Почетком марта 1937. југословенски комунисти организовали су велику акцију пребацивања неколико стотина добровољаца из Далмације у Шпанију поморским путем изнајмљеним бродом "Корзика". Али, акција је пропала, несуђени "шпанци" похапшени, а недуго потом на чело партије уместо Милана Горкића дошао је Јосип Броз Тито. Прича која следи је прича о једном заборављеном догађају који је одредио судбину њених протагониста, о нашим "шпанцима", Родољубу Чолаковићу, Гојку Николишу, Живојину Павловићу, Милану Горкићу, Адолфу Муку, Јосипу Брозу и "дежурним кривцима" несталим у бермудском троуглу Стаљинових чистки.

„Спуштало се топло, благо септембарско вече над Паризом кад је брзи воз напуштао железничку станицу Монпарнас."

Овако би могао да почне роман Мирослава Крлеже или Грејема Грина, али све заслуге за склапање те готово савршене реченице припадају Родољубу Чолаковићу. Овај прекаљени југословенски револуционар у трећем тому Казивања о једном покољењу открива како га је током илегалног боравка у Паризу, у другој половини тридесетих година двадесетог века, једно време окупирала мисао да о својој генерацији и напише вишетомни аутобиографски роман. Чак је био смислио и да наслов замишљеног циклуса буде Казивање о Павловићу, а да први део носи наслов Раскрсница. Чолаковић потом признаје како „није никаква штета за литературу" што су га „други послови омели" у намери да ту књигу напише.

Један од тих послова-раскрсница био је и његов одлазак у Шпанију у рану јесен 1937. године, у време када је тамо већ увелико беснео грађански рат. Руди, П. Вуковић или Рознеко, како су гласила само нека од Чолаковићевих конспиративних имена, требало је да након погибије Благоја Паровића обавља дужност неке врсте повереника Комунистичке партије Југославије за југословенске добровољце у Интернационалним бригадама.

„Јутрос сам завршио припреме за одлазак" пише Чолаковић. „С Титом и Жујовићем прецизирао своје задатке у Шпанији, утврдио начин дописивања с њима, напустио хотел у коме сам становао и предао 'техници' свој лажни пасош."

Ново руководство КПЈ

Девет месеци раније, политбиро ЦК КПЈ је из Беча прешао у Париз. Претходно је Коминтерна именовала ново руководство Комунистичке партије Југославије. За генералног секретара Партије именован је Јосип Чизински, много познатији под именом Милан Горкић, а чланови Централног комитета постали су и Слободан Жујовић, Родољуб Чолаковић, Фран Лескошек и Ј. Б. Тито. 

Горкић, Чолаковић и Жујовић су отишли у Париз, док су Тито и Лескошек послати на „привремени рад" у земљу.

Комунистичка партија Југославије је готово од самога свога оснивања 1920. године деловала илегално. С времена на време неко од њених чланова би извршио атентат на неког од високих представника власти новостворене државе, или на самога регента Александра.

Увођење Шестојануарске диктатуре довело је до таласа хапшења и „провала". Много чланова КПЈ нашло се иза решетака, многи су спас потражили у емиграцији, из које је деловало и најуже руководство, чији су чланови бирани по строгим налозима Коминтерне.

Vamos a España кроз тунел, преко Пиринеја, авионом...

У наставку својих сећања Чолаковић детаљно описује и начин на који је успео да пређе границу између Француске и Шпаније.

Супротно од његових очекивања како ће морати да се пење „козјим стазама преко Пиринеја", он је у организацији локалних активиста КП Француске до саме границе стигао аутомобилом. Ту га је дочекала нова „веза" - стари шпански илегалац, у чијем је друштву ушао у Шпанију кроз „кратак тунел пробијен повијарце Пиринеја, који се ту спуштају ка Средоземном мору". То је уједно био и званични гранични прелаз, на чијим су крајевима прелазак људи тек овлаш контролисали француски и шпански полицајци.

Месец дана пре Чолаковића, у Шпанију је управо преко Пиринеја стигао потоњи генерал и оснивач партизанске санитетске службе Гојко Николиш. У мемоарској књизи Коријен, стабло, паветина, Николиш подједнако детаљно описује свој шпански итинерер.

И он из Париза креће возом, у организацији активиста КП Француске. „Путоваћемо сигурно као што широким свијетом путује препоручено писмо, из руке у руку, уз потпис о примопредаји." Група добровољаца у којој је био Николиш на крају је поверена водичу који их је попут каквог пиринејског шерпаса повео на седмочасовно пентрање до превоја са чије се друге стране налазила Шпанија.

За разлику од комуниста Чолаковића и Николиша, који су у Шпанију стигли пешице не би ли се у саставу Интернационалних бригада борили за победу Републике, Милош Црњански је као симпатизер лика и дела генерала Франка, а у својству ратног дописника, на Иберијско полуострво стигао авионом.

„Аероплани немачког друштва 'Луфтханза' три пута недељно, без обзира на време и бомбе, лете у ваздуху, из Штутгарта до Саламанке", написао је Црњански у једној од својих репортажа за дневни лист „Време".

У Саламанки се у то време налазио главни стан војске генерала Франка. Црњански пише како ту живот тече „сасвим нормално": „Деца играју у прашини, дућани и биоскопи су пуни, Недељом приређују борбе с биковима... Крај свих грозота, које су се десиле, Шпанци се понашају као да није рат, него неки сватови." 

„Борба шпанског народа није само ствар шпанског народа..."

У октобру 1936. године Стаљин је генералном секретару Комунистичке партије Шпаније упутио телеграм у коме је, између осталог, стајало: „Борба шпанског народа није само ствар шпанског народа већ целог прогресивног човечанства."

Нешто слично, али сасвим различито, Хитлер и Мусолини су „поручили" целом човечанству када су решили да генералну пробу за предстојећи Други светски рат обаве пружајући несебичну војну помоћ Франковим побуњеницима.

Објашњавајући генезу политичке кризе која је у Шпанији довела до грађанског рата, Црњански пише како је у републици рођеној тек пет година раније, на изборима одржаним у фебруару 1936. победила левица, те да се „наместо демократске републике очигледно помаљала... марксистичка."

Гојко Николиш о првим данима сукоба крајем јула 1936, у Загребу записује и ово:

„Шпанија избија на насловну страну!... Све радничке организације против побуњеника! Један проглас: 'Радници! Мобилишите се као један човјек за одбрану Народног фронта и демократске револуције'... Образована је већ трећа влада у посљедња 24 часа (то ми се никако не свиђа)... Раднички добровољачки батаљони! Та вијест је имала за моје срце сасвим адекватну таласну дужину... И тада, негдје у доњој Илици, на тротоару, управо поред војних касарни, мој друг Златко Пинтар и ја закључисмо: то је оно наше, наш пут, наша будућност."

„На прве вијести о генералској побуни против легалне шпанске владе и борбама које су се распламсале", пише Чолаковић, „у Шпанију су отишли многи антифашисти, у највећем броју комунисти, и уврстили се у разне антифашистичке одреде. То је био спонтан покрет у коме је било највише њемачких и италијанских антифашиста-емиграната, онда Пољака и Југословена из економске и политичке емиграције. Било је, затим, и много Француза, којима је непосредна граница са Шпанијом олакшавала одлазак и укључивање у борбу... Коминтерна је већ у септембру 1936. тражила од својих секција да хитно организују помоћ републиканској Шпанији... Од тада је слање добровољаца у Шпанију постало организован партијски рад, за који је, у свакој партији, био задужен одређен број људи."

Десет пезета на дан

Стаљин је у октобру 1936. године, сем поменутог телеграма, у Шпанију послао и делегацију Коминтерне која је тадашњем премијеру и министру рата Франциску Лонгу Кабаљеру, иначе радикалном левичару, понудила конкретну помоћ у виду формирања неколико бригада које би биле састављене од припадника бројних антифашистичких партија и покрета из целога света.

„Пошто желите да се борите", одговорио им је не баш љубазно и захвално Кабаљеро, „шпанска влада прихвата вашу помоћ, али мора бити јасно да ћете оружје за своје људе морати да обезбедите сами. И биће плаћени десет пезета на дан, исто као припадници наших милиција."

И тако је почело формирање првих Интернационалних бригада. Прва већа група добровољаца стигла је у Шпанију неколико дана пре овог састанка, а убрзо су бродом из Марсеља у Аликанте пристигло још осам стотина људи.

Добровољци су пристизали разним воденим и копненим путевима. Били су то махом млади људи, радници, одани левим идејама. Међу њима се, између осталих, нашао и Џон Корнфорд, двадесетогодишњи песник из Кембриџа и праунук Чарлса Дарвина. Међу онима који су се докопали Шпаније било је и пуких авантуриста, а тадашњи градоначелник Лиона је са улица склонио на десетине скитница и просјака тако што их је о трошку градског буџета организовано отправио преко границе, на фронт.

Од књижаре у Гундулићевој до књижаре на Сен Жермену

„Једне вечери", започиње Павле Грегорић своје присећање на те дане, „срете ме познати загребачки публициста Стево Галогажа и рече да је дошла порука од друга Тита да организирам пункт за упућивање добровољаца у Шпанију, у којој је већ увелико буктио грађански рат."

Грегорић је по изласку са робије 1936. године, у Загребу, у Гундулићевој улици отворио књижару која је постала пункт где су добровољци добијали сва потребна документа за пут. Исправе су прибављане од чиновника који је радио на пасошком одељењу загребачке полиције.

„Сви су путовали у Париз", каже Грегорић, „јер се тамо, у једном хотелу, налазила централа за упућивање доборовољаца у Шпанију."

 Преко загребачког пункта у Париз је стигао и Николиш, који је за разлику од комуниста већ познатих југословенској полицији, имао пасош „извађен у Вргинмосту ради посјете Свјетској изложби у Паризу, али с напоменом 'да не важи за Шпанију'".

„Зароних у подземље метроа и ту извукох из ципеле папирић са адресом јавке", сећао се Николиш. „Нека књижара. Касније сам сазнао да је то била наша добро позната књижара преко које се растурала партијска штампа."

Била је то књижара „Хоризонт", коју је у Улици Де л'Ешод под својим именом био отворио Живојин Павловић - Влада, или Жика Ждребе, потоњи аутор књиге Биланс совјетског термидора, због које су га партизани у време Ужичке републике ухапсили, тешко мучили а онда и погубили 28. новембра 1941. године.

Линија „Хоризонта"

Само неколико година пре него што су га људи Слободана Пенезића Крцуна открили и опколили у сеоској кући у околини Ужица, Живојин Павловић је представљао важну карику у илегалној мрежи КПЈ у Паризу.

Био је ожењен Францускињом и имао уредне папире, а књижара је постала место где се растурала илегална штампа, пре свега листови „Пролетер" и „Против Главњаче", који је Павловић сам покренуо и уређивао 1936. и 1937. године. Павловићу је у вођењу „Хоризонта" помагао словеначки комуниста Ловро Кухар, много познатији под псеудонимом Прежихов Воранц, аутор збирке прича Ђурђевак, коју је у СФРЈ у оквиру школске лектире требало да прочита сваки основац.

Књижара се састојала из две просторије, које је у својим Записима описао Чолаковић:

„У првој, већој, продаване су књиге, које смо штампали у Брислу или добивали из Москве, од издавачког предузећа које је објављивало Лењина на разним језицима. Било је понешто и француских књига. Иза те главне просторије налазила се друга, коју смо звали ардија. У њој су се свршавали некњижарски послови - повјерљив разговор са човјеком који је дошао из земље и донио неку поруку или писмо, предавао се неком путнику за Југославију кофер са дуплим дном у коме су биле тамо забрањене књиге, 'Пролетер' и други илегални списи... Сјећам се, једно вријеме ту се налазило неколико слика Моше Пијаде. Међу њима је био и портрет Лајоша Чакија, који је Моша израдио у политичком одјељењу сремскомитровачке тамнице 1927. године."

Гојко Николиш, као ни сви остали „Шпанци" који су преко Париза кренули да се боре за земљу и слободу, нису видели Пијадин портрет атентатора на регента Александра Карађорђевића, али се неко од њих на улазу у књижару можда мимоишао са Кристом Ђорђевић, сестром од стрица Саве Шумановића и председницом Одбора уметничког павиљона „Цвијета Зузорић", у чијој су кући у Улици Страхињића Бана на Дорћолу илегално боравили и Родољуб Чолаковић и Тито.

Почетком марта 1937. године у књижару „Хоризонт" из домовине је и стигла прва, кратка вест о „бродолому" велике акције пребацивања југословенских добровољаца у Шпанију директном морском рутом. 

Како се родила идеја о изнајмљивању „Корзике"

Све већи број Југословена који су хтели да оду да се боре у Шпанији узроковао је и све већи број осујећених илегалних „екскурзија". Наша полиција је све чешће успевала да осујети ова путовања.

У Паризу се 1937. одржавала велика Светска изложба и то је једно време био одличан параван за толике групне одласке у град светлости. Изостанак групних повратака условио је да полицијске власти „окрену лист" и, како ће се то након доласка комуниста на власт често говорити, „подигну будност на највиши ниво". То је опет натерало организаторе одласка југословенских добровољаца у Интернационалне бригаде да пронађу нове начине путовања.

Тако је у самом врху партијског руководства осмишљен план да се већа група добровољаца превезе у Шпанију морем. Према бројним изворима, пуно ауторство за ову идеју припада Горкићу, док је Тито требало да буде један од оних који ће на посредан или непосредан начин учествовати у њеној реализацији.

Историчари би на овоме месту застали и вратили се изучавању грађе похрањене у „дубинама" претежно московских архива. Нас, међутим, ништа не спречава да спекулишемо идејом да је све оно што се дешавало са „Корзиком" и око ње заправо било масло човека који ће убрзо после тога постати шеф партије, потом неприкосновени вођа револуције и коначно доживотни председник Југославије.

Тито се крајем 1936. и почетком 1937. налазио у земљи, радећи по Горкићевим инструкцијама на организивању одласка југословенских добровољаца у Шпанију. По доласку у Праг, састаје се са Горкићем и од њега сазнаје да је за ту сврху планирано изнајмљивање брода.

„За организацију тог посла били су одређени Адолф Мук, Антун Франовић, Стеван Лилић и Браина Фос - Рудин", бележи Чолаковић у својим мемоарским казивањима. „Цијелом операцијом је руководио Горкић, коме су била стављена на располагање знатна финансијска средства, о којима он није полагао рачун ЦК. Он је сâм одабрао и људе који ће задатак извршити."

Неколико (ваљда) добрих људи

У време када му је Горкић поверио овај важан (испоставиће се и за обојицу судбоносан) задатак, Адолф Мук више није био нити на једној иоле важној партијској функцији.

Рођен је у Котору 4. јуна 1893. године, од оца Фридриха и мајке Ређине, рођене Марковић. Школовао се у Котору и Венецији, а уочи почетка Првог светског рата бавио се конобарским занимањем, што ће му, током догађаја који ће уследити након његовог хапшења на „Корзици", комунистичка штампа, а нарочито и често Ј. Б. Тито, узимати као отежавајућу околност и готово крунски доказ „издајничког педигреа".

Мук је учествовао у борбама током Првог светског рата, а одмах по формирању југословенске државе почиње његов левичарски ангажман. О његовом првом хапшењу писала је и „Политика" 21. септембра 1919. године под насловом „Комунисти у Котору". Мук се, наиме, нашао међу онима који су долазак Белих Руса у Котор дочекали повицима „Живио Лењин!" и „Живио Троцки!"

Током наредних година бива хапшен још неколико пута и напредује на лествици партијских руководилаца, све док 1934. године не постане члан Политбироа ЦК КПЈ. Илегално је деловао у земљи и емиграцији под конспиративним именима Јелка, Леви, Зехнер, Цвајг. Био је полиглота.

У руководству које је Коминтерна сменила 1936. био је и Владимир Ћопић, који је одмах по смени неку врсту шансе за искупљење за не баш јасне „грехе" потражио управо у Шпанији, у коју је отишао преко канала чехословачких комуниста. У Шпанији је ускоро постао и командант Петнаесте интернационалне бригаде, о чијем је ратном путу оставио и уредно вођен дневник.

Можда је из истих или сличних разлога Муку поверен задатак да прво изнајми одговарајући брод, потом отплови до наше обале, на два места укрца неколико стотина добровољаца и одведе их право у Шпанију.

У томе је требало да му помаже Браина Рудин Фос.

Рођена 11. јуна 1902. године у Риги, студирала је медицину у Фрајбургу и Берлину од 1922. до 1927. године. Током студија је постала чланица Комунистичке партије Немачке а 1931. године удала се за југословенског комунисту Алфреда Бергмана Ненадова, који је водио партијску технику у Бечу. Тада је и почела да ради за Коминтерну под именом Марлена Ненадова. 

Како је пропало крстарење „Корзиком"

Према неким изворима, Горкић је за главног оперативца ове сложене и опсежне, готово војне операције, изабрао Адолфа Мука јер је овај био „добар познавалац мора". О Муковом мучном животном путу објављено је неколико стручних радова, један подужи есеј и цела, истина прилично острашћено написана, у потпуности антитиоистичка књига, али ниједан од историчара и публициста нигде није изнео нити један податак о његовим навигаторским способностима.

Већ смо поменули како је Тито у својим агитпроповским пашквилама објављеним у листу „Пролетер", а и касније у текстовима објављеним у сабраним делима, Мука карактерисао увредљивом опаском о његовој „келнерској прошлости".

Бивши члан најужег партијског руководства највероватније и јесте волео море, крај кога је одрастао и крај кога ће 1943. године бити стрељан, али за остварење Горкићевог плана  требало је изнад свега добро познавати људе. А у тој врсти навигације, след и природа догађаја ће то јасно показати, од свих актера ове катастрофе у најави, најбоље се снашао Тито.

Јосип Броз је, према неколико извора, заиста боравио у Сплиту крајем 1936, где је ступио у контакт са зубарем Јосипом Чилићем, коме је изложио план да се у Сплиту формира пункт за одлазак добровољаца у Шпанију. По доласку у Праг, Тито је од Горкића сазнао како се, упоредо са његовом активношћу, већ увелико припрема терен за изнајмљивање брода којим би преко 500 добровољаца било превезено до неке од шпанских медитеранских лука.

И Браина Рудин Фос у својим сећањима истиче како је Горкићева идеја о унајмљивању брода ишла прво упоредо, а убрзо почела да се коси са задацима због којих је крајем 1936. године боравила у Београду.

Нећемо много погрешити ако претпоставимо да се већ тада у послове, сумње, снове оперативаца КПЈ умешала и југословенска полиција. А управо „захваљујући" полицијским записницима са саслушања ухапшеног Антуна Франовића можемо реконструисати хронологију догађаја који ће директно или индиректно утицати не само на судбине много људи, већ на будућност КПЈ, а самим тим и целе једне државе.

Два црвена фењера 

Франовић је у Париз дошао из Марсеља, где је бродом стигао из Трста. У Паризу га је Иван Крндељ повезао са Адолфом Муком, који му је на једном од састанак рекао како је добио задатак да закупи брод којим ће југословенски добровољци бити пребачени у Шпанију.

Потом се нису видели неколико дана, а онда му је Крндељ преко једне жене послао 100 франака и возну карту за Марсељ. На железничкој станици срео се са „Сомером", како му се био представио Горкић, у чијем је друштву била и она иста жена у којој није тешко открити Браину Фос, илити Марлену.

У Марсељу су се нашли са Муком, који је већ био закупио „Корзику", укотвљену управо на Корзици, у луци Ајачо. До тамо су њих двојица отпутовали са капетаном „Корзике", где су на брод претоварили храну и остале потрепштине намењене стотинама добровољаца, и након два-три дана кренули пут Сплита. На циљ су стигли 28. фебруара и, зауставивиши се између Шолте и Брача, на јарбол истакли уговорени знак: два црвена фењера. 

Док на немирној јадранској пучини дрхтури црвена светлост са „Корзике", ми ћемо се пребацити на копно, и прво се вратити неколико дана уназад, у Марсељ. Примивши од Горкића 50.000 динара у страним валутама, Браина Рудин Фос је кренула возом за Трст, одакле је бродом продужила за Сплит. Ту је ступила у контакт са везом, а локални илегалци су је у ноћи 28. фебруара колима одвезли до места на обали где је, према њеном сведочанству, требало да се нађе са једном групом добровољаца и са њима се укрца на трабакулу.

Није, међутим, било ни добровољаца ни трабакуле, па се Марлена вратила назад у Сплит, да би се сутрадан, мимо договореног плана, укрцала на брод чије је одредиште био Котор.

Фудбалска утакмица у Сплиту

Колико год човек ишчитавао научне радове историчара радничког покрета, радове историчара који о радничком покрету не мисле ништа добро, те сведочанства припадника радничког покрета који су се крајем фебруара 1937. спремали да бродом отпутују у Шпанију, неће му успети да до у детаље реконструише след догађаја који ће довести до окончања крстарења „Корзике" пре него што је оно уопште и почело. Мешају се датуми, имена лађа и зборних места, а уговорени сигнал са „Корзике" час је два зелена и једно црвено светло, час два црвена а једно зелено.

Ипак, знамо да се тог последњег фебруарског викенда у Сплиту било окупило неколико стотина људи чије је крајње одредиште била Шпанија. Највише их је било из самога Сплита и Далмације, али није било мало оних који су у град под Марјаном допутовали из Словеније, Загреба, Босне.

Као добра камуфлажа несуђеним „Шпанцима" послужила је фудбалска утакмица која се те недеље играла против домаћег „Сплита" и гостујуће „Бате". Глумећи гостујуће навијаче, добровољци су дан раније дошли у Сплит, а увече, предвођени локалним илегалцима, кренули ка зборним местима на обали, где је требало да их чекају трабакуле којима ће се одвести на отворено море, где их је чекала „Корзика".

Онда се у илегалне радње сасвим јавно умешао метеоролошки фактор: почео је да дува јак ветар, море се узбуркало и било је немогуће испловити.

Зато је акција одложена за наредну ноћ. Тада је тек неколико трабакула успело да исплови, али од „Корзике" није било ни трага ни гласа.

Једна трабакула је добровољце искрцала на Брачу, друге су се вратиле, али готово сви добровољци су наредног јутра похапшени. Полиција је очигледно све време знала за овај план.

Хапшења „Корзиканаца"

Сви похапшени су спроведени у лучки магацин, почело се и са испитивањима, али када су Сплићани сазнали шта се десило, дошло је до демонстрација а жене су организовале снабдевање храном заточеника који су већином ускоро ослобођени.

До масовних хапшења је два дана касније дошло и на црногорском приморју, а нарочито у Будви, где је приведена и Браина Фос. Наредне ноћи, у водама испред Будве, „Корзику" су опколили једна торпиљерка и два торпедна чамца ратне морнарице, „Четник" и „Ускок", и брод стражарно спровели у Зеленику.

Према сведочанству једног морнара са торпиљерке, „Корзику" су по лошем времену пронашли на пет-шест наутичких миља од обале: „У тамној ноћи указаше се контуре већег трговачког брода који се лагано кретао према обали. Командант нареди телеграфисти подофициру да легитимише брод телеграфским путем. На овај позив брод није давао никаквог одговора, већ почеше правити заокрет према пучини... Тек на трећи позив да стане и да се вјешањем заставе на крми легитимише, брод стаде, истаче француску заставу и телеграфским путем јави: 'Брод La Corse, лука припадности Марсељ.' Командант га опет радиографским путем позва да поштује наређења, на шта он одговори: 'Поштоваћу ваша наређења'."

Капетан „Корзике", међутим, није хтео да пусти југословенску полицију на свој брод. Имао је све потребне документе и тражио је да га пусте са веза. Попустио је пред захтевима власти тек када се на обали појавио представник француске амбасаде.

Полиција је почела са детаљним претресом брода на коме је пронашла скривене Адолфа Мука и Франовића.

Не треба занемарити и податак да су полицајци на брод довели и једног новинара, који је идентификовао Мука. Није забележено његово име, ни за које новине је овај радио. Док је одавао Муков идентитет, можда је, ко зна, помислио како ће чланак о разоткривеном илегалцу почети реченицом како рођени Которанин није ни слутио да ће лука у Ајачију бити последње тле по коме ће ходати као слободан човек. 

Муке по Муку и осталим бродоломницима

„Корзика" је након неколико дана испловила из Бококоторског залива пут матичне луке, Мук, Франовић и Браина Фос су спроведени у београдску Главњачу, а у Париз је стигла вест о неуспелом подухвату.

„На сједници ЦК, одржаној средином марта, Горкић је кратко извијестио о нашем неуспјеху", казује Чолаковић. „Како је и зашто је подухват пропао, није било поузданих података. Закључено је да се траже обавјештења из земље, да се поведе кампања у земљи и иностранству за ослобођење Мука и осталих ухапшених другова као антифашистичкких другова који су хтјели да помогну републиканској Шпанији. На истој сједници је одлучено да се у Шпанију, мјесто ухапшеног Мука, пошаље, за представника КПЈ при ЦК Шпаније, Благоје Паровић."

Тако је „бродолом" код Сплита и Будве посредно почео да на дно одвлачи и оне партијске кадрове који нису имали никакве везе са „Корзиком" и прикљученијима.

Паровић ће погинути крајем јула предводећи јуриш интербригадиста, а већ почетком тог истог месеца Горкић ће на хитан позив Коминтерне отпутовати у Москву, где је одмах ухапшен, одведен у Лубјанку, а потом и стрељан.

У међувремену су Горкић и Тито оформили комисију и након разматрања свих расположивих информација о узроцима неуспешног пребацивања југословенских добровољаца у Шпанију Коминтерни послали следећи извештај:

„На основу материјала из земље, извештаја одговорних руководилаца брода, Зомеровог (Горкићевог) саопштења о организацији транспорта, дошли смо до уверења да је транспорт био углавном добро организован и да је био изводљив. Експедиција није успела из три разлога: А) због лошег времена - буре - није било могуће предвиђеног дана примити на брод људе из сјеверног и из јужног дијела Далмације; Б) због низа грешака које су починили Мук и локални руководиоци; Ц) због недовољне будности у односу на талијанску шпијунажу."

Касније је, у Горкићевом „оправданом одсуству", Тито у својим текстовима, извештајима и сећањима Мукову кривицу назидао гомилом контрадикторних оптужби, из којих би могло да се закључи да је овај са „Корзике" поруке илегалцима слао по неком таксисти, те да се искрцао у Будви, па се потом вратио на брод...

Међутим, у време писања овог првог извештаја, до Париза још није била стигла вест да је Адолф Мук „пропевао". У земљи и иностранству била је покренута кампања да се Мук и остали ослободе оптужби и да се са њима у затвору поступа хумано. А онда, је према Чолаковићевим речима, адвокат Милош Церовић крајем марта, на молбу Веселина Маслеше и Милована Ђиласа, од полиције затражио да се сретне са Муком:

   „Кад је Царевић дошао у Управу града, дочекао га је Драги Јовановић, управник града, и поспрдно упитао:
   - Хоћеш да видиш рашчереченог Мука? Само изволи.
   Увео га је у једну канцеларију у којој је био смјештен Мук. Кревет, умиваоник, писаћи сто, а на њему повећи штос исписане хартије и пепељара пуна опушака. Иза стола устао је Мук, блијед, исцрпљен, унезверен... Кад их је Јовановић оставио насамо, Мук је просто завапио истрганим реченицама - што сте долазили, ја сам за покрет умро, све сам издао, реците друговима да бјеже и да прекину кампању за мене, ови овдје се само церекају, немам храбрости да извршим самоубиство, изгубљен сам.
   Царевић га је, потресен, упитао:
   - Како сте то могли урадити?
   - Ништа ме више не питајте, молим вас. Ја сам изгубљен, пропао..."

Биланс Муковог бродолома

Чолаковић бележи 1971. године оно што му је адвокат испричао две године раније. О Адолфу Муку у то време нема ни једног јединог слова ни у једној југословенској енциклопедији, као што нема помена о Горкићу, браћи Цвијић, Сими Марковићу и осталим југословенским комунистима несталим у Стаљиновим чисткама. Па ипак, колико год се изречене па записане Царевићеве речи поклапале са Титовом мантром о некадашњем келнеру са приморја који није успео да се отргне од свог малограђанског порекла, и колико год да су се, након Титове смрти, доживотном председнику Југославије приписивале све „заслуге" за све муке кроз које је овај Которанин пролазио чак и након што је стрељан, нема сумње да је Адолф Мук током истраге и на суђењу рекао све што зна.

Али под полицијском тортуром „пропевали" су и толики други илегалци! Међу њима је, на пример, био и Ђуро Пуцар Стари, који ће после Другог светског рата бити постављан на највише партијске и државне функције. Мук је, међутим, одлучио да проговори у околностима које ће се даљим развојем догађаја испоставити као кључне за даљу судбину Комунистичке партије Југославије.

Тако је, одлуком ЦК КПЈ, Мук искључен из партије „ради издајства, провокације и служења класном непријатељу за свагда." 

Адолф Мук и Франовић осуђени су на десет година строгог затвора и послати на издржавање казне у Сремску Митровицу. Браина Рудин Фос је осуђена на шест месеци и, пошто је током истраге и припрема за суђење већ била одслужила ову казну, протерана је из Југославије.

У сремскомитровачкој казниони Мука је дочекао строги бојкот осталих политичких затвореника. Време је проводио у самици и био искључен из планова за бекство. Одлуком владе, казна му је 1939. године преполовљена на пет година. Када је дошло време да буде пуштен на слободу, сремскомитровачка казниона се већ увелико налазила под јурисдикцијом Независне државе Хрватске. Зато је, на захтев италијанских окупационих власти, Адолф Мук кренуо на своје претпоследње путовање.

Прво је почетком априла 1942. године, заједно са Антуном Франовићем, спроведен у Сарајево, одакле је пребачен у Мостар, потом у Дубровник. У которски затвор је стигао тек 5. јула 1942. године. О његовом психофизичком стању сведочанство је оставила Филомена Стојанов, која је Мука срела у которском затвору. Пред једном ћелијом - самицом, угледала је човека сасвим седа, подбула, као да сунце никада није видео.

Постоје приче да су Италијани Муку нудили сарадњу и пресељење у Италију, али да их је он одбио. Да у томе има истине, најбоље сведочи његова смрт.

Прво је 14. априла 1943. пребачен у затвор у Херцег Новом, да би седам дана касније био одведен у рану зору и стрељан негде у Суторини, на путу од Игала за Дебели бријег.

Постоји и прича да је приликом одласка на последње путовање рекао: „Више волим да будем погубљен од фашиста као комуниста, него од комуниста као издајица." 

Чистке

Такве „среће" нису били ни Милан Горкић, ни Владимир Ћопић, ни браћа Цвијићи, ни Сима Марковић, Филип Филиповић и многи други више или мање познати југословенски припадници комунистичког покрета који су ухапшени а онда погубљени у Стаљиновим чисткама.

Горкићу је као једна од отежавајућих околности узет управо фијаско са „Корзиком", али је његова главна кривица изгледа била то што је био блиски Бухаринов пријатељ. Ћопић се са места команданта Петнаесте интербригаде одазвао позиву из Москве, где је одмах ухапшен и убрзо после тога погубљен.

И Чолаковић је вест о Горкићевој смени и распуштању Централног комитета први пут чуо по доласку у Шпанију. Целокупан његов боравак на тамошљем фронту и месеци које је после тога провео прво у Паризу, а потом у земљи протицали су у неизвесности и очекивању разрешења сопственог статуса.

Живојина Павловића је филијална рука коминтерновске „правде" стигла у време Ужичке републике. Он је након Горкићевог хапшења и распуштања комплетне илегалне мреже у Паризу затворио књижару и вратио се у Југославију. Ту је написао књигу о Стаљиновим чисткама и атмосфери која је владала у партијском руководству у Паризу, али су југословенске власти, зарад некварења тек успостављених веза са Совјетском Русијом, Биланс совјетског термидора забраниле.

Пре него што је убијен метком у потиљак, Жика Ждребе је мучен и испитиван. У истрази је, између осталих, учестововао и сам Родољуб Чолаковић, који о томе није оставио запис.

Пишући о повратку у Југославију 1940. године, Чолаковић је, међутим, писао како су се он и његова супруга Милица у Цавтату, током летовања, дружили са Кочом Поповићем и његовом тадашњом супругом Вером Бакотић.

„Понекад, ноћу, засјели бисмо негдје на осамку или се извезли барком на пучину и пјевали револуционарне пјесме. Коча је знао многе из шпанског грађанског рата, научио је и нас, те смо се тако сјећали Шпаније, те дубоке ране у свима који су осјетили и величину подвига њеног народа и горчину његова пораза."

Као у шпијунском филму 

Пишући о своме боравку у Саламанки, где је био смештен главни штаб војске генерала Франка, Црњански је приметио како је увече живот у „Гран Хотелу", који је био центар свих друштвених догађања у граду, „елегантан, као на неком шпијунском филму."

А да је у односима између СССР-а и Краљевине Југославије било тајних и изненађујуће срдачних веза, сведочи и податак да су се након хапшења Адолфа Мука у Женеви, у потпуној дискрецији, тадашњи министар иностраних послова СССР-а М. М. Литвинов и његов помоћник Харселман састали са ондашњим представником југословенске владе.

У извештају поднесеном Београду, наш представник је истакао како је Совјетима поручио „да је у интересу њиховом да обуздају комунистичку пропаганду која се врши у нашој земљи. Та пропаганда и та цела комунистичка акције је сувише слаба да би могла оборити наш социјални поредак, али ако се настави она може бити довољно јака да изазове оно дејство које Москва најмање жели, а то је да нас сатера у крило оних сила које су декларативно противне Москви." На то су му Литвинов и Хасрелман рекли како се са њихове стране не врши никаква пропаганда, али да ће они то „доставити где треба и да ће се овим аргументом користити."

Ова разговор је вођен можда баш негде у време када је Гојко Николиш, након што се спустио низ стрме обронке Пиринеја, у рано јутро ушао у своје „прво шпанско село".

„На једном зиду Стаљинов лик с чијег се брка боја циједила на ниже, па лик изгледа чудно асиметричан."