Чувени извештај Вилијама Бевериџа, начињен пре тачно 80 година, био је окренут будућности, и заиста је, на крилима грађанске солидарности и општег осећања јединства и заједничког жртвовања, поставио основе држави благостања која је обележила деценије послератног просперитета у Европи. Шта је од државе благостања и Бевериџових препорука остало да живи, и где је Србија на мапи благостања и социјалне правде?

У јеку Другог светског рата, пре тачно 80 година, британски економиста и социјални реформатор Вилијам Бевериџ објавио је извештај под насловом Социјално осигурање и придружене услуге, који ће у историју ући просто као Бевериџов извештај. Извештај је поручила Черчилова влада, док се Британија већ неколико година борила за голи опстанак у рату са нацистичком Немачком. Бевериџов извештај био је окренут будућности, и заиста је, на крилима грађанске солидарности и општег осећања јединства и заједничког жртвовања, поставио основе држави благостања која је обележила деценије послератног просперитета у Европи. 

Бевериџ држави ставља у задатак да се избори са пет великих зала - сиромаштвом, болешћу, незнањем, бескућништвом (У оригиналу squalor - прљавштина, нехигијена, велика беда) и беспослицом.

Бевериџ предлаже - а то ће послератна лабуристичка влада углавном и усвојити - да здравство буде бесплатно за све грађане; да образовање буде бесплатно и да сва школска деца имају право на бесплатан оброк; да сва деца, осим прворођене, добијају дечији додатак; да болесни и незапослени радници могу да рачунају на новчану потпору док су изван посла; и да свако ко је радом или на други користан начин доприносио друштву може у старости да рачуна на државну пензију. 

Петом обавезом државе - да се избори са беспослицом - Бевериџ се не бави превише, јер је рецепт за то већ понудио Бевериџов савременик, највећи економиста XX века, Џон Мајнард Кејнз. Кејнз је ударио темеље активној макроекономској политици како би држава обезбедила оно што само тржиште није било у стању - пуну запосленост.

Држава благостања 

Бевериџове и Кејнзове идеје складно се допуњују. Обезбеђујући минимум социјалне сигурности свима, држава ослобађа људе страха за голу егзистенцију и повећава расположиве дохотке, сразмерно више онима са мањим дохоцима. Људи са мањим приходима имају већу, како Кејнз каже, склоност потрошњи, просто зато што им не остаје ништа да штеде. Та солидна, широко распоређена тражња коју обезбеђују Бевериџове реформе, осим што је социјално пожељна и етички исправна, директно је корисна за економију. Она помаже тржишним силама да креирају још више потрошачких добара и добрих радних места и тако подстичу привредни раст уз пуну запосленост.

У стању пуне запослености, држава нема проблема да финансира обавезе према становништву и циклус раста стандарда и запослености се стално обнавља.

Држава благостања и кејнзијанска макроекономија тако су руку под руку осигурали златно доба послератног развоја на Западу које је трајало све до седамдесетих година прошлог века. Њихов циљ није био да укину, него да спасу и потом унапреде капитализам. Успели су у томе. Упркос великим кризама, расту незапослености и покушајима конзервативних влада да демонтирају државу благостања током 70-их и 80-их година, она је остала, истина мало скресана, један од главних стубова стабилности друштва и економије у развијеном капиталистичком свету. 

Бевериџове идеје снажно су утицале на највећег политичког филозофа XX века, Џона Ролса, који је 1971. у својој књизи Теорија правде предложио принципе праведне расподеле дохотка који су веома слични онима за које се Бевериџ залагао.

Ролс креира своје принципе у замишљеној почетној позицији, иза вела незнања - где ниједан грађанин не зна да ли ће се родити у богатој или сиромашној породици, вредан или лењ, паметан или глуп. Иза вела незнања свако би желео да има обезбеђен егзистенцијални минимум, али и могућност да - почео живот као сиромашан или богат - развија своје таленте кроз образовање и рад, у добром здрављу, и да за то буде награђен на тржишту.

Заправо, од тога да ли ће способнима и марљивима бити омогућено да се реализују сопственим акцијама, зависи и благостање оних мање способних и марљивих. Докле год виши дохоци бољестојећих, захваљујући правилима расподеле, сразмерно више повећавају благостање оних са најнижим дохоцима, неједнакост у дохоцима остаје корисна за друштво.

Када се боље погледа, то су и упоришне тачке Бевериџовог система - минимални доходак доступан свима у свим животним ситуацијама и једнакост могућности обезбеђена кроз универзални приступ образовању и здравству. 

Бевериџ и Бизмарк

Утицај Бевериџа на континенталне европске системе, који су одраније имали своје, мање инклузивне, верзије државе благостања, засноване на реформама немачког канцелара Ота фон Бизмарка крајем XIX века, такође је био велик, посебно у домену ширења права на дечији додатак, па и на пензијско и здравствено осигурање. Ипак, континенталне државе благостања остале су мање инклузивне и више ослоњене на мање обухватну и финансијски више диференцирану солидарност унутар клуба осигураних запослених и њихових породица.

Бевериџ је био пре либерал него левичар. Његов систем пореза и социјалних давања остао је универзалнији и прогресивнији (у редистрибутивном смислу) од континенталног, али је истовремено остављао више простора за деловање тржишних сила. Врло упрошћено, у Бизмарковом систему чланови добијају кроз трансфере отприлике онолико колико су платили кроз доприносе - посебно кад је реч о пензијама, накнадама за незапосленост, накнадама за боловање или породиљско одсуство. У чистом Бевериџовом систему, сви плаћају по истој стопи, а добијају исте фиксне износе.

Грубо речено, у Бевериџовом систему, после прерасподеле кроз порезе и социјалне трансфере, сиромашнији сразмерно боље пролазе од оних на средини доходне лествице, док је у Бизмарковом систему обрнуто. Због ових особина, Бевериџов систем је нешто бољи у борби против сиромаштва, а Бизмарков у смањењу неједнакости.

Бевериџ има у центру пажње грађанина (од кога се очекује и који се подстиче да ради, али коме се не ускраћује базична нетестирана помоћ) а Бизмарк запосленог. У пракси су ова два типа државе благостања конвергирала у многим, али не у свим аспектима. „Чистији" представници ова два типа, попут британског и немачког, мада врло различити, задржали су сличне умерене нивое неједнакости. Највећи ниво једнакости оствариле су скандинавске земље, које су успешно интегрисале Бевериџов и Бизмарков систем. Оне су искомбиновале универзални праг помоћи који је карактеристичан за Бевериџов систем са сразмерним повећањем трансфера у складу са доприносима што чини основу Бизмарковог система. 

У европским државама благостања, Бевериџов систем се данас највише разликује од Бизмарковог по два обележја - универзалној бесплатној здравственој заштити и скоро универзалним основним државним старосним пензијама. С друге стране, по многим другим карактеристикама два система су конвергирала - дечији додаци сада су у Британији ускраћени веома имућним породицама, док се супротан процес одвијао у Немачкој, где су они данас практично универзални. Обе земље увеле су новчани додатак за самохране родитеље са децом са најнижим платама или скраћеним радним временом.

Премда је Бевериџ био изричито против таргетирања, временом је и Велика Британија увела програме код којих се тестирају доходак и имовина оних који желе да их користе. Ипак, универзализам је и данас једна од најважнијх карактеристика англосаксонских, као и издашнијих скандинавских држава благостања.

Бевериџ је видео две главне мане у таргетирању, због којих се и определио за универзализам. Једна је принципијелна, јер таргетирање нарушава једнакост грађана и њихову могућност да, са осигураним минимумом, траже своју срећу на тржишту.

Друга је практична. Када се уведе стриктна доходна граница преко које корисници губе новчану помоћ и друге бенефиције, попут дечијег додатка, истовремено се креира замка сиромаштва. Многи корисници социјалне помоћи неће хтети да ризикују, или им се просто неће исплатити, да се одрекну сигурног иако скромног прихода зарад запослења које могу лако да изгубе, а које често изискује трошкове адаптације. 

Социјална политика у Србији 

Шта би Србија могла да научи од Бевериџа?

Пре неких 75 година, када је британска влада почела да примењује Бевериџове препоруке, постављени су темељи једне сасвим другачије социјалне политике у Србији, као делу тадашње социјалистичке Југославије. Још пре Другог светског рата, краљевина Југославија усвојила је континентални Бизмарков систем социјалног осигурања, који је у претежно аграрној земљи укључивао тек мали део становништва.

После рата, комунисти су одлучили да задрже Бизмарков систем социјалног осигурања и да га прилагоде својим циљевима. Ти циљеви су били инструментални и због тога су подстицали неједнакост међу великим друштвеним групама, уместо да је ублажавају. Социјална политика требало је да подстакне двоструку миграцију - прву, из села у град, и другу, из приватног у друштвени сектор (углавном из пољопривреде у индустрију). Те две транзиције су се у великој мери преклапале. Комунистичка држава је, подстичући економску и правну неједнакост, желела да убрза привредни раст и да учини социјалистички сектор доминантним.

Социјална права запослених у социјалистичком друштвеном сектору брзо су достигла пун Бизмарков пакет, па чак и више од тога - пензијско и здравствено осигурање; нешто касније и дечије додатке, осигурање против незапослености, приступ друштвеним становима. За разлику од овог великодушног пакета, пољопривредници и остали у приватном сектору могли су у почетку да рачунају само на бесплатно образовање за своју децу, али не и на дечије додатке; касније су опционо могли да се укључе у здравствено и пензијско осигурање, али је то увек била мањина.

Неолибералне реформе социјалне и пореске политике после 2000. године нису донеле раскид са домаћом, веома неинклузивном, верзијом Бизмарковог система социјалног осигурања.

Некадашња подела на друштвени и приватни сектор замењена је поделом на формални и неформални сектор. Овај потоњи остао је искључен из било каквог социјалног осигурања. Велики део становништва који је остао заглављен у неформалном сектору могао је да рачуна само на рудиментарну социјалну помоћ, за коју су дефинисани веома стриктни доходни и имовински услови, који као и у доба социјализма скоро аутоматски искључују добар део сеоског становништва.

Као и у доба социјализма, држава је наставила да субвенционише чланове Бизмарковог клуба, помажући пензијски и здравствени фонд из својих општих прихода. Тако и нечланови Бизмарковог клуба - на пример, сиромашни пољопривредници - плаћајући акцизе и ПДВ, учествују у финансирању пензија које њима самима нису и, према садашњим правилима, никада неће бити доступне.

Премда је у погледу здравственог осигурања начињен корак унапред јер су деца и стари аутоматски осигурани, у сваком тренутку најмање 5% лица радног узраста не може бесплатно да користи здравствене услуге. Међу њима већина је веома рањива - лица изван формалног запослења или на привременим уговорима, запослени којима фирма није уплатила доприносе, неосигурани пољопривредници.

Улазница за Бизмарков клуб остаје прохибитивно висока за значајне сегменте друштва. Процењује се да око 200.000 лица старијих од 65 година нема право на било какву пензију, а са формалном запосленошћу лица радног узраста од око 50% и са постепеним изласком из радног узраста генерација које су поднеле највећи терет економског и сваког другог суноврата 1990-их и потоње неолибералне транзиције, сва је прилика да ће се ова бројка одржавати на високом нивоу. 

Истовремено, стриктно таргетирање социјалне помоћи и дечијих додатака креира замку сиромаштва, тачно како је то Бевериџ предвидео још пре 80 година.

Циљеви због којих је осмишљен наш социјалистички Бизмарков систем одавно су напуштени, али он је остао скоро неизмењен. У потпуно измењеним условима, он не поспешује прелазак у градове и у формални сектор него само цементира постојеће поделе и великим групама становништва отежава приступ основним социјалним услугама и могућност за њиховo укључивање у економски и социјални живот.