама, било чак 233.000, пошто су се претходних месеци и година у град слиле и бројне избеглице. Део Јевреја је евекуисан док је опсада трајала, а кад Румуни улазе у Одесу, процењује се да је у њој живело остало око 350.000 становника, од чега је било између 80 и 90 хиљада Јевреја.

И мада нису пали под власт Немцима, судбина Јевреја који су остали у Одеси била је практично једнако мрачна као и она њихових сународника у другим деловима источне Европе који су били окупирани. Тих девет стотина и седам дана до повратка Црвене армије за њих су били гори од пакла.

Румунски окупатори су дотадашњу улицу Карла Маркса прозвали Хитлеровом, док је доскорашња Јеврејска постала Мусолинијева. Њихов третман Јевреја био је посве у складу са овим административним интервенцијама.

Црвена армија је тријумфално ослободила Одесу 10. априла 1944. У граду је тада (пре)живело мање од педесет, тачније четрдесет осам Јевреја.

Неки су успели да се спасе бегом, понекад уз помоћ локалног становништва. Споменик жртвама холокауста у Одеси одаје такође почаст и за деведесеторо „праведника", углавном Украјинаца, који су ризиковали сопствене животе спасавајући Јевреје.

Град херој

Послератна Одеса никада није до краја вратила стару уметничко-космополитску атмосферу, али се са избеглицама из Одесе који су се разлили по целом СССР-у - све до Ташкента - дух Одесе урезао у уметничку продукцију и индустрију забаве Совјетског Савеза. Неко је згодно рекао да је Одеса за СССР у симболичком смислу била оно што је за САД била делта Мисисипија.

У годинама након Другог светског рата, Одесу у СССР-у одређује и ореол града хероја. Прва четири града која су добила ту титулу били су Лењинград, Севастопољ, Стаљинград и - Одеса.

Град је добио и нове хероје, примера ради Људмилу Павличенко, девојку бадемастих очију, најсмртоноснију снајперисткињу у историји човечанства за коју је документовано да је убила три стотине и девет непријатељских војника.

Кад је рат почео, Људмила је имала двадесет и пет година. Само током опсаде Одесе, између августа и октобра 1941, убила је стотину осамдесет и седам непријатеља. Вуди Гатри је о њој написао песму под насловом Miss Pavlichenko.

Двадесетак година након снимања свог најпознатијег филма, Ејзенштајн се у својој мемоарској књизи питао шта се десило са стотинама статиста из Одесе који се појављују у Крстарици Потемкин. Наравно, једна судбина га је највише интересовала, судбина детета из оних колица, за које није знао ни да ли је било дечак или девојчица.

Шта је с њим или њом, питао се велики режисер, је ли учествовао у одбрани Одесе, је ли била међу избеглицама, је ли се радовала ослободиоцима из Црвене армије или пак лежи у некој масовној гробници? Питања остају без одговора, а непознато дете бива један од симбола судбине овог града. 

Тамо где багрем цвета

И у Совјетском савезу Одеса је била туристички центар. Распадом Источног блока, падом Берлинског зида, раздруживањем СССР-а и стварањем независне Украјине, број страних туриста у Одеси расте.

До пре неколико месеци, епицентар њиховог интереса била је Дерибасовскаја, улица, како каже хроничар, „препуна хипстерских кафића, националних ресторана, посластичарница, ирских пабова и Мекдоналдсових фастфудџиница".

Оближњи градски парк, међутим, дичи се споменицима који подсећају на совјетски период. Један је празна столица, а други је статуа дебељка на клупи.

Прва чува успомену на Остапа Бендера, чувеног књижевног јунака одеслијског темперамента, док друга подсећа на стварну личност, Леонида Утесова, рођеног Одеслију и ваљда највећег и најпопуларнијег извођача популарне музике у Совјетском Савезу, певача кога је волео и Стаљин.

Оно шта је Одеса некад значила, оставило је трагове широм света, све до њујоршке Мале Одесе, односно Брајтон Бича. Пушкин је некада тврдио да у Одеси мирише Европа - Одеса је физички ближа Бечу и Атини, него Москви и Петрограду - а Чарлс Кинг пише да у Брајтон Бичу мирише Одеса.

А права Одеса је у последње три деценије пролазила кроз још једну трансформацију поставши најважнија путничка лука нове државе - Украјине. Локалне власти с почетка двадесет и првог века откривају да се носталгија добро продаје.

Ипак, на званичном нивоу, уџбеници историје су, као и другде, пропагирали „виговску парадигму" о току времена који је природно водио до украјинске Одесе. Тако је то у својој помињаној књизи отприлике описао Чарлс Кинг, професор чувеног америчког Џорџтаун универзитета, пре равно десет година, додајући да се у Одеси одржао традиционални дух отпора те да тамошње русофоно становништво „преферира да настави да користи свој властити матерњи језик уместо да учи званични украјински".

За Одесу је карактеристичан идиом који се колоквијално крсти као одесијански - граматички руски, са доста украјинских ријечи, јидиш интонацијом и гангстерским шатровачким фразама.

Иако су још од краја седамдесетих Украјинци били најбројнија етничка група у граду, више од пола тих Украјинаца се у свакодневном животу доминантно служило руским језиком, што је важило и за готово све преостале Јевреје. Иако далеко од старе мултиетничности, у Одеси и даље остају бројне заједнице Молдаваца, Бугара, Белоруса и других етничких скупина.

Последње речи Кинговој књизи су  „порочни шарм Одесе". Оне су помало и контрапункт лајтмотиву целе књиге о граду чије постојање једва да пребацује два дуга људска живота, а већ је толико пута пролазио кроз несреће и катастрофе. Усред атмосфере још једне такве катастрофе, читам поново Кингову књигу призивајући мирисе и топлину сланог ваздуха - тамо где багрем цвета.