Тома Здравковић је оставио за собом огромну, разнолику и пребогату песмарицу. Али, тешко ће се наћи потреснија песма од ове, можда и најмање познате од оних које је Тома снимио. То је једина песма где се Цигани не дозивају као свирачи, они с којима се другује док се тугује, лумпује и трезни. Тома у овој песми, наиме, пева о њима, о Циганима, онако како никад нико није певао. Пева о том народу не као о забављачком, него као о мученичком народу.

Можда ће се овако изречено чинити само као куриозум, маргиналија, или као нешто саморазумљиво кад се прочита. Тома Здравковић имао је чак петнаест песама, ако не и коју више, у којима зазива Цигане. Некад у насловима, „Свирајте Цигани", па чувена „О Циганко моја" („ја сам ноћас тужан"), а некад провучено кроз стихове,  као у разбијачком народном болеру „Уморан сам од живота" - где Циганин примаш у оркестру развуче најпре невероватан арпеђо, као увод, а онда лирски субјект уморан и од лумповања растера музичаре, јер је било доста, или их терајући заправо зове да наставе: „Идите од мене сада, Цигани!"

Па онда рањива (а која његова није била таква?) и уједно чудно болно радосна двојка „Тамбураши, тамбураши" („Цигани, тихо тихо свирајте, душу ми моју јадну смирите..."), или седамосмински очај и музичка раскош у „Остао сам сам" („само тихо, тихо, Циганине стари, нека јеца виолина сад"), све до „социјалне тематике" о Циганчету у песми „Дете улице". И тако редом, много их је. 

Широк осмех и златан зуб

Не чуди то. Цигани су одавно омиљена романтичарска тропа: о путовању, о слободи, о ослобађању од малограђанских окова и притиска досаде, од свакодневице, али то је и паралелна историја о Циганима као свирачима, првим нашим професионалним музичарима у новије доба, онима који забављају у кафанама и који прате свирком муку онога који пати, ублажавајући и продубљујући бол једнако.

Тај романтички момент покупили смо ту око нас кроз историју, али нам је дошао вероватно и преко Руса - сетимо се како у Рату и миру и аристократе лумпују у Москви уз руске циганске певачице и оркестре. Фигура је онда из поезије и књижевности прешла у народ, у народно стваралаштво - а не обратно како се често мисли - па тако, столеће касније, завршила и у Томиној песми.

Многи су певали о Циганима, и ко је имао разлога и ко није, па је то често остајало углавном само клише и певање с дистанце, егзотика која не плаши. Зато су, на крају, то песме за које нико није веровао да имају икакве везе с стварним Циганима свирачима, било да се у неким великим песмама великих аутора о њима певало метонимијски („широк осмех и златан зуб") или су их певали велики певачи („ако те одведу Цигани чергари").

Само понекад је ауторска личност била тако моћна а изведба надмашивала властите културне задатости, и постајала метафора тако велика да се потрошени појам као чудом самообнављао, постајући манифест једне друге и другачије припадности и поруке: „Ми смо људи Цигани, судбином проклети...". Тада се више није певало о одређеном етносу и раси - тада су се речи односиле на све нас.

Уз све то, боље и лошије, уверљивије и потпуно лажне, овом фигуром нико се није тако истинито служио као Тома. Њему је из сто разлога, видљивих и оних мање знаних, најтамнијих, она ишла спонтано, лако. Због начина живота, што ће свакоме прво пасти напамет, мимо конформистичке већине, на ивици и преко ње, и због тога што му материјално није представљало ништа и што је то, као и његова тамнија музикантска браћа, сматрао неважним, арчио и бацао као да нема сутра. И све је то као у клишеју само за оне који не знају да виде и да препознају.

Тома је осећао сродност с Циганима и због једног раног обрасца којег се никад није ослободио - трајног осећаја одбачености, ране формативне неимаштине и стида. И аутсајдерства као последице, што је ниједан успех не може излечити, због фатализма који је личан колико и шири, онако како га носе сви који немају поверења у то да ће живот икада бити лакши, бољи, мирнији.

Хеј, Ромален

Од свих његових песама које у себи зазивају овај народ без земље - народ, не заборавимо, који нам уједно природно припада и део је нас више него другде, чак и кад је иза руба друштва и кад га нико неће - та једна песма, можда и најмање позната коју је Тома снимио, нигде не помиње Цигане. То је једина песма где се Цигани не дозивају као свирачи, они с којима се другује док се лумпује и трезни. Овде се лирски субјект обраћа другу, себи једнаком. Али кроз такво обраћање, он пева о читавом народу, који је без земље а чија је читава Земља. Пева о њима, о Циганима, и пева онако како никад нико овде није певао - први и једини пут у историји наше музике пева се о том народу не као о забављачком, него као о страдалничком, мученичком народу. Као што је и певачев.   

Тома је на сто начина, кафански, у музичарском братству и у непосредном људском искуству живео с Циганима - или Ромима, ако неко хоће, јер „Роми - то је исто што и Цигани, њихово право име са много поштовања и части, само што на циганском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим словом", како је бесмртно написао песник који нам је овде важан, и без кога се не може.

Томин водич за другачије, поетско и историјско разумевање браће Цигана, мора да је био његов пријатељ Мика Антић. „Једног дана рекао ми је своју тајну: зато је лош ђак, што не може да мисли а да не пева." Ова реченица је из једне од најлепших и најнежнијих књига написаних на нашем језику, из класичне збирке „Гарави сокак", с прозним прологом насловљеним „Кад сам био гарав". Мика у њему прича о свом другу из детињства, Циганину Милету Петровићу званом Миле Дилеја, што ће знати многа бивша деца из бољег и људскијег времена сетивши се тих неколико кратких страница које спадају у најдирљивије и најпотресније у овом нашем малом великом свету у којем смо се родили ми што говоримо овај језик.

Миле Дилеја, рођени баксуз и као хлеб добар цигански дечак - и „највећи песник кога сам познавао у детињству", како Мика Антић пише - метафора је страдања Рома у Другом светском рату, народа који је, као и Микин и Томин, убијан масовно. А у томе страдању најмање је признат до данас. Он није страдао од неког апстрактног „универзалног" зла, како се то данас често представља, него од зла које има име, оног које нам је радило о глави два пута у сто година (ако не и три пута).

Миле је страдао од, како једна америчка црна блуз-песма каже, „ђавола с плавим очима". „Имао је два плава ока, румено лице, у први мах учинило ми се чак доброћудно", пише Мика о немачком војнику у том прологу, о ономе који је песника као дете у ужасној сцени бајонетом кроз носницу подигао са земље.   

Можда је дружење с Миком Антићем Томи дало осећај и свест да Цигани не могу бити само романтичарска, пилачка, луталачка стилска фигура. Они не могу бити само клише, јер су народ с историјом, крвавом и мучном, по чему остаје вечно везан с народом певачевим. И у једном једином снимку, једном интерпретацијом, напустивши тај стереотип Тома је дао људски, стварни, опипљиви карактер својој браћи, како их је сам називао.

Три Захарове химне

Он, онакав аутор пак, интересантно, није био у стању да опева нешто што нико није. За то је требао аутор-камелеон, онај који је у два система, два друштвена контекста испевао две супростављене (?) колективне емоције. И увек добро, изванредно, неупоредиво. Тај аутор је Милутин Поповић Захар, човек је који је написао и „Иванова корита" и, заједно с Данилом Живковићем, „Југославијо" - да, ону „од Вардара па до Триглава" - и човек који је, најфасцинантније, написао и „Видовдан".

У тренутку кад та „Југославијо", у изведби загребачких Ладарица, као чудна и вољена „свечарска" песма лети по земљи и пева се масовно, те 1979. године Захар је дао Томи, јер нема другог певача који је то могао тако да донесе, једну другу, потпуно необичну композицију.

На иначе једном од најпознатијих Томиних албума „Уморан сам од живота" (у издању РТВ Љубљана!), нашла се и та песма, прва на Б-страни плоче: „За тебе Чавале друже".

Иза неуобичајене речи у наслову, речи која би могла служити и као нечији надимак, крије се други појам. Многи Југословени који су гледали филм Скупљачи перја или чули негде Есму Реџепову, волели или не, запамтили су макар пар ромских израза, макар „Чаје шукарије" или „Чавален", или реч „чаје" - односно „ћаје" у несигурној транскрипцији и правопису ромског, реч која значи „дете". 

Но пре размишљања о томе кретала је музика. И то каква: у молу, након фразе падајућих нота гудачког интра у шеснаестинкама као у каквој драматској шансони, креће у брзом темпу урагански интензитет великог народног оркестра, истурени гудачи и добоши, да би, пре него што уђе певач, само накратко залепршале флауте у терцама.

Фантастична раскош и комплексност аранжмана, готово помахнитала снага, потпуно оригинални рукопис тек се данас помало препознаје и признаје ван кругова музичких инсајдера - иза аранжмана је стајао неопевани херој наше музике, „Фил Спектор наше народне музике" -  Драган Кнежевић. Исти онај који је револуционисао овдашњу новописану народну музику кроз свој аранжман „Дођи да остаримо заједно" за Шабана, кроз Неговановићевог „Јаничара" за Цунета - и за неке од најистакнутијих песама самог Томе Здравковића: „Проклета је ова недеља", која сличи почетком и овој о којој говоримо, па „Два смо света различита", и неке од „оних" с Циганима - „О, циганко моја", „Дете улице".

Тома је снимио огромну, разнолику и пребогату песмарицу. Али, с одговорношћу кажемо - тешко ће се наћи потреснија песма од ове. Није све у њеном главном мотиву, о теми до које ћемо доћи још. Оно што разнесе слушаоца јесте контраст. Као да смо навикли, кондиционирани, да у песми овакве теме чујемо баладу, тужбалицу спорог темпа; овде пак галопирајући је ритам, фуриозан темпо, маестрални комплексни аранжман који стално варира, и синкопирање у захтевним унисима које непрестано изненађује и неочекиваношћу има страховит учинак.

Мелодија након тога се мења и кроз гудаче и пиколофлауту зазвучи као soundtrack за филм или серију из онога времена, да би горе изнад ње кренула изведба певача, с тоном у гласу, с крхкошћу, с уживљеношћу готово потпуном. Онај певачев наглашен јецај у поновљеном рефрену, у речи „случајно" (!), готово је неиздржив за слушање колико је стваран. Све то, ова готово надреална комбинација супротности, као и оно страшно, још неизречено, што лебди изнад песме, чини „Чавале друже" могуће најтужније отпеваном песмом у нас.

О чему је заправо песма

Док Тома пева, чини се песма о растанку другова, онако како наслов већ сугерише.

Али након неколико слушања, ако се пажљивије послуша, ако се растави текст, рецимо тако да се препише на папир и одрецитује, слушалац мора остати запањен, ужаснут од спознаје о чему је песма заправо.

Такав карактер песме, њена недословност, одсуство кича који би иначе само чекао иза угла кад би се и у светским размерама покушавало певати на тему, одбијање да се буде буквалан и реторичан у исказу, то скривање кроз постепено, накнадно откривање које удара тим јаче, чини ову песму неупоредивим с било чиме код нас. Песник узима клише, поново га изврће, а певач драматски почиње:

Колона Рома креће
ко задња черга клета
корак је уморан прати
музика бајонета.

Ето, ова синегдоха у задњем стиху, то мора да је онај Микин детаљ  - тај бајонет. И док се нисмо ни освестили, певач улази у рефрен и завапи страшно: 

Ако се икада вратиш
ако се случајно вратиш
узбраћу црвене руже
за тебе Чавале друже...

Одмах након рефрена Кнежевић прави музичку метафору, гудачи у контрафрази цитирају и парафразирају мелодију најпознатије циганске песме свих времена, наравно „Ђелем ђелем".

У другој строфи нестаје сваки рефлекс егзотизујућег и фолклористичког, и јавља се лирик који након прва два стиха с хиперболом, завршава строфу тако часном, потпуном редукованом лексиком и разарајуће изравним, недостижно једноставним исказом: 

Путем којим те воде
заслепљен мислима мојим
теби је ноћас хладно
Ја се за тебе бојим...

Како језиво, како потресно, како хумано у нехуманости. Јер ми тек ту схватамо да његов друг, као и „черга клета" иду масовно тамо где је, уз ромски, у неизрецивом броју ишао и наш и јеврејски народ, тамо ка најстрашнијем месту у историји цивилизације, у нестанак, у истребљење, у оно што Роми зову „Порајмос". Исто што је „Народ књиге" пак на свом језику много познатије прозвао „Шоа", и још знанијом речи што и данас, као од првог трена, звони стравично - Холокауст.  

Заћути човек и стане пред том спознајом о чему се ради у овој песми. Сваки пристојан човек, свако ко у себи има још кап људскости и саосећања које није диктирано лажним пијететом, саосећањем које у нашем народу мора још да негде постоји, колико год било потиснуто, у отврднутом животу и рецентној историји, где смо сви у једном смислу углавном постали мање добри људи. Мора тај осећај да постоји, јер ако га нема онда нема ни нас више, онда смо испражњени од сваког смисла, као испражњене позоришне лутке.

Кад крене трећа строфа, без обзира на њен наизглед клишеизирани завршетак, овде се показује један гест какав нисмо видели никада у нашој лирици, штавише физички гест - поштовања и дубоке туге испод заувек сломљеног, од ужаса историје напукнутог неба, као на споменику што га је у једном амстердамском парку направио холандски уметник Јан Волкерс - од разбијеног стакла уоквиреног на земљи да се у њему огледа размрвљено, никад више нетакнуто чисто небо.

И најпотресније, у песми је - гест кајања. Уз опаску, да не будемо саркастични кад не треба, али: како је необично да се кају увек највише они најмање криви: 

Судбино ако те има
клекнућу пред тобом немо
јер и кад Циганин пева
тугује неизмерно.

Ако има несвесних сила у неким песницима које им омогућују да пропевају изнад властитих могућности и разумевања ствари, онда је ово доказ: да, лирски субјект - песник - и певач, клекнуће пред сенима друга убијеног у логору. Зар та тишина, немост, није далеки ехо исте оне из „Плаве гробнице"? Онај „тихи ход", „опело без речи, суза, уздаха меких". И, ако јесте, како таква благост и децентност звоне у време данашње, у доба дреке око мртвих, понижавајуће дреке?

Али, можда је стихотворац захватио још тада и на том трагу и нешто много шире, и показујући прстом на себе показује заправо другде, тамо где једино треба да се упре прст. Јер одакле је био политичар који је клекнуо пред спомеником онима који су били жртве његове земље? А мотив да „Циганин пева" и након неизрецивог? Из које је културе дошао филозоф који је говорио о немогућности певања након најстрашнијег места на Земљи? Обојица из исте културе, из земље одакле је и онај војник који је пред уплашеним Милетом Дилејом бајонетом кроз носницу подигао будућег песника „Гаравог сокака".

И зато опет:

Ако се икада вратиш
Ако се случајно вратиш
узбраћу црвене руже
за тебе Чавале друже.

Како је страшан овај готово наивни прилог „случајно", који унапред говори и сугерише, са каснијим знањем: тај човек, тај Ром - што је „исто", како незаборавни, бескрајно хумани Мика Антић каже - неће се вратити.

„И данас кад ме Цигани загрле и кажу ми: брате, ја се пипнем за ноздрву."

Зато нам је данас ова песма важна, важнија него икад - на осамдесету годишњицу стрељања у Крагујевцу и за дужност да се сетимо и масовних злочина над Ромима које су починили припадници народа, ти велики „цивилизатори", који нам нешто другачијом политиком и данас кроје судбину, и када се ова земља и њен народ оптужује да је по обичају у свему најгори, па онда и у „расизму".

И док се цоктаве бригаде овдашњих самомрзаца у типичној замени теза постављају као да је ова земља неко страшно расистичко легло, из прошлости, из једне песме нуди се питање: а ко је још то овде у околини, иза нових граница, овако певао о својој „касти недодирљивих", о својим Циганима? Ко то у близини има аутора и певача који је смогао снаге да оваквом песничким и певачким гестом у једном простом двостиху који је у исто време и апотеоза саосећања каже: „Теби је ноћас хладно - ја се за тебе бојим"? Ко је имао снаге да каже, као генијални Мика: „Станем уз њега да му сачувам страх".  Је ли то та расистичка земља?

Подсетимо се, ми овде који као ретко ко доживљавамо свет и преко филмова, па тако и управо у овом тренутку, и баш преко Томе показујемо заборављену душу отврднутим душама око нас, подсетимо се и једног старог филма, Крваве бајке Торија Јанковића. Кад, утеловљено у својој помахниталој хиперрационалности, потпуно дехуманизујуће тевтонско зло води на стрељање недоживљену будућу елиту Србије, тада покупе, сетимо се, и крагујевачке циганске дечачиће.

Кога стрељају цивилизатори?

Стрељају Милета Дилеју, Микиног.

Онога што лежи „негде ка селу Јабуци, код Панчева, у великој заједничкој гробници безимених жртава". Кад су Срби у масама легли поред Цигана у исте гробове, онда сви они ужаси слуганске, кукавичке, издајничке недићевске и љотићевске Србије имају и своју другу страну - а та страна се зове трајно увезана судбина два народа. 

Као неко ко живи на месту где се Срби и данас, кад се ту и тамо поново ускува, називају Циганима, и кад то чујем, сваки пут ја се сетим Мике Антића и Милета Дилеје, сетим се Томе и Захара, сетим се „Чавале друже", два народа што на трен постају једнака као ниједна друга два. Њихова је мера заједничка неизрецива плаћена цена. И њихова песма међусобна.   

 

Мика Антић: Кад сам био гарав

(Пролог збирци песама "Гарави сокак") 

У она тако дивна и далека времена, кад сам био дечак, имао сам у основној школи друга Милета Петровића, малог буљооког Циганина кога су звали Миле Глупави, или како се то на циганском каже: Миле Дилеја. Многи Цигани зову се Николићи, Петровићи или Јовановићи, многи се и данас зову Миле, али онај мој друг, онакав Миле Дилеја, никада се више неће родити.

Убили су га фашисти у Другом светском рату, 1942. године, и сад лежи негде ка селу Јабуци, код Панчева, у великој заједничкој гробници безимених жртава. Две хумке. У равници, на некадашњем дну Панонског мора, где је све ниско, оне и данас личе на две суморне планине. Понекад тамо одем, запалим свећу и плачем.

А мени се још и сад учини да Милета понекад сретнем. У градској вреви. У метежу аутобу­ских станица или аеродрома. На обалама река крај којих ме носе бродови. На пустим пољанама у предвечерје, кад провирим кроз окно воза. Кроз ваздух, благ и пепељаст као свила, иде черга. А за њом, на педесет корака, провидан као стакло: Миле. Кад воз зађе за окуку, а он, као да надраста крошње, расплињује се и претвара у велики бели облак. И тако усамљен, дуго још лебди на јужном небу.

Чудан је био тај мој друг Миле Дилеја. Сећам се, иако најмањи, седео је увек у последњој клупи као да неком смета, као да је нешто друго него остала деца. Тукли су га сви редом, без разлога, просто зато што је Циганин.

Кад год неко нешто украде, Миле је добијао батине ни крив ни дужан. А владало је и веровање да је урокљив, због зрикавих очију, и да се ноћу дружи са ђаволима.

Једног дана, кад је све то превршило меру, преместио сам Милета крај себе у прву клупу и потукао се због њега до крви. Прогласио сам га за свог друга. Правио сам се да сам и ја разрок кад смо плашили другу децу. Научио ме је цигански, па смо нас двојица говорили нешто што нико не разуме, и били важни и тајанствени. Био сам доста нежан, плавокос и кукавица, али одједном се у мени пробудио неки ђаво, и ја сам тукао све редом, чак и оне најјаче. Данима сам долазио кући раскрвављен и поцепан. Шутирали су ми торбу по блату. Нападала су ме понекад и петорица. Али издржао сам.

Миле ме је обожавао. Почео је да краде због мене гумице, бојице, ужине, оловке... и доносио ми са неком чудном, псећом верношћу. Имао сам због тога много неприлика. Имао сам због тога много неприлика, јер морао сам све те ствари после кришом да враћам, да га не увредим. А враћати је понекад много теже него красти.

Миле Дилеја је био највећи песник кога сам познавао у детињству. Измишљао је за мене циганске песме на већ познате мелодије, прерађивао на лицу места оне старе, које је слушао од маме и баке, и дуго смо, данима, као у некој чудној грозници, говорили о необичним световима биља и животиња, о злом духу Чохану што једе децу, о сновима и клетвама, о чергама и скитњама, и горко, и шеретски, и тужно, и безобразно.

Једног дана рекао ми је своју тајну: зато је лош ђак, што не може да мисли а да не пева. Кад би могао, рекао је, да отпева све своје лекције, и земљопис, и познавање природе, и математику, али да све то изврне како се њему чини да је лепше, био би најбољи ћак у разреду.

Онда је дошао тај рат. Дошло је страшно Чохано кога се плаше и деца и одрасли Цигани. Пробајте, ако не верујете: то је нешто у крви. Чудно. Идите у неку циганску кућу и, кад дете у колевци плаче, дете које не зна још ни да говори, плашите га бабарогом, плашите га ђаволом, вилењацима, вештицама, плашите га чиме год хоћете - вриштаће и даље. Али ако му кажете, гледајући га у очи: „Мир! Иде Чохано!", дете ће окренути главу, најежити се и заспати.

Кад је дошао рат, у кућама у Гаравом сокаку у Панчеву, двадесет дана непрекидно су гореле свеће, јер влада веровање да се Чохано боји светлости, пошто је дух мрака и смрти.

„Чохано једе свеће", кажу они. „Палите зато једну на другу, да се продужи светлост."

Мој Миле је морао да носи на руци жуту траку. Тако су окупатори одредили. Жута трака је значила да он није човек него Циганин и да свако може да га убије кад хоће.

Био је насмрт преплашен. Водио сам га кући из школе, узимао од њега траку и стављао на свој рукав. Догодило се једном да смо, враћајући се тако, срели немачког војника. Једног од ових наших, домаћих, ре­грутованих у дивизију „Принц Еуген". Био је у шлему, под оружјем, а једва шест или седам година старији од нас двојице. Имао је два плава ока, округло румено лице, у први мах чинило ми се чак доброћудно. Уперио ми је пушку у груди. У вилици му се цаклио златан зуб:

„Чега се то вас двојица играте?"

„Ничега", рекао сам. „Он се боји, а ја му чувам страх."

„А шта је он теби кад му чуваш страх?"

„Брат", казао сам.

И даље се смешкао. Исукао је бајонет и ставио ми врх у ноздрву. Дигао га је тек толико да сам морао да се успнем на прсте.

„А кога се то бојиш?", упитао је Милета.

Миле је ћутао и гледао у земљу.

„Боји се да га не убијете, господине војниче", казао сам дижући се и даље на прсте као да ћу полетети. Осећао сам да ми ноздрва полако пуца и крвари.

„А ти се не бојиш?"

„Свако ко је мали мора да има старијег брата који ће га чувати", рекох.

„А где је твој старији брат."

„Немам га, господине војниче", казао сам. „Зато се и ја бојим кад сам сам. Али пред Милетом не смем. Морам да чувам његов страх."

Не престајући да се смешка, војник ме је повео улицом. Ишао сам тако на прстима, са бајонетом у раскрвављеној ноздрви и људи су нам се склањали с пута. Војника је све то веома забављало. Очекивао је, ваљда, да ћу заплакати. А ја од силног страха и бола нисам умео да мислим ништа друго и стално сам понављао у себи: немој се саплести, остаћеш без носа.

Водио ме је тако два угла. Онда му је, изненада, све то досадило, ошамарио нас је обојицу и отерао. И данас, кад ме Цигани загрле и кажу ми: брате, ја се пипнем за ноздрву. А ону жуту траку чувам за успомену, сложену у једној књизи као што деца у споменарима чувају неки, само њима драги, цвет.

Милета су једне ноћи одвели са групом Цигана и стрељали. А ја сам остао жив. И кад год видим неког Циганина да му треба помоћи, станем уз њега да му сачувам страх.

Одлазим и у кафане где свирају добре циганске клапе. Дружим се с њима и плачем. Терам их да ми свирају Милетове песме. Они кажу да то не постоји. Да речи тако не иду. А ја знам да иду баш тако, и још понешто измишљам, и сад већ полако неки добри оркестри, као што је Тугомиров или Јанике Балажа, Жаркова банда, Џанетова или Милоша Николића из Дероња, певају те песме.

„Из поштовања", каже ми басиста Стева из Силбаша. „Жао нам кад плачете. Ако не постоје песме, измислићемо их за вас."

И ја, ево, већ годинама, лутам и измишљам песме Рома. Роми - то је исто што и Цигани, њихово право име са много поштовања и части, само што на циганском Ромален значи и: људи. И увек се пише великим словом.

А Миле Дилеја?

Ја у бога не верујем. Ни у страшно Чохано. Али ако га негде има, онда га молим да тамо, у том свету мрака, корења и тишине, купи мом Милету Дилеји плишан шешир.

Увек га је тако много желео.

 

__________________________________

Извештај о стрељању Цигана и Јевреја
(у Јабуци покрај Панчева, 1. новембра 1941.)

Строго поверљиво
Оберлајтнант Валтер
Командант 9./I.R 433.
OU, 1. новембар 1941. године​ 

После консултација са одељењем СС-а, прикупио сам Јевреје и Цигане из београдског логора. Камиони теренске команде 599, који су ми стављени на располагање, показали су се неодговарајућим из два разлога:
   1. Возили су их цивили. Тако тајност није била загарантована.
   2. Нису имали ни кров ни цераду, што је значило да је становништво града могло да види кога имамо у возилима и куда их водимо. Испред логора су се окупиле неке жене Јевреја. Урлале су и вриштале када смо се одвезли. Место стрељања је веома повољно. Лежи северно од Панчева, на путу који повезује Панчево и Јабуку, и има насип који је толико висок да се на њега тешко може попети. Насупрот овом насипу је мочвара, иза ње река. Кад је висок водостај (као тог 29. октобра), вода готово долази до насипа. Потребно је свега неколико људи да спрече заробљенике да побегну. Једнако повољно је и песковито земљиште, које олакшава копање гробова и на тај начин се скраћује време за посао. 
   Када смо стигли на одредиште, 1,5-2 километра од одабраног места, затвореници су изашли из камиона и марширали ка том месту, док смо камионе одмах послали назад, како бисмо цивилним возачима дали најмањи могући повод за сумњу. Онда сам наредио да се блокирају улице из разлога безбедности и тајности.
   Место стрељања обезбеђивли су један митраљез и дванаест пушака:
   1. да спрече бекство затвореника;
   2. да чувају од напада српских банди.
   Копање гробова одузима највише времена, само пуцање иде брзо (100 људи за четрдесет минута).
   Пртљаг и драгоцености су раније прикупљени и превезени мојим камионом на предају NSV.
   Упуцавање Јевреја је једноставније него стрељање Цигана. Мора се признати да Јевреји умиру стоички, мирно стојећи, док Цигани урлају, вриште и стално се крећу, чак и када их се постави на место где ће бити стрељани. Неки су чак и скочили у гроб пре плотуна и правили се мртви.
   У почетку, моји војници нису били импресионирани. Другог дана постало је очигледно да неки немају довољно живаца потребних за дуже извођење стрељања. Мој лични утисак је да човек нема инхибиција док стреља. Оне се први пут манифестују након неколико дана, када се увече тихо размишља о стварима.​
Валтер, оберлајтнант

(Из књиге War of Extermination: The German Military in World War II, 1941-1944)