Са Манчестер јунајтедом био је енглески и европски шампион, у дресу Енглеске постао је првак света, добио је „Златну лопту“ као најбољи играч Европе и награду Унеска за фер-плеј, јужна трибина „Олд Трафорда“ носи његово име. Али никад није победио у Београду - ни Звезду, ни Партизан, ни Југославију.

Роберт Боби Чарлтон, син рудара, витешку титулу „сер" добио је 1994. године за фудбалско умеће, као један од најбољих енглеских и светских играча свих времена.

Медији у Енглеској, где се спортски великани никад не заборављају, ових дана поново подсећају на тај податак, а повод је Бобијев 85. рођендан, који некадашњи ас слави 11. октобра.

 У његовој импресивној фудбалској биографији, особеној и по факту да му је први тренер била мама Сиси, стоји да је са Манчестер јунајтедом био енглески и европски шампион, да је у дресу Енглеске постао првак света, да је добио „Златну лопту", као најбољи играч Европе, па награду Унеска за фер-плеј, као и да је јужна трибина на стадиону „Олд Трафорд", коме је баш он дао надимак „Театар снова", добила његово име. 

Бобијев учинак неуморног везног играча, „са очима и на леђима", који даје пуно голова, многи планетарни фудбалофили сматрају још недостигнутим. Иако је почео као лево крило и могао, говорило се, да игра на сваком месту у тиму, његова природна позиција била је на средини игралишта. Одатле је, компјутерски тачно, упошљавао саиграче или кидисао на гол противника и тресао мреже. Писано је да је на терену лакше излазио на крај са ривалима него са дужом проређеном косом коју је, током игре, често намештао прекривајући голо теме. 

Боби у Београду

Чарлтонов јубилеј и комплименти за његове изузетне и отмене играчке креације, подсетили су ме на једну давну реченицу Драгослава Шекуларца, Бобијевог вршњака, спортског ривала и пријатеља: 

„Боби је у фудбалу могао све, осим да победи у Београду".

Иако ово, можда, звучи као Шекијево шегачење, чему је наш „краљ дриблинга" понекад био склон, чињеница јесте да је Чарлтон три пута, у раздобљу од осам година, играо у нашем главном граду, и да ниједном није био у победничком саставу. У дресу Манчестер јунајтеда имао је „реми" са Шекуларчевом генерацијом Црвене звезде и пораз од Партизана, а неуспех је доживео и као репрезентативац Енглеске, у дуелу са изабраним тимом Југославије.

Сва три меча одиграна су на Стадиону Југословенске народне армије (ЈНА) - данашњем Стадиону Партизана - чији је капацитет од 55.000 места сваки пут био премали за све фудбалофиле жељне гледања уживо истинских асова из „колевке фудбала". 

 Уз „мршав" резултатски биланс и још „мршавију" гол разлику - 3:10 (!) - Боби лоше сећање на српску престоницу носи и због авионске несреће у Минхену, доживљене при првом повратку из Београда, у којој умало главу није изгубио. 

Безбијеве бебе против Звезде на стадиону ЈНА

Чарлтон је свој београдски деби остварио у реванш мечу четвртфинала Купа европских шампиона (КЕШ) између његовог Манчестер јунајтеда и Црвене звезде. Био је полетни и надарени двадесетогодишњак са већ прореченом - од навијача, новинара и стручњака - блиставом каријером.

Играло се на Партизановом терену, зато што је београдска „Маракана" постојала тек у скицама планера. Био је 5. фебруар 1958, један од оних ледених зимских дана кад пас и мачка спавају заједно. Снег и хладноћа, међутим, нису спречили да меч буде ватрен и са доста голова - 3:3. Главни арбитар, Аустријанац Кајмер, изјавио је једном да никад није судио и видео лепшу утакмицу.

Енглези су, још у првом полувремену, повели са 3:0, али је Звезда, у којој је блистао баш Шеки, у другом успела да изједначи. 

Вихорни Чарлтон дао је два гола за два минута. Лако и елегантно. Звездини навијачи, са дела трибина ближег залеђеном и блатњавом игралишту, после су тврдили да је Боби у копачкама имао крила. Таквих тврдњи било је и после неких његових потоњих утакмица, али никад није доказано да су истините.  

Захваљујући победи од 2:1 на свом „Олд Трафорду", Манчестер је осигурао пролаз за даље. Даље, међутим, није стигао - елиминисан је од италијанског Милана. Мада је реалније рећи да га је елиминисао пад авиона у Минхену, у коме је међу 23 погинула било и 8 играча Манчестера и три функционера клуба.

Кобни лет из Београда

Трагедија која је потресла не само фудбалски свет, стигла је сутрадан, после заједничке вечере и дугог ноћног дружења фудбалера Звезде и Манчестера у београдском хотелу „Мажестик" и на још неким ексклузивним местима, укључујући и неизбежну Скадарлију.

„Те ноћи највише сам ћаскао са центарфором Тејлором и Бобијем, који је дуго 'ломио' језик са мојом именом и презименом. До растанка је успео да течно изговара само мој надимак Шеки", причао ми је Шекуларац.

Навео је и да се осећао кривим за удес „црвених ђавола", јер Енглези, истицао је, не би страдали да је он искористио лепу прилику за победу Звезде. 

„Да је било 4:3 за нас, за два дана би се овде играла трећа утакмица, па се Манчестерова експедиција не би враћала кући преко залеђене Немачке оног сивог и кобног 6. фебруара", подсетио је Шеки на ондашња правила тог елитног клупског такмичења.

Он је, касније, у знак поштовања према спортским пријатељима трагичне судбине, у свом стану, до краја живота, држао заједничку фотографију Звездиних и Манчестерових играча са Стадиона ЈНА.

Црвена звезда је од УЕФА званично затражила да се „рањени" Манчестер прогласи почасним победником тог КЕШ-а, али њена идеја није разматрана. Енглези су веома ценили тај гест београдског тима.

Чарлтона је из запаљеног и преломљеног авиона спасао колега, голман Хари Грег. Касније назван „херојем из Минхена" јер је, осим Бобија и још једног саиграча, из чељусти смрти отргао, како је објавила штампа, и трудну Српкињу Веру Лукић и њену двадесетомесечну кћерку.  

Онда кад смо тукли Енглезе 5:0

Млађани Боби је, после „Минхена", дуго био у шоку. Помишљао је и да заувек остави фудбал у који је био заљубљен од малих ногу, следећи старијег брата Џекија који је, такође, постао енглески репрезентативац. То се, ипак, није догодило, па је, већ после три месеца од трагедије, поново био у Београду. И поново 'на ЈНА'".

Том приликом као члан најбоље селекције моћне Енглеске, фаворита у пријатељском сусрету са Југославијом. Домаћини су управо „тражили" тим који би био достојан наследник чувеног олимпијског састава предвођеног Бобеком, Митићем, Вукасом..., па им је требала јака провера ваљаности започетог посла.

Иако је био диван, сунчан мајски дан, Бобију ни тај боравак у нашем главном граду није остао у лепој успомени. Али, срећом, само по коначном резултату, који су новинари са Острва назвали срамотом за госте.

Југославија је победила са 5:0. Била је то, „рапсодија у плавом", како је забележио чувени новинар „Политике" Љубиша Вукадиновић. У саставу наших „Плавих" блистао је трио Веселиновић-Милутиновић-Шекуларац, тројка какву није имала ниједна европска селекција.

У то давно доба, само је непобедива мађарска „Лака коњица", предвођена Пушкашом, Божиком и Хидекутијем, успела да резултатски тако понизи Енглезе, савладавши их са 6:3 у Лондону и 7:1 у Будимпешти.

Шеки и Боби су се пре и после утакмице поздравили као прави пријатељи, иако је гост, на крају „баладе", због доживљене хаварије „Гордог Албиона", деловао као прободен мачем. 

„Били смо потпуно надиграни, исход меча све говори", кратко је изјавио Чарлтон, окружен „седмом силом". Уз то, новинарима је изнео и разлог за своју бледу партију: 

„Био сам просто паралисан. Све ме је подсећало на трагедију мојих другова у Минхену: исти терен, исти амбијент, исти гласови навијача као на претходној утакмици са Звездом... Никако нисам успевао да се сконцентришем само на игру".  

Фудбал је био игра и радост

Трећи Бобијев долазак у Београд, и опет „на ЈНА", био је 13. априла 1966. године. Његови „црвени ђаволи", нови пројекат славног менаџера Мата Безбија, изнуђен минхенском несрећом, играли су први полуфинални меч Купа европских шампиона са Партизаном. За енглеске новинаре тада убедљиво најбољим тимом у „црвеном делу Европе", који је квалитет доказао претходним елиминацијама шампиона Француске, (ондашње) Западне Немачке и Чехословачке. Мирисало је на пролеће, али и на велики меч, јер је фудбал тада још, пре свега, био игра и радост. 

Према очекивању, виђен је епски двобој Безбијевих и црно-белих „беба". Две школе лепог и офанзивног фудбала, два табора врхунских асова. На једној страни били су легендарни голман Грег, стамени центархалф Фоукс - за ког се говорило да га је теже прећи него Алпе - пргава али злата вредна радилица Стајлс, па трио снова за несаницу сваком ривалу - Чарлтон, Бест и Лоу... А на другој - Шошкић, голман „Тима света", бек-крило Јусуфи, играч-бедем Васовић, па луцидни Бечејац и Ковачевић и бомбардер Хасанагић. 

 Тог 13. априла Моца Вукотић, каснији Партизанов великан, једини пут је побегао из школе да би уживо гледао те истинске мајсторе заната који је почео да учи у црно-белом колеџу. 

Судар фудбалских титана, за уживање препуних трибина, окончан је шоком за Енглезе, њиховим болним треском из облака самозаљубљености на травњак стадиона на Топчидерском брду. Било је 2:0 за Партизан и - за његову историју.

Први је погодио Хасанагић, а онда Бечејац, који се, само пар секунди, одвојио од директног ривала Чарлтона да би демонстрирао како се, у пуном шеснаестерцу, лопта прима на груди, а онда, неодбрањиво, шаље у мрежу. Легенда каже да је тај потез популарног „Зазе", уз одушевљене навијаче Партизана, аплаузом поздравио и Манчестеров „чупави геније" Џорџ Бест. 

„Црвени ђаволи" су, ипак, веровали да ће на свом „Олд Трафорду", најчешће гиљотини за сваког госта, надокнадити пропуштено. А потом, након финалног плеса, приграбити и победнички трофеј, који им је европска фудбалска чаршија, због снаге тима, доделила већ на почетку такмичења. Такво очекивање подгрејала је и изјава увек одмереног Чарлтона по напуштању, за њега уклетог, игралишта у Хумској улици: 

„Код куће ћемо бити бољи, верујем у коначан успех, то јест у пласман у финале".

Претходно је мирно и џентлменски нагласио да су изгубили од „моћног тима", равног најбољим европским екипама. 

Боби комплименте за „црно-беле" није штедео ни после реванша и „Пирове победе" (1:0) свог тима у Манчестеру. Након тешко оствареног али недовољног тријумфа над Партизаном у гротлу „Олд Трафорда", где су разочарани Манчестерови фанови остали у дилеми да ли су Шошкић, Рашовић и Васовић под стопалима крили челичне опруге са којих су узлетали и, попут летећих џинова, скидали све лопте домаћим нападачима налик статичним дрвеним патуљцима.

На судију се нису жалили, јер је швајцарски арбитар Готфрид Динст те ноћи правду делио много поштеније него две године касније у Италији, када је Југославију спречио да постане првак Европе.

„Честитам Вам финале и желим победу у њему. Јачи сте од Реала", рекао је Боби свом исписнику Милутину Шошкићу Шолету, на заједничком банкету у блиставом манчестерском хотелу „Мидленд".

Био је тужан али, као и увек, отворен и достојанствен. Џентлмен у копачкама. Оно што је био и током бриљантне каријере, дуге двадесетак година. 

Срећан ти рођендан, сер Боби!