О емисији „Београд ноћу“ Телевизије Београд из 1981. и наступу Оливера Мандића у режији Станка Црнобрње и костимографији и концепту Косте Бунушевца, не пишу се књиге, али би требало да се пишу, а једном сасвим сигурно и хоће. Коста Бунушевац био је представник генерације која је хтела да избрише границу између живота и уметности, између свакодневице и перформанса. Иза свих његових маски живела је све време и једна аутентична личност. Био је добар човек. „Дивно биће“, како је за Косту јуче рекао иначе пословично заједљив рок-хроничар Душан Весић.


„Београд је био слободан град када је то мени било најпотребније."
Коста Бунушевац

Прави, велики град разликује се од малих по томе што у њему увијек паралелно живи неколико градова - они се додирују или не додирују, живе одвојено. То се види најбоље кад се ради о његовим елитама, о људима духа и стварања. У том смислу Београд је био и остао велики град. Но период кад је у том смислу вјеројатно заиста био највећи, у једном вишем, метафоричком а не дословном смислу, био је период који је обиљежио Коста Бунушевац, сликар и мултимедијални умјетник.

То је вријеме гдје су се ти „паралелни Београди" толико разликовали да је онај најзанимљивији, најузбудљивији, најупечатљивији Београд добио и свој посебни термин - „вертикални Београд". Горе на његовом врху, у том изабраном, малобројном умјетничком племству београдске вертикале, јер умјетници су били ти који су тај и такав Београд створили, столовао је Коста Бунушевац.

Он је утјеловљавао и еманирао уједно двије ствари, двије идеје и праксе: нарочиту традицију градскости, односно београдскости, онако како је она видјела саму себе, али и Београд као идеју, као топос који постоји само кад се гледа извана. Београд какав смо видјели ми. Под тиме „ми", може се говорити о остатку Југославије. И нека буде и то. Али овдје мислим на Београд какав смо гледали и замишљали из јединог његовог потенцијалног градског парњака тада - из Загреба. И из још једног града, о чему ћемо још.

Коста је својим радом, својом визијом и умјетничком праксом показивао да су перформанс, акција, стварање сцене и једно генерално, Београду ендемично, „прављење фрке" - како би у вријеме Костиног зенита рекао тада још младац по имену Зоран Костић с надимком Цане - важнији од самог сликарског рада. Јер кога брига за платна кад је сцена коју је Коста стварао била тако узбудљива! И то узбудљива већ као идеја а камоли тек у стварности, сцена која, колико год била идеализирана у погледу са стране, спада међу ријетке које нису разочарале ни из близине у њеном кратком периоду и успону, у највишој точки једне културе. 

На теразијама светова

Коста Бунушевац је у себи, у својој појави, чак и својом физиономијом, носио посебну традицију београдскости - традицију чији су коријени на почетку прошлог вијека, али која се заправо рађа као својеврсно модернистичко недоношче и див у једном, у доба након Великог рата. Београд тада узима незапамћен узлет у сваком смислу, истовремено развоја и паралелне декаденције, што су покушали описати и Андрић и Црњански, чак и Крлежа, сва тројица часно неуспјешно, да би у томе успио смушени Бошко Токин у свом роману Теразије, брзином писма, разломљеношћу и фрагментарношћу своје новинарске прозе дајући оно убрзање, ерос, конфузију и темпо које три велика писца нису могла.

Идеја урбане, умјетничке, сасвим модернистичке сцене на којој су свјетло и звук, одјећа и појава, све оно што се касније назвало најомиљенијим англизмом генерације „имиџем", важније од ријечи - зато тројица највећих и нису успјели тај свијет да донесу! - то је родно мјесто те традиције и онога што ће касније врхунац имати у епохи коју ће стварати Бунушевац.

Чак ни ужаси Другог свјетског рата и окупације нису прекинули ту традицију, а социјалистички послијератни Београд направио је онај потребан контраст између „сиве и златне", да цитирамо њежног градског лирика, између високе модерности и традиционалности, између опресије и самоизвојеване личне слободе, између свјетова и између ратова, да би онда све креативно експлодирало крајем седамдесетих и почетком посљедње декаде среће и декаденције уједно.

Нешто између

Онај стереотип о граду и земљи између свјетова је стереотип управо јер је истинит. И за онога лишеног маште и праве мисли остаће стереотип и користиће га тако. За маштовите и осјетљиве, фраза о граду између свјетова врата су за улазак у чудне и дивне предјеле, у љепоту и страхове, у екстазу среће и у дубоке падове у тугу и трагедију.  

У том смислу, метафора свега тога било је већ само Костино лице. С блиједим, мршавим лицем, великим колобарима испод очију и дугим жилавим вратом у крагни обичне бијеле кошуље, изгледао је као неки припадник генерације совјетских конструктивиста и авангарде из тридесетих који су више вољели своје портрете рађене фотографским апаратом него оне уљем на платну, али је био и најава лица најсувременијег, рокенролерског, нововалног, англосаксонског сензибилитета - налик физиономији Хауарда Дивота из Магазина (Јовец, гитариста Ел.орга, рецимо, има такођер такво лице), или роботском лицу Флоријана Шнајдера из Крафтверка.

Све те дивергентне, посвађане и међусобно додирујуће енергије, као магијом су се спојиле у једном трену и доживјеле свој врхунац кроз главни медиј тадашње епохе (јер данас је већ другачија) - кроз телевизију.

Кад је Дејвид Боуви 1973. у емисији Top of the Pops (по чијем моделу је направљен наш Хит месеца, који ће режирати за ову причу важан режисер) извео свог Starmanа, пјесму „ванземаљца који чека на небу", његова андрогина појава за читаву британску генерацију била је преломна точка за низ који иде од будуће прве поставе панк-рок бендова, до Боја Џорџа и Морисија. О том наступу и данас се, готово педесет година касније, пишу студије и књиге.

О емисији „Београд ноћу" Телевизије Београд из 1981, у режији Станка Црнобрње, наступу Оливера Мандића и костимографији и концепту самог Косте Бунушевца не пишу се књиге, али требало би да се пишу, а једном сасвим сигурно и хоће.

Доле, на углу

Почетак осамдесетих данас је у културној хисториографији појео Нови талас, и то је у реду. Шта би то уосталом било што је могло парирати оној музичкој и културолошкој, имаголошкој, стилској револуцији? Драги, али већ тада излужени тезгароши из „Шуматовца"? Забавњаци? Ма какви. Чини се да је тај плимни вал/талас залио све и није оставио ништа, никакву контра-причу или нарацију, звук ни слику.

Али није тако. Мјеста око којих се нови талас груписао, било то истинито или измаштано, биле су двије супротности - свијет концентриран на живот напољу, на улицу, на угао, ћошак, и с друге стране на затворени простор малог клуба. Кад је био ноћни, тај свијет је трајао само до задњих аутобуса.

Костин свијет био је онај који је почињао тек тада, ноћу, иза зидова. Био је то свијет станова са грађанским (не малограђанским) салонима (у још једном континуитету београдском), и елегантних умјетничких галерија, и, с друге стране, свијет мрака правих дискотека, разбијеног бљештавим свјетлима рефлектора који се пале и гасе у ритму музике.

Музика новог таласа у највећем дијелу имала је особину коју су ријетки примијетили, једнаку оној коју је примијетио Џон Севеџ у својој студији о панку England's Dreaming - та музика и њени представници дјеловали су заправо асексуално, без израженог ероса и путености.

Костин свијет, високо стилизиран и профињен, тражио је супротност. И добио ју је. Тражио је контраст властитој артифицијелности. Тражио је ерос. Тражио је топао звук за властиту визуалну модернистичку хладноћу у којој је било прикривено једно добро срце, чему свједоче толики који су Косту знали. И добио је такав звук. Тражио је и праву декаденцију насупрот својој цитатној. И то је добио.

И све то заједно добио је кроз једног аутора, инструменталисту и неупоредивог пјевача, да с њиме направи симбиозу каква се није видјела, нити ће се видјети више.

Ноћас у подне

Музика Оливера Мандића, најсензуалнији поп-соул у нас направљен, загрљај онога чаробног баритона сниманог у „close mikingu", близу микрофонских мембрана, миксан у звучној слици тако да је ефекат још тјелеснији, још сензуалнији кад та јединствена боја запљусне слушаоца као топли вал преко матрице врхунски одсвиране од најбољих музичара у граду и земљи, матрице „црне", то ће рећи црначке, соулерске, америчке - звук какав је Коста тражио или на који је можда натрчао. То је soundtrack свијета који живи ноћу јер за разлику од оног новоталасног он има куд да иде - он не чека аутобус на Зеленом венцу јер живи у центру, у пријератним вишеспратницама или у топчидерским и неимарским грађанским кућама.

Кад је добио тај звук, Коста му је наравно морао дати слику. Свој властити имиџ, који је чак и у граду колико год великом толико и даље с гушећим и паланачким рефлексима, било тешко прогутати - црне женске хулахопке, руж на напудерисаном лицу и штикле, „десетка" - све то дао је, пребацио, као какав Пигмалион својој мушкој Галатеји, Оливеру Мандићу.

Наравно, није то могло са сваким: Оливер јесте ингениозан музичар, али за овај скок је требало више од музичког талента, требала је голема количина унутарње карактерне спремности на такво што, и бескрајан егзибиционизам, или чак онај дио што иде „преко црте" а зове се (користимо ријеч са одговорношћу) - лудило. Креативно или право.

Али не би ни то било довољно - требала је и физичкост, требало је и нарочито тијело. Оливер Мандић сâм је имао - ко не вјерује нека погледа видео или макар омот његовог првог албума, и позу и тананост удова и трупа, облик лица - андрогиност, као по мјери направљену за Костин експеримент.

Тон и слика града

Као сликар, представник „тихе умјетности", Коста је дао свој имиџ, пројекцију и провокацију ономе који је био умјетник звука, гласног, узбибаног, мушког, сексуалног, колико год он био рафиниран, а био је силно такав у својим текстурама, ако већ није у текстовима. Био је то звук који помера, кинетичан, плесни, еротизиран, намјерен да на у принципу монохромни (на страну боје на платнима) Костин свијет донесе и унесе боју - боју загаситог злата дувача и наранџастог и црвеног скоро медитеранског премаза продукције, да пурпур и живо сребро Оливеровог саунда унесе у пријатно сиви Бели град.  

О, како смо сањали уз тај звук из нашег пак белог града - необичног Кастора београдском Полуксу. Уз нови вал могло се скочити преко своје сјенке, бити екстатичан, али више и чешће се гледало унутра, у осјетљиво, болно, туробно, у оштро и горко. Она се буди, уосталом? Треба ли више?

Како је љубак и њежно провокативан био звук, и иста таква слика Оливера Мандића у Костином костиму (!), у слици пуној контраста и вјеште модерне режије Станка Црнобрње и читавог тима врхунских професионалаца који су у синергији без премца осмислили тај „Београд ноћу" и пустили га на неприпремљену, затечену, запањену Југославију.

Загребачки шминкери, они који су имали куда ићи, али и који су имали и мозак и ухо (да, и то је постојало), нису марили за суровост Шарла акробате, за двоакордну „бандоглавост" Електричног оргазма. Идоли су радили на другачије гориво и као такви имали посебно мјесто. Али и у њих је назнака еротичке проблематике била исувише „студентски смушена" и интелектуална да би донијела ефекат који су имали Мандићева путеност, треперење његовог „Rhodes" и „Wurlitzer" електричног пијана или угодно хладна љетна киша концертног клавира, упаљено злато његових дувача, пулсирање ритам секције, музика одсвирана базично без гитара (основног нововалног инструмента!), пуна слојева, богатог премаза, као густ сликарски импасто спрам „мршавости" и намјерне економичности нововалног звука.

Ништа није испричало тих пар година једне сакривене „вертикалне" београдске приче као симбиоза Костина и Оливерова. Ишло би и једно без другог, али никад не би било тако богато, тако раскошно и узбудљиво као кад је ишло заједно, с таквим тоном и таквом сликом.

Split at night

Поред Загреба, био је још један град гдје је овај београдски свијет одјекнуо и одакле се у њ гледало као у свјетионик - Сплит. С комбинацијом двехиљадугодишње урбаности, концепције јавног простора као медитеранског teatra mundi и осјећаја за моду, за показивање, за трансгресију и „шминку", наслијеђеног од латинског елемента, уз склоност тјелесном као и сви што живе крај мора, па отуд и плесу, тај и такав микрокозам није могао остати глух ни слијеп на „Београд ноћу".

Претходни Оливер - Драгојевић - први прави „соулер", засадио је биљку црнога звука уз море. И кад се она примила, а на такво тле у повратној спрези с континента дошао радикализиранији облик таквога звука, како је то могло проћи без отиска? Без инстантне љубави? Сплит, у ионако тајној дијагонали с Београдом, можда и јачој од оне са Загребом, лудовао је за музиком Оливера Мандића и његовим свијетом као ниједан град у нас. Може ли бити случајности: Коста Бунушевац, сазнало се много касније, рођен је у Сплиту.

Два солитера

Назад у Београд. Интересантно је да је најтврдокорнији и најтврдоглавији представник новог таласа, онај који је, опет у парадоксу, имао најмање воље да се мијења а највише да експериментира, баш тај којем се вјеројатно гадио свијет салона и Мандићев свијет из центра, био је онај који ће Кости пружити руку помирницу и кренути да ради с њиме. Душан Којић Која осјетио је вјеројатно код Косте исту вољу и исту храброст, иако су били у много чему супротности.

Ипак, као два солитера који се ноћу као у антибајци или надреалистичком платну нагну један ка другоме да шапну или крикну нешто, да се, како је Која духовито и оксиморонски означио Костин стил, кроз „вербално певање" поздраве, и њих двојица су за оне који имају ухо и око да виде и чују.

Којина и Костина Београдска превара уличног и надземаљског сјаја, серија музичко-сценских перформанса, с Којином музиком и Костином глумачком епизодом у филму Како је пропао рокенрол, који је иза лица комедије заправо био елегија генерацији - све то остаје важна точка у којој су се два Београда, онај најтврдокорнији и онај најшири, спојила на час и пружила један другом руку, добро и отворено, слутећи можда крај оба.

Деведесете и „све оно послије" нису биле Костино вријеме. Како су и могле бити? Али кад је нестао сјај једне епохе, иза (нашминканог) лица умјетника помолило се, страшном приликом - и лице човјека. С неких недостижних висина гламурозног и узбудљивог Београда сишао је гоњен животним трагедијама и показао нешто што нисмо дотад знали. Као да је перформер скинуо шминку након представе да би показао своје стварно измучено лице.

А на том лицу, гле, указала се једна изузетна, ломна, а неупитна људскост, апсолутно узорна хуманост у приватном животу, у изборима и доказу несебичности и љубави, и то најважније врсте љубави.

Као што је у Београду живјело неколико Београда, супростављених и оних који се међусобно игнорирају, који паралелно живе сви заједно пак стремећи висинама, испоставило се да је у Кости Бунушевцу, представнику генерације која је хтјела избрисати границу између живота и умјетности, између свакодневице и перформанса, живјела иза маски читаво вријеме и аутентична личност. Или ако вам драго, простије - добар човјек. „Дивно биће", рећи ће за Косту јучер, иначе пословично критичан и заједљив рок-кроничар Душан Весић.

А „вертикални Београд"?

Тај, мој и наш, некад сањани вертикални Београд још више се сад накривио, с тенденцијом према паду. Њега мијења други, стварнији, вјеројатно чвршће саздан него онај град од снова. Али у њему ионако снова као да нема, у њему се не сања.

Збогом драги Коста, дивно биће.