Суперлига је била покушај да се са додатним квалитетом и неизвесношћу задржи и повећа интересовање за фудбал, пошто су велики клубови схватили да су постали досадни у националним лигама где побеђују увек једни те исти. Била би и једини европски спортски телевизијски производ који је могао да парира у планетарним размерама америчким спортовима и да омогући фудбалу на Старом континенту да преброди кризу продубљену пандемијом.

Читајући и слушајући изјаве челника кровних фудбалских организација, дела фудбалера, тренера и новинара против оснивања Суперлиге, сама по себи вам се наметне опаска Томаса Мoра: „Када би поштење било профитабилно сви би били поштени". Пропаст Суперлиге је била, на неки начин, и потврда да је сан о Сједињеним Европским Државама утопија: ако не могу да се договоре да организују и прихвате једну европску Суперлигу како ће моћи да се договоре да направе европску „супер државу"?

Дирљиво је када челници ФИФА и УЕФА причају о вредностима, принципима, правди, меритократији, солидарности, као да је цео свет захватила колективна амнезија па су сви заборавили скандале, корупционашке афере, преваре, злоупотребе положаја, препродаје промотивних и гратис улазница за мечеве у организацији ФИФА и УЕФА, купљена права организације европских шампионата и мундијала.

Морал у фудбалу

Филипике Александра Чеферина и Ђанија Инфантина о узвишеним начелима УЕФА и ФИФА биле би за похвалу да није било Мундијала у Аргентини 1978. године и поклоничког понашања челника ФИФА према војној хунти диктатора Виделе која је одговорна за смрт 30.000 људи. То је иста она УЕФА која није имала пијетета и такта да одложи утакмице Лиге шампиона 11. септембра 2001. године. То су исте оне организације које нису казниле ниједном озбиљно Турску, када су њени навијачи звиждали и узвикивали „Алах је велики" током минута ћутања за жртве терористичких напада. Није кажњена ни Саудијска Арабија чији су играчи извргли руглу одавање поште жртвама терористичког напада у Лондону 2017. године пред пријатељски меч са Аустралијом. 

Љубитељи фудбала са бољом меморијом нису заборавили случај корупције око доделе организације Европског првенства 2012. године Пољској и Украјини. Највећи светски дневници су докумeнтовали бројним доказима како је Катар уз помоћ челника ФИФА и других федерација „купио"  организацију Мундијала 2022. године. Да ли је неко био кажњен, да ли се неко извинио, да ли је неко претпрео било какву санкцију? 

Када Ђани Инфантино прети избацивањем највећих европских клубова због жеље да направе Суперлигу, поставља се питање зашто није тако храбар, тако поштен, тако правичан,  тако хуман па да одузме организацију Мундијала Дохи? Колико људи треба да погине или умре у нехуманим условима на градилиштима стадиона и пратећих објеката за Светско првенство у Катару да би ФИФА реаговала?  

Како се ФИФА и УЕФА брину о здрављу фудбалера видели смо током пандемије када нису хтели да избришу из календара непотребна такмичења и бескорисне пријатељске утакмице репрезентација и да модификују квалификације за Мундијал који се игра кад му време није, усред зиме, усред сезоне, претварајући у следећој сезони све националне шампионате у нерегуларна такмичења. 

Хоће ли неко отворити  причу о финансијском фер плеју УЕФА и третману које су имали поједини клубови са богатим власницима из земаља у којима је корупција свакодневна и нормална појава? Да ли је нормално да у 21. веку нисмо даље одмакли од Орвелове Животињске фарме и слогана да су све животиње једнаке само су неке једнакије?

Коме навијачи да се жале

Да ли је УЕФА или Суперлига свела некада славне клубове из малих земаља на фудбалске пепељуге? Зашто нам тако велики романтичари и фудбалски занесењаци, као Чеферин и Инфантино, не објасне како то да су некада Селтик из Шкотске, Црвена Звезда из Србије, Стеауа из Румуније могли да освоје Куп шампиона а сада улазак у групну фазу славе као да су освојили Лигу шампиона и сматрају одличним достигнућем сваки резултат који се не претвори у голеаду на властиту штету? 

Председници ФС Италије, ФС Шпаније или ФС Енглеске нису имали ништа против када су захваљујући новцу, а не лепотама Мадрида, Барселоне, Милана, Манчестера и Лондона, и меритократији, пустошили Бразил, Аргентину, земље бивше Југославије, Африку, источну Европу и Скандинавију, одводећи све најбоље играче? 

Коме навијачи у Србији и у још 40 земаља Старог континента да се жале што не могу да виде ниједног играча њихове репрезентације у домаћој лиги, а притом ретко ко од њих наступа у Реалу, Барселони, Интеру, Ливерпулу, Бајерну или Ситију, већ у тимовима који се боре за опстанак или у најбољем случају за Европу у лигама „петице"?

Председник Чеферин би требало да објасни каква је то меритократија по којој четвртопласирани тим у Премијер лиги, Примери, Серији А и Бундеслиги има директан пролаз у групну фазу Лиге шампиона и последично осигураних 40 милиона евра, а шампиони 40 европских држава морају да играју квалификације за преостала четири места у Лиги шампиона?

Мотиви ћутања 

Мотиви због чега национални фудбалски савези ћуте и пристају на инфериорни положај  у оквиру УЕФА и ФИФА прилично су евидентни: зависе од новца које им дају две кровне организације. Велика већина буџета фудбалских савеза на Старом континенту се пуни,  чак и до 80 одсто, приливом новца који стиже из УЕФА. Главни приходи „европске куће фудбала" долазе од организације Лиге шампиона, Лиге Европе и европских првенстава. Један од мотива зашто су се велики шпански, италијански и енглески клубови побунили је спознаја да у седишту УЕФА у Ниону остаје годишње 800 милиона евра од Лиге шампиона и Лиге Европе. Реч је о новцу од телевизијских права који никада не би био зарађен да није Реала, Барсе, Милана, Интера, Јувеа, Бајерна и топ енглеских клубова. 

Захваљујући тој огромној суми новца, а њој треба додати и значајан део који долази од спонзорских уговора и продаје телевизијских права за шампионате Европе, УЕФА држи практично у шаци фудбалске националне федерације које морају слепо да слушају Нион. Слична прича важи и за ФИФА која преко новца од мундијала представља други прстен контроле над националним фудбалским савезима који жели да ојача организацијом светског првенства за клубове која никог не интересује.  

Популизам на делу

Претходних дана смо били и сведоци зашто популизам тако буја у Европи и има велики успех у бројним државама Старог континента, као и зашто ће Европа остати „слушкиња" САД, неспособна да изађе из сенке великог млађег брата са друге стране Атлантика. 

Борис Џонсон је посебна прича. Премијер Велике Британије прати фудбал као Италијани рагби, а о фудбалским навијачима има, више мање, исто мишљење као Маргарет Тачер о рударима. Бо-Џо притиснут последицама Брегзита и све запаљивијом ситуацијом у Северној Ирској као последицом изласка Велике Британије из ЕУ, дочекао је причу о Суперлиги као савршену прилику да уједини нацију, читај Енглезе, око себе и да скрене пажњу са горућих питања.

Директор Бајерна Карл Хајнц Румениге у брзини да покаже како је његов Бајерн на правој страни историје и да подвуче исправну одлуку свог клуба, заборавио је да је КК Бајерн, који је део спортског друштва Бајерн, учесник Евролиге, такмичења које су клубови организовали и спровели упркос противљењу ФИБА и националних кошаркашких савеза.

Шта рећи о првом човеку ПСЖ-а Насеру Ел Калаифију који маше барјаком једнакости и слоганом да је фудбал спорт за све, после свих скандала око финансирања клуба на чијем је челу. ПСЖ је кршио годинама правила финансијског фер плеја УЕФА уз помоћ спонзорских уговора са компанијама које су у власништу исте фамилије која поседује париски клуб. Довољно је подсетити да је ПСЖ платио двојицу фубалера, Мбапеа и Нејмара, 400 милиона евра, док према подацима које је објавио Екип, свих 11 најплаћенијих фудбалера у Француској носе дрес ПСЖ-а. И где је ту етика или меритократија?

У ширењу некомплетних вести или у искривљеном представљању Суперлиге узели су учешћа и најчитанији спортски дневници у Европи. Од британских таблоида то се и очекивало, није Брегзит дошао случајно. Међутим, врло је индикативно да су се два листа која организују две најважније бициклистичке трке по позиву успротивили Суперлиги представљајући је као затворено такмичење.

Употреба медија

После кампање против Суперлиге и залагања за меритократију директори француског Екипа и италијанске Газете дело Спорт требало би да објасне зашто они дискриминшу хиљаде и хиљаде бициклиста и на стотине клубова јер се на Тур де Фанс и Ђиро д'Италија не стиже по заслугама већ по позиву. 

Читаоци италијанске штампе и конзументи других медија, телевизија и портала, на основу извештаја, коментара и порука, од политичара до фудбалера, убеђени су да би Милан, Интер и Јуве напустили Серију А и да би играли само Суперлигу, а у најбољем случају слали би Б-тим да игра национално првенство. Такође су уверени да је Суперлига затворен систем такмичења у коме нико други не би имао приступ сем оснивача. Наравно, ништа од тога није било тачно, али сада је касно објашњавати да би све остало исто за националне шампионате. Сви би били на добитку осим бирократа у УЕФА који би остали без новца од Лиге шампиона на које верују да имају божанско право и монопол. 

Било је просто дирљиво читати и слушати срцепарајуће трактате о фудбалу као витешком спорту, где Давид може да победи Голијата, како сви треба да имају шансу, да је меритократија „света крава" спорта. Бити романтичар је врлина, али бити незналица је кривица. О каквом витештву ми причамо када Роналдо има већу плату него сви играчи заједно у осам клубова Серије А. О чему причамо ако претплатничке телевизије емитују утакмице пет најјачих европских лига, од петка увече до понедељка увече, гушећи не само све друге спортове, већ и све друге фудбалске лиге?  

Пре 20 година, примера ради, Газета дело Спорт је одвајала мало више од трећине страна за фудбал, док је две трећине страница било посвећено другим спортовима. Данас, две трећине страница је посвећено фудбалу, кошарка има једну страницу, често преполовљену рекламом, одбојка за резултате добије страну понедељком, а других спортова нема ни у траговима, осим када су у току Олимпијске игре или светска првенства. 

Индикативан је став Тутоспорта, новина која сваки дан објављује између 10 и 12 страна о Јувентусу, две о Интеру, две о Милану и две о Торину (будући да јој је централа у престоници Пијемонта) и готово никада не пише о клубовима с југа, обрушила се на Суперлигу залажући се да и Беневенто и Кротоне имају шансу да играју са великим клубовима, машући заставом спорта, једнаких шанси, меритократије. Било би за похвалу да Тутоспорт пре пар недеља, кад је исти тај Беневенто победио Јувентус у Торину 1-0, није посветио читаву прву страну поразу Старе даме а не победи Беневента. На унутрашњих странама, после десет страница жалопојки и критика на рачун Јувеа, одвојили  су пола стране за изјаве тренера Пипа Инзагија, бившег играча Јувеа. 

Све спореднија ствар на свету

Гушење Суперлиге у њеном настајању имаће смисла ако после велике победе УЕФА и последичног просветљења фудбалера и тренера који су открили етику и солидарност буде уведен тзв. „salary cap", ако буду смањене цене улазница за утакмице (кад се стадиони отворе) и цене телевизијских претплата на фудбалске пакете; ако УЕФА и ФИФА елиминишу беспотребне и штетне утакмице националних селекција; ако се уведу избалансираније расподеле финансијског колача између клубова и националних савеза; ако се забрани узимање провизија за трансфере фудбалера; и ако се откаже Мундијал у Катару. Ако се то не догоди, џаба сте кречили. 

Суперлига је била покушај да се са додатним квалитетом и неизвесношћу задржи и повећа интересовање за фудбал, пошто су велики клубови схватили да су постали досадни у националним лигама где побеђују увек једни те исти. Била би и једини европски спортски телевизијски производ који је могао да парира у планетарним размерама америчким спортовима и да омогући фудбалу на Старом континенту да преброди кризу продубљену пандемијом. 

Фудбал умире заједно са генерацијама X и Y. Тзв. миленијалци су незаинтересовани или површно прате „најважнију споредну ствар на свету". Готово половина мушке популације између 16 и 25 година не прати фудбал а међу онима који гледају утакмице тек сваки трећи је пред телевизором од првог до деведесетог минута, док остали преферирају „highlights". У поменутој генерацији имамо више играча ПЕС-а него гледалаца фудбалских утакмица. Ако се нешто не промени, и то драстично, фудбал је осуђен да буде све спореднија ствар.