Данас је у 86. години преминуо Предраг Живковић Тозовац. Око магазин је пре месец дана објавио есеј Ђорђа Матића посвећен овом великом певачу који је заувек обележио српску народну музику. Сећајући се Тозовца и његових песама, подсећамо на овај текст

Овде се реч „забављач" увек изговарала с ехом малог непоштовања, чак с мрвом презира. Онај који забавља друге, прича шале или плеше, то не може бити озбиљан посао. А кад забављач још долази из високе уметности, поготово из највише - а музика је таква уметност - тим горе. Велика је то неправда. Поготово кад се иза неких расних забављача, људи духовитих, ведрих и брзе памети, а по правилу високе енергије, крију врхунски, заокружени музичари, инструменталисти и певачи, чак композитори. Људи бескрајно посвећени својој струци, који живе музику више и дубље од многих академичара и институција, само што то - кружно, по закону свога позива - знају добро да сакрију. Предраг Живковић Тозовац такав је „забављач".

Забављач је по правилу и човек с више лица. Пошто је окренут публици и публика је у центру свега, он нуди оно лице које је најсвидљивије, које доноси успех, повлачећи свој прави карактер и унутарњи свет до невидљивости. Забављач публику развесељава, али и умирује, потврђујући им да је њихов свет на месту и неупитан.

Кроз историју пак, о чему пише и сам Шекспир, забављачи су знали да изађу на трен из „своје коже" и, вољно или инстинктивно, без размишљања, изађу на сцену гестом који, не излазећи из своје обланде безопасног и непровоцирајућег, може да затресе ствари и отвори неке тајне канале какве понекад не могу ни најцењенији драматски тумачи, они с тежином, доследно сериозни.

Пре сад већ доста година, а коју годину након распада свега, био је онај, нажалост делом невољно комични, покушај имитације светског певачког и естрадног феномена званог „Три тенора" (Павароти, Доминго, Карерас), када се неко сетио да направи слично и овде: ту су као „три мајстора" наступили Цуне, Мирослав Илић и Тозовац.

У подсећању сада на њихове наступе, јавља се и указује однегде у аналогији, друга и другачија тројка певача и забављача, с друге стране света. Јавља се у сећању не без разлога. Френк Синатра, Дин Мартин и Семи Дејвис Џуниор, након владавине педесетих и шездесетих, у Лас Вегасу, где су столовали и где је долазила читава Америка да их види, окупили су се осамдесетих, да још једном покажу што је преостало од њихове вокалне и перформерске магије.

Три извођача код којих је бивање на позорници деловало природније него код свих других, без конкуренције - могли су сатима да певају, причају шале, импровизују, али и да пију, пуше, мешају коктеле. 

Семи Дејвис, једини црни човек међу тројицом, а највише од тројице маркиран као перформер с највише вештина, all-round забављач, који је већ у детињству постао професионалац, виртуозни плесач, степ-денсер, као и једини од тројице који је поред сјајног гласа био и мултинструменталиста. Уопште, и поново за разлику од друге двојице, Семи је био хистрионска појава која је веселим свинговањем и певањем најразличитијих жанрова дизала атмосферу, увек у повишеном темпу и интензитету.

Но, у једном би тренутку на наступима прекинуо такву набијеност, смирио атмосферу, сео и отпевао своју „трејдмарк" баладу: Mr. Bojangles - песму о остарелом црном забављачу, с текстом на граматички „неправилном", „ниском" црначком дијалекту.

Велики, меркуријални извођач одиграо би сваки пут улогу у тој песми, прошавши кроз њу и властити животни пут. И колико год био успешан, певајући на најскупљој позорници на свету и женећи се плавушама - у дужини трајања песме свео би себе опет на малог црног дечака који на улици игра за бакшиш. Иако је играо лик из текста, с дистанцом, улога је била сувише близу његовој властитој кожи.

На сваком концерту догађало се исто: половином публике ширила се нелагода, оном половином која би схватила о чему се ради, док се друга задовољно смешила као да није ништа посебно на ствари - другим речима психолошки одбијајући поруку песме. Весели забављач, показавши своју другу страну, наличје свега, послао је сваки пут поруку многоструко јачу од драматског певача какав је био његов другар и партнер на сцени - човек познат као „The Voice", „Глас".

У сасвим другачијој, радикално другачијој, али ипак у далекој, ситној, магловито подударајућој тачки, мисао се неочекивано враћа на Тозовца. И он је као дете свирао хармонику, научио да свира трубу и удараљке, с десет година већ је по свадбама зарађивао за фамилију - након што су му Немци стрељали оца. (Како то нисмо онда знали? Седамдесетих, рецимо, кад је био на врхунцу? Од чега су нас то чували, медији и институције?)

До прве мушке зрелости био је потпуно формиран музичар, најпре инструменталиста који прати друге, а онда тек певач. И потпуни професионалац: од оних музиканата који у трену могу да отпакују инструмент или стану пред микрофон, на ниској бини, у ћошку ресторана или кафане где је место за оркестар - или у Дому синдиката, скоро свеједно.

Кад је почео да снима, на првим плочама чујемо већ опуштеног човека од заната, певача без напрезања, у тоналитету скоро говорном - „пева као да говори", што би се рекло - средњег распона и у таквим истим тоналитетима, с гласом занимљивог „сувог" тона, с нечим насмешеним, потпуно лаким, готово подсмешљивим.

Те су плоче - синглови - србијанског стила, шумадијског и западносрбијанског, покоја босанска песма, покоја циганска, и прве новокомпоноване. У гласу му се већ тада чује километража и потпуна сигурност. Говорило се да зна на хиљаде песама, и да их само Цуне и већ заборављени Миле Богдановић, такође кафанац од искуства, знају толики број.

Радио је солидне плоче, певајући тим својим гласом и стилом дотад већ препознатљивим, наступао свуда и непрестано. Али раних седамдесетих нешто се променило. То је постала одједном непрекинута серија великих, потпуно неусиљених, природних хитова: „Мирјана", „Очи једне жене", „Влајна", преко које је у мејнстрим увео и влашки мелос, „Донеси вина крчмарице", „Сиромах сам, ал волим да живим", духовита и ласцивна „Мађарица" („тудом тудом"), „Ти си ме чекала", „Празна чаша на мом столу" („из те чаше ти си пила")...

Све до једне класици, као што се види, одавно и све до данас, кафански и народни - неупитни, несрушиви класици србијанске песмарице.

Времена су била компликована, те седамдесете године, с много нивоа, од оних колективних слика среће што памте сви који су их доживели, до наслага много мање видљивих.

Тозовац тада снима носталгичну (!) и шаљиву оду малом човеку у Великом рату, своју језичку и значењску игру, асонантну преметаљку о војнику, заразну и памтљиву већ од почетка - „ја сам ја, Јеремија, презивам се Крстић!" - с очитом импликацијом да војска о којој говори ветеран у тексту није она у коју се тада ишло, него једна ранија.

Без обзира на нелагодну, друштвену и идеолошку релативну прихватљивост историје и улоге Тозовчевог народа у Првом светском рату, гледало се на све то ипак с иритацијом. Али, ајде, песма је духовита, фолклористичка („село ми је Tопоница, дрвена ми приколица"), чак је и Жика Митровић снимио жанровски филм о Церу мало раније, ни "Марш на Дрину", композиција Биничкога, није на црној листи, па оно „служио сам стари кадар - артиљерија!", можда може некако и да прође.

Међутим, Тозовац, као да хоће још више да подбоде: снима властити будући класик, од свих најнеобичнији, песму која у својој приповедној једноставности, мелодиозности и ритму носи особине његовог завичаја. Избацује сингл: „Иде Миле лајковачком пругом".

Нит једноставније испричане приче, нити теже песме да се објасни.

У ритмичком „кецу" увода и строфе коју оркестар мајсторски откуцава, у пулсу који се вуче као мангуп прашњавом цестом лети, кроз серију некад повезаних, некад потпуно неповезаних слика, ухваћен је важан фрагмент живота. Песма је шеретски отпевана али озбиљно мишљена ода пријатељству. Песма мушка, кочоперна, с текстом обележеним локалним говором, дијалекталним, с мотивом чак ласцивним, што је опет у кључу народског и пасторалног. И текст је, најлепше, силно духовитог, а на моменте и неосвештено надреалног тона („суво сено кошено, текла река кроз село - а по реци риба плови, нема кој' да лови).

То је песма... о чему тачно?

Све је просто, у народским сликама, међусобно неповезаним у деловима, тон мангупски, весео, бећарски, "геџовански". А опет, ако се прође тај први слој очитог, песма потпуно збуњујућа, јер не може бити да је случајно направљена тако сведено, просто, и тако блесаво. Не чуди да су је толики интелектуалци волели, у различитим генерацијама, припадништвима и географијама, у распону од Моме Капора до Предрага Луцића.

Ако и јесте „о нечему", то се сакрило изван текста. Ухваћен и скициран најосновнијим потезима, тај фрагмент живота има и симболичке знакове цивилизације - „пруга" и железница, па још и топонимом означена, детаљ с дуваном, „иде Миле, гори му цигара" - и знакове села и руралне атмосфере, као у рефрену. Слика постављена на почетку, тај на мах памтљив и незабораван наслов, остао би као маргиналија, чак и ствар комична, да нема нечег другог.

Песма има свој непогрешиви јединствени географски и културолошки печат, и из тога кључно - печат сасвим одређене припадности. Припадности која - а ту је, што би народ рекао, „гвинт" - што се мање и експлицитније истиче то је јача и видљивија. Тозовац наиме овде заобилазно, пренесено говори и пева ко је, коме припада, а то припадништво нигде не помиње.

Како им је само ишао на нерве! Тамо „горе", где се Аргусовим очима након 1971. пазило на „равнотежу", на хватање за гушу било каквог истицања „својих", поготово након периода експлицитног изражавања, декларисања, радикално истицане припадности и штавише правог рушилачког удара с друге стране земље - из друге највеће републике.  

Тозовац пак пева о себи и у сваком тону чује се одакле је, а парадоксално воле га свуда у Југославији - до места где човек никад не би погодио да би се његов звук могао примити, културолошки, историјски, тонски, наслеђем... Он нигде не говори шта је, и што мање говори, то из Тозовчевог и „Милетовог" тона, из фолклорних особина и из језика, све јаче излази дух оног централног дела народа, онај део што је као „синегдоха" и око којега се конституише и остатак. Без и најмањег трунка сентиментализма, без експлицитности и именовања, без „придева и именица" у томе што пева познају се у сваком моменту и посебан етос - и етнос.

Песма је и уживање у „малим радостима тијела", како пева Арсен, у околини, природи, слободи путовања, уживање у другарству старог кова, у хумору, у алузивности. У бескрајности времена. Али песма је и супротност: скривени ламент - јер, мир и лепота колико могу да трају?, непредивидиви су, фрагментарни, периодични, ретки.

И можда се отуд другови већ и растају - „не да Миле својега другара". Коме, чему, уосталом? Можда Миле одлази некуд далеко. Све у једном, у песми су уживање, животни сокови, мала задовољства, природа, људскост, хумор - и меланхолија прикривена шеретским осмехом, и у грлу скривена туга над нестајућим светом буколичког и руралног раја, страхом над пролазношћу, растанцима.

Ужитак и ламент су то, наткровљени једном песмом, онако како се доживљавају и изражавају у једном крају и једној географији. И онда, парадокс: такву, тако изразито локалну - воле је сви. Од њене непосредне околине, до центра, до Београда, до Македоније на Југ, и до Далмације и до Истре на Запад, где једна ноница (бакица) која је волела певача, а није знала, језиком обележеним италијанизмима, ни да му изговори име и у духу свога дијалекта звала га је „Тожовац". И не, нису је некад братски народи волели јер су јој се смејали, па преко ње исмејавали народ одакле је песма. Волели су је искрено. Како то?

Тајне успеха једне песме никад се до краја не може објаснити, ни формалним ни другим средствима и разлозима. Али овде, у овом случају, можда има један могући кључ. Поред свих уметничких композитора, песника ода, свечаних и примењених, поред великих, помпезних гестова и такмичења у хиперболама и претераностима, једном забављачу, естрадњаку, кафанцу с маском насмешеног спадала и виц-махеру, успело је нешто јединствено.

Снимио је песму која је као Србија сама.

 

 

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (9): Тома Здравковић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (8): Василија Радојчић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (7): Предраг Живковић Тозовац

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (6): Станиша Стошић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (5): Шабан Шаулић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (4): Лепа Лукић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (3): Цуне Гојковић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (2): Јордан Николић

НАЈВЕЋИ ПЕВАЧИ НАРОДНЕ МУЗИКЕ (1): Софка Николић, Вуле Јевтић, Даница Обренић