„Осећам се сто посто Швеђанином", каже Ибра данас. Његов пут од дна до врха у Шведској се учи у школи. Златану прија да буде у буквару, као симбол „нове Шведске" и њен амбасадор, најпознатији Швеђанин на планети. А кренуо је из Розенгорда, предграђа Малмеа, са искуством типичног представника друге генерације југословенских миграната

Ми у Шведској беше ономад назив вероватно најбољег листа који је у Шведској излазио на „српскохрватском". Уређивачка политика била му је умерена, неидеолошка (колико је то могуће) и практична. Нападали су га како из званичних кругова диригованих из амбасаде СФРЈ, као и из оних антикомунистичких, иза којих је стајала разнородна политичка емиграција.

Ми у Шведској се угасио у другој половини седамдесетих, неколико година пре него што је Златан у октобру 1981. године рођен у Малмеу. „Ми" као југословенска заједница у Шведској, угасили смо се деведесетих, кад је Златан имао десетак година. Распала су се удружења, распала су се пријатељства, људи су се поделили уздуж и попреко. „Наша" презимена постала су релативно честа; ми као „ми" постали смо готово невидљиви.

Парадоксално (или не), Швеђанима су „наши људи", независно од декларисане верске и националне припадности, били и остали - „Југари" (мада се конотација термина временом мењала). Како год „Југари" називали језик „из ког долазе", њихов шведски у првој генерацији Швеђанима звучи (југословенски) слично.

Швеђани немају појма ко је ко и шта је шта, нити за то много маре. Недавно сам путовао за Босну са искусним камерманом Шведске телевизије; све време је био убеђен како иде на Косово. Нисам сигуран ни да је после пута схватио да су Босна и Косово два различита појма.

Златан је друга генерација „Југара".

Другој генерацији, по правилу, атрофира родитељски језик. Златан у томе не одступа од правила. Његов „матерњи језик" закржљао је и пре него што га је поштено проговорио. По ономе (што чух) како прича, рекао бих да по нашки најбоље - псује.

Made by Sweden

„Моја мајка је из Хрватске, мој отац је из Босне, а ја сам одрастао у малом предграђу у Шведској. Нисам имао много, само свој немирни ум и велике снове.(...) Слушао сам, али нисам увек следио... А ако сам ишта научио, то је да шансе не добијаш, већ их грабиш. Идеш својим путем, али никада не заборављаш одакле долазиш."

Цитирани монолог је из једног од видео урадака из кампање „Волвоа" у којој је Златан главни протагониста. Иако је у суштини реч о рекламама, по форми су то више кратки филмови у којима се укрштају Златанове „филозофије", шведски симболи и „Волвоови" нови модели. „Златан-Волво" филмова било је више и изазвали су мноштво реакција и дискусија о националним симболима, идентитету, Шведској данашњице и сутрашњице.

Шта значи Made by Sweden (уместо Made in Sweden)?

Колико је "Волво" Made by Sweden заиста шведски, кад је власништво постало кинеско? Шта у свему томе представља Златан Ибрахимовић уоквирен у шведском канону како трчи кроз снегом покривену шуму, скаче у ледено језеро, лови... И још, поврх свега, изговара речи шведске химне, поентирајући са „Желим да живим и да умрем... у Шведској"?

Брдо новинских текстова и академских мудролија написано је у покушају да се на та питања одговори. Закључак се углавном своди на лапидарно: „Шведска се мења." Нико не зна шта ће од ње у будућности постати. Свима је углавном јасно да типични Швеђанин сутрашњице неће бити само бледолики, плавооки и плавокоси Свенсон.

Швеђанин на „-ић"

После Ибрахимовића презимена на „-ић" почела су да звуче више свенсонски. Место у тиму Златан је изборио и за друге. Својом лудом храброшћу и храбром лудошћу проширио је канон. Што каже једна „изрека": „Исус Христ рођен је 1981 годину пре Златана."

Када говори одакле је и одакле долази, Златан не мисли ни на Босну, ни на Хрватску, ни на Југославију. Он је из Розенгорда у Малмеу. Језик којим најбоље влада је „розенгордски" -  језик блокова у којима је одрастао. Розенгордски блокови су његов примарни идентитет, одатле је кренуо.

Живео је касније у Амстердаму, Милану, Торину, Барселони, Паризу, Манчестеру, Лос Анђелесу... „Дечко може да оде из Розенгорда, али Розенгорд не може да оде из његовог срца", исписано је данас при једном од улаза у насеље. Реч је наравно о цитату. Знате већ кога.

У документарцу Шведске телевизије о Златану, док се камера из ваздуха полако приближава розенгордским блоковима, музичка нумера која то прати је „In the ghetto". У терминологији шведске полиције и медија, Розенгорд је „посебно осетљиво подручје"; тако се „тепа" насељима у којима је лоша социоекономска ситуација праћена високом стопом криминалитета. Када у вестима видите да негде у Шведској горе аутомобили, велика је вероватноћа да је снимак из Розенгорда, мада своје Розенгорде имају и Стокхолм и Гетеборг...

Рођен сам у гету

Пут до Розенгорда као „посебно осетљивог подручја" био је поплочан најбољим намерама. Са циљем да реше „стамбено питање" радничких маса, социјалдемократе средином шездесетих дају лудачко обећање да ће у року од десет година изградити милион станова широм земље. Још луђе је што су обећање у великој мери испунили. Пројекат је назван „Милионски програм" и остао је контроверзан до дана данашњег. Стамбени проблеми многих заиста су били решени. Међутим, из насеља „Милионског програма" практично од почетка генеришу се бројни социјални проблеми.

У првим данима, почетком седамдесетих, преко осамдесет одсто становника Розенгорда били су Швеђани из унутрашњости и руралних делова Шведске. Данас је ту скоро деведесет посто странаца. У „Златаново доба", осамдесетих и деведесетих, било је нешто између. Како он сведочи новинару и писцу Давиду Лагеркранцу „крај је био пун Сомалијаца, Турака, Југословена, Пољака, свих могућих имиграната, али било је и Швеђана." 

Удба међу мигрантима

У Шведској данас живи преко 170 различитих дијаспора. Близу двадесет посто десетомилионске популације није рођено у Шведској или није рођено од родитеља Швеђана. Усељеничка политика која је водила таквој демографској стварности уникатна је у светским размерама. Од седамдесетих, односно од Пиночеовог пуча у Чилеу, Шведска прима избеглице и азиланте. После Чилеанаца стигли су Иранци, Курди, Етиопљани, Босанци, Сомалијци, Сиријци...

Пре тога, у првим послератним деценијама, Шведска је „увозила" страну радну снагу; настојала је да „раднике на привременом раду" трајно веже за себе. То је налагао демографски императив - низак природни прираштај у ретко насељеној земљи. У званичном међудржавном аранжману „Југословени" су у Шведску почели да стижу од средине шездесетих. Рачуна се да је до краја осамдесетих из Југославије у Шведску стигло шездесeтак хиљада људи. Огромна већина запошљавала се у индустрији.

У том таласу стигли су такође југословенски криминалци и удбаши. У децембру 1969. године, у режији и извођењу Удбе ликвидиран је Саво Чубриловић који је писао за различите емигрантске листове. То је било прво политичко убиство „наших" у Шведској. Непуне две године касније, у априлу 1971. године, у Стокхолму је убијен амбасадор Југославије Владимир Роловић. У оба случаја шведска јавност остала је шокирана бруталношћу.

Пре доласка Југословена тако суровог обрачунавања у Шведској није било. Слично важи и за криминал - Аркани, Јоксе и колеге донели су им „квалитативне новине" у тој бранши. У књизи Шведска мафија, новинари Ласе Виеруп и Мати Ларсон посвећују Југословенима више поглавља; својим (не)делима „наши" су то заслужили.

„Југе" је тако постао и израз са конотацијом која вуче на незаконито и криминално. Једна цинична шведска опаска на конто Југословена јесте да су постали подношљиви(ји) тек кад су у великим бројевима почели да пристижу Арапи, Африканци, и разни други...

Несентиментално васпитање

Златанови родитељи били су „шљакери". Разишли су се и развели пре него што је он то могао да запамти. Све време живео је у мање или више „дисфункционалном" амбијенту. Иако су он и сестра после развода припали мајци, мајци ће касније бити одузето старатељство и млади Златан ће кључне године свог одрастања ипак провести са оцем.

Отац је радио сумануте смене и често га није било у кући. Кад га је било, седео је уз телевизор и плакао гледајући како се Југославија распада. Шефик Ибрахимовић је из Бијељине, а у Бијељини беше белај - читава његова шира породица је награбусила.

„Рат га је прогутао и постао је опседнут праћењем догађаја. Седео је сам, пио, жалио и слушао југословенску музику", сведочи Златан о свом оцу. Он сам гледао је зато да што више времена проводи напољу. „Образовао" се и стасавао кроз фуцику и дружење с екипом из краја.

Свеопшта прича „југословенске" деце рођене у Шведској крајем седамдесетих и током осамдесетих своди се на чињеницу да се она нису осећала Швеђанима, али да су гледајући своје родитеље како се распадају од туге, депресије и алкохола због вести из завичаја, дошли до закључка да им је вероватно лакше и боље да „с тим тамо" немају никакве везе. 

Златан каже да малтене до своје осамнаесте године није знао ниједног шведског спортисту, нити било шта о шведској култури. Није га за то било брига. Тек кад се из Розенгорда отиснуо у свет, шведско у њему почело је да претеже.

„Осећам се сто посто Швеђанином", каже данас. Његов пут од дна до врха у Шведској се учи у школи. Златану прија да буде у буквару, као симбол „нове Шведске" и њен амбасадор.