Популарна музика је добила хероину која ће је избавити из лавиринта баналности, јефтине популарности и незајажљивих плутократских амбиција. Ријанон Гиденс је њено име. Реченица из романа "Катарина" Драшка Сикимића: „Катарина, ти у ствари личиш на Ријанон Гиденс“, показује да је Ријанон и на нашим просторима препозната као важна особа која персонификује нови поредак ствари

„Sometimes it takes balls to be a woman"
Елизабет Кук

У току је неофолкерски бум. Четири девојке су одговорне за ову експлозију: Алинда Сегара, Лејла Мекала, Валери Џун и Ријанон Гиденс. О Алинди и њеном бенду Hurray For The Riff Raff смо већ писали. Овог пута пишемо о Ријанон Гиденс

Најбоље да кренемо од Волтера. „Ако желиш да разговараш са мном, дефиниши своје термине", говорио је мудри Француз.

У тексту који следи често се користити синтагма „фолк музика". Под том одредницом се подразумевају разне ствари. Код нас се њоме често означавају дијаболичне музичке творевине настале током ратова 90-их година прошлог века. Мисли се на турбо фолк и сличне изуме тог страшног времена.

У овом тексту користићемо синтагму „фолк музика" као ознаку за исконску и универзалну музичку појаву која је резултат инхерентне потребе људи да своја свакодневна искуства сублимирају и транспонују у сфере где им хармонија и мелодија дају нова, рекло би се, узвишена значења.  

Кристин Багелар и Доналд Милтон у књизи The Folk Music Encyclopaedia (1977) говоре о две „школе мишљења" гледе овог појма: „Једни сматрају да је фолк музика одређена специфичним музичким и звучним карактеристикама које су подређене одређеном стилу или форми. Други кажу да је фолк музика социолошки или културолошки феномен састављен од песама које су деривиране из актуелног животног искуства људи различитог порекла".

Било како било, људи и њихови животи су најважнији када је реч о фолк музици. Фолк музика је у ствари народна музика у најплеменитијем значењу те речи. Биг Били Брунзи, један од највећих блуз музичара, је рекао: „Мислим да је свака песма фолк песма - људи их певају. Нисам никад чуо да их коњ пева". Ова цинична опаска лепо наглашава важност људског искуства у настанку, извођењу и рецепцији фолк песама.  

У свету фолк музике нема звезда. Стар-систем не функционише у овој области. Велики фолк музичари се пре могу схватити као борци, активисти, пропагатори, приповедачи, хероји. Тако је било одувек. Он трубадура и трувера, преко шансоњера, бардова и певача севдалинки по ноћним босанским махалама до наших кафанских певача. Не могу, наиме, другачије да схватим неку непознату кафану у којој је Бора Спужић Квака започињао своју певачку каријеру, него као место аутентичне фолк песме.

Звезда је рођена

Време пролази, ствари се мењају. Фолк музика је добила звезду. Или је, можда, боље рећи диву? И то звезду, односно диву, која је истовремено жестоки борац и пропагатор. Она се зове Ријанон Гиденс (Rhiannon Giddens). Пажња са којом светски медији прате њену каријеру, број објављених текстова и фотографија, уважавање од стране музичке критике и егзалтирана публика сведоче о томе. Звезда је рођена. Фолк супернова.

Реченица из романа Катарина Драшка Сикимића:  „Катарина, ти у ствари личиш на Ријанон Гиденс", показује да је Ријанон и на нашим просторима препозната као важна особа која персонификује нови поредак ствари.

На фрку која се дигла око ње и њене музике Ријанон Гиденс одговара на страницама Гардијана: „Нисам ја овде да бих била славна. Ја сам овде због мисије".

Која је њена мисија? Да ли је Ријанон Гиденс Нина Симон, или можда Одета, нашег времена?

Жена из Гринсбороа

Ријанон је рођена у граду Гринсборо у Северној Каролини 1977. године. Рођена је у мешовитом, афро-америчком браку, отац белац а мајка афроамериканка.

Гринсборо је тих година био расистичка средина. Није било мешовитих бракова. Боја коже - мада је Ријанон „више чоколада него абонос", како кажу људи од речи -  одредила је њено место и статус у заједници. Рано се суочила са расистичким предрасудама и фрустрацијама тиме изазваним. Такав след ствари је испунио Ријанон гневом и пркосом. То је касније одредило и њен уметнички ангажман.

Неколико година пре рођења Ријанон Гиденс, Таунс Ван Зант је на албуму „High, Low and In Between" (1972) испевао песму „Greensboro Woman". Најбољи аутор популарних песама - бољи и од Дилана, како неки кажу -  као да је овом нумером најавио долазак на свет девојке која ће својим талентом и виђењем улоге и значаја фолк напева да сачува ову област од банализације и комерцијализације. Стихови: „Your car, she's smooth and fast/Your bourbon's fine" наговештавају високе стандарде која „жена из Гринсбороа" доноси са собом. 

„У гласу Ријанон Гиденс се чује Покрет за грађанска права", рекао је Ти Боун Барнет, један од највећих угледника популарне музике и човек који је заслужан за почетак соло каријере ове певачице. Овај покрет представља борбу за социјалну правду који су током 50-их и 60-их година 20. века водили  припадници афроамеричке заједнице у Сједињеним Државама.  Грађански рат је донео укидање ропства, али није окончао дискриминацију.

Предрасуде и насиље према овој популацији било је свеприсутно, нарочито на Југу. То је довело до покрета на чијем челу је био Мартин Лутер Кинг. Снага и масовност покрета били су збуњујући. Насилна смрт Мартина Лутера Кинга - убијен у Мемфису,  4. априла 1968. године - зауставила је покрет, али ствари више нису биле исте.

Музички таленат Ријанон Гиденс направљен је од истог материјала од којег је направљена ораторска Кингова вештина.  Она својом музиком покушава, и успева рекло би се, да исправи неке неправде, погрешна схватања и неразумевања везана за порекло и развој појединих музичких идиома и да поново нагласи важност афроамеричке популације у тој области.

Хенри Форд

Као академски образован музичар и пасионирани читалац етномузиколошке литературе Ријанон је открила да је улога афроамеричке популације у настанку и развоју неких музичких форми минимизирана и маргинализована. За такав след ствари нарочито је значајан Хенри Форд. Велики амерички индустријалац био је прононсирани расиста и антисемита. Хитлер је портрет Хенрија Форда у природној величини држао у свом кабинету. Говорио је да га амерички индустријалац инспирише.

Елем, Форд је велику количину новца трошио у борби против „музике из џунгле" („jungle music"), како је називао џез и блуз. Двадесетих година 20. века он је финансирао низ акција усмерених против споментих музичких форми и њихових црних протагониста. У својим опскурним новинама The Dearborn Independent, које су излазиле од 1919. до 1927. године, поред отровних антисемитских и расистичких текстова објављивао је и прокламације против „музике из џунгле".

Уместо џеза и блуза Форд је пропагирао белу „hillbilly" музику као праву америчку. При томе је занемарио чињеницу да су тзв. „стринг бендови", који су свирали ту врсту музике, били састављени, у више од 50% случајева, од црних музичара.

Чоколадне капи

Ријанон Гиденс је завршила високе музичке школе - оперско певање на конзерваторијуму Оберлин. Заједно са двојицом такође образованих музичара основала је бенд Caroline Chocolate Drops. Они су уронили, као неки музички батискаф, у музичку традицију оног што је познати амерички рок публициста Грејл Маркус називао „стара чудна Америка" („Old weird America"). Можда овај превод Маркусове синтагме није прецизан. Најбоље је поново погледати филмове Ослобађање Џона Бормана, Рат због Лоли Мадоне Ричарда Сарафијана или Зимска кост Дебре Граник. Онда ће бити јасно на шта се мисли.

Caroline Chocolate Drops су били веома успешни у својој мисији поновног читања архаичних музичких идиома и наглашавању значаја коју су имали црни музичари у развој „најбељих" музичких форми као што су кантри и bluegrass. „Енглези и Французи су донели своју музику у Нови свет. Играли су уз њу на баловима и игранкама. Заборавља се, међутим", каже Ријанон Гиденс у великом интервју за магазин Мојо, „да су им били потребни музичари који ће свирати ту музику. Музичари су били послуга, а послугу су чинили робови који су били црне боје коже".

Награда „Grammy" коју су добили за албум „Genuine Negro Jig" (2010), баш као и заједничке свирке с Бобом Диланом и Таџом Махалом, показују да је мисија трија Caroline Chocolate Drops била препозната као важна и значајна. Легенда каже да је чак једном приликом Дилан изашао из своје гардеробе и поздравио се члановима овог бенда. Људи из Дилановог тима су рекли Ријанон да он то никад не чини и да тај гест треба да схвате као велику част.

Проширење подручја борбе

Соло каријера Ријанон Гиденс започела је 2015.  године албумом „Tomorrow Is My Turn".

Дошло је до озбиљног „проширења подручја борбе". Док је у претходном делу каријере искључив интерес био за традицију такозване „string-band" музике, сада је репертоар  проширен. Ти Боун Барнет, који био продуцент првог албума, је схватио да глас Ријанон Гиденс лако прелази жанровске границе. Ријанон је подједнако певачки компетентна у џезу, соулу, кантрију и блузу.

Извођење песме Доли Партон „Don't Let Trouble Your Mind" је најбољи показатеље нове оријентације. Тај кантри напев, за који је Барнет рекао да је „софистицирана, вишезначна песма која одражава психолошка стања са краја 20. века" није имао тајни за Ријанон. Ултимативну „женску" песму у којој сваки стих сведочио о персони од интегритета и самопоштовања Ријанон је отпевала са „сломљеним срцем али уздигнуте главе". Кад она запева: „Ако ме не волиш, остави ме и не брини" („If you don't love me, leave me and don't let it trouble your mind") намах схватите да су се ствари у мушком-женским релацијама дефинитивно промениле. 

Иначе, песме Доли Партон исписују, на веома проживљен и врло прецизан начин, тајну хронику свакодневног живота по забитима Новог света. Њене поетске опсервације су ефектније многих велеумних социо-политичких студија. Њена песма „Coat Of Many Colors" стоји барабар са Штајнбековим и Колдвеловим романима и филмовима које је Џон Форд по њима снимио.

Недеља у Бирмингему

И на плочама које су уследиле Ријанон је умела да пронађе песме које су у складу са њеном вером у значај наративне компоненте у фолкерским напевима. Она сматра да свака песма треба да казује причу. У том светлу треба схватити чињеницу да се на албуму „Freedom Highway" из 2017.  нашла њена верзија песме „Birmingham Sunday" Ричарда Фарине.

Песма „Birmingham Sunday" говори о трагичном догађају који се збио у граду Бирмингему у Алабами 15. септембра 1963. године. Припадници Кју Клукс Клана су тог дана подметнули бомбу у Баптистичкој цркви који је посећивали припадници афроамеричке популације. Бомба је експлодирала и убила четири девојчице. ККК је оптужен за овај злочин али нико није осуђен. Спајк Ли је о овом догађaју направио 1977. године документарни филм „4 Little Girls".

Албум отвара оригинална песма Ријанон Гиденс „At The Purchaser's Option". Инспирација јој је био оглас из прошловековних робовласничких новина у којима се оглашава продаја црне робиње старе око 29 година. Успут се  будући купац обавештава да робиња има деветомесечну бебу. Препушта се муштерији да одлучи да ли хоће да узме и бебу или само мајку.

На крају албума се налази песма „Freedom Highway" из репертоара групе The Staples Singer. Ова песма је била химна Покрета за људска права 60-их година 20. века. Говори о линчовању 14-годишњег дечака Емета Тила, афроамериканца који је оптужен да је увредио белу госпођу у некој продавници. То се збило 28. августа 1955. године.  И Боб Дилан има песму о том злочину. Зове се „The Death Of Emmett Till". Може да се чује на албуму „The Bootleg Series, Vol. 9".

Ране и ресантимани из робовласничких времена су актуелни још увек. Ријанон их је болно свесна. Музика са албума „Freedom Highway" упозорава и подсећа. Рачуни нису измирени, дугови нису враћени, ништа није заборављено ни опроштено.

Песме које причају приче

„Црни људи у Америци своју причу могу да испричају једино кроз музику", цитирала је Ријанон Гиденс публицисту Џемса Болдвина у буклету за албум „Songs Of Our Native Daughters" (2019) који је снимила са ад хок групом Our Native Daughters. Поред Ријанон у овом пројекту су узеле учешће и три њен колегинице; Еметист Кија (Amythyst Kiah), Лејла Мекала (Leyla McCalla) и Алисон Расел (Allison Russell).

Тринаест песама чини овај албум. Теме су ропство, расизам и мизогинија. Скаске из прошлих времена су биле материјала за нове песме.

Све песме су ауторске, осим нумере „Slave Driver" Боба Марлија. Овим избором је одата почаст музичару који је своју музику користио као „оружје у борби за људска права". Ова Марлијева песма је поетско-историјско-социолошки трактат о положају црне популације у савременом свету. Стихови који говоре о томе како је ускраћивање обрaзовања младим људима црне боје коже начин да се задржи што више новца у рукама белих богаташа, прецизније од било какве целомудрене политичко-економске анализе приказују право стање ствари. (Узгред, роман Марлона Џејмса Кратка повест седам убистава одлично je штиво које говори о месту и улози Боба Марлија у историји Јамајке.)

Ријанон, Еметист, Лејла и Алисон - које чине бенд Our Native Daughters - виртуози су на бенџу. То је још један аспект овог пројекта. Девојке су хтеле да подсете да је бенџо - који многи сматрају ултимативним „белачким" инструментом - афричког порекла. „Бањер", који су будући робови донели са собом из Африке, каснијим мутацијама је постао „бенџо" који су белци присвојили као своју свиралу.

Чињеница да је албум „Songs Of Our Native Daughters" издао Smithsonian Instute опет са своје стране говори да је та најпрестижнија установа америчке културе препознала значај овог пројекта Ријанон Гиденс и њених ортакиња. Хуиб Шиперс, директор „Smithsonian Folkways Recordingsa" рекао је: „Овај албум представља фолк музику као живу ствар. Истовремено обавештава о прошлим временима, релевантан је за садашњост а окренут је, истовремено, будућности".

Италијанска веза

Пре десетак дана излашао је нови албум Ријанон Гиденс под називом „They're Calling Me Home". То је други албум који је снимила са италијанским мултиинструменталистом Франческом Турисијем.

Сарадња са Турисијем је почела пре две године. Њихов први заједнички албум „There Is No Other" је изашао 2019. године. Албум је сниман у Даблину. Продуцент је био Џо Хенри.

Сарадња са Турисијем омогућила је Ријанон да открије везу између музике Медитерана и Америке. Сва мора, океани, планине и реке које се налазе између не шкоде тој музичкој повезаности. Људско искуство које се елаборира у фолк напевима је исто или слично на свим географским дужинама и ширинама, пише она у буклету за овај албум.

Централно место албума је утварна балада „Little Margaret" која потиче из средњовековне Енглеске и која функционише као рођака Поове песме „Анабел Ли".  Поред ње се налази народна песма из италијанске покрајине Пуља „Pizzica Di San Vito". Ријанон ову нумеру пева на дијалекту који се говори у Пуљи. Одмах поред њих је познати госпел напев „Wayfaring Stranger".

Тако је дефинисано једно универзално музичко поље које стоји иза ефемерних свакодневних искустава. Ријанон и Франческо, са посвећеношћу волтеровских баштована који „обрађују свој врт", негују ту област и убирају дивне музичке плодове које нуде својој публици.

На новом албуму налази се њихова верзија Монтевердијевог мадригала „Si dolce e'l tormento". Треба да се чује како Ријанон Гиденс, као школована оперска певачица, изводи ту песму. Тада ћемо схватити колико је Ријанон уникатна појава на актуелној сцени. Разумећемо, такође, колико је њена музичка мисија важна и значајна. Популарна музика је добила хероину која ће је избавити из лавиринта баналности, јефтине популарности и незајажљивих плутократских амбиција. Ријанон Гиденс је њено име.