Најважнија европска награда за архитектуру „Мис“ указује на актуелне трендове не само у градитељству. Он је пресек стања, показује у коју стамбену идеологију се Европљани актуелно усељавају. Овогодишњи "Мис" показује да обитавалишта постају локална, скромна, унапред припремљена за оскудицу, штедњу и прекаријат. Дух актуелне епохе не воли ново, већ хибриде и адаптације. Он наређује скромност, демонтажу индивидуализма и нови колективизам.

Сваке друге године, овог пута због пандемије после три, Европска унија и Фондација „Мис ван дер Рое" из Барселоне додељују награде за најбољу европску архитектуру. Већих и старијих светских награда од „Миса" има, али значајнијих и престижнијих у самој Европи не. „Мис" је наш, европски, у пуном смислу, јер се за њега такмиче и српске архитекте. Он је пресек стања, показује у коју стамбену идеологију, у који митолошки концепт крова над главом се Европљани актуелно усељавају. Овог момента то су репрезентативне форме ресурса који се топе у природи рањеној небригом, ратом и осталим формама лошег менаџмента.

Бечки Архитектонски центар је управо отворену изложбу посветио финалистима за „Миса" 2022. 

Добитници архитектонске награде су проглашени прошлог априла у Бриселу, а награде су им уручене на церемонији у Павиљону „Мис ван дер Рое" у Барселони 12. маја. Бечка изложба у Архитектонском центру по имену, у ствари градском архитектонском музеју по функцији, стога није вест, већ анализа и коментар. Како градити? За кога, с ким, против кога? Шта се цени и награђује, шта остаје рангирано на петстотом месту?

Од 1988, када је награда „Мис" успостављена, додељују се два признања - за архитектуру и за нову (emerging) архитектуру. У првом случају за добре стандарде и креативне моменте унутар постојећих узуса, у другом за дизајн, материјале и концепте који се тек појављују на обзору. Метафорички речено, „Мис" прави разлику између путева и путоказа.

Добитници две прве награде су ове године даблински „Grafton studio" за „одраслу" архитектуру, то јест за пут којим се савремена архитектура креће; за ону другу као путоказ, неочекивану креацију, склоп који тек израња из духа будућег времена, „Studio Lacol" из Барселоне.    

Ниједан српски архитектонски студио није никад добио „Миса" за архитектуру овог тренутка, али јесте један српски архитекта за emerging архитектуру, ону која показује пут. То је Васа Перовић (р. 1965, Београд) из љубљанског студија „Бевк Перовић". У конкуренцији из 2007. „Бевк Перовић" су победили са дизајном за надоградњу љубљанског Факултета за физику и математику. Две године након тога је у истој категорији, emerging architecture, победио хрватски „Studio Up" (Леа Пеливан, Тома Плејић) са зградом гимназије у Копривници

То би отприлике било све што се тиче службених победа архитеката са бивших југословенских простора. Нису побеђивали, али су улазили у ужи избор. Васа Перовић и Матија Бевк су сада поново били у ужем избору, овог пута за средњевековну тврђаву у Бечком новом месту (Wiener Neustadt) коју су адаптирали у простор за културу.

Колико углова, толико лактова

По бројевима „Мис 2022" изгледа овако: У службеној конкуренцији су пријављена 532 дела из 41 земље. Од тога је жири изабрао 40 за ужи круг, а из њега даље седам финалиста - пет за одраслу архитектуру, два за ону која тек расте.

Србија је била присутна са шест објекатаЗграда са хиљаду лактова у Блоку 32 (Дејан Милетић, Александра Ђукић, Архитектим Д.О.О.); „Миа" на Дорћолу (Милка Гњато, Забриски студио); Бизнис центар у Ресавској 31, Београд (Душица Тотић и Реморкер Архитектс); Кућа Авала (Немања Зимоњић, Студио ТЕН); Кућа ВУ у Новом Саду (Дијана Аџемовић, а2архитектура); Палата правде у Београду (Зоран Абадић).

Жири је исто прича за себе. Не што би из тог српског идиома „прича за себе" избијала иронија како је „ионако све намештено", јер није. Није намештено, само мало навијено. Одшетало се иза угла из ког је тешко приметити архитектуру неких географских ширина. Неоспорно је међутим да у одлукама за „Миса" из године у годину влада извесна преференција за архитектуру из Барселоне, Шпаније, генерално из романских култура.

Председница жирија је сада била Татјана Билбао, мексичка архитектица из друге генерације шпанских усељеника. Од осталих шест чланова троје су архитекти из Шведске (Миа Хаг), Аустрије (Георг Пендл) и фламанске Белгије (Марсел Сметс). Ту је затим естонска историчарка уметности Трин Ојари, директорка Архитектонског музеја у Талину. Последња два члана жирија су из области маркетинга - Британка Франческа Фергусон из културног, а Сприос Пенгас, заменик градоначелника Солуна, из туристичког маркетинга.

Можда је овде излистано превише имена за један текст, али архитектура, одлучивање о архитектури, промовисање и преференција дизајна, материјала и решења је врло лична ствар. Неоспорно је да у крајњем случају одлучује дух времена, али у његово име ипак неки људи који не носе само властито знање и укус, већ се уписују на симболичку матрицу која ће физички бити присутна стотинама година.    

И Барселона као седиште Фондације „Мис ван дер Рое" је симбол. Више од тога, читав семантички светионик модернизма! Немачко-амерички архитекта Лудвиг Ван дер Рое (1886-1969) никад није живео у Барселони. Његов једини допринос је био Немачки павиљон за светску изложбу у том граду 1929. И то је све, рекло би се - кад у европским културама не би постојала континуирана рецепција и дивљење, чак и у критици, за барселонски Павиљон „Mies van der Rohe". Чак и онда кад се констатује да је модернистичка архитектура „превазиђена", опет сви ходочасте, у духу или у телу, до тог култног маркера модернизма.

Павиљон је срушен одмах после затварања изложбе 1929, а делови распродани около као грађевински материјал. Највећи део тога је, као мошти неке зграде-мученице, уграђен у локалну саксонску скупштину у Дрездену. Остало, ко зна. Почетком осамдесетих је град поново подигао павиљон, један на један, по оригиналном дизајну и у историјским материјалима. Био је то увод у стварање награде „Мис ван дер Рое" 1988, иза које, осим барселонске фондације, стоје Европска комисија и Парламент са дотацијама од 80.000 евра.           

Награда „Мис" је част и слава. Али више од свега погон норме, новца, дизајна и естетике. И још нешто, неухватљиво и флуидно, арбитрарна одлука о граници између центра и периферије у европској архитектури.  

Less is more? Less is bore? 

„Grafton studio" из Даблина је добио прву награду за Градску кућу (Town House) лондонског Кингстон универзитета. То је „демократски отворени простор", како каже аустријски члан жирија Георг Пендл на прес конференцији у Бечу прошле среде. Библиотека, сале за плес, ритмику, читање, креативне лабораторије, перформанс, предавања, све под једним кровом.

Атрибут „демократски" употребљен као опис архитектуре овог времена има више социолошко и психолошко значење, него политичко. Пре значи да је корисницима преваром укинут осећај изузетности карактеристичан за епоху индивидуализма, него да су на коришћење добили објекат који иде контра друштвене стратификације. Пре се мисли на креативну лабораторију новог колективизма, него на топос однегованог индивидуализма.     

Макета са бечке изложбе демонстрира сву крхкост и снагу оригинала из стварности. Изнутра је простор инфраструктурно неодређен, без баријера, „откључава" се вертикално, како би се рекло за визуелно обухватање целине. Унутрашњост је лавиринт волумена који се као весела стереометрија отварају једни из других и никад не осамостале.

Бетон је свеприсутан, али за разлику од година директног брутализма, естетски сведен на постројени регимент стубова и греда. Читава конструкција је умотана у транспарентну стаклену опну, због које зграда изгледа као да се претапа у околиш.

Колективизам у Барселони

Прву награду у категорији архитектуре која долази освојио је „Lacol studio" за стамбену зграду La Borda у Барселони. То је пројекат збијене, трезвене колективности у којој одјекује угођај омладинског хостела.

Стамбене јединице, њих 28, организоване су у квадратуре од 40, 60 и 75. Станови су у духу већи него што се чини, јер су неке функције дислоциране у заједничке просторије варијабилне намене, као трпезарија, праоница, собе за госте, за спорт, све прошарано низом отворених и полуотворених модула за баште, колективне терасе и паркинг за бицикле. Генерално, бицикли су одрасли елеменат у архитектури у расту. Некад се говорило о спремиштима за бицикле, сад се дошло до паркинга за бицикле. Будућност су вероватно гараже у више нивоа.

Конструкција Ла Борде је од дрвета, CLT/Cross Laminated Timber, што је грађевински подвиг за објекат од шест спратова, па се због тога спомиње у медијима по рекорду, као највиша дрвена зграда у Шпанији. Делује лако, као авиаријум, пре за птице него за људе. У Ла Борди су трошкови грејања практично нула, а ту је још један плус - зграда је подигнута на општинском земљишту, са ценом од 840 евра по квадратном метру.

Колективизам као идеологија непобитно стоји иза Ла Борде. Не треба заборавити, зграда је добила награду као путоказ који наговештава будућу архитектуру. „Промоција комуналног модела, у опозицији према традиционалнијем јавном или приватном, омогућила је да се превазиђу нека ограничења наметнута данашњој архитектури", стоји у образложењу жирија.

Сигурно, „промоција комуналног модела" може значити доста тога, између осталог и чињеницу да објекат стоји на општинском земљишту, или да се купци штите од неразумних цена инвеститора. Ипак, колективизам, идеологија скромности, штедње и одустајања од конструкција поноса и пркоса земљиној тежи неоспорно одјекују из те реченице. 

Поетика лего коцке

Какви су осталих пет финалиста? У најважнијем и они израстају из идеологије скромности и новог колективизма. 

У финалу је био, а како другачије, још један тим барселонских архитеката, „Studio peris+toral.arquitectes". Њихова је зграда необичног имена, „85 настамби, 543 простора, 2172 углова". Или, станова: 85; соба: 543, ћошкова: 2172.

Ако је барселонска Ла Борда авиаријум, барселонска 85-543-2172 је кошница. Десет хиљада квадратних метара на пет нивоа, изведених са 8 и по хиљада квадратних метара дрвета из Баскије. Структуру одређује ритам 3,60 м x 3,60 м, колике су димензије СВИХ соба без разлике, поређаних као растер без ходника и коридора. Уски прстен заједничких тераса око централног дворишта служи да се обилажењем, оптрчавањем и добрим памћењем пронађе пут до властите „настамбе", то јест стана. Трошкови енергије су ниски, али идеолошка цена висока. Не кажем да је идеологија иза авиариума и кошнице лоша, само да је поетика лего-коцке радикално нова кад намерава да усамљеност елиминише већ кроз тлоцрт, Уз то одбија да уопште изговори реч „стан", и уместо тога трага за синонимима из доба сојеница.  

Град у граду

„Frizz23" је дизајн берлинског архитектонског студија „Deadline" (Britta Jürgens + Matthew Griffin).  Реч је о три зграде изломљених волумена повезаних светлуцавим оплатама црних трака од угљенисаног ариша. Објекат има мешовиту намену, у кооперативном односу повезује архитекте-инвеститоре и кориснике. Kорисници су 32 мале компаније и непрофитабилне организације које зграду користе као заједнички комерцијални и културни простор. 

Резултат је „град у граду", каже се у образложењу жирија. Јаје у јајету у јајету. То је још једна идеолошка карактеристика која се цени, барем формално, од жирија и панела. Али импликација је та, да све мора бити начин живота, више ништа није само предуслов живота. „Зграда је у сталном дијалогу са корисницима" сматра жири. Звучи уверљиво, једино што тај дијалог личи на партијске састанке у комунизму. 

У рикверцу 

Железничка фарма" у Паризу је пројекат архитектонског тима Гранд Хуит и Мелани Древет. Солидарна урбана фарма, настала на принципима пермакултуре, самодовољног еко-дизајна у затвореном кругу производње, тржишта и рециклаже. Поред еколошке функције, објекат поседује још јачу друштвену, јер је намењен људима рањеним савременим животом - сиромашнима, бескућницима, студентима без средстава, бившим овисницима о дроги и алкохолу.

Грађевинска конструкција је бриколажа (специјалистички термин за „шта нађеш"), зидови су изоловани сламом, кровови направљени од нетретираног дрвета. Свако од становника ради и привређује у складу са властитим могућностима. Имају стакленике, продају компост, служе као квартовски сервис за поправке.

Звучи идеално и утопијски, с тим да не води напред, већ натраг. То је ретроградна револуција која евоцира доба сеоских старешина и мрви градове на концепт полиса и оикоса. „Кључне речи су штедљиво, трезвено, технички неразвијено, али зато иновативно и перформативно", сматра жири.

„Перформативно" овде не значи перформанс, већ пуно физичког рада. 

103 цигле

Остварење архитектице Франческе Торзо Z33" је Кућа савремене уметности, дизајна и архитектуре у Хаселту, Белгија. Ради се о низу галерија подигнутих у ареалу старог бегинског дворишта. „Бегине" су од средњег века биле жене у лаичким заједницама посвећене традиционалним задужењима часних сестара - бризи за болесне, сиромашне и гладне. Формално „бегине" нису биле заређене, али су неформално у свему следиле монашки живот. У конкретном случају та традиција се ишчитава у високим затвореним зидовима према улици, који се према унутра разбијају мрежом већих и мањих башти, „тајних вртова" и изненадних простора.

„Град у граду" се спомиње у образложењу жирија и за Z33. Цигле су распарене ради ефекта opus reticolatum, римске технике градње са оплатама, која је на зидовима остављала декоративне ромбоидне рељефе. Глина, креч, блато и цигла старе супстанце спајају се у хибриду са новом зградом од бетона.

Посебан куриозум: За пројекат су коришћене 103 врсте цигле.

Они долазе 

У категорији архитектуре која долази био је још само један финалиста поред Ла Борде, Школа „Енрико Ферми" из Торина, адаптација и доградња у извођењу архитектонског Бироа БДР.

Нови дизајн је у принципу „избушио"  приземље низом улаза, отворио га и учинио пропусним према непосредном суседству, док је учионице пребацио на спрат. Осим функционалних прилагођавања, специфичност дизајна је фасадни и зидни финиш, који је изведен у обојеном гипсаном малтеру неједнаког зрна. Такав финиш не допушта глатки ефекат јединства, већ шаље поруку изломљеног, неравног, нестандардног, у крајњој линији домаћег, скромног и приручног.

Земља преферира ортогонално

Архитектура је конфронтативна делатност. Архитекте су индивидуалисти осујећених божјих амбиција. Зато је питање у ком тренду се сада гради увек битно, јер грађевине поседују временски тоталитет стран другим продуктима људских култура. Идеје, вере и куће су заувек, живе вековима и миленијумима, што дође на исто. У поређењу с њима, све друго је сезонско воће и поврће.

Али колико је „Мис" поуздан као orakel за архитектуру будућности? Има и већих и старијих награда од њега, као на пример архитектонски Oскар „Pritzker", или Златне медаље IUA (Интернационалне уније архитеката), AIA (Америчког Института за архитектуру) и RIBA (Краљевског института британских архитеката). У најмању руку је репрезентативан овде за нас у Европи.

„Мис" је аутентичан, осим кад наступа као ехо. „Grafton studio" је, рецимо, за дела која укључују и управо награђену „Town House" у Лондону, већ добио „Pritzkera", „архитектонског Оскара", пре две године.

Избором добитника и финалиста овогодишњи „Мис" показује да је прошло време визионарске архитектуре која је дубила на глави, увијала се као серпентината, слагала се у фалтама, продирала и пенетрирала, спуштала се низ рампе као низ тобогане. Били су то дизајни за глобално друштво индивидуалиста на планети неограничених ресурса.

Сада је друго. На разбацаној хрпи стереометрије и геометрије, као што је то Био-музеј Френка Герија у Панами, већ се чишћење фасаде претвара у херојски акт, а да се до плаћања рачуна за енергију још није ни дошло!

„Мис" показује да обитавалишта постају локална, скромна, унапред припремљена за оскудицу, штедњу и прекаријат. Јавља се нови колективизам, отворен квартовски само према првом суседству, у суштини затворен и самодовољан. Рећи да ти трендови долазе из архитектуре било би неправедно, јер данашње архитекте немају мање смелости и визије од ранијих генерација. Добре архитекте сваке епохе су увек врхунске, разлика је само у томе са које идеолошке основице им је допуштено да стварају, у ком митском систему их дух времена држи као таоце.  

Дух актуелне епохе не воли ново, већ хибриде и адаптације. Он наређује скромност, демонтажу индивидуализма и нови колективизам.

Знаци одавно стоје на зиду. Свет је почео да се сужава и скупља и пре рата у Украјини. Година 1999. је са позиција глобалиста било златно доба глобализма, са катарзичним моментом у бомбардовању Србије. НАТО је из тога извукао врло мудар закључак, како и у свету без глобализма остаје потреба за глобалистичким контролором.

Онда се Русија узјогунила. Онда је дошла мигрантска криза као директна последица глоблизма, јер, ако је све исто, зашто људи не би дошли тамо где је боље? Да се миграције зауставе, било је довољно да неко каже како није све исто, али у ЕУ то није имао ко да каже.  Клима на Земљи је почела да се мења. Онда је дошао Крим, па пандемија, па рат у Украјини.

Онда је постапокалиптични пројекат, фарма на напуштеној ранжирној железничкој станици у Паризу, где губитници глобализације продају броколи, печурке и компост да преживе, замало добила највишу европску награду за архитектуру.

И заправо ми је жао да није. То сазнање одјекује као плоче које отпадају са 45 степени закошене фасаде Захе Хадид у кампусу бечког Економског факултета.

Планета Земља преферира ортогоналну архитектуру.