Хенри Милер је формулисао и објавио ослобађење онако какво и треба да буде, деритуализовано и деидологизовано, и увек само себи сврха. Данас је његов крик за индивидуалном слободом веома актуелан - скоро једнако као у Европи тридесетих.

„Људска бића чине чудну фауну и флору. Више од свега треба да буду окружени довољним простором - простором, чак и више него временом."

Памтим тај цитат који звучи готово као манифест. Збиља, људима је простор потребнији. Иако нам је век различит, иако неки умиру млади, време - док га има - тече без предрасуда, не штеди никог и једнако је за све. Време је напросто демократично. Толико да нисмо сигурни да ли се претварамо да постоји или се претварамо да не постоји.

С друге стране, простор је кудикамо конкретнији. Пружа већи отпор. Можда прворођени принчеви наслеђују тронове и поседе, краљевства и империје, али већини људи простор није од Бога дат: морамо га покорити сами, најпре у дословном, а потом и пренесеном значењу. Оно што се изнова доказује јесте да се људи не мере по количини времена које су способни да правилно искористе, већ по количини простора који су способни да покрију, приме, пробаве, прихвате, апсолвирају.

А то златно правило очито не важи само за војсковође и морепловце, већ за све професије - укључујући и уметнике. Стално срећем људе који су се одважили на немогуће мисије, на далека путовања, на неутабане стазе, на слабо проходне путеве. Њихов успех често је пропорционалан просторним подвизима.

Хенри и Џун

Син немачког кројача, Хенри Милер рођен је 1891. године у Њујорку. Одрастао је у Бруклину, напустио школу и једно време радио са оцем. Оженио се млад, у својој двадесет шестој, добио дете и запослио се у кадровској служби Вестерн јуниона. Рекло би се да је већ 1917. био свој човек и такорећи завршио посао: животни пут му је унеколико био трасиран.

Али Хенри извесно није био оно што зовемо каријеристом. „Шта мрзим? Рад и муве!", написао је у роману Сексус. Двадесетих је био члан социјалистичке партије; један од узора му је црни активиста Хјуберт Харисон. Његов социјални сентимент из тог периода као да сажима онај бесних Афроамериканаца који су, век касније, похрлили на улице САД.

И како то обично бива у животу и поезији, једно познанство мења све. Године 1923. у „плесњаку" упознаје девојку имену Џун. Ова дама је имала необичну професију, популарну између два рата: била је такозвана такси-играчица.

У Северној Америци су такси-играчице давно изашле из моде; у Јужној пак постоје и данас. Муштерије су куповале бонове на каси и сваки им је обезбеђивао партнерку за једну игру. Другим речима, Џун је била на корак од проституције, али тај корак никад није превалила. Њена вештина била је флерт: боље је умела да уновчи обећање секса него секс сам.

Друга супруга је умела да осети уметника у њему. Поврх тога, Хенријева млада била је авантуристичког духа. Џун су нарочито надахњивала ménage à trois сценарија. Режирала је љубавне троуглове с вештином једног Де Волмона. Ови су каткад задобијали и дијаболичне ноте.

С Хенријем је започела везу док је још био у браку. Потом су у дослуху експлоатисали имућног старијег обожаваоца Џун који је финансирао њене наводне литерарне напоре док је заправо иза списа стајао Хенри. Једно време живели су заједно с бисексуалном песникињом Џин Кронски. 

Американац у Паризу 

Милер је први пут посетио Париз 1928. Две године касније, одлучио је да се у Француској престоници настани. Следеће године већ је напунуо четрдесет, а сва три његова дотадашња литерарна покушаја остала су необјављена (што није ни чудо, будући да је један имао назив Луда кита). Поврх тога, веза с Џун се завршила: Хенри је иза себе имао већ два пропала брака.

Али нада увек остаје да нам греје душу. Можда ће баш тај четврти, париски роман стићи до публике? Можда ће у и браковима бити трећа срећа?

После Џун, коју ће Хенри спонзорисати до смрти - ситуација се обрнула: писац је имао несвакидашњу срећу да му муза и старатељка постане срећно удата Парижанка Анаис Нин и тако је образован његов најслављенији љубавни троугао.

Упркос данашњем опредељењу европске бирократије за Брисел - европску варијанту Вашингтона - Париз је одвајкада незванична европска престоница у коју се сливају сви токови континенталне мисли. Ту се Милер дословно скрасио и прионуо на рад. Свој четврти роман назвао је Ракова обратница; из његових закључних пасуса потиче цитат с почетка овог текста.

Испоставило се да је 1931, кад се латио писања овог романа, Хенри заправо био на почетку. А што се бракова тиче, тада још није стигао ни до другог полувремена: укупно се женио пет пута.

Милеру се у Паризу нешто догодило. Некакво измештање, некакво одмицање, некаква дистанца, некаква сублимација. Можда и неко просветљење? Свакако некакво умирање и поновно рађање. Неки андрак сигурно. Неко меко чудо - велико за појединца, а мало за човечанство - које увек почиње једноставном одлуком.

Будући да се у својој прози већ определио за еротску литературу и већ исказао склоност ка vérité стилу, Милер је морао да превали много мукотрпнији пут до публиковања него други писци. Он је продуживање тог пута искористио за кристализацију, на неки начин пронашавши срећу у несрећи. Милер је наступио као сведок-сарадник у позитивном смислу те речи: он је тридесетих почео да бесрамно потказује своју епоху.

Кад се сетим девесто седамнаесте

Његов роман Ракова обратница, објављен 1934, биће с добрим разлогом ишчекивани догађај. Милер је коначно био откривен. То важи и за потоње париске списе. Књиге које је тада срочио, серија „обраћања", као и каснија серија „распињања", нису само његова лична достигнућа: спадали су у сам врх америчке литературе. Збирка прича Црно пролеће (1936) је, као и Ракова обратница, посвећена Анаис.

У париским романима, посебно у револуционарној Јарчевој обратници (1939), Милер као да свира у свом омиљеном тоналитету, плива у омиљеној бари: сопственим искуствима. Али са смањеном друштвеном амбицијом, удвострученим личним напором, напорном лоботомизацијом од свих књижевних утицаја и, што ће се потврдити у низ наврата - заслепљујућом искреношћу.

Уопште узев, Милер је писац чије прво лице једнине неће бити од почетка до краја отмено, али увек стамено, готово неприкосновено. Треће лице у приповедању је имплицитно теистичко: оно се позива на ауторитет божанства да би изокола придобило читаоца. Прво лице је, такорећи, демократско, републиканско, свенародно; оно мање посеже за фалсификатом. То код читаоца ствара једну врсту интимности: необичну навику да посматра свет директно из пишчеве перспективе. И да му безрезервно верује. А за ту алхемију Милеру ће вазда бити потребна бар још једна муза, бар још једно путовање.

Лишен скоро свега што је другима важно - неко би рекао разочаран, други би узвикунуо прочишћен - Милеров херој не показује никакву доследност. Изузетак су три ствари. Хенри је упоран у својој братској отворености према људима, у својој маничној тежњи ка физичким задовољствима и у својим покушајима да буде писац који је вредан својих искустава.

Као и све остало, и то је лакше рећи него учинити. 

Јарчева обратница зато наступа као каква симфонија: обухвата свакодневну борбу за опстанак али и битисање као такво: живот у својој нагости, опстанак у својој суровој целини. Страница за страницом, редови презира и обожавања цветају у запањујућој размени с читаоцем. Неочекивано и необјашњиво, те речи наизменично шире панику и блаженство.

Унутрашњи светски рат 

Милерова емиграција из Америке у Европу, супротно већини која је хрлила у супротном смеру, и његове повремене анархичне невоље чини га борцем на ратној стази. Тај је рат био светски, потпун, апсолутан, објављен tout le monde. Истина, у Француској Милер је затекао далеко сензуалнију културу од оне коју је оставио код куће. Зато је свој рат продужио другим средствима.

Оно што су пуританци видели у овим и другим Милеровим књигама насталим у узбудљивој деценији пред Други светски рат јесте мрачни утисак да је све што је остало од племенитих, узвишених тежњи човечанства само неколико лумбалних грчева. Али Милер се у својим аутобиографским, или како их данас крстимо „аутофикцијским" делима, која су се низала у тој за њега и Европу тако плодној и судбоносној деценији - заправо доказао као пророк.

Ако није било потпуно разочарано и прочишћено од идеализма у време економске кризе двадесетих и успона фашизма тридесетих, Милерово персонално ослобађање је свакако било очишћено од било каквог приметног политичког или естетичког програма. Можда је управо упадљиво одсуство утопијског вишка оно што његово дело чини тако добром литературом. Њена главна врлина јесте да нас неминовно ослобађа терета кривице. Ту није укључена само католичка кривица спрам греха, већ и кривица коју представља сама литература.

Милеров материјал био је просто узбудљив и свеж. Писци попут њега тежили су огољавању; разоткрили су се у потпуности на коју су читаоци ненавикнути. Ово важи чак и за привидне баналности, за расветљивање сопствених недостатака. Самоповређивању и самочеститању, које је Милер мудро избегавао, изгледа су биле склоније његове партнерке (и Џин и Џун су имале епизоде у душевној болници, а овој првој је депресија на концу дошла главе).

Али крајњи резултат је оно што остаје - и што се памти. Милерови романи отварају нам потпуно нови пејзаж у књижевности. То није само исповест о сексуалним авантурама које ће нас растеретити и ублажити нам пад. Чак је и Милерова беспоштедна искреност само претпоставка која, на крају крајева, ништа не гарантује. Али литература у којој су непосредност и искреност упарене са егзалтацијом, ерудицијом и талентом - као што је његова - трансформише се у јединог поузданог књижевног агента.

Истина, изнесено важи само на дуге стазе. У стварном свету, напротив, награда никако није стизала за његов труд. Хенри је сматран за писца из сенки подземља. Писао је у Чикаго трибјуну под именом свог пријатеља Алфа, чак је у једном наврату позитивно одговорио на наруџбу париског порнографа да анонимно напише жанровску новелу.

На дну 

Будући да је Милер своје романе публиковао у Француској на енглеском језику, и даље је чврсто стајала непремостива баријера између њега и публике. Истовремено, у САД су пропали сви покушаји да се његови романи публикују. Кад би се неки слободоумни издавач одлучио на тај ризик, били су забрањивани и плењени због опсцености.

Милер је, речју, код куће сматран за декадента и преступника. Руку на срце, то није било далеко од истине; али његови преступи, комбиновани са свечаном заклетошћу да их пред читаоцима неће скривати, правдати ни улепшавати - како то људи и писци жељни одобравања обично чине - породили су такорећи прекомерно аутентично сведочанство. Оно је врвело од хуманости; говорило је о људским страстима и слабостима, речју о људском стању на директан, нецензурисан, неувијен и коначно непрограмски начин.

Проблем је у томе што већина писаца који се упуштају у приповедање из првог лица настоје да се представе бољим него што јесу. Постоји свега шачица која се повремено опире том одвише људском пориву, која се не плаши да се оголи пред светом, да се прикаже са сличном окрутном објективношћу, сличном срчаном логиком коју користи кад приказује друге. Они који немају попуст, који немају посебно саосећање за себе (нити какву идеологију на продају) су потенцијално најбољи исповедници, најузбудљивији проповедници.

Милер је један од таквих писаца. Ерудита који се нашао на дну, трајно пријављен на биро сексуалног преступа, затекнут усред незапосленог, али ретко доконог подземља, али са ентузијазмом добро плаћеног, лепо дотераног, одлично опремљеног шпијуна. Он се посветио искључиво мисији скрозирања људи око себе, наступајући са оком за детаље једног сликара, са организацијом педанта и увидима светитеља.

Милер се, међутим, никада није претварао да је било шта од тога, крио иза неке титуле. Као што није скривао своје и туђе мане, тако није штедео своје и туђе ниске пориве, маскирао свој и туђ инстинкт за преживљавањем, прећуткивао своје и туђе ситне преваре. Све то спада у рок наше неидеалистичке службе: неспретни покушаји да направимо нешто од себе, да оставимо свет бољим него што смо га затекли.

Човечанство после Милера можда није било побољшано или просвећено, али свакако јесте било мање лицемерно него раније.

Резултат тог напора је књижевни материјал који је изгледао непосредан колико је то људски могуће, наизменично се шетајући од пишчеве горчине до екстазе и натраг. Редовно без готовине, али са осмехом на лицу, Милер је радио чудне послове да би преживео, продавао сопствене аквареле у ресторанима и прихватао књижевне наруџбе од чудних типова са сумњивим мотивима.

Чињеница је да је такав литерарни концепт - који потиче са улице и говори њеним језиком - обитавао далеко испред свог времена. Другим речима, то што су говорили о себи и својим ближњима Хенри Милер, Луј Селин или Жан Жене између два рата, била је не само рендгенска слика епохе, него и инаугурација једног новог става према уметности - што ће прокопати пут за наступајућу контракултуру педесетих и шездестих година.

Ови су писци, укратко, урадили оно што је италијански неореализам урадио у историји филма. Они су, наиме, постали оно што обично зовемо „уличарима".

Селин је због својих антисемитских памфлета током Другог рата заглавио у затвор, Жене је практично више времена провео иза решетака него на слободи, махом због скитње и крађе. Данас би се Милерова крајње контроверзна и у најмању руку некоректна литература сударила са осудом и негодовањем. Нико од њих није био склон конвенцијама и није имао длаке на језику - и ето рецепта за отворени сукоб са законом.

Пажљивом пи-си полицајцу неће промаћи да на једном месту Милер пежоративно коментарише Јевреје у Њујорку, иако ће му најјеврејскији од свих добрих писаца, Исак Сингер, постати добар пријатељ. Милер је чак црно на бело бестидно признао своје неетичне злоупотребе службеног положаја у Вестерн јуниону - захтевао је, наиме, секс у замену за запослење у компанији. И по моралу оног времена, и по ретроградно примењеним узусима данашње политичке коректости, Милер напросто треба да буде бојкотован, да не кажем кенселован.

Грчка неодољивост

Ако му је Њујорк био завичај, Париз изабрана база и репер с којим је све поредио, онда је Грчка за Милера била најважнија успутна станица. За њега су летовања увек представљала луксуз: у Колосу из Марусија и сам каже да до лета 1939. није био на одмору двадесет година, и да вероватно још толико ни неће имати прилике јер се светски рат увелико кува.

Али уникатност коју је за њега имало путовање у посету свом пријатељу Лоренсу Дарелу на Крфу учинила је да Милер држи очи широм отворене. Делује крајње једноставно да човек просто путује и бележи утиске у првом лицу. Али већина људи - чак и они који су на путовањима имали невероватна искуства - када их препричавају, насмрт су досадни.

Напротив, књига Колос из Марусија коју је Милер објавио две године касније - један је од најузбудљивијих путописа које сам прочитао. Начин на који описује људе које среће, начин на који посматра свет око себе, начин на који се одушевљава Грцима и њиховим гостопримством, чак начин на који неправилно генерализује своја искуства и читаоцу продаје властите заблуде - напросто је неодољив.

Покушавам да докучим шта ми је тачно толико фасцинантно у Милеровом писању и чини ми се да је то квалитет песника који у њему препознајем: способност интезивне реакције на догађаје, таленат брзог загњуривања у екстазу без икаквих помагала.

И поред овог жара - због којег кажу да се писац постаје али да се песник рађа - Милер се никад није окушао у поезији. Али за њим остаје неопозива читалачка истина да му је приповедање просто заразно: он има дар да публици непрестано прави зазубице.

Милерова склоност да се неким човеком у трену одушеви, а да већ у следећем други у њему изазове снажно гнушање - окосница је његове литературе. И Колос с Марусија се брзо скрашава на таквом курсу - људима које сусреће, понајпре његовим ентузијазмом у друштву Грка Кацимбалиса.

Чекајући да ми стигну српски преводи књига Колос из Марусија и Први утисци о Грчкој окренуо сам се читању Милера у оригиналу и то ме је још једном подсетило колико је невероватан његов језик. Колос из Марусија је објављен 1941, али делује свежије него многе саге савремених писаца. Живост и музика Милеровог језика је импресивна и данас, пуних осам деценија од настанка, када му је истекао копирајт: она крцка, шапуће, виори, муца, урла; све у њој гори од страсти и емоција.

Једном ме је супруга упитала шта држим у тој великој кутији. „То је моја преписка", одговорио сам. Погледала ме је задивљено. Збиља, рођен сам половином XX века, у којем смо комуницирали тако што смо писали писма и користили поштанске услуге. Овом архаичном обичају Милер је био изразито склон. Припадао је генерацији склоној препискама и у више наврата његова су била и публикована.

Читање туђих писама је као вирење кроз кључаоницу. Пре свих, ту је Милерова преписка с колегом писцем Дарелом, која је трајала деценијама. Објављена је у два тома. Први је изашао шездесетих, други постхумно. У српском преводу се могу наћи здружене у издању Преписка Лоренс Дарел - Хенри Милер: 1935-1980. Дарел је одрастао на Крфу и ту је и остао, чак је постао грчки родољуб. У писмима је упорно позивао свог америчког пријатеља да га посети и открије чари Грчке.

Слично је и с Милеровом књигом Први утисци о Грчкој (1939). У питању је путописни есеј који је Милер послао колеги кога је упознао у на том путовању, песнику Јоргосу Сеферису. Његова супруга сматрала је да је сходно да се ово писмо објави. За самог Хенрија, писмо је било нека врста генералне пробе, припреме-позора-сада за Колоса из Марусија. Биће да га је послао на праву адресу: Милеров љубљени Кацимбалис био је само издавач; Сеферис је, као и Сингер, постао нобеловац.

Последњи случај је можда најзанимљивији од набројаних (постоје још две објављене преписке). Хенри је тада био старац. Крајем 1976. напунио је 84 године, али га то није спречило да се заљуби у глумицу и Плејбојев фото-модел Бренду Винус. То је доказ да срце заувек остаје младо. Последње четири године живота написао јој је хиљаду и по разнежених писама или у просеку једно дневно. Она на концу одлучи да их објави (Предрага моја Бренда, 1986). Милер се очито распевавао и разгибавао у писмима; у њима чујемо исти глас, у њима писац демонстрира једнако богату ерудицију какву затичемо у његовој прози.

Чак је и Милеров споменути порнографски излет касније публикован под именом Opus pistorum. Не кажем да му је уместо тога требало комисијски спалити заоставштину, само примећујем како је Милеров пророчански опус испаштао како год човек окрене. Његова проза плаћала је скуп данак зато што је била прометејска. Издаваштво је за њим једноставно каскало, дахтало и каснило.

Прве три деценије по настанку било га је немогуће читати; у деценијама по Милеровој смрти пак немогуће је зауставити издаваче од публиковања рестлова, тешко је пробити се до оригиналних издања од шуме постхумно објављених, често напуштених рукописа, сакупљених писама, дајџест избора и других скарабуџених чрчкарија.

С друге стране, и код нас као да влада повећано интересовање издавача за Милера потоњих година. Скорије објављена дела су Колос из Марусија (Карпос, 2015), Ракова обратница (Лагуна, 2017), Мирни дани на Клишију (Лом, 2018), те први пут преведени Преписка Лоренс Дарел - Хенри Милер: 1935-1980 (Службени гласник, 2019) и Први утисци о Грчкој (Карпос, 2020).

Ако размишљате одакле да кренете, лично ми је омиљена Милерова књига Јарчева обратница; мојим другарима Сексус, њему самом - Колос из Марусија.

Повратак у САД и легализација

Кроз саму Грчку је прошло мало странаца који су боље скрозирали медитеранску гостољубивост, мало хроничара било ког времена који су дубље - полусвесно, али утолико упечатљивије - још једном поникли у древну, паганску универзалност Грка то и не покушавајући. Милер нас не гњави ни подацима, не размеће се знањем, не посеже много за историјом. Заправо је имун на све академске пиздарије - ту работу оставља сувљим и досаднијим типовима од себе. Он се препушта субјективним утисцима: њушка атмосферу, наслућује античку окрутност и распусност, пушта на вољу интуицији, спроводи независну истрагу.

У Милерово једино летовање у две деценије слила се силна енергија коју ми данас олако трошкаримо скокнувши овде или онде, на честа, брза, дакле куса и - изузимајући разметање по друштвеним мрежама - махом непотребна путовања.

С друге стране, наш јунак је збиља, попут звери, запишавао простор од ивице до ивице Западне хемисфере: источна граница његових путовања остала је дакле Грчка. А западна - сама обала Тихог океана. Све битно за њега и Запад, пак, одиграло се у средишним престоницама, Паризу и Њујорку.

Милер ће се из Грчке вратити у Њујорк 1940, у освит Другог светског рата. Тада се одлучио и на једногодишње путовање по Сједињеним Државама. Резултат је Ноћна мора под ер кондишном (1945), још непреведена на српски. Од свега му се, изгледа, највише свидела Калифорнија - и тада и данас најслободоумнија територија у САД - у широком потезу између златне грознице, хипи покрета и интернет револуције.

Истина, Милер никад неће престати да пише ни да се заљубљује. Али одлука да се у Калифорнији настани и ту остане све до смрти ипак је била нека врста повлачења или превремене пензије, иако му је 1942. било свега педесет година. Ту ће писац крајем деценије започети кључну трилогију Ружичасто распеће (1949-1959), своје ремек-дело. Сва Милерова проза снажно је аутобиографска, али је овде у исповедању достигнут врхунац. Трилогија говори о Њујорку двадесетих. Хенри је имао је изразито јак либидо - не само као младић - а сервисирање властитих страсти никад није лак задатак. Судећи по његовим описима, није пропуштао прилику да превари жену.

Наводим детаље из пишчевог приватног живота јер ће се сам Милер у својој прози држати чињеница чврсто и беспоштедно, као пијанац неког храстовог плота. Истина, у својим романима он се као и други пре и после њега играо са идентитетима протагониста. Рекло би се да се Џун морфује с личношћу из трилогије по имену Мона; однос је подробно описан у роману Плексус. Кронски је пак преиначена у мушкарца. Љубави су се трајно настаниле у пишчевој подсвести - што је нарочито видљиво у Ружичастом распећу.

Његов шеф из дневника Чикаго трибјун Алфред Перес (у Милеровим романима познат као Алф) ће 1956. објавити биографију Мој пријатељ Хенри Милер, исте године кад је Хенрију изашла новела Мирни дани на Клишију.

Крик за слободом 

Већ старац, шездесетих година Милер ће коначно доживети прихватање. У серији судских процеса правно је доказано да је то чиме се он бави књижевност, а не порнографија. Оборене су дотадашње забране, и године када сам ја рођен први пут су његови романи имали америчког издавача - малог и алтернативног, али домаћег. Милер шездесетих није пришао естаблишменту; пре ће бити да се догодило обрнуто.

Године 1970. биће екранизована два његова дела: Ракова обратница у САД и Мирни дани на Клишију у Данској. Када се рашчуло да потоњи садржи голотињу, гужва на београдском Фесту је била толика да су пукла стаклена врата на Дворани дома синдиката - данашњој Комбанк дворани. На концу је и Хенријев живот у Паризу добацио до Холивуда (Хенри и Џун, 1990)

Нигде другде у америчкој књижевности не постоји забелешка тако јасне узрочности између контрадикторних тежњи поратних деценија - бејби бума, проналаска пилуле и фамозне „сексуалне револуције" - које су толико утицале и измениле однос према сексуалности на Западу. Милерова литература, међутим, која се распламсала тридесетих година за време његовог боравка у Европи, претходила је оркестрираној сексуалној политици његових сународника бар три деценије.

Е сад, проблем с визионарима међу писцима је то што остају без књижевних ловорика и награда, јер визионара махом нема међу критичарима и члановима жирија. Али од свих акутних проблема које писци искушавају, овај је најмањи.

Милерова страствена, готово панична потрага за задовољством, опстанак на голом минимуму и истрајна тежња за дубоко личним ослобођењем - неприкосновени су домен мог омиљеног јенки писца. Ако постоји l'plaisir pour l'plaisir, ако постоји епикурејски проповедник задовољства као циља, ако постоји заговорник самоослобађања који је у ту сврху упослио сексуалност међу писцима XX века - то мора бити признато бар једној одметнутој личности чија је домовина преко Атлантика.

Хенри Милер је формулисао и објавио ослобађење онако какво и треба да буде, деритуализовано и деидологизовано, и увек само себи сврха. Данас је његов крик за индивидуалном слободом веома актуелан - скоро једнако као у Европи тридесетих.

Он сам је остао занавек опсесиван у својим трагањима, суочен са стварним и горућим препрекама, животним, дубоко личним преиспитивањима - судбоносним процесима у кафкијанском, пренесеном и судском смислу.

Милер ће остати сури критичар америчких конвенција - од којих су најгоре пуританство и конзумеризам. Ово друго ће доминирати књигама Ноћна мора под ер кондишном и Биг Сур и поморанџе Хијеронимуса Боша (1957). Потоња ће од Биг Сура направити битничко светилиште.

И збиља, ако га упоредимо са писцима с јасно постављеном политичком или каквом другом агендом - Хенри Милер је био кудикамо практичнији у доказивању својих уверења. Она се у бити своде на то да су амерички меркантилизам и материјализам погубни, да је живот вредан живљења, а љубав вредна вођења независно од такозваног прогреса и упркос њему. Да нам опседнутост стицањем само замагљује видике.

Милер и ја: Мистериозни нестанци католичких превода

Одувек ме је пратио чудан лични пех с примерцима Милерових књига - као уосталом и њега самог. У кући сам као тинејџер затекао трилогију Сексус/Плексус/Нексус (издање „Отокар Кершовани", Ријека 1969).

Будући да је и у родној Америци Милер био забрањен писац све до почетка шездесетих, југословенски издавач је реаговао прилично хитро. Превод на ијекавици нисам доживљавао као страно тело. Држао сам га за нешто пригодно и природно, такорећи богомдано - да, он и треба да буде такав, са све „обратницама", „плесњацима" и у оригиналу написаним именима. Речју, хрватски преводи појмова tropic и dance hall су ми се бесповратно урезали у сећање.

Нексус је узајмио мој другар Воја и више нисам видео ни њега ни књигу. Не знам за чим више жалим. У једном моменту, мама је посумњала да Сексус и дајџестирано издање Казановиних Мемоара - обе књиге су очито биле татино масло - нису васпитни, и моје омиљено штиво је преко ноћи нестало с полице. Другим речима, мама, која је радни век провела запослена у Савезном секретаријату за унутрашње послове - преузела је исте ингеренције као и англоамеричко судство док је форсирало Милеров бојкот.

Осамдесетих сам набавио половну, крњу верзију Милерових сабраних дела пригодно увезаних у скерлетно црвени плиш - и трилогија је поново била на окупу на ијекавици на коју сам сујеверно навикао. То дражесно издање је пак ђутуре узајмио мој пајтос Бами и толико му се допало да ми га није вратио.

У међувремену сам завршио студије енглеске књижевности и дрзнуо се да читам Милера у оригиналу. Јарчева обратница ме је напросто распаметила. Чинило ми се да је код Хенрија, у погледу експресивности, остварен идеалан баланс између циљева и средстава: дакле језик је таман онолико богат да кристално јасно дочара ауторову визију. Да је за пола тона сиромашнији, не би добацивао до пишчеве екстазе, која је раскалашна и кад не говори о пути; да је за пола тона богатији, лако би прешао у самодовољност, ако не и разметљивост. У то верујем и данас, уз ограду да ме је Јарчева обратница можда толико импересионирала јер сам једино тај роман прочитао на енглеском.

Двехиљадитих сам се онако успут пожалио како моја збирка Милерових књига редовно добија ноге, док је ја упорно, попут мрава, довлачим у кућу и изнова комплетирам. Девојка је решила да ме обрадује, поклонивши ми Ружичасто распеће, у новом, послератном преводу на хрватскосрпски. Оно је, надам се, ту негде - још се бојим да га отворим - али сигуран сам да ће га неки љубитељ ијекавице, секса, и секса на ијекавици, трајно узајмити чим прочита овај текст.

Коначно, 2011, у својим касним четрдесетим, одважио сам се и не чекавши више лимун - и сам сам ускочио у литературу. Сада ми је већ шездесет - као отприлике Милеру кад је објавио свој најексплицитинији роман Сексус. Дрзнуо сам се да напишем свој први еротски интониран роман, полусвесно ходајући његовим стопама.

Сензуална и дирљива еротска проза

Критичар би помислио да је Милер могао да буде фасциниран Де Садом или Сахер-Мазохом, али не: уместо њих, он је анализирао Балзака и Рембоа. Читалац би помислио да је у Паризу тридесетих било логично да се Милер упознао са егзистенцијалистима (Јарчева обратница изашла је исте године кад и Мучнина) али његов најоданији пријатељ остао је Дарел.

На крају крајева, могуће је пронаћи апсолутно духовно и телесно задовољство изван сваке приметне моћи (или игре моћи), у тоталном као и потпуно спонтаном препуштању и давању одушка импулсима и инстинктима. Нарочито ако су ови ослобођени било каквог ритуала, недоступни идеологији, безбедни од било какве вокације.

Као да еротски писци, повремено пре њега (Д. Х. Лоренс је вероватно најближи Милеровом претходнику), и типичније после њега (амерички наследник препознат је у Чарлсу Буковском) нуде негативан одговор на дилему да ли се ослобођење може затећи и другде. У моћи и класној борби или у апстиненцији од друштва, у духовним и филозофским учењима или у религији, у спасавању света од себе или неке жене од света, у аскетизму или у поклекнућу пред својим опсесијама.

За Милера, као и за њих, то ослобођење је најпре било уживање у огромном „океану секса".

Највећи проблем књижевне и моралне заоставштине Де Сада, као и већине писаца тог жанра, јесте коришћење сексуалности као посредника, као амбасадора кога шаљемо у неоткривену земљу са ризиком да ће у њој бити мета људождера. Сексуалност је немапирано тло на којем се нотира сопствено бежање од чињеница, изражавају замерке према свету, скицира идеологија. Али у многим случајевима има и деструктивнију сврху: да легитимизује сопствене первертиране и мизантропске склоности (коју савремени порнићи спремно преводе у фокусирану и поједностављену мизогинију).

На другим местима, Милер тврди управо супротно, давши добар пример - чак и јеванђеље - скоро превише добро да би било истинито. Спреман је да демонстрира једнако јак идеализам и истакне своја уверења користећи сличне склоности. Истовремено, сва моћ књижевности као што је Милерова почива на свесној регресији, која нас понекад отворено суочава с људском злобом.

У Милеровом раду, то су заиста екстреми који се стварају писањем и оживљавају читањем: у делиријуму узлета маште испреплетених трачевима, у светости зачињене нетрпељивошћу, у проповедима посутим псовкама и свим оним што се комплетира с неограниченом оргијом једног слободног човека у сваком смислу те речи. Ту обим језика некако спонтано прихвата целовитост искуства. Што се стила тиче, Милер је мајстор балансирања између класа и судбина, између култура и полова. А овај баланс обезбеђује безбедан коридор до транса.

Са већином писаца те врсте, у питању је вештина или-или. Или посезање за експлицитношћу, или мајсторство над еуфемизмима, или појединац пун муке и беса, или мудар, „интегрисан" јунак, или неартикулисан човек, или онај свестан својих осећања.

Милер је сакупљао све те елементе у својим романима и бивао и једно и друго без очигледног напора, и посежући за једним и другим наизменично. Његова експлицитност припада вишем поретку, оном искрености, дакле истине: водио је своје цензорске битке с гуштом самураја.

Чини ми се да се Милер ухватио у коштац  баш с чињеницама које муче појединца кад креће од нуле, а не жели да некуд стигне. Охрабрујуће је што у еротском жанру постоји бар један писац који се није плашио отварања према слаткоћи екстазе - и, заједно са њом, и до горког неуспеха.

Понекад ми се чини да човечанство левитира бар један корак изнад егоизма, изнад исконске потребе, изнад Хобсовог императива. Можда је аксиоматична та мизантропија која се провлачи кроз аморфни фронт људске патње и жеље, која покушава да дође до тачке када може изнова да се открије и потом напусти једном засвагда.

Могуће је доћи до те тачке у акцијама које су мотивисане нашим инстинктима, инспирисане пороцима, орочене развратом, украшене богохуљењем и изграђене на телесном - што је тако речито доказано у романима Хенрија Милера. У његовом животном делу постоји толико контрадикција, толико диспропорција, толико неслагања, али једно је сигурно: не фали му ни храбрости, ни слободе.

Оно што је остало је бар срчан, ако не и племенит покушај да се сексуалност обогати фантазмом књижевног талента, достојанством кохерентног филозофског система. Или можда естетском прочишћењу које му може обезбедити виши смисао и сврху? Такав приступ еротици, синтетисан на вишем нивоу са уметношћу, у органској симбиози са егзистенцијалним питањима, створио је неки архи-жанр, бежећи од конвенционалних и генеричких закона и клишеа.

У том смислу, еротика је резултат естетичког, емоционално набијеног, драматично оправданог, концептуално провереног, морално изазовног (и у идеалном случају, индивидуално сведоченог) погледа на сексуалност. То је најдаље што можемо да добацимо у том конкретном погледу. Када је то постигнуто, једини преостали алат жанра, једино на шта он још може да се ослони, није ништа друго до опсценост. А практично све у еротској литератури после Милера спада у ту категорију.