О Титу и Стаљину, Словенији и Косову, Луксембургу и Румунији, о Чеферину и Анти Марковићу, о томе како се расподељује богатство у Европи, како у Америци и да ли има икакве сличности између распада Југославије пре 30 година и овога што се управо дешава у Европској кући фудбала

Тампере, други по величини град у Финској, назив носи по речи за мирну воду између брзака. Е ту у мирној води 1952. одлучивало се ко је победио 1948: Стаљин или Тито. Према другој верзији Тампере носи име по шведској речи за брану, а да ли је Брозова брана Стаљину била успешна заправо је требало да се одлучи на фудбалском терену. У полуфиналу Олимпијских игара. Неутрална Финска је навијала за Југославију.

Можда је некад било и бољих састава али само 11 презимена из Тампереа ће сваки прави љубитељ фудбала изрецитовати као песмицу. И у Кустуричином филму, и у кафани, и у било које доба ноћи. Од Беаре до Зебеца. Е тај тим је против Совјетског Савеза водио 5:1; да је то била само фудбалска утакмица а не политички трилер можда би и могло да се заврши другачије, али Совјети су изједначили на 5:5. Морао је да се игра нови меч. Југославија је головима Митића, Бобека и Чајковског победила 3:1. Легенда каже да је Тито мислио да се фудбал игра коцком али да се тада око његове виле на Брду код Крања пуцало из маузера у ваздух од среће; легенда каже и да је само Стаљинов син, који је био члан делегације, спасао репрезентативце Совјетског Савеза од наставка каријере у Сибиру.

Од Шпаније до Хондураса, од Љубљане до Бича

Баш из те 1952 датирају и први подаци о стандарду у земљи која је победила Стаљина. Однос између најразвијеније Словеније и најнеразвијенијег Косова био је 4:1. Рајко Митић је, при резултату 5:1 против Совјетског Савеза промашио зицер, али Словенци у Брозовој Југославији нису промашивали.

Четрдесет година касније када су, заједно са Хрватима покренули распад Југославије, однос најбогатије Словеније и најсиромашнијег Косова био је 8:1. Бранко Милановић, један од највећих светских ауторитета у области неједнакости, пише да је у држави величине Мичигена постојао северозападни део земље (Словенија) чији је доходак био на нивоу Шпаније, док је, на другом крају спектра, на југоистоку постојала покрајина (Косово) чији је доходак био једнак оном у Хондурасу. Милановић пише да је свака централна влада имала немогућ задатак да у једној држави држи у равнотежи људе са богатством Шпаније и оне са сиромаштвом Хондураса. То није имала ниједна друга земља у Европи.

Али данас има Европска унија. Однос између најбогатије земље Европске уније Луксембурга и најсиромашније Румуније је 7:1. И то, пише Бранко Милановић, најсиромашнији луксембуршки вентил има већи доходак него најбогатији румунски. То значи да се се луксембуршка и румунска расподела уопште не преклапају и да су практично сви Луксембуржани богатији од свих Румуна. Такав или сличан однос је, на пример, однос Данаца и Бугара или Холанђана и Литванаца. И та разлика кроз године се само повећава као што се у Југославији повећавала разлика између неког Чеферина из Љубљане и неког Дончића из села Бича код Клине.

И све то видели смо у фудбалу. Стеауа из Букурешта је, на пример, 1986. постала првак Европе победом над Барселоном у финалу. Следеће године румунски шампион играо је полуфинале Купа шампиона а три године касније Стеауа је у финалу, у борби за најбољу екипу у Европи, поражена од Милана.

Румунска „Звезда" више нема ни то славно име, већ спектакуларне утакмице игра под именом ФЦСБ. Последњи такав меч одиграла је у Сенти, у претколу квалификација за Лигу Европе и у утакмици са екипом ТСЦ из Бачке Тополе; резултат је био 6:6. Због више постигнутих голова у гостима Стеауа је елиминисала амбициозни клуб из Бачке Тополе који је годину дана пре ове утакмице први пут заиграо Прву лигу државе Србије.

Богати и сиромашни

У Америци је, пак мало другачије. Расподела богатства је вертикална а не хоризонтална; не постоји случај да је однос богатства ни 2:1, а о југословенских или европских 8:1 односно 7:1 да и не говоримо. Притом, то не значи да су Сједињене Државе егалитарна држава; напротив - само је тамо неједнакост ствар појединца а не државе.

Тамо ће, у ономе што они називају фудбалом прваци бити они где игра Том Брејди, без обзира да ли је то некадашња Нова Енглеска у Масачусетсу или она сиромашнија обала Флориде са седиштем у Тампи.

У Европи, где је корона подебљала ионако прешироке границе између богатих и сиромашних, једина наднационална организација која је деловала супериорно била је УЕФА. Чинило се да је организација коју предводи Александар Чеферин моћнија од Европске уније. Али, овом харизматичном Словенцу, за кога се прича и да је велики југоносталгичар, десило се баш оно што се десило Југославији 1991. године.

Није мали број оних који ће рећи да је распад Југославије почео на Максимиру: на оној најчувенијој неодиграној утакмици у југословенској историји. На трибинама се већ видела предигра рата, а са терена се највише памти „мајгери" скок најталентованијег фудбалера загребачког Динама Звонимира Бобана на полицајца Рефика Ахметовића.

Због тог ударца Бобан није могао да буде међу 22 фудбалера који су играли за Југославији на Светском првенству у Италији, а друга заблуда је да смо освојили то првенство земља се не би распала.

Југославија је тада имала Анте Марковића на позицији Александра Чеферина али није вредело. Они богатији у договору са најбогатијима су решили да напусте оне мало и много сиромашније и ту спаса није било.

Суперлига, прво полувреме

Тако и у фудбалу сада. Богатима се више не игра са сиромашнима и то не може да спречи агилни председник пун идеја. Суперлига у првом покушају није успела јер Европа није Америка. Ни Ливерпул, ни Реал, ни Јувентус нису постали паневропски клубови за који једнаким жаром навијају деца у Београду или Лисабону, али ако је алтернатива детету из Букурешта да гледа узбудљиву утакмицу на игралишту у Сенти то је само питање тренутка. Ако му већ неће бити јасно како је Георги Хаџи играјући за Стеауу постао шампион Европе лако ће прихватити да је један Румун играо за Реал. Или Барселону.

Јер, као и у политици, изненађења у фудбалу постала су прескупа. И оног тренутка када се десило да Динамо у Загребу са тренером који је одбегао у Међугорје да не би био ухапшен елиминише Тотенхем са најбољим тренером на свету, логично је било да се нешто промени. И клуб из северног Лондона је у истом дану сменио Жозеа Муриња и учествовао као један од 12 оснивача у стварању Суперлиге која ће заједно са америчким инвестиционим фондом из фудбала елиминисати сиромашне.

До сада им је узето све што се могло; време је да им се узме и фудбал. Ако је на стадиону Динама почео распад Југославије, да ли је онда и распад Уефе почео на Максимиру?