Лична историја навијања за кошаркашку репрезентацију Србије и Новака Ђоковића, од Вилњуса и Њујорка 2011. до Њујорка и Берлина 2022.

Каква је то фотографија!? Најбољи кошаркаш на свету у дресу репрезентације прославља кош, из првог реда са паркета одушевљено га бодри најбољи тенисер на свету. А да би фотографија као и утакмица била спектакуларна увеличали су је, с леве стране најтрофејнији тренер у историји европске кошарке Жељко Обрадовић и с десне стране трофејни кошаркаш који једини у овом фамозном друштву може да се похвали освојеним олимпијским златом, Ратко Радовановић.

Новаку Ђоковићу, најбољем тенисеру на свету Сједињене Америчке Државе не дозвољавају да игра „US Open" ове године и он неочекивано добијено слободно време користи да из првог реда прати све утакмице наше кошаркашке репрезентације, коју предводи најбољи кошаркаш на свету: Никола Јокић. Навијач Новак Ђоковић је чак ишао у Љубљану на пријатељски меч против Словеније, у Истанбул на квалификациони меч против Турске тако да је бодрење Србије на кошаркашком мечу деценије у Београду против Грчке било сасвим природно.

Сасвим природно би било да Новака видимо и у првом реду на Европском првенству али неприродно ће да буде да ми, српски навијачи, у време кошаркашког првенства нећемо паралелно морати да тражимо где и како да гледамо Новака у Њујорку. Једино је овако чудно било 2017, када смо Истанбулу одлично играли а због Ђоковићеве повреде нисмо гледали преко баре већ само преко бара у истанбулским угоститељским објектима, чије је особље знало да нам да до знања да цени што долазимо из земље Жељка Обрадовића.

Јер још крајем деведесетих репрезентативна кошарка пребачена је с краја јуна на почетак септембра. Десетак година касније због Новака тенис постаје Србима битан скоро колико и кошарка и, тим речником речено, репрезентација уместо у термину Вимблдона игра у термину „US Opena".

Вилњус 2011.

Новак је први „US Open" освојио 2011. године. Јокић је те године на фејсбуку тражио ривале на теренима у сомборским јамама: „Хоће ли неко на баскет?" А ми смо наравно били у Вилњусу на европском првенству у кошарци.

Изузетно занимљив је главни град Литваније. Памтим веома леп стари град, са барокним, готским и ренесанским грађевинама, памтим неку таблу захваљивања Џорџасу Бушасу на некој од државних зграда јер их је увео у НАТО, памтим и неке занимљиве кафане, мада је у том сегменту Каунас јачи бар колико је Жалгирис јачи од Лиетувас Ритаса. Литванског јутра, преведено на српски.

Није било јутро већ неко поподне када смо у последњем мечу у групи победили Турску. Било нам је стало. Много. Само годину дана прошло је од оне епске крађе у Истанбулу, када је Тунџери газио линије а Ашику испадало око да не би шутирао слободна бацања. Колико је то само болело.

И опет је била драма. Јаки су били Турци тада, Хидајет Туркоглу, Ерсан Иљасова, сви они млади арслани. Код нас је одлично играо Миленко Тепић а преломио је, наравно, Теодосић. Замало да преломи и на другу страну када је тако шутнуо тројку да замало не пуче табла, али онда је дао нека бацања и измислио чудесну асистенцију Савановићу. Нашао га је у рекету самог а Саван је из неке одбојке у паду дао можда и одлучујући кош.

Не памтим да је неко прославио „освету Турцима" и још једну битну победу једењем килограма чоколаде, али то сам  успео те ноћи у Вилњусу. А та друга битна победа био је, наравно Новак.

Њујорк 2011.

Било је то његово друго финале у Њујорку, још није имао титулу а те године играо је боље него икада. Ваљда је успео да у целој години изгуби само један меч. Финале је, рецимо било заказано за 11 увече по нашем тј. литванском времену и ми смо, савесно, већ око пола 10 кренули да тражимо погодно место са великим телевизором.

Ех, да је тада неко могао да направи фотографију или снимак потраге тројице 30-годишњака из Србије за преносом финала „US Opena". Не, никога у Литванији не занима тенис. Ниједна телевизија у Литванији то не преноси. Еуроспорт за литванско тржиште пушта нешто сасвим друго.

Тенис? „US open"? Вртели су у неверици главом литвански угоститељи а нас је хватала паника као кад су Теу Турци отели лопту на превођењу минут до краја. Тад је био фаул и псовали смо судије а шта сад да радимо. Није то још било  време јурења стримова на Интернету у хотелској соби.

После много одбијања  бар смо схватили шта тражимо - Еуроспорт али оригинални, не локалну подружницу. То би могли да имају хотели који имају сателитску а не кабловску антену. Новак је већ освојио први сет кад смо пронашли један такав хотел. И некако успели да љубазној рецепционерки објаснимо шта желимо.

Али, таман се закувало на крају другог сета а сазнајемо да се у 1 лоби хотела затвара. Успели смо, небитно сад како,  ипак да напослетку да останемо сами са Еуроспортом, Новаком и Надалом у затвореном хотелу на ободу Старог града у Вилњусу. А онда смо приметили и огромну куглу пуну „Рошеро ферер" чоколадица. Да задовољни гост кад се одјављује из хотела узме једну чоколадицу за срећан пут.

Не иде уз пиво али је добро за нервозу и против спавања, па смо отворили прву „Рошеро" лоптицу када је већ Надал после два изгубљена сета кренуо да се враћа и кад је добио тај брек у трећем сету. На крају, Новак је освојио свој први трофеј у Њујорку а ми смо појели пехар „Рошеро ферера". Какав смо злочин починили приметили смо тек кад смо задовољни после Новаковог тријумфа погледали наш сто на којем су стајале три празне пивске чаше и бар стотину златних омота чоколадица.

Словенија 2013.

Две године касније Европско је у Словенији а Србија игра у групи у Јесеницама. Од Јесеница знао сам за хокејашки клуб и за ону реплику Драгана Петровића Пелета као Словенца из „Бољег живота": „А ви, ако пролазите кроз Јесенице - прођите."

Нисмо зато били ни смештени у Јесеницама већ на Бледу. Последња утакмица у групи била је против Црне Горе; иако сам имао лошије улазнице, некако упадам у први ред и седам поред Кокана Ђуришића. Познато лице које је Тегелтија толико пута снимио приликом прослава победа наше репрезентације током деведесетих.

„Хоћемо ли добити", пита ме. „Наравно", изговорим а  онда ми прође кроз главу његово презиме, погледам да ли има навијачких обележја на себи, сачекам неколико секунди па додам: „Ако навијамо за исту репрезентацију?" „За Србију, него за кога", насмеја се Кокан а мене ослободи нелагоде. Како да седим поред навијача црногорске репрезентације док играмо против њих?

На крају смо изгубили; није нам требало, већ смо били први у групи па је Дуда Ивковић меч искористио да испроба неке тактичке замисли. Глуп је осећај када гледаш меч који тим за који навијаш не жели да победи. Толико глуп да се враћамо на Блед без жеље да пронађемо место где ћемо ту ноћ гледати финале „US opena". Наравно, играју: Ђоковић и Надал. А и није Блед Вилњус. На Бледу ништа не ради после поноћи.

Тек ујутро смо чули резултат. Надал победио Новака. Није овај Блед тако лош. Зашто да кафане и хотели буду отворени после поноћи?

Шпанија 2014.

Следеће Светско првенство је у Шпанији. Србија игра у Гранади, губи редом и од Шпаније и од Француске и од Бразила, и тек као четврта у групи одлази у осмину финала. А тамо првопласирана из друге групе - Грчка.

Био је то спектакуларан меч као пре неколико дана у Арени. По именима Грци су били бољи, али када је буквално у првом нападу Никола Калинић монструозно закуцао преко Бурусиса, знали смо да у том мечу бој неће да бије свијетло оружје.

Теодосић, Богдановић, Калинић, Бјелица, Радуљица феноменално су се уклопили у магистарски рад Александра Ђорђевића и Србија је на крају победила Грке скоро 20 разлике.

„Немој", сећам се да су викали са клупе Марку Симоновићу, али он је ипак шутнуо тројку на 15 разлике у последњој секунди док су грчки играчи већ тужно стајали на паркету. И погодио.

Лепо је те ноћи било бити Србин у Мадриду; лепше је ваљда било само после оне победе у полуфиналу над Французима. А када смо пијани од среће у неко доба дошли у хотел, сачекала нас је вест: Ђоковић изгубио од Нишикорија. Пет пута смо проверавали. Новак да изгуби од Нишикорија полуфинале Њујорка!? Заспали смо са идејом да је то нека грешка.

Берлин 2022.

Следеће године Новак је исправио грешку; освојио је Њујорк победивши у финалу Роџера Федерера. И то дан после након што је у осмини финала Европског првенству у Лилу Србија победила Финску. Два дана касније у четвртфиналу победили смо Чешку.

Те 2015. године, у Денвер је из Меге отишао Никола Јокић. Од 41. пика на драфту за ових седам година постао је најбољи кошаркаш на свету.

Никола Јокић сада је и најбољи играч Србије, коју у Прагу, у групи,  чекају, између осталих, и Финска и Чешка. Али, Праг је за уживање - права узбуђења крећу у Берлину.

Први меч у Берлину Србија ће играти у осмини финала; надамо се ту лакшем противнику: Украјини, Великој Британији или Естонији. Надам се да ће на трибинама с нама у Берлину да буде и Новак Ђоковић. И да га, баш као и нас, први пут неће интересовати ко је те ноћи победио у финалу „US opena", у Њујорку.