Нови филм Пола Верховена "Бенедета" је у септембру прошле године забрањен за приказивање у Русији, и то на основу чак два закона - Закона за заштиту деце од штетних информација и Закона за заштиту слободе савести и религије. Службеник у руском Министарству културе је пре две недеље, усред рата у Украјини, заобишао забрану и филму ипак дао лиценцу за онлајн приказивање, због чега је експресно смењен а лиценца повучена. Зашто оваква тврдокорна забрана овог филма? Друштвено ћудоређе, религиозно чистунство, жеља да се још мало продуби ров који раздваја Русе и друге Европљане и да се нагласи руска дистанца према моралној пропасти с друге стране? Ту почиње права прича око Верховенове "Бенедете".

Пре две седмице руска новинска агенција РИА објавила је да је у Министарству културе смењен службеник који је филму Пола Верховена Бенедета (2021) доделио онлајн лиценцу. Филм Бенедета, на руски преведен као Искушење, већ је прошлог септембра забрањен у Русији, а дотични службеник је само нашао начина да заобиђе забрану. Тај део приче је руски и захтева поглед из Москве.

Оно што поглед из Европе може, јесте да лоцира болне тачке данашњих друштава које овај филм дотиче у апсолутној иритацији. То су места на којима се хришћанска религија дистанцира према насиљу и хипокризији, одређује према дужности и покушава да контролише еротику и секс.  

Без руске забране, и то тврдокорне, на основу чак два закона, за заштиту деце од штетних информација и за заштиту слободе савести и религије, нико не би превише приметио Бенедету. Филм је француског продуцента коштао 20 милиона евра. Зарадио је само четири, петину од оног што је у њега уложено.

Редитељ се бранио да је гледаност тако ниска због ковида. Филм је завршен 2019, требало је да слави премијеру у Кану наредне године, али је фестивал отказан због епидемије, па је премијера пребачена за Кан 2021. Главна глумица, Белгијанка Виржини Ефира је ове године номинована за Цезара, француског Оскара, али га није добила.

Финансијски, Бенедета је ћорак. Зашто онда неко два пута забрањује филм који је пропао? Искуство историјског комунизма учи да ништа тако ефикасно не забрањује филм који ретко ко гледа као то да се дозволи слободна циркулација кроз медије. Лоши филмови боље цензуришу сами себе од било које државне цензуре. Зашто Москва иде против логике?

Вероватно зато што су јој важније друге ствари. Рат наравно, иако он у конкретном случају нема неког посебног утицаја. Филм је у Москви забрањен још у септембру прошле године, док није било рата. Сада је само отпуштен службеник који је, као и неки ликови из дотичног филма, нашао рупу у закону, а његов шеф у Одељењу за кинематографију зарадио опомену пред искључење. 

Могуће да је забрана била услуга Руској цркви. Митрополит Иларион Алфејев, шеф дипломатије Московске патријаршије је прошле јесени подржао забрану. „Нисам гледао, али и не морам, јер претпостављам шта је унутра", пренела је РИА његове речи. При томе Иларион није никакав заостали православни епископ, већ екумениста из првог реда, директни протагониста приближавања патријарха Кирила и Папе Фрање. 

Ако забрана Бенедете нема везе са ратом, шта је пресудило? Друштвено ћудоређе, религиозно чистунство, иритација над апсолутистичким тумачењима слободе? Можда жеља да се још мало продуби ров који раздваја Русе и друге Европљане, да се нагласи руска дистанца према моралној пропасти с друге стране? И ту тек почиње права прича око овог Верховеновог филма. И то прича оне врсте коју ће филмски критичар лако превидети, јер он гледа само филм, али неће социолог културе, јер он гледа кроз, иза и изнад филма.

„Некад су чуда само догађаји"

Бенедета Карлини је историјска личност. Рођена је 1590. у Пеши, малом граду на путу између Фиренце и Луке; умрла је 1661, такође у Пеши. Потицала је из добростојеће трговачке породице, што значи да је у животу имала само две могућности за заштиту: или удаја или самостан. Избор је варљив, јер су се обе ствари сводиле на исто, удају уз мираз. Постати редовница/часна сестра/монахиња у теолошком контексту претпоставља статус Исусове невесте, „удати" се за Исуса и донети богат мираз за одржавање цркве као институције. Девојчице из сиромашних породица нису могле постати редовнице, само слушкиње у конвентима. 

Бенедета је са девет година ушла у колектив религиозних жена. Који, одговор није тако једноставан. Неки извори говоре да су она и сестре живеле и служиле при опатији браће Театинаца, контрареформацијског реда (1524) са посебним фокусом на сексуалну чистоћу и уздржљивост. Постојао је и женски ред Театинки, повезан са именом католичке светице и мистичарке Орсоле Бенинказе (1547-1618), али он се ширио из Напуља, било га је на северу Италије, али се није одомаћио у Тоскани. Питање да ли је историјска Бенедета била сестра Театинка, остаје без одговора, а није ни пресудно за тему. 

Оно што се зна је да је Бенедета била мистичарка, важила за стигмату, падала у транс и мењала гласове, те да је неко време добро напредовала у самостанској хијерархији и постала игуманија. Историја је памти по нечем другом - да је имала сексуалну везу са искушенцом. Ни то се не би знало, да америчка историчарка Џудит Браун није у архивама Фиренце пронашла документе са суђења Бенедети због кршења завета чистоће и сапфизма и о том случају написала књигу Immodest Acts (1986).

Од 1620. је Црква у два дуга истраживачка процеса покушала да утврди све трансгресије сестре Бенедете. Највише времена је заузело питање да ли су њене ране/стигмата праве, или их је сама намерно направила. Доказни поступак је био онакав какво и време. Између осталог је било питање да ли је у моменту кад је тврдила да ју је Исус у форми серафима прострелио стигматом, у ствари виђена од сведока како једе кобасицу на штанду у Кремони. 

Бенедета је осуђена, али није спаљена. Добар део живота је провела у тамници, а и кад је пред старост добила релативну слободу, нико од сестара није смео да разговара с њом. Седела је на поду погнуте главе, јела као пас у углу и била практично непостојећа.

„Кад си била мртва, да ли си видела други свет?"

Пол Верховен је снимио филм о Бенедети узимајући као предложак књигу Џудит Браун.

Оквир приче се углавном држи историјских докумената, али додаје динамику и емоције, иначе ко би то гледао, кад не гледа ни овако. Вешто користећи филмски језик, редитељ стално оставља отвореним питање о томе да ли Бенедета говори истину или лаже; да ли је њен транс искрен или глумљен; да ли заводи или је заведена; да ли се чуда око ње заиста догађају, да ли је заиста умрла и вратила се као Четвородневни Лазар. Да ли је рецимо чудо када на њу, још девојчицу, падне камена статуа Мајке Божје од пола тоне и не повреди је? И још падне тако да се брадавица, као у иконографији Mariјe lactans, нађе у устима мале Бенедете.

„Некад су чуда само догађаји", каже трезвена игуманија Фелицита (Шарлота Ремплинг).  

Једног дана, кроз случајно отворену капију у опатију улеће млада сељакиња Бартоломеа (игра је Белгијанка грчког порекла Дафне Патакија), и баца се Бенедети и игуманији под ноге. И без објашњења које следи након десетак минута гледаоцу је јасно зашто - Бартоломеу силују отац и браћа, уз то је сиромашна и не може да плати црквену заштиту. „Црква није социјална установа", упозорава је игуманија, намеравајући да је врати оцу.

Решење се нађе тако да Бенедетина фамилија без много одушевљења плати „мираз" и за Бартоломеу, како би могла да уђе у опатију као искушеница.

Код Браунове, Бенедета заводи Бартоломеу. Код Верховена је обрнуто, Бартоломеа, која је дивља, неспутана, по карактеру искрена и наивна, заводи Бенедету, која је напротив рафинирана, манипулативна и уз све то дубоко религиозна.

Остатак филма се лако исприча: Фелицита покреће поступак против Бенедете пред фирентинским бискупом и папским нунцијем Алфонсом Ђиљолијем. Нунције, игра га Ламберт Вилсон, француски глумац широј публици познат као Меровиџијан из Матрикс франшизе, долази у самостан да провери оптужбе за лажне стигмате и дупло илегални секс. Ђиљоли, његови инквизитори и остатак пратње уносе кугу међу зидине Пеше. За почетак, куга напредује споро, али се онда у катарзи сједине хаос куге и богохулног секса. Бенедета и Бартоломеа успевају да побегну и проведу мирну ноћ у напуштеној кући на брежуљку испод Пеше, али то је све. Бенедета се ујутру враћа у самостан, где зна да је чека суђење, да ће бити спаљена, или стрпана у тамницу, врло вероватно осуђена да до краја живота седи на поду и једе у углу као пас с којим никада нико не разговара.

Зашто се враћа? Зато што, каже се раније у филму за оне који гледају тако да повезују, саосећање и љубав немају везе са дужношћу.

„Кад си била мртва, да ли си видела други свет?", пита Ђиљоли Бенедету, док му тело једу црни апсцеси бубонске куге.

„Саосећање и љубав немају везе са дужношћу"

У филму има еротике, али је она у структури потпуно подређена осећају дужности. Бенедета следи виши циљ, служи троједином Богу и његовој Мајци. То је пре свега религиозни филм, па тек у другом плану еротски. Филм развија причу о историјским формама религиозног осећаја који се може подизати са било које подлоге - у овом случају је то еротика.

Бенедети и Бартоломеи се нуди прилика да одјашу у нови живот, онако као Белијан и Сибила у Небеском краљевству Ридлија Скота (2005), али то овде није тако једноставно. Оне су жене. Немају коње. Немају где. Немају ништа. Али пресудно за Бенедету нису те техничке стране, већ њена вера и дужност. Она заиста верује да јој је Исус дао обавезу и подарио моћ да заштити Пешу од куге.

Транс је у то доба био, а и данас је, легитимна комуникација хришћанских верника са Богом. Сви филмски водичи понаваљају реченицу да се радња збива „у време ренесансе у Тоскани", иако је тачније да је то већ доба барока. Бернини је завршио „Занос Свете Терезе" у римској Корнаро капели (Црква Марије од Победе) још за време живота историјске Бенедете. Занос, вера, еротика, подавање Исусу младожењи, самосакаћење, све је то некако ишло заједно у амбивалентном пакету и код источне и код западне цркве.

Религиозност унутра у некоме и знаци које религиозни осећај шаље према вани су две ствари. Видљивост и сигнали религиозног осећаја су предмет религиозне естетике. Барокни транс је екстровертиран, док је монашка hesychia/ἡσυχία/исихазам на Светој гори мирна. Али транс је и једно и друго.

А секс је секс, никад га нико није победио, осим кад се сам победи у сублимацији кроз религију и културу. Каже Фројд, али он овде није тема.

Сестра Фелицита је парадна улога за сваку промоцију вере. Она је не само монахиња и игуманија, већ и - апсолутна атеисткиња. Фелицита не верује у Бога, већ у рад, ред и дисциплину. Разговор Бенедете и Фелиците пред крај је најјачи део филма.

Бенедета: „Испунила си дужност. Дала си свој живот Богу не верујући у њега. Дајем ти мир." 

Фелицита, заражена кугом: „Бог са мном није никада разговарао."

Бенедета: „Сада разговара."

Фелицита: Умре као верница.

Ко теши, ко насмејава?

Сцена са процесијом Флагелата у граду под кугом у филму је импресивна. Али право бичевање у филму је симболично и усмерено против хипокризије црквене хијерархије. Нунције Ђиљоли одлази да спали Бенедету због блуда, али се пре тога поздравља са својом љубавницом која само што није родила.

Редитељ се ту, мало грубо и директно као у сликовници, везује на сексуалну распуштеност ренесансних и барокних папа, који су живели у целибату, а путовали, позирали и владали са синовима, удавали ћерке, јавно држали метресе.

У изјави за агенцију РИА прошлог октобра митрополит Иларион се управо жали на то, да му је доста како се Католичка црква стално повлачи по блату у уметности и медијима. Његови мотиви делују уверљиво, јер, као што је већ речено, митрополит Иларион је отворени екумениста, велики присташа пријатељства између источне и западне цркве. Барем је био до ове ратне пошасти.

Али, да ли је уопште потребно да Русија државно забрањује филм, зато што Московска патријаршија има потребу да брани углед и част посттридентинске Католичке цркве? Лично, верујем Илариону, али не верујем забрани. Католичка црква је мудро одћутала тај филм, одбила да му пружи неплаћену рекламу. Буниле су се католичке организације у Америци, протестовале испред кино-дворана, али на томе је и остало. У Европи је филм пролетео испод ћудоредних радара.

То дакле није. Оно што је пресудило код руске забране је имплицитни хумор у Бенедети. Груб и брахијалан хумор, али ипак хумор.  

Хумористичке ставке су следеће: 

- Бенедета тврди и верује да Бог говори кроз њу. Заиста верује. Али у њеној интерпретацији Бог не говори само кроз њена уста, или кроз ране на кожи, већ кроз читаво њено тело. Конкретно, инсинуира се да Бог говори кроз њену you-know-what.  

- Еротизација дрвета која се провлачи као рефрен кроз филм. Доњи део дрвене статуете Мајке Божје Бартоломеа обради и изглади у дилдо за Бенедету. Претвори га у хибридни објекат, горе ecce ancilla dei, доле транс. За Бенедету која је без сумње патила од неког психичког поремећаја и у природи и у филму, секс није секс, већ комуникација са вишим бићем, експлицитно са свемиром; и није лична комуникација, већ представничка, у име човечанства. Закључак око којег се дијалози врте јесте да нас то све свемир .... с комадом дрвета, а не можемо му ништа јер се то не догађа с нашим пристанком, али у наше име.

- Дрво као елеменат истовремено има обрнуту функцију и да смири тело. Једна од сестара Театинки показује Бенедети дрвену протезу која јој замењује прст и каже: „Кад бих могла, заменила бих сваки део мога тела комадима дрвета". „А на свом надгробном камену...?" одговара јој Бенедета. 

Сигурно, има оних којима то неће бити смешно. Хришћанство и иначе пати од недостатка хумора, тако је и почело. Апологете другог и трећег века, као Тертулијан на пример, описују страховите муке које су рани хришћани имали са античком уметношћу. У позоришту су их исмејавали, правили скечеве о крштењу потапањем, о безгрешном зачећу, о томе да је Син Божји умро разапет на дрвеном крсту, што је тада било ултимативно понижење. Знало се који тип људи завршава на крсту. Гледаоци су се зацењивали, и тако је почела битка хришћанске цркве за отимање територија од смеха.

Битка која - доказује забрана Бенедете у Русији - тече и данас. 

Највећа хуморна ставка из пропалог филма Бенедета је та да он уопште није лош филм. Поготово естетски не. Пропао је на правди бога. Филм води гледаоца кроз тосканске локације неописиве лепоте, Долину Орча (Val d' Orcia), где је Ридли Скот снимао лирске сцене Гладијатора; кроз градове скутрене на врховима брежуљака док разговарају у праскозорје, камене тргове умбријске Перуђе и Бевање, које у филму глуме тосканску Пешу; у ентеријерима кроз француске цистерцитске опатије. Филм је, све скупа, празник за очи. Чак и куга некако делује као да је сишла са страница туристичког водича кроз Тоскану.

Бенедета је филм о испуњавању дужности - према  колективу, нацији, граду, земљи, религији, богу. Апологетика и алегорија дужности може се уздизати са било које наративне подлоге, у овом случају геј љубави. 

Као и сада у реалности, свако само испуњава своју дужност: Руси враћају своје, Украјинци настављају nation building, НАТО ровари, Американци слабе Русију, Британци растурају Европу, ЕУ тоне да би заштитила вредности које никад није ни поштовала.

Сви обављају своју дужност, али ни са пола оног задовољства које су имале Бенедета и Бартоломеа.