Три су кључне ствари које ће Синиши Малом помоћи да српске јавне финансије не упадну у дужничку клопку. И све три су неизвесне. Прва су ЕПС и Србијагас. Што мање ове две фирме буду на буџету, то ће мање држава морати да позајмљује по овим скупим каматама. Друга важна ствар је смањење дефицита, које ће морати да уследи наредних година и које јесте планирано фискалном стратегијом. Трећа важна ствар односи на привредни раст. Привреда мора да расте брже од раста нашег дуга, издатака за камате и главницу. За Синишу Малог једна ствар је, ипак, сасвим извесна - задуживање ће следеће године остати скупо.

Следеће, 2023. године, ако све буде по плану, министар финансија Синиша Мали мораће да позајми чак 7,8 милијарди евра (919 милијарди динара). Толико ће држави Србији бити неопходно да покрије минус у буџету, плати расходе за камате и рате на име старих дугова који доспевају наредне године, али и покрије минусе у пословању ЕПС-а и Србијагаса.

Један део тог износа министар финансија ће позајмити да би финансирао минус у републичкој каси у износу од 2,2 милијарде евра (264 милијарди динара).

Само за ЕПС и Србијагас држава ће морати да се задужи нешто око једне милијарде евра (117 милијарди динара). И то се види из предлога буџета који је влада усвојила и који ће се следеће недеље наћи пред посланицима. Тачније, није експлицитно наведено, али се на то односи ставка „издаци за набавку финансијске имовине". То значи да би мањак у буџету био упола мањи кад ових издатака за струју и гас не би било.

Највећим делом, ипак, држава ће морати да се задужује како би вратила старе дугове. То је оно што председник Александар Вучић фенси економским речником зове roll over, a заправо на српском значи занављање дуга. И то раде све земље на свету. Само што ће сада за све на свету, па и за нас, занављање дуга бити скупље него што је било.

О коликим парама је реч можда најбоље говори податак да укупне потребе државе за новим кредитима представљају више од 11 одсто очекиваног бруто домаћег производа (БДП), односно свега што грађани и привреда створе за годину дана. То je највећи износ који ће министар финансија морати да обезбеди кроз кредите у последњих 10 година.

Истина, и бруто домаћи производ је током протекле деценије порастао. На крају 2012. године износио је 33,68 милијарди евра, а министар финансија рачуна да ће догодине бити двоструко већи. Како може да се види из Фискалне стратегије, планског документа који усваја влада, Синиша Мали рачуна да ће следеће године укупан БДП достићи 68 милијарди евра. Буџет за 2023. годину скројен је на претпоставци да ће привредни раст бити већи 2,5 одсто. Гувернерка Јоргованка Табаковић, на пример, рачуна да ће се кретати у распону од два до три одсто и то се види из последњег Извештаја о инфлацији. 

Дужничке маказе

Међутим, ако привредни раст настави да успорава, што се дешава у последњем тромесечју ове године, али не само Србији већ у свим земљама региона и еврозони, а цена задуживања на међународном тржишту да расте, што се такође дешава свима, онда се Србија врло лако може наћи у некој врсти дужничких маказа. Ако привредни раст догодине успори, удео дуга у бруто домаћем производу повећаће се више од плана.

У образложењу предлога буџета за 2023. годину Синиша Мали навео је да ће удео јавног дуга у БДП-у достићи 56,1 одсто. Међутим, већ сада, министар финансија више не може да каже да новим повољнијим зајмовима враћа старе неповољне кредите. Дуг се сада у великој мери занавља да би се новим (скупљим) кредитима враћали стари (повољнији) зајмови.

Кад је реч о скупим еврообвезницама, све са каматом већом од четири одсто доспеле су и већ су отплаћене. Оне најскупље, емитоване 28. септембра 2011. године, уз камату од 7,25 одсто доспеле су у септембру 2021. године. Реч је о обвезницама у доларима емитованим још за време владе Мирка Цветковића. Динкићеве обвезнице емитоване 21. новембра 2012. године уз камату од 5,25 одсто (непосредно по смени власти) доспеле су на наплату у новембру 2017. године. Обвезнице из 2013. године, емитоване уз камату од 4,87 и 5,87 одсто такође су у потпуности доспеле на наплату и то 2018. и 2020. године. 

Услови за задуживање сада су се на међународном тржишту променили, па се српским еврообвезницама тргује по двоструко већој каматној стопи. Седмогодишња еврообвезница емитована 15. маја 2020. године, по стопи од 3,1 одсто, сада се на секундарном тржишту продаје по камати од 6,3 одсто. Недавно се продавала по камати већој од чак осам одсто. Петнаестогодишња обвезница емитована 23. септембра 2021. године по камати од 2,05 одсто, на тржишту се сада продаје уз камату од 6,6 одсто. Дванаестогодишња обвезница која на наплату доспева 2033. године (која је емитована 3. марта 2021. уз камату од 1,65 одсто) сада се продаје по камати од 6,54 одсто. Седмогодишња обвезница емитована у марту 2021. године, уз камату од свега један одсто сада се продаје по камати од чак 6,39 одсто. 

Тржиште дуга

То су услови који тренутно важе за задуживање на међународном тржишту. А буџетским планом за 2023. годину Синиша Мали је планирао да се по основу емитовања еврообвезница задужи у износу од три милијарде евра. На камате од један до два одсто по којима се Србија пре годину и по дана на међународном тржишту задуживала, Синиша Мали сада може да заборави приликом следећег емитовања ових државних дужничких папира.

Од земаља региона, по сличним условима као нашим (дакле уз камату већу од шест одсто) на међународном тржишту могла би да се задужи Румунија. Иако је удео јавног дуга у БДП-у у суседној Хрватској већи од нашег, ова земља тренутно може да се задужи по повољнијим условима од нас (уз камату од 3,77 одсто). Али, Хрватска се увек задуживала јефтиније од нас: и 2011. и 2021. године. И Италија, чији буџет је такође велика тема у земљама ЕУ, тренутно може да се задужи по камати од четири одсто. Тако бар, тренутно, каже страно тржиште дуга.

Али и услови за задуживање на домаћем тржишту такође су пооштрени. Тако се, на пример, десетогодишњом динарском обвезницом, емитованом у фебруару 2018. године, уз камату од 4,5 одсто на секундарном тржишту сада тргује по камати од 7,1 одсто. И то показују подаци Управе за јавни дуг. А по основу задуживања на домаћем тржишту хартија од вредности, Синиша Мали планирао је да се задужи око две милијарде евра. 

Задуживање код Кинеза у овдашњој јавности претходних година углавном је критиковано као слаба тачка српског буџета. Међутим, то сада може да буде једна од јачих тачака на којој стоји наш буџет. Ево и зашто. Задуживање код Кинеза није поскупело и износи три одсто. Кад се саберу разни зајмови за јавне инвестиције, види се да ће се држава Србија код кинеских банака следеће године задужити за додатне две милијарде евра уз камату од три одсто. Укупни издаци за јавне инвестиције у републичком буџету у 2023. години планирани су на нивоу од 3,6 милијарди евра.

У повољне зајмове спада и кредит од 2,4 милијарде евра који ће наша земља добити од Међународног монетарног фонда по каматној стопи од око 2,5 до три одсто, у зависности од тога када се средства буду повлачила.

Уколико се енергетска криза настави, потребе државе за новим зајмовима можда ће бити веће од планираних. Пример за то је ова година. Јер, 2022. године, првобитно је било предвиђено да држава позајми 5,3 милијарди евра. План за 2022. годину пробијен је за више од милијарду и по: због буџетских давања ЕПС-у и Србијагасу, али и због исплате једнократне помоћи младима. Ребалансом буџета задуживање државе повећано је на 6,9 милијарди евра.

Нето позајмице су у ребалансу буџета за ову годину биле веће од 1,3 милијарде евра (153 милијарде динара). У периоду од 2015. до 2019. године тај износ у просеку је износио свега 60 милиона евра (седам милијарди динара). Током кризе из 2008. и 2009. године ови расходи су износили по 17 милијарди динара, да би се попели на око 25 милијарди у 2010 и 2011. години. Уочи кризе јавних финансија која је ескалирала 2014. године, тај износ у буџету је 2012. и 2013. године достизао око 30 милијарди динара, да би се 2014. попео на рекордних 55 милијарди динара. 

Дугови јавних предузећа

По правилу, тај новац је углавном коришћен за јавна предузећа. Тако је било и ове године иако то у ребалансу буџета није експлицитно наведено. Експлозија расхода на тој буџетској ставци има везе са покривањем губитака јавних предузећа из области енергетике - Србијагаса и ЕПС-а. Велики издаци по том основу планирају се и за буџет за 2023. годину.

Све то значи да ће неки следећи буџет морати да буде преломни као што је био онај из 2015. године који је скројио тадашњи министар финансија Душан Вујовић. Њиме јесу примењене тешке мере фискалне консолидације, које су подразумевале и смањење плата и пензија, али је он донео и низ других новина, јер се прекинуло са дотадашњом учесталом праксом дотације јавних предузећа, али и навиком да се држава појављује као гарант за кредите које су у тим истим предузећима намењени за исплату плата.

Од тог буџета било је могуће задужити се уз гаранцију државе само за јавне инвестиције. Током протекле деценије износ гарантованих зајмова био је највећи 2013. године (2,8 милијарди евра). Након тога се постепено смањивао, пре свега јер је било онемогућено задуживање јавних предузећа уз гаранцију државе за текуће пословање, односно исплату плата.

Најмањи ниво гарантовани зајмови достигли су на крају 2021. године - 1,38 милијарди евра и то је био добар тренд. Међутим, од ове године, због енергетске кризе и лошег управљања у неким домаћим јавним предузећима, износ гарантованих зајмова је повећан и на крају септембра достигао 1,6 милијарди евра.

Највише се уз гаранцију државе задужио Србијагас - 482 милиона евра. За њим на листи је ЕПС- 373 милиона евра. Следе Путеви Србије са 225 милиона и Железнице са 117 милиона евра. Остала јавна предузећа узимала су мање износе кредита. Међутим, када је о гарантованом дугу реч, доста су задужени и градови и општине - 169 милиона. 

Три ставке за Синишу Малог 

Дакле, три су кључне ствари које ће Синиши Малом помоћи да српске јавне финансије не упадну у дужничку клопку. И све три су неизвесне.

Прва су ЕПС и Србијагас. Што мање ове две фирме буду на буџету, то ће мање држава морати да позајмљује по овим скупим каматама.

Друга важна ствар је смањење дефицита, које ће морати да уследи наредних година и које јесте планирано фискалном стратегијом.

Трећа важна ствар односи на привредни раст. Привреда мора да расте брже од раста нашег дуга, издатака за камате и главницу. У супротном, само за камате плаћаћемо више него што дајемо за све субвенције (192 милијарде динара) и социјалну и дечију заштиту (147 милијарди динара).

Субвенције су, иначе, у буџету за следећу годину 20 милијарди динара веће него ове године, јер су субвенције за енергетику повећане. Када је реч о субвенционисању јавних медијских сервиса, дотације за Радио телевизију Србије нису предвиђене, трећу годину заредом; буџетом је планирано само 900 милиона динара за Радио телевизију Војводине.

За Синишу Малог једна ствар је, ипак, сасвим извесна - задуживање ће следеће године остати скупо. Негативне камате које смо имали пре ковид кризе и које су после кризе из 2008. године виђене први пут у историји, биле су изузетак. Захваљујући том изузетку сви смо се, по правилу, задуживали јефтино. Али, та велика распродаја јефтиних зајмова је завршена. А Србија, као све земље света, мора да занавља дуг и да старе јефтине кредите мења за нове и скупље зајмове. Треба ли нам баш све што смо у новој распродаји скупих кредита поручили?