Поводом 80 година од рођења Стојана Стива Тешића (1942-1996), у Библиотеци града Београда отворена је изложба "Ужичанин из Америке", посвећена овом српско-америчком сценаристи, драмском писцу, добитнику Оскара за сценарио филма "Четири мангупа" (1980) и аутору постхумно објављеног романа "Кару", ремек-дела без кога ће бити теже разумети свет у коме нам тек ваља живети.

Свакога уторка „Њујорк тајмс" својим читаоцима, између осталог, нуди и научни додатак, у коме специјализовани новинари или сами научници обрађују најактуелније теме из медицине, археологије, астрономије и осталих рукаваца човекове решености да објасни, унапреди и покори свет у коме живи. Међу прилозима објављеним овог уторка нашао се и чланак Данијеле Фридман „Како сам заволела да стижем последња", у коме ова награђивана фриленсерка разматра физичке и психичке добробити одустајања од такмичења са осталим учесницима маратона.

„У спорту који награђује брзину", стоји у поднаслову њенога текста, „понекад је здравије бити корњача него зец."

Можемо да нагађамо шта би на ово рекао Слободан Алигрудић у улози оца у Кустуричином дебитантском филму Сјећаш ли се Доли Бел?, али са приличним поуздањем наслућујемо да би главни јунак романа Кару Стива Тешића цитирао свог сарајевског саборца и поручио да се на њега, у било чему што ће се одигравати у ма колико блиској будућности, једноставно, више не рачуна.

Као што код Кустурице није нимало случајно што чланке о фантастичној будућности планете Земље Славко Штимац своме умирућем филмском оцу чита баш из београдске „Политике", тако није нимало случајно ни то што јунак Тешићевог романа своју циничну знатижељу утољује читајући баш научни додатак „Њујорк тајмса". Али ако је код Кустурице (а богами и код Сидрана) „Политика" опипљиви симбол сањане утопије културног заједништва и друштвене једнакости, „Њујорк тајмс" у Тешићевом постхумно објављеном роману представља надгробни споменик идеји о Америци као земљи слободе говора.

Да је то заиста тако, уверио се сâм писац романа Кару, добитник Оскара за најбољи сценарио 1980. године за филм Питера Јејтса Четири мангупа (оригинални наслов Breaking Away), када је десетак година касније, „Њујорк тајмс" одбио да штампа текст у коме је Тешић изложио свој поглед на ситуацију у грађанским ратом растураној Југославији.

Било једном у ужичком биоскопу

Стојан Тешић рођен је у Ужицу 1942. године. Када му је било дванаест година, са мајком Госпавом и старијом сестром Нађом одлази у Чикаго код оца Радише, који је 1944, као недићевац, емигрирао у Енглеску, а потом прешао океан. Тако Стојан постаје Стив, младић који се у средњој школи истиче као добар спортиста, прво у рвању, а потом у бициклизму. То му обезбеђује стипендију и на Индијана универзитету, где 1965. дипломира руски језик и књижевност. Магистрирао је две године касније на Колумбија универзитету и припремао докторат, али све је напустио и посветио се писању.

 „Скочио сам без могућности да се на нешто дочекам", говорио је. „Ако човек хоће да буде уметник, онда то мора да буде за цео живот и ако постигне успех, и ако не постигне." А Стив Тешић је успео.

На свечаној церемонији доделе годишњих награда Америчке филмске академије, која је тог 14. априла 1980. године одржана у Павиљону „Дороти Чендлер", драмски писац и сценариста Нил Сајмон изговорио је име Стива Тешића, као добитника Оскара за најбољи оригинални сценарио за филм Четири мангупа.

Водитељ програма је, најаваљујући Нила Сајмона, направио типичну холивудску шалу, рекавши како је овај, док је чекао свој ред да обави свој део посла, у бекстејџу вероватно написао свој нови комад.

И Стив Тешић је, примајући награду, покушао да се нашали, али је у његовом гласу и његовим гестовима, сем среће и узбуђења, приметна и прилична доза меланхолије.

 „И на самом крају, желим још да кажем како сам много пре него што сам заиста упознао Америку, њене прве обрисе видео у једном биоскопу, у Југославији", рекао је те слављеничке вечери Тешић. „Давао се вестерн Поштанска кочија, и све ми је то личило на предивну, бескрајну границу земље где се добри и лоши ликови боре за душу Америке. И након свих ових година откако сам овде ја сам само веома захвалан што ми је дата прилика да узвратим филмом и поручим како сам овде нашао место које јако личи на оно што сам тада видео на платну: добро и зло се и даље боре; и на крају добро још увек побеђује."

Овај Тешићев полет је трајао још десетак година, а онда су Први заливски рат и све оно што је уследило развејали сваку наду. Тако је самосвојни, ћопићевско-апдајковски хроничар сазревања у земљи слободе и безброј могућности постао један од првих критичара система који ту слободу жели поптуно да укине.

Своје ставове Тешић је изнео у своме тексту „Влада лажи" (A Government of Lies), који је 1992. објављен у најстаријем америчком недељнику „The Nation". У овом тексту се налази и придев „post-truth" - постистински - који ће 2016. бити избаран за реч године, након што се најшира (дигитална) светска јавност, на крилима „тековина" Трампове ере, готово једногласно сложила како је истина прецењена друштвена вредност.

Тешић ће написати још неколико текстова посвећених догађајима у кризом нагризеној Југославији, али водећи амерички штампани медији више неће објавити ниједну његову реч. Помињани „Њујорк тајмс" ће Ужичанину из Америке дати простор на својим страницама тек након што у лето 1996. године Тешић премине у сну, у Сиднеју, у Новој Шкотској, у Канади, где је био на одмору са својом породицом. 

Две године касније, управо „Њујорк тајмс" Тешићев постухмно објављени роман Кару проглашава за најзапаженију књигу године.

Мало вероватни Фауст 

Кару је у САД продат у преко стотину хиљада примерака, а у Француској се 2012. нашао на списку двадесет и пет најбољих књига. До данас је објављен на још неколико европских језика. Захваљујући пре свега ентузијазму људи из Тешићевог родног краја, у оквиру пројекта „Стојан Стив Тешић - Ужичанин из Америке", који је током 2016. и 2017. реализовала Народна библитека Ужице, роман Кару можемо читати и на српском језику, у сјајном и надахнутом преводу Татјане Милосављевић.

Тешић је причу о овом „мало вероватном Фаусту", како је критичар „Њујорк тајмса" назвао трагичног јунака те вансеријске књиге, сигурно могао да преточи у филмски сценарио, али су га новонастале друштвено-политичке околности на неки начин приморале да за собом остави велики роман. Ово комплексно, вишеслојно дело се отворено наслања на најзначајније наративе из историје западне цивилизације и њене књижевности, али у исто време и помера границе приповедачких стратегија и ствара нешто потпуно ново и изузетно вредно.

Садржај романа Кару могуће је препричати у тек неколико реченица.

Сол Кару је разведени алкохоличар и „доктор" за преправљање филмских сценарија, који пристаје на предлог омраженог филмског продуцента Кромвела да премонтира последњи филм легендарног редитеља Хаусмана и да од његовог тестаментарног ремек-дела скарабуџи комерцијалну комедију.

Гледајући Хаусманов филм, Кару у конобарици, која се појављује тек у једној сцени Хаусманове камерне љубавне приче, препознаје биолошку мајку свога усвојеног сина Билија и проналази је, па он и Лејла постају љубавници а Кару у нову верзију филма враћа све сцене у којима се она појављује и од ње прави главну звезду Кромвеловог „производа". Упознаје је са Билијем, води их на летовање у Шпанију, намеравајући да им целу истину открије одмах након свечане премијере филма која је на јесен заказана у Питсбургу.

На дан премијере, док наслућује да су Били и Лејла постали љубавници, Кару их вози на излет ван града, где доживљавају саобраћајну несрећу у којој мајка и син гину, а он умире неколико месеци касније, у кабини тоалета, након што од Кромвела добије понуду да од ове трагичне приче направи нови комерцијални филмски хит.

„Невоља с језиком је то што понекад има и садржај, поред тона", рећи ће на једном месту Тешићев Кару, а на читаоцу је да са уживањем тај садржај открива слој по слој, свакако ниједног тренутка не занемарујући ни његов тон.

Одисеј чита Флобера

Кару је роман који без икакве дилеме стоји раме уз раме са великим делима савремене америчке књижевности, а енергија са којом је написан, особени хумор којим је прожета свака реченица, наративни поступак којим је ова трагична прича исприповедана, те начин на који је текст дубоко смислено прожет ауторовом ерудицијом и његовим поимањем културе, ову књигу чине јединственим примером савршеног баратања свим оруђима модерног књижевног израза којим се стаје у одбрану најосновнијих начела људске моралности.

Тешићев Кару је један од оних књижевних ликова који симболизују целу једну епоху и њен дух, а трагичност његове судбине и начин на који ту судбину испуњава ставља га у ред једнога Раскољникова, Мерсоа или Јозефа К.

Али, док су сви они, и многи други чувени књижевни ликови из класичних дела светске књижевности у непрестаном и кобном неспоразуму са светом у коме живе, Сол Кару „капира" тај постистински свет од прве реченице романа и нема ни најмању намеру да га мења, али зато не може да се одупре пориву да га опише, немајући милости ни за кога, а посебно не за себе:

„Нисам само узео ремек-дело и претворио га, вођен сопственим мотивима, у баналност. Ја сам узео нешто и претворио то у ништа."

Дубоко свестан ћорсокака у којем се налази, не гаји ни најмању илузију да је могуће одвојити посао којим зарађује за живот од самога живота.

„Пратим нит приче, радњу, одстрањујем сваког и све што јој не доприноси. Поједностављујем личност ликова и компликујем свет у коме живе", рећи ће на једном месту у роману Сол Кару, да би потом поентирао закључком како је све „више доказа да је мој лични живот сада саставаљен скоро искључиво од тих крајње сувишних, непотребних сцена које сам тако вешто одстранио из филмова и сценарија других људи."

Неспособан да се напије упркос претераним количинама алкохола који из странице у страницу романа испија, Сол Кару не представља добро нам познатог „сувишног човека" из златнога доба руске књижевности, већ сувишна постаје управо стварност у којој је приморан да живи, а човечанство је „биолошка реакција на одсуство истине".

Међутим, та постистинска стварност не само да не може да се опише мимо свести о кључним књижевним делима културе једног света који само што није издахнуо, већ протагонисти те тако актуелне, а тако античке трагедије не могу да се препусте свеколикој ентропији без позивања на своје парњаке из света фикције.

Јер, док Сол Кару умире (или је можда боље рећи: исцурује до последње капи свога бића), пред његовим очима се одвија његов никад снимљени филм Соларна шкуна, који говори о Одисејевој потрази за Итаком, Пенелопом и Телемахом.

Стотину и кусур страница раније, биолошка мајка Каруовог усвојеног сина ће овог постистинског Одисеја сасвим озбиљно упитати:

„Јеси ли читао Флобера?"

Након што се испостави да је мислила на Мадам Бовари, коју описује као „наводно најбољу књигу која постоји", Кару је пита да ли то мисли на роман.

„Да, роман. Шта сам рекла? А, да, рекла сам књигу. Роман. Хтела сам да кажем роман."

То је хтео да каже и Стив Тешић и то је рекао онако како су то умели да кажу само највећи светски романописци. Његов Кару је књига којом имамо право да се поносимо, јер ју је, истина на енглеском, написао наш човек; дело без ког ће бити теже разумети свет у коме нам тек ваља живети.

Можда тај свет, да парафразирамо Каруа, и није болестан, већ је срећан. Било како било, то је свет у коме Одисеј чита Флобера, а то је, за почетак, сасвим довољно.