Епоха краја тридесетих година непосредно пред Други свјетски рат, као и сам почетак рата, о којима се ради у роману Добрице Ћосића "Време зла" и по коме је снимљена ТВ серија чији сам сценариста, изазовна је не само због тога што се о њој није тако много писало и снимало ван оквира партизанског филма, већ и због тога што ово Ћосићево дјело заиста завређује посебну пажњу. Јер оно, колико је то могуће, неострашћено покушава да објасни не само тадашњи политички тренутак.

Када сам из новина сазнала да глумац и продуцент Горан Шушљик након Корена планира рад на телевизијским адаптацијама романа Време смрти и Време зла, нисам могла да слутим да ћу имати част да учествујем у тим пројектима као сценариста, на чему, осим Шушљику могу да захвалим свим срцем професору Ђорђу Милосављевићу, који ме је за тај посао препоручио.

Касније, прочитавши информацију да ће се прво радити Време зла које хронолошки долази након тетралогије Време смрти, реаговала сам као и већина људи који ће мени касније поставити исто питање: Зашто? Са ове тачке гледишта, када је један пројекат успјешно завршен, а други приведен крају што се мог дијела посла тиче, размишљам о томе како ова инверзија и није баш била пут слабијег отпора.

Роман Време зла (састављен од дијелова Грешник, Отпадник и Верник, чија структура је основа сижеа ове серије) дио је историјске саге о породици Катић и ликовима чије се судбине преплићу са њиховим у дјелима: Корени, Време смрти, Време зла, Време власти, као и у у Деобама.

Корени краха

С обзиром на то да су Корени претходили снимању серије Време зла, креатор серије Шушљик је одлучио да направи хронолошки дисконтинуитет у продукцији (након Корена, хронолошки след би било Време смрти, па тек потом Време зла), управо да би свака серија могла да се прати као засебна цјелина, како је, уосталом, случај и са Ћосићевим романима. Чињеница да ће по трилогији бити рађено петнаест епизода, а по тетралогији тридесет, наизглед је олакшавајућа продукциона околност, али драматуршки прилично отежавајућа.

У тренутку када сам почела да радим сценарио, Шушљик је већ имао идеју да оквир радње буде трећи роман, Верник, првенствено због свог драмског потенцијала, али и карактеристичне атмосфере која умногоме подсјећа на ноар филмове и серије са елементима трилера колико и мелодраме. Дакле, задатак је био не само исприповиједати односе из Времена смрти (у толикој мјери да радња може да се прати), већ и уклопити читаву предисторију односа на почетку Верника која је детаљно изнесена у претходна два романа на стотинама страница идеолошких расправа, идеја, али и саме радње.

Епоха краја тридесетих година непосредно пред Други свјетски рат, као и сам почетак рата, изазовна је не само због тога што се о њој није тако много писало и снимало ван оквира партизанског филма, већ и због тога што ово Ћосићево дјело заиста завређује посебну пажњу јер, колико је то могуће, неострашћено покушава да објасни политички тренутак.

Потпуно остварен и као писац и као политички активиста (дијелови трилогије Време зла објављивани су у распону од 1985. до 1990. године), Ћосић се хвата укоштац са немалим задатком, а то је покушај објективног сагледавања узрока који су довели до краха комунизма који се догађа на нашим просторима у тренутку док он објављује ову књигу. Тај крах он сагледава у његовом коријену, не само кроз призму политике, већ и психологије, социологије, историје, па и самог приватног живота.

Карактерологија јунака времена зла

Протагониста Богдан Драговић, за чији живот Ћосић између осталог црпе грађу из живота комунисте, комунистичког критичара и отпадника Живојина Павловића (аутора брошуре Биланс совјетског термидора), као и сваки други идеалиста, суочава се са сударом идеје и немогућности њене реализације усљед калкулисања са апроксимативним премисама.

Петар Бајевић (у чијем лику Ћосић комбинује судбине Мустафе Голубића као и Стаљиновог ликвидатора Павла Бастајића, немало га надограђујући и поетизујући), представља својеврсну контратежу Драговићевом лику. Док се један пита и преживљава ломове моралне природе, други поступцима (који с моралом неријетко немају никаве везе) учвршћује своју вјеру, боље рећи, идеју.

Трећи стуб, трећи вид или приступ овој појави представља Иван Катић, хамлетовски замишљен, и у тој замишљености (као и низу других психолошких датости изнесених махом у Грешнику) - потпуно неактиван, за разлику од прве двојице опасних момака.

Антагонисти ове идеје, али не и антагонисти у драматурском смислу, Вукашин Катић и Бора Пуб, представници су онога против чега су се комунистички идеалисти и идеолози борили - или барем мислили да се боре.

Поред ових мушких ликова и њихових идеолошких и политичких замешатељстава, зависти и заплета, Ђосић, како је то већ маестрално успио у Коренима, веома вјешто уводи женски лик, Милену Драговић (Катић), Иванову сестру, Вукашинову кћерку, Богданову (бившу) жену, Петрову (тренутну) љубавницу, Владимирову мајку.

Милена је жена са рукама везаним малограђанским мотивима (Бора Пуб: Трпи, Драговићка!), али главе високо издигнуте изнад баруштине којом је окружена, у једном тренутку након Петрове издаје ће се испоставити, можда и чистије од неба којем је стремила повременим одласцима на Тару, међу облаке.

Као што код Чехова не постоји неважан лик, тако ни код Ћосића не постоји јунак који није увјерљив. Од Нађе Луковић, преко Душанке, Катарине, Најдана, до Слободана Јовановића, Драгише Васића, Правде Јовановић, кнеза Павла или Добрице Ћосића: сваки је прецизан у својим поступцима, размишљању и одлукама донесеним у одређеној ситуације.

Њихове мотивације су јасне, писац неријетко посеже за филозофијом када радња удари о зид или када морање раздире јунака. Сукоби у том смислу нису само политички, социјални, идеолошки, већина њих је, као и у свакој доброј књижевности, заправо унутрашња.

Дуге и вијугаве стазе историје

Оно по чему се ова књига разликује од многих других, то је што дозвољава да се ти сукоби (надам се успјешно) пренесу на видљиву твар, не нужно кроз дијалог, већ кроз мноштво детаља који су испрелетани у цјелину и у цјелокупно сценаристичко-редитељском поступку стварају ритам који намах тихо пулсира, па се претвара у удар грома, затихне, па се опет слусти на ниво дамара.

При том поступку (такође се надам) не губи се смисао књижевног дјела већ, унутар селекције мотива, они најјачи постају још упечатљивији. То захтијева пуну пажњу и прецизан рад на адаптацији, који уколико му се отворено и спремно приступи, итекако доноси плода.

Ћосић је, као и сваки други велики умјетник, несумњиво био парадоксална личност, што можемо да закључимо по томе што му са супротстављених страна спочитавају кривицу за супротне ствари. То га не чини савршеним, али читаоца охрабрује у идеји да је он ломове својих јунака, и сам пролазећи дугим и вијугавим стазама, веома добро разумијевао.

Стога су зла времена, о којима је писао, ако и не пандан данашњим, а онда њихов старији брат, искусан и опасан, из чијег живота можемо много користи да извучемо, уколико не будемо увијек навлачили дресове супротстављених тимова.