„О Мундијалу 1942. нећете наћи ни речи у историјским књигама, али шампионат се играо у Патагонији без спонзора и новинара, а у финалу су се десиле неке много чудне ствари, јер је играно цео дан и целу ноћ без паузе, да би на крају нестали и стативе и лопта..." Овако почиње једна од прича аргентинског центарфора, новинара и писца Освалда Соријана, уз Едуарда Галеана најважнијег творца митологије јужноамеричког фудбала. Од великих мечева играних на светској фудбалској сцени у својим текстовима стварао је мале, готово неважне догађаје, а од наизглед малих локалних фудбалских анегдота стварао велику причу.

И уочи почетка предстојећег Европског првенства у фудбалу, репрезентације које су избориле учешће на овом такмичењу одиграле су по неколико „контролних утакмица", где су селектори испробавали играче и тактику. Ове пријатељске утакмице биле су лепа прилика и да навијачи, након петнаестак месеци изгнанства са трибина, поново осете стадионску атмосферу и да, одржавајући прописану физичку дистанцу, са заштитним маскама на лицу скандирају „су-ди-ја, пе-де-ру!", након што је човек у црном (које већ одавно више није црно, већ шарено) усвојио сугестију из ВАР собе и поништио гол због милиметарског офсајда.

А у давна времена, када су фудбалске судије били инокосни делиоци правде и када су у саме завршнице европских клупских фудбалских такмичења, као од шале успевали да се квалификују „Хајдук" из Сплита, „Раднички" из Ниша и сарајевски „Жељо", управо је овај несуђени финалиста купа УЕФА одиграо и пријатељску утакмицу против репрезентације Камеруна! Меч је одигран на стадиону „Грбавица" тек неколико дана пред почетак Мундијала који се те 1990. године играо у Италији. Камерунци су први пут на светској сцени наступили 1982, када су на Мундијалу у Шпанији одиграли без голова са Италијанима, који су потом, под вођством техника Енца Беарцота, са легендарним Паолом Росијем на позицији центарфора, уз незаборавно навијање тадашњег председника Републике и некадашњег италијанског партизана Сандра Пертинија, у финалу тукли Немце са 3:1.

Осам година касније, „Азури" су се спремали да на домаћем терену постану светски шампиони и по четврти пут, а фудбалери Камеруна су се за то такмичење припремали у Југославији. Прво су тренирали у Бару, где су боравили у хотелу „Тополица", а онда одиграли неколико „контролних утакмица", међу којима је била и она на сарајевској „Грбавици", када је пред солидно попуњеним трибинама „Жељо" надиграо Африканце, који су на крају ипак славили резултатом 2:1, при чему је један гол за Камерунце постигао и ветеран Роже Мила.

А све би ово било тек једно од оних безбројних сентименталних фудбалских амаркорда да тај исти Камерун на том истом Мундијалу у Италији није на отварању шампионата победио тадашњег актуелног светског првака Аргентину, а потом доспео до четвртфинала, где је након продужетака изгубио од Енглеске!

И док су навијачи „Жеље" тог последњег предратног југословенског лета испијали пиве пред сарајевским гранапима и једногласно долазили до закључка како би и њихов вољени клуб макар ремизирао са „Гаучосима" предвођеним Марадоном, на страницама дневног листа „Ил Манифесто" објављена је прича у којој је пораз Аргентине на отварању Мундијала окарактерисан као почетак Фукујаминог „краја историје".

Црни мачор са краја историје

Аутор текста „Двоје у ролс-ројсу у саобраћајној гужви за време Мундијала" био је арегентински писац Освалдо Соријано, који је своју плодну сарадњу са званичним гласилом Комунистичке партије Италије започео извештавајући са Мундијала у Мексику 1986. Тада је Марадона постигао она два најважнија геополитичка гола у историји фудбала и ушао у легенду, а четири године касније, Аргентина је пала пред Камеруном.

У Соријановој причи о тој утакмици нема ни речи о самом току меча. Нема ни уобичајених описа атмосфере, ни силних података под којима већ увелико клеца и текст који управо читате. Али, зато су ту римске улице и лимузина којом шофира један црни мачор. Језиком извештаја са спортских терена: терен идеалан за игру у коју Соријано, након што га црни мачор прими у кола и понуди га вискијем, попут каквог техника, у игру уводи цео један тим књижевних асоцијација на Борхеса, Кортасара, Булгакова, Кафку, Чендлера...

Соријанов црни мачор је начуо да ћемо историју од сада моћи да виђамо само по музејима и каже како је аутор теорије о крају историје извесни Фуџимори.

„- Фукујама, ради се о Фукујами - кажем му. - Фуџимори је онај из Перуа.
- У реду. Рекоше ми да на крају историје нема ни уметности, ни идеја, нема ни револуције, ничега...
- А ви долазите из далекa? - питао сам га док ми је сипао виски.
- Долазим са краја историје... Дошао сам да навијам за Камерун, иако сам из сасвим другог краја света. То је ствар афинитета, видите - па црном шапом додирну своје црно лице. - А ви сте из Перуа?
- Не, али дугујемо скоро као они - рекох му. - Долазим из Аргентине.
- Сироти Марадона. А до вас историја још није ни стигла?
- Тек што је почела."

Ако је историја скуп колективних пораза који судбински утичу на животе појединаца, онда је Соријано овде потпуно у праву. Истина, невоље су за њега почеле и пре него што је на власт у Аргентини дошла војна хунта, због које је, заједно са мноштвом својих сународника мораo да спасава главу одласком у емиграцију.

Видело се да је талентован

Рођен у Мар дел Плати 1944. године, брзо је заволео фудбал.

„Памтим како смо лопта и ја почели да се вртимо у исто време. Нападачке склоности сам открио на једној ливади у граду Рио Кварто."

Почиње да тренира у локалном клубу „Пацифик", где убрзо улази и у први тим.

Међутим, тек што је почео да тресе противничке мреже, доживљава тешку повреду колена која га заувек одваја од терена, али га и заувек везује за причу о фудбалу. Постаје спортски новинар, на шта је тренер Орландо, који му је предвиђао сјајну играчку каријеру у тимовима „Бока јуниорс" и „Јувентус" имао да каже само ово:

„Видело се да је талентован. Штета што је тако завршио, па сада пискара разне глупости..."

Да тренер добро познаје свог пулена, потврдио је и сам Соријано, који је је једном приликом изјавио следеће:

„Не волим да радим много, да трчим по ходницима испод стадиона, а ни не разумем спорт колико би требало. Али умем да измишљам прелепе приче."

Такав приступ професији га је 1971. године довео до редакције чувеног дневника „Опинион", чији је оснивач био Јакоб Тимерман, који је након коначне забране излажења листа 1979. на саслушању рекао како му је једина намера била да окупи врхунске новинаре левичаре да би направили добре десничарске новине.

Соријано је био стални члан редакције „Опиниона" све до 1974. године, када емигрира у Европу, где је живео од писања све до пада војне диктатуре у својој земљи.

Размишљати ногама

У емиграцији је живео у Паризу, Бриселу и Риму, а први у низу од десетак наслова био је роман „Тужан, усамљен и готов" (Triste, solitario y final) који излази из штампе 1974. и одмах привлачи пажњу читалаца који умеју да препознају врхунског приповедача необичних прича. 

Писан у духу Чендлерових романа о приватном детективу Филипу Марлоуу, Соријанов првенац представља меланхолични пародични омаж свему ономе што је Холивуд требало да буде, а никада то није постао. Тако се на страницама ове гротескне приче појављују Стан Лаурел и Оливер Харди, Џон Вејн и Чарли Чаплин.

Уследили су романи и књиге прича у којима је на себи својствен начин комбиновао меланхолију, популарну културу, фудбал и геополитичку нестабилност хладноратовског света.

Приликом посете Лос Анђелесу, Соријано је једног кишног јутра посетио гробље на коме је сахрањен Стан Лаурел. На Станлијев гроб је спустио букет цвећа и примерак романа. Своју наклоност ка мршавом члану незаборавног комичарског пара Соријано је можда гајио и због свога надимка El Gordo (дебели). Без обзира на килажу и повређено колено, Соријано је пишући о фудбалу „размишљао ногама".

Ова јединствена поетика је љубитељима фудбала и књижевности подарила прегршт антологијских прича, од којих ћемо за ову прилику прелистати три.

Прича о Обдулију Варели

Ако су у школске програме већ ушли стихови Ђорђа Балашевића, онда би се у уџбеницима историје могла наћи и лекција о финалној утакмици Мундијала који је 1950. године одржан у Бразилу, када су се на стадиону „Маракана", пред скоро две стотине хиљада гледалаца, састале репрезентације Бразила и Уругваја.

Бразил је важио за неприкосновеног фаворита. За подизање пехара им је, због староставних турнирских правила, био довољан и нерешен резултат, али су на крају Уругвајци славили са 2:1. Овај пораз је један од најтужнијих и најтрагичнијих дана у историји Бразила, јер је већ на стадиону, одмах по завршетку меча, неколико људи или умрло од туге или је извршило самоубиство.

Соријано, истина, тога дана није био на „Маракани", али је у причи „Обдулио Варела" дао један од најуспелијих приказа суштине спортског пораза и то из угла победника.

Обдулио Варела је био капитен уругвајске репрезентације и након што му Соријано дозволи да исприча како је доживео ток утакмице, Варела проговара о ономе што се те вечери дешавало на тужним улицама Рија.

„Осећао сам се лоше...Како би било лепо видети тај карневал, видети људе које весели једна тако једноставна ствар. Упропастили смо све, а нисмо добили ништа. Били смо освојили титулу, али шта је то наспрам све ове туге? Мислио сам на Уругвај. Тамо је народ сигурно био пресрећан. Али ја сам био ту, у Рио де Жанеиру, међу свим тим неутешним људима."

Прича о најдужем једанаестерцу на свету

Онако како је од великих мечева играних на светској фудбалској сцени у својим текстовима стварао мале, готово неважне догађаје, Освалдо Соријано је исто тако умео да од наизглед потпуно локалних фудбалских анегдота створи велику причу.

Можда најбољи пример за ово соријановско нивелисање фудбалских рангова универзалних значења представља прича „Најдужи пенал на свету", коју Ел Гордо почиње овако:

„Најфантастичнији пенал за који знам пуцан је 1958. године у недођији знаној под именом Вале де Рио Негро, једног недељног послеподнева на пустом стадиону..."

Разлог за празне трибине лудих навијача није била пандемија, већ све оно што је претходило овом једанаестерцу, а тиче се необичне фудбалске сезоне коју је крајем педесетих година у нижаразредној лиги једне од аргентинских забити одиграо сеоски клуб „Поларна звезда", за који би сигурно навијао и Соријанов колега по позицији у тиму Милош Црњански.

Играчи „Поларне звезде" би крај првенства обично дочекали у доњем делу табеле, али их је те 1958. године опасно кренуло, па нису претрпели пораз све док им „Депортиво Белграно" на њиховом терену није дао седам комада. И када су сви очекивали да поларни звездаши најзад опет почну да губе, они су наставили са победама, па је утакмица последњег кола, коју су играли на терену „Депортиво Белграна", одлучивала шампиона. Стадион је био испуњен до последњег места, а мечу је присуствовало и пет стотина гостујућих навијача које су, каже Соријано, ватрогасци морали да поливају водом из шмркова не би ли се некако смирили.

„Судија који је свирао пенал био је Херминио Силва, епилептичар који је живео од продаје срећки по локалним бирцузима и свима је било јасно да ризикује губитак посла јер је у току био већ четрдесети минут другог полувремена, а он још увек није био свирао пенал за домаћине, иако су се играчи 'Депоритво Белграна' бацали у противнички шеснаестерац не би ли га импресионирали..."

Резултат је био 1:1 и то је домаћима доносило титулу првака, и све би било у реду да три минута пре краја утакмице „Поларна звезда" није дала гол...

„Тада судија Херминио Силва најзад поче да мисли на свој посао и продужи утакмицу све док се голману Падину у шеснаестерцу није приближио један противнички играч. И он дуну у пиштаљку."

Казнени ударац, међутим, није изведен тог послеподнева, а ни вечери, јер је прво Риверо, звани Чоло, десно крило „Поларне звезде", судији разбио нос, а онда је почела туча која је прекинута тек када је полицијски комесар из свог пиштоља пуцао у ваздух.

Руководиоци Лиге донели су одлуку да се преосталих двадесет секунди утакмице, у којима је требало да буде изведен и више него сумњиво досуђени пенал, одиграју за седам дана, али без присуства публике.

„Тако је тај једанаестерац извођен пуних седам дана, те је самим тим постао, сем ако ми неко не докаже супротно, најдужи пенал у историји фудбала."

И иако је овај пенал требало да буде изведен пред празним трибинама, навијачи „Поларне звезде" су тог послеподнева сели на камионе и кренули ка стадиону, али их је зауставила полиција. На крају се један младић попео на кров са кога је могао да види гол на коме је стајао голман „Поларне звезде" Гато (мачак) Дијаз, те се све оно што се дешавало унутар стадиона преносило од уста до уста.

У три сата, две екипе су, предвођене судијом Херминијом Силвом, истрчале на терен, па је арбитар прво играчу који му је пре седам дана разбио нос показао пут у свлачионицу, да би се најзад приступило извођењу једанаестерца.

Дијаз, је, погађате, одбранио шут Константа Гауна, али је извођење једанаестерца поништено, јер је судија Херминио Силва пре него што је лопта стигла до голмана претрпео епилептични напад. Гауно је поново шутирао тек након што се продавац срећки потпуно опоравио, а Гато Дијаз је поново одбранио и „Поларна звезда" је освојила титулу!

Соријано завршава причу о најдужем пеналу у историји описујући како две године потом, на једном тренингу и сам шутира на Дијазов гол и погађа.

„У реду је, момак - рече ми. - Једнога дана ћеш ићи унаоколо и причати како си дао гол једноме Гату Дијазу, али нико ти то неће веровати."

Мундијал који је 1942. одржан у Патагонији

„О Мундијалу 1942. нећете наћи ни речи у историјским књигама, али шампионат се играо у Патагонији без спонзора и новинара, а у финалу су се десиле неке много чудне ствари, јер је играно цео дан и целу ноћ без паузе, да би на крају нестали и стативе и лопта... Мој стриц Казимир, који до тада није био видео фудбалску лопту, био је линијски судија на овој финалној утакмици, а о тим догађајима је за собом оставио записе у којима је све врви од погрешних историјских података и разних непроверених тврдњи које није могао да потврди ниједан очевидац..."

Овако почиње Соријанова прича „Син Буча Кесидија", у којој су описане „историјске" и климатске околности у којима је одиграно најинтересатније Светско првенство у фудбалу. Није тешко претпоставити да су и у овом финалу играли Немци. Изгубили су од Мапућеса, староседелаца Патагоније, „једне тмурне недеље, коју историја није запамтила".

Видећемо шта ће историја да запамти од свега онога што ће се дешавати током предстојећег Европског првенства у фудбалу. С обзиром да ће се утакмице играти на стадионима широм Старог континента, не би било изненађење да се и један од наредних Мундијала игра широм Земљине лопте. Ко зна, можда ће се нека од тих утакмица играти баш у Патагонији. И зашто баш тамо не би играла фудбалска репрезентације Србије?!

Док се то не деси, било би лепо да домаћи љубитељи лепог фудбала и још лепше књижевности најзад добију бар једну књигу Освалда Соријана преведену на српски. За сада тек неколико његових прича можете прочитати у књизи „Откачене приче Латинске Америке", коју је у преводу и избору Љиљане Поповић Анђић и Бранка Анђића још 2008. објавила београдска „Геопоетика". А чак и ако од тога, на послетку, ипак не буде ништа, увек ћемо моћи да се присетимо онога што је, између осталог, Соријано написао у причи „Фудбалски судија Гаљардо Перез":

„Богу се не свиђа фудбал, момче. Зато овој земљи и иде тако посрано."