На овом путу, уз песме са ове плеј-листе, од Чеде Марковића и Вајте до Рика Денка и Џонија Веба, Сијеринска жупа и делта Мисисипија спајају се у једну географску целину. Онај воз што на крају песме Роберта Џонсона одлази у ноћ као да одвози Живку Сиринићку код Ђорђа Ђаковца, док Мика Призренлија стоји на перону и гледа у црвено и плаво светло последњег вагона, и као Мик Џегер на албуму Let It Bleed шапуће да је сва његова љубав била узалудна. „Удаде се Живка Сиринићка" је она изгубљена песма Роберта Џонсона


"Касно увечер, слушајући Чарлија Паркера, често га замишљам у легионарској униформи, с машинком у једној и са саксофоном у другој руци, како стоји на врху дине и пркоси махнитој пјешчаној олуји која му нагриза лице."
 (Горан Трибусон, Легија странаца, 1985)
 

Пичим стодвадесет на сат низ аутопут Београд-Ниш. Код Малог Пожаревца прикочим, избацим мигавац, скренем десно, платим путарину и попнем се на оно брдо. Ту, на врху брда, код ветрењаче, кад се у даљини укаже Космај, припалим моју тајну плејлисту и кренем преко Шумадије ка Левчу.

Листа се зове „Синкретички блуз Жикице Симића". На њој се налазе рок химне, кантри ламенти, песме са Косова и Метохије, блуз из Делте, домаћи рок драгуљи, фолк баладе, стари југословенски шлагери, џез стандарди, фестивалски хитови, филмске теме. Тотални еклектицизам. Или је то, можда, синкретизам?

Све је помешано. Критеријум при састављању листе је био да свака песма изазива телесну реакцију: грч у стомак, сузу у оку, дрхтање гласа, титраје по кожи.

Елем, музика крене, спустим се низ брдо и почне шумадијски трип: Влашко Село, Белосавци, Божурња, Чумић, Церовац, Десимировац... Осећам се као онај камионџија који језди између Тусона и Тукамкарија у песми Лауела Џорџа „Willin'". Само што, за разлику од њега, у светлима долазећих аутомобила ја не видим лепу Алис из Даласа.

Привиђам се самом себи како се, као млађани студент Београдског универзитета, у аутобусу крагујевачког Аутосаобраћаја, возим тим путем. Али то је друга прича... тема ове је плејлиста.

Магична секвенца

У најбољем од свих психодијагностичких упитника постоји тврдња која гласи „Имао сам нарочите и необичне доживљаје". Треба да се одговори са „тачно" или „нетачно". Увек бирам „тачно" као одговор. Један од разлога је и споменута плејлиста.

На њој, наиме, постоји једна магична секвенца - кад после Роберта Џонсона и његове „Love In Vain" Чеда Марковић запева „Удаде се Живка Сиринићка".

Тада се догоди велики прасак, измештање из реалности. Доживљај сличан оном кад на крају филма Било једном на Дивљем западу филмски кран дигне камеру и укаже се нови, добар свет у којем људи граде пругу, Клаудија Кардинале дели воду жедним радницима, воз долази однекуд, добре ствари се дешавају... Зло и смрт су доле у јарузи, изван сцене. Камера је одатле побегла увис.

Док се песме смењују, кулисе стварности се размакну. Укаже се имагинарни универзум из којег долазе популарне песме. Ту живе они „сустали који к'о пса срце своје вуку" по градским улицама. С њима су коцкари, блуднице, хероји и скитнице, бродоломници и морнари који су изгубили море. Жика Митровић, Сем Пекинпо, Пајк Бишоп и Капетан Леши седе за истим кафанским столом. Причају о филму и авантури. Селма Карловац и Рита Кулиџ круже између столова, приносе текилу и со распричаној екипи.

Сијеринска жупа и делта Мисисипија се споје у једну географску целину, онај воз што на крају Џонсонове песме одлази у ноћ као да одвози Живку Сиринићку код Ђорђа Ђаковца, док Мика Призренлија стоји на перону и гледа у црвено и плаво светло последњег вагона. Шапуће као Мик Џегер на албуму Let It Bleed:

The blue light was my baby
And the red light was my mind
All my love was in vain

Код Дагија

Једном, у нишкој кафани „Код Дагија", уз телеће репове и кувану овчетину, водио се један пијани, никотинизирани разговор. Познати писац, добитник великих књижевних награда, причао је саучесницима у баханалији како има идеју да напише причу о томе како је пронађена тридесета песма Роберта Џонсoна и како се налази у власништву српских тајних служби.

Роберт Џонсон је оставио иза себе музички легат од 29 песама. Те песме чине темељ на којем је подигнута велика пирамида популарне музике у 20. веку. Писац је смислио да постоји и песма број 30 и да се налази у власништву Удбиних синова. 

Прича није никада написана, колико ми је познато. Док слушам Чеду Марковића како пева „Удаде се Живка Сиринићка" учини ми се да је то та изгубљена песма Роберта Џонсона.

Мемљива осмоза у шпијунским лагумима је учинила своје. Географске ширине и дужине су се помешале, имена заменила места, мелодије и ритмови постали другачији. Остао је, међутим, фаталистички блуз. Људи рањени у сукобу са судбином, обичајима и предрасудама одигравају своје игроказе.

Учини ми се за тренутак да чујем радио ди-џеја. Гласом који као да долази из Финегановог бдења одјављује једну и најављује другу песму. Говори о раскршћу, трговини са ђаволом, Судњем дану, о Чединој стаменој, тврдој, јасној, мушкој интерпретацији. Прича о „узалудној љубави" и сломљеном срцу лишена је самосажаљења и патетике. Претворена је у врхунско дело „тврдо куване" литературе.

Нема разлике

Обилазим Младеновац у великом луку. МП3 плејер се мучи. Шлајфује, прескаче, крчи. Ударим га песницом. Нешто кврцне и музика крене. Смењују се The Band и Вајта. После „It Makes No Difference" - уживо верзија са албума „Последњи валцер" - крене Вајтина „Не очекуј да те ико разумије".

Док слушам паде ми на памет да је, можда ипак, у популарној музици најважнија интерпретација. Рик Денко пева класичну песму Робија Робертсона моћно, здушно, из све снаге. Осећа се да је између њега као певача и свих знаних и незнаних значења песме дошло до неког јединства, до узајамног прожимања. Денкова интерпретација није само певачки чин. То је истовремено и религиозни, ритуални подухват у којем се успоставља веза између овостраног и оностраног. Робертсонов нервозан, поинтилистички соло на гитари и госпел рефрен то наглашавају.

Чини ми се да Денко песму не пева из позиције врхунског рок музичара, што је он несумњиво био. Имам, наиме, утисак да он то ради из позиције обичног човека кога су понели музика и осећања. На чудан начин цела интерпретација је постављена на граници извођачке коректности. Постоје тренуци кад помислите да Денков глас неће издржати толику навалу емоција, да неће одговорити захтевима песме. То се, међутим, никада не догоди. „Погранични инциденти" Денковом певању дају рокерску оштрицу и промовишу је у једну од најбољих вокалних интерпретација у читавој историје рок музике.

Кад Вајта преузме микрофон ситуација се не мења много. Опет је на делу врхунско певање. Вајта је текст Душка Трифуновића разумео до последњег слова. Саопштава га као врхунски, супердисциплиновани, енглески шекспиријански глумац. Јасно, тачно и прецизно. Сећајући се Вајтиног ултимативног рокерског имиџа, буде некако блиско памети да је он то све о чему пева проживео лично, да зна како ствари стоје.

У књизи Богомира Богице Мијатовића Памтите ме по пјесмама мојим (Прометеј, Нови Сад, 2018), у којој су прикупљени сви стихови које је Душко Трифуновић писао за популарне песмице, постоји копија Вајтиног писма Душку. Вајта пише: „Драги Душко, прије тебе пјевали смо ријечи. Онда си дошао ти и од тада пјевамо поезију". 

Ова Вајтина епистола је на неки начин у дослуху са изјавом Џефа Баклија: „Речи су лепе, али су ограничене". Људски глас који уз музику пева поезију досеже много даље од речи. Залази иза значења, стиже до поетског супстрата који се крије иза рима. Речи о људској злоби, зависти и неразумевању у Вајтиној интерпретацији постају ултимативни исказ о иманентној нелагоди која прати људско постојање. 

Gens una sumus

Ствари се даље одвијају као у некој песми Џимија Веба („By The Time I Get To Phoenix", „Wichita Lineman", или „The Highwayman"). Географија и стихови се споје у једну целину. Све постане психогеографска егзибиција достојна оних лондонских дендија-ситуациониста који су ту реч измислили.

Било како било, кад дођем до раскршћа где се одваја пут за Аранђеловац падне ми на памет она шаховска парола „Gens una sumus". „Исти смо род", што би се рекло.

Мислим на љубитеље популарне музике. Без обзира на предилекције сваког појединачног љубитеља - џез, рок, шлагери, народњаци - ситуација је увек иста. Сломљеном срцу је потребна утеха. Популарна песма је панацеја, тајни алхемијски састојак који свакодневним јадима даје херојску ауру.