Књига хрватског публицисте Давора Кристића „Иво Андрић: Кроника једног бешчашћа“ занимљива је првенствено као парадигматичан каталог свих хрватских и великог дела бошњачких стереотипних замерки Андрићу те лажи и полуистина из његове биографије, натегнутих интерпретација и чистих фантазмагорија које је досад ваљало тражити на разним местима: од изабраних наслова из националистичке публицистике преко таблоида до септичких јама анонимних порталских коментара и канализације друштвених мрежа.

Кад историчари раног хришћанства проучавају теолошке ставове појединих јеретика, знају се наћи у проблему јер су сви списи поменутих мислилаца спаљени од стране ревносних правоверника. У таквим ситуацијама, једини извор често бивају управо непријатељи тих јеретика, они који су се с њима полемички обрачунавали, пошто у њиховим полемикама зна бити коректно цитиран понеки фрагмент омраженог кривоверника.

Размишљао сам о томе након читања управо објављене књиге хрватског публицисте Давора Кристића Иво Андрић: Кроника једног бешчашћа с поднасловом „Политички и дипломатски животопис Иве Андрића". Књигу је објавио загребачки издавач „Деспот Инфинитус".

Из наслова је савршено јасно да је књига према Андрићу непријатељски интонирана, али опет, неке интерпретације су, ако занемаримо начин на који су вредносно постављене, заправо сасвим исправне. Последњи пасус у књизи, ако занемаримо кратки епилог, гласи овако: „Андрићево касније чланство у Комунистичкој партији Југославије заправо није у великој протурјечности с његовим чланством у монархистичкој Југословенској радикалној заједници када је ријеч о државно-правноме оквиру. Наиме, обје странке залагале су се за југословенску државу с централистичким управљањем и култом личности - некад југословенски премијер Стојадиновић с масовним скандирањем „вођо, вођо", а потом Тито с аутократским посвећењем и сљедбом маса. Чини се заправо да Андрић након Другога свјетског рата није значајније промијенио своја политичка увјерења: кључно му је било да је Југославија обновљена, не више под монархом Карађорђевићем, него с партијским монархом Титом, доживотним предсједником".

Иако колико-толико пратим хрватску јавну сцену, морам да признам да за Давора Кристића до ове књиге нисам чуо. По приложеној биографији, рођен је, од свих мјеста, у Травнику 1965, школовао се у Карловцу и Загребу, а једина књига коју је објавио пре ове бави се библијским мотивима у поетици Ника Кејва. Са Андрићем га не повезује само мјесто рођења, него и дипломатска каријера: радио је као конзул савјетник у хрватским дипломатским представништвима у Њујорку, Атини и Подгорици.

Чини се да му је њујоршка мисија нарочито прирасла срцу јер у књигу укључује и своју фотографију из овог града, тачније из Улице Клинтон, коју је, како сам бележи, у једној својој пјесми опевао Ленард Коен. С неким чудним задовољством, уз текст под властитом фотографијом, Кристић уврштава информацију да Андрић „на концу никада није отишао" у Њујорк. 

Све на једном месту

Кристићева књига занимљива је првенствено као парадигматичан каталог свих хрватских и великог дела бошњачких стереотипних замерки Андрићу те лажи и полуистина из његове биографије, натегнутих интерпретација и чистих фантазмагорија које је досад ваљало тражити на разним местима: од изабраних наслова из националистичке публицистике преко таблоида до септичких јама анонимних порталских коментара и канализације друштвених мрежа.

Ту је практично све: Андрић као инспирација за паравојне ратне злочинце из деведесетих, Андрић као неко ко би побио загребачке противнике југословенског монархизма 1918, Андрић као поштовалац Хитлера, Андрић који се нудио дипломатији тзв. НДХ, и тако даље, и тако даље.

Пошто, наравно, не жели да призна да је пуки компилатор трачева и клевета, Кристић тврди да је његов рад понешто пионирски јер се око Андрића до дана данашњег тобоже створио „секуларни култ" односно „свјетовни табу". Стога, дакако, он својој књизи жели дати ореол озбиљности и акрибије па већ у наслову парафразира чувену Борхесову синтагму.

Књига је, међутим, миљама далеко од сваке озбиљности и акрибије. Неке ствари су скоро карикатурално контрадикторне. Најпре, на страни 21, Кристић пише како је „Црна рука" основана у мају месецу 1911, а затим на 30. страни, пишући о Жерајићевом покушају атентата на Маријана Варешанина, наводи да је атентатор био члан „Црне руке" не појашњавајући како је овај могао бити члан нечега што је основано тек годину дана касније?! Такође, што се у оваквом штиву савршено могло очекивати, ту је и фамозна дезинформација да је надвојвоткиња Софија у тренутку атентата била трудна (страна 27). А ту су и фантазмагорије које нису толико фреквентне попут оне (страна 29) да се у марту 1914, Александар Карађорђевић током своје посете Државној штампарији у Београду у одвојеној соби сусрео са будућим атентаторима Гаврилом Принципом и Недељком Чабриновићем.

Хрватски придев

Кад је реч о почетку Андрићеве дипломатске каријере, имамо ту све могуће алузије на Андрићево „конвертитство", „србовање", „полтронство" и „опортунизам". Ту је и цитат из једног писма о Стјепану Радићу и „фукари око њега" као „руљи сеоских паса око слепца". Затим трачеви о масонерији и љубавној афери са супругом колеге масона и књижевникам, истог оног од кога ће, годинама касније, тобоже тражити да га повеже са Антом Павелићем нудећи се настајућој ендехазијској дипломатији. Велики део књиге посвећен је измаштаним Андрићевим симпатијама за нацизам и Хитлера. Индикативно је, међутим, да за оно за шта поуздано историјски знамо, односно Андрићево рано детектовање опасности од Мусолинијевог фашизма, у Кристићевој књизи нема места.

Међу најзанимљивијим Кристићевим „дијагнозама" су оне где је он релативно оригиналан као кад се бави мањком референци на Хрвате и мањком придева „хрватски" у Андрићевом опусу. Смета му што у На Дрини ћуприји Андрић говори о локалном организовању Срба и муслимана, а не помиње Хрвате, а, ето, и Хрвати су конститутивни народ у Босни и Херцеговини. Неки његов наивни читалац ће на овом месту писци опсовати мајку (као што је једном приликом, што Кристић неколико пута сладострасно цитира, учинио Крлежа), блажено несвестан да колико год да је Хрвата крајем деветнаестог и почетком двадесетог века и било у Босни и Херцеговини, у Вишеграду (месту радње наведеног романа) их практично није било.

Пред крај књиге, као мало и уплашен да нема довољно страница (на крају их је уз сву апаратуру, индекс и библиографију једва скупио 180), Кристић препричава и кључне бошњачке приговоре Андрићу, најчешће наводећи Русмира Махмутћехајића, Мухсина Ризвића и Шукрију Куртовића. Није да се Кристић у свему слаже с њима, али су му драгоцени савезници у препознавању Андрићевог србовања и фалинки му у карактеру.

Правоверни животопис

У претпоследњем поглављу покушава да сугерише да је оно што је литерарно највредније у Андрићевом опусу надахнуто фрањевачким летописима, а да сам Андрић то није истицао довољно јасно и гласно. Овде је нарочито интересантно да, за разлику од највећег дела књиге, аутор Андрића и преводи на хрватски, па Травничку хронику доследно зове „Травничка кроника", а у оном чувеном Колоњином монологу где се помиње „думача која се зове Травник", Кристић, и то уредно под знаковима навода, лажно цитира реченицу у којој се говори о „удолини која се зове Травник".

На самом крају, Кристић најпре у Андрићевом пристајању уз КПЈ те у његовим похвалним текстовима о Титу и Стаљину поново препознаје фамозни „опортунизам", да би на крају закључио своје размишљање ставом цитираним на почетку овог текста где се ипак признаје утемељеност и доследност Андрићевог југословенства.

Методолошки гледано, Кристићева књига је нека чудна комбинација импресионистичке публицистике и покушаја одавања утиска „знанствености". Иако у библиографији наводи и књиге Жанете Ђукић-Перишић те Душана Глишовића, чини се да му је кључни извор, па и инспирација, скорашња књига Михаела Мартенса о Андрићу која је и у Хрватској привукла велику пажњу.

На трагу те пажње, па и на трагу неких хрватских „одјека и реаговања" на Мартенсову биографију, Кристић је очито одлучио да напише до краја „правоверан" Андрићев хрватски животопис. Отуд у пропратном рекламном тексту издавач наводи како је реч о „првој књизи у Хрватској која без комплекса разоткрива мит о Иви Андрићу будући да досад ниједан хрватски аутор није на овакав начин објавио критички приступ Андрићевом дипломатском и политичком ангажману".

У овом невештом компилаторском покушају, међутим, понегде ставове блиске својим препознати и Андрићеви хејтери ван Хрватске. Сви они „незвани" из давног Андрићевог текста и овом су књигом добили свој глас.