Уколико до 15. маја Европска унија не донесе другачију одлуку, Нафтна индустрија Србије више неће моћи да увози нафту. Не само из Русије, него ниоткуда. На удару су и смедеревска железара и Ер Србија

Небројано пута се у протеклих месец дана, од кадa у Украјини букти рат, у српској јавности спомињао филм Божидара Николића Три карте за Холивуд. У њему три дечака, Чарли, Питер и Коста, у време биполарне поделе света на Исток и Запад која се прелила и на Србију, али и на њихове породице, планирају бекство из своје варошице.

Од поделе на Исток и Запад последњих недеља побегла би и три српска привредна капиталца. Али су већ пала као жртве светског економског рата изазваног ратним сукобима у Украјини.

То су компаније које значајно доприносе српском бруто домаћем производу (БДП) и које су перјанице нашег привредног раста: Нафтна индустрија Србије, железара ХБИС Србија и Ер Србија.

Санкције на нафту

Уколико до 15. маја Европска унија (ЕУ) не донесе другачију одлуку, Нафтна индустрија Србије (НИС) неће моћи да увози нафту. Не само из Русије, него ниоткуда. Јер, НИС не купује сирову нафту само у Русији, већ и на светским берзама и преко компанија у региону.

Међутим, епилог уредбе број 2022/428, коју је ЕУ донела 15. марта, могао би да буде да НИС ван граница Србије више не може да купи ништа. И нигде.  

У уредби се недвосмислено уводи забрана нових улагања у руски енергетски сектор, а забрана се односи на опрему, технологију, али и услуге. Овај пакет рестриктивних мера, иначе четврти по реду, забрањује компанијама из Европске уније да обављају трансакције са руским државним компанијама. Али, додатно, компанијама из Европске уније није дозвољено ни „пословање са субјектима у трећим државама, које су у већинском власништву санкционисаних руских компанија". Баш тај део уредбе односи се на нас.

Наиме, на списку санкционисаних компанија, како може да се види у прилогу 9. ове уредбе, налази се 12 руских фирми, а оно што за нас није добро јесте што се међу њима налази и Гаспромњефт. Другог фебруара 2009. године Гаспромњефт је купио 51 одсто власништва у компанији НИС а.д, чиме је наша нафтна индустрија постала зависно друштво, чији је крајњи власник Руска Федерација. Уз то, Гаспромњефт је у марту 2011. године, у складу са уговором о продаји, купио и додатних 5,15 одсто акција чиме је своје учешће у НИС-у повећао на 56,15 одсто.

Уредба ЕУ односи се на све компаније у којима 12 побројаних руских фирми има власнички удео већи од 50 одсто.

У пракси, то значи да после 15. маја НИС не само да неће моћи да купи нафту из Русије, већ неће моћи да увози ни од хрватског Јанафа, компаније која послује у Европској унији, а на коју се ова рестриктивна мера односи. Примера ради, Јанаф је прошле године са НИС-ом имао уговор о испоруци 2,75 милиона (плус/минус 10 одсто) тона нафте. Како је раније говорио генерални директор НИС-а Кирил Тјурдењев, сирова нафта транспортује се са острва Крк, из луке Омишаљ, и одатле иде до мерне станице Сотин (општина Вуковар). Нафту преузима српска компанија Транснафта и допрема је у Рафинерију Панчево на прераду.

Да је Србија овом Уредбом ЕУ оштећена, председник Александар Вучић наговестио је када је у петак, 18. марта, гостовао у „Првој теми" на Првој телевизији. Како је тада рекао, Србија има велики проблем са увозом нафте.

„Људи из мог кабинета су данас имали састанак, видео конференцију са партнерима из ЕУ", рекао је Вучић и додао да се то не тиче само нафте, већ и и могућег увоза хемикалија, које су неопходне за њену прераду.

По Уредби ЕУ забрањене су све трансакције, што значи да ако се у овом прелазном периоду до 15. маја не нађе неко решење, НИС неће моћи да послује са иностранством.

„Складиште у Смедереву је до чепа пуно, да литар нафте не увеземо имамо резерве за 87 дана", рекао је председник Вучић.

Међутим, питање је шта ће бити после тога. Како сазнајемо, у току су преговори српских власти са представницима Европске комисије.

Ова уредба, ипак, предвиђа један изузетак. Забрана не важи за уговоре склопљене пре 15. марта. Али само у наредна два месеца. После тога се суспенудују сви уговори. За све нове уговоре, уредба је већ на снази.

А колико је НИС значајан за српски БДП сведочи податак да је 2020. године ова фирма имала пословни приход од 1,5 милијарди евра. Те године укупан српски БДП износио је 46 милијарди евра, што значи да је једна компанија произвела више од три одсто БДП-а. 

Смедеревска железара

Од нових рестриктивних мера Европске уније, на први поглед чини се да би железара ХБИС Србија могла профитира. На њу се односи друга Уредба (број 2022/434) којом је ЕУ прерасподелила руску и белоруску квоту за извоз челика на неколико земаља, између осталих и Србију.

Међутим, питање је хоће ли Србија сада успети да извезе дозвољене количине челика, јер смедеревска железара има проблема са набавком сировина. Руду гвожђа који користи за производњу челика, српска челичана увози из Украјине. Како показују подаци Привредне коморе Србије, прошле године је из ове земље увезено руде гвожђа у вредности од око 100 милиона долара. Руду гвожђа у нешто мањем обиму увозимо и из Русије. Међутим, транспорт робе са ова два тржишта је сада отежан или у прекиду, па железара сировине покушава да набави на трећим тржиштима, где такође има проблема у транспорту .

Иначе, квоте на извоз челика уведене су још 2019. године и оне немају везе са Русијом, већ са Кином. Тачније, јефтин кинески челик тада је запљуснуо Европу, па је Европска комисија донела мере којим је ограниченим увозом штитила домаће тржиште.

Брисел нам је квоте на извоз челика увео у фебруару 2019 . године на предлог „Еврофера", моћног лобистичког удружења европских произвођача челика. Према глобалног квоти, све земље трећег света до краја јуна 2019. године могле су да извезу само 3,3 милиона тона челика. Касније је та квота неколико пута повећана.

Кинези су управљање железаром у Смедереву преузели 2016. године и врло брзо почели драматично да повећавају извоз. Већ 2017. године извоз челика у Европу је достигао милион тона, што је у односу на претходну годину предстваљало повећање од око 30 одсто. 

Због ове кинеске експанзије, Европска комисија је тада и Србији увела квоте за извоз, које су се одразиле и на производњу у Смедереву. То недвосмислено показују подаци Светске асоцијације за челик. Прве године увођења квота (2019) производња челика у Смедереву била је тек незнатно мања у односу на 2018. годину и износила је нешто мање од два милиона тона. Међутим, већ следеће 2020. године укупна производња пала је на 1,5 милиона тона.

Сада, када је Европа суочена са недостатком челика за сопствену индустрију, руске квоте за извоз распоредила је земљама трећег света укључујући и Србију. Питање је, међутим, колико ће Србија успети да извезе челика, ако има проблем приликом увоза руде гвожђа. А без гвожђа нема ни челика.  

Иначе, укупни пословни приходи ове компаније 2020. године, што је најновији податак на Агенцији за привредне регистре, износили су око 570 милиона евра. А колики ударац су бриселске квоте биле за железару у Смедереву можда најбоље показује податак да су 2019. године пословни приходи ове компаније износили око 790 милиона евра. Што је само доказ да у трговинским ратовима великих сила страдају привредни капиталци малих економија.

Ер Србија

Трећа компанија која би по овом основу могла да укњижи губитке је Ер Србија. Након заустављања авио-саобраћаја између Русије и Запада била је једна од ретких компанија која је летела за Москву и назад, чак је и удвостручила број летова. Међутим, поједини посланици Европског парламента, попут Урмаса Паета из Естоније, тражили су да се Ер Србији забрани да лети у ваздушном простору Европске уније, због тога што игнорише европске санкције Русији. Чуле су се и оптужбе да Србија „зарађује на украјинској крви".

Након тога број летова је враћен на старо, међутим дојаве о подметнутим бомбама на летовима Ер Србије готово да прате и ред летења за Москву. А трошкови за Ер Србију се кумулирају узалудним подизањем и спуштањем авиона.

Пословни приходи Ер Србије 2020. године износили су око 122 милиона евра, што је више него двоструко мање него 2019. године, што је је последица корона кризе. Те године држава је Ер Србију субвенционисала са 6,7 милиона евра, али упркос томе компанија је те године пословала са губитком.

Као у филму Три карте за Холивуд за мале - Чарлија, Питера и Косту - нема живота тамо где се велики свађају на коју ће страну. Возом за Холивуд, а ни за Брисел, ових недеља не иде се преко Москве. За три мала српска капиталца нема карата у једном правцу ни на Исток ни на Запад. А изгледа да нема ни живота без возног реда који иде на обе стране.