Бранимир Шћепановић је умро у Дому за старе на Бежанијској коси у новембру 2020. године. Иако је аутор многих сјајних дјела превођених на свјетске језике, од којих је роман "Уста пуна земље" био један од најтиражнијих у Југославији, након његове смрти остала је само прича о сукобу са Кишом (у који га је ионако увукао Миодраг Булатовић) те пар некролога који су таксативно и хладно наводили његова достигнућа, прикладнија сахранама гдје се наводе погони и фабрике у којима је преминули радио, него опроштају од значајног писца.


Учинио је то нељубазно и јетко као да се већ подсмевао себи 
што се после толико година враћа у Црну Гору, упркос сазнању да у њој више нема никога ко би му се обрадовао или га бар препознао.
Бранимир Шћепановић, Уста пуна земље

Горан Петровић, у свом предговору мексичком (чуј, мексичком!) издању романа Уста пуна земље Бранимира Шћепановића између осталог каже: „Да ли да упозорим читаоца? Да ли да кажем - чувајте се, пазите се, ова ће вас књига узнемирити!"

Читав предговор је лијеп и прикладан издању и аутору, али да је којим случајем ограничен на ове двије реченице, опет би испунио своју сврху и рекао пуну истину. Ако желимо неком умјетничком дјелу дати неки епитет, нешто што ће га заиста издвојити, показати да је у одређеном смислу ванвременско, онда је то сигурно реченица - ова ће вас књига узнемирити!

Шта је то што нас искрено узнемирава, поготово данас у овом времену преоптерећеном садржајима? Додајмо томе питање постојања било какве ствари која нас не само узнемирује, него изненађује на било какав начин, било шта што можемо означити „новим" и схватићемо да је то прилично празан скуп. Колико далеко дјелује, иако су савременици тих дешавања међу нама, падање у транс, вриштање, тотални хаос у публици који су производили рецимо наступи Битлса. Данас такву реакцију наизглед ништа не може да произведе. Сваки покушај, чак и у индустрији забаве, да се буде шокантан и нов, у најбољем случају траје пар секунди, а и он бива форсиран од стране медија и не представља аутентично искуство.

Када је након Другог свјетског рата изашао Селинџеров роман Ловац у житу, представљао је дјело које је дубоко узнемиривало јавност. Данас је пак оно незаобилазни дио историје књижевности, али далеко од тога да било кога узнемирава, изненађује. Чувена је епизода Саут парка у ком основци, чувши за Ловца у житу крећу кришом да га читају, надајући се материјалу којим ће шокирати родитеље, да би затим схватили да горе ствари гледају у цртаним филмовима у подне.

Интензитет шока временом блиједи. Зато вриједи истражити како то да то није случај са Шћепановићем, да његово стваралаштво данас носи исту снагу као и прије скоро пола вијека, а у неким аспектима је можда и снажније. У складу са наведеним цитатом, могу рећи да су три ствари које су ме искрено узнемириле у последњих десет година: улазак у недовршено Гаудијево ремек-дјело, катедралу Sagrada Familia; изјава мог сина након посјетe војничком гробљу Зејтинлик у Солуну, и поновно читање романа Уста пуна земље.

Иако се простире (мада је и то горда ријеч) на мање од стотину страна џепног, једва А5 издања, Уста пуна земље носе у себи неколико великих тема, од којих је прва помало скривена, и представља жал за родним крајем, жал потпуно ирационалан и бесмислен, лишен сваког садржаја а опет постоји.

Јунак романа Уста пуна земље жели да умре у земљи у којој се родио, али не објашњава до краја разлоге за то. На прво читање Шћепановићевог романа, које нас је снашло у средњој школи, мало ко је обратио пажњу на ову тему, штавише превртали смо очима на професорицино инсистирање да се и о теми „жала за родним крајем" прича, тражећи да што прије стигнемо до оне занимљиве, до сукоба између јунака и његових прогонитеља, неразумјевања и непатворене мржње.

Копајте ме одакле сам пошао

Слика из сјећања: Негдје око 18 часова чуо сам звоњаву телефона и преко мелодије схватио да се ради о Вибер позиву; читам име, схватам да ме зове кум, из Аустралије. Полумртвим гласом одмах поче: "Умро је, нема га". Ко, шта?, збуних се и зачудих. „Ма ћале, сад су ми јавили." Кумов отац је био планина од човјека, један од оних за кога се прича како је у касним шездесетим или раним седамдесетим могао направити троцифрен број склекова па онда попити двоцифрен број зидарских пива. Но, таквих прича има милион, занимљивији је његов животопис мушкарца из велике, традиционалне црногорске породице из Куча, који је животни и радни вијек провео прво у Британији, а онда у Аустралији. Изјавих ја брзо саучешће, смотано као што то увијек бива кад вас ове вијести затекну, али ме кум пита како да брзо стигне у Црну Гору. Било ми је нејасно, па ми је објаснио да му је отац био јако болестан али је успио да, чистом снагом воље, издржи још један прекоокенаски лет (од источне Аустралије до Црне Горе вам треба макар 24 часа и 3 пресиједања) и да свој крај дочека, да се „представи" онамо гдје је и почео, у Кучким Ублима, прелијепом мјесту са ког се виде цијела Кучка корита.

Као ни Шћепановићевог јунака исто тако нисам разумио кумовог оца. Он је додуше и имао кога да га у Црној Гори дочека, дио породице му је ту, али његова најближа фамилија била је на најмањем континенту - два сина, троје унучади, двије снахе, праунуче те нека даља родбина.

Шћепановић у својим књигама показује шта проузрокује овај немир у многима, поготово у тренутку када осјећају да им је смртни час близу. Сама смрт је и једно избављење, за које је важно да се одигра по нотама оног ко ће умријети.

Тако и господин Голужа, један антипатичан лик, у тренутку када узима ствари у своје руке заслужује пажњу становника малог града у ком је застао - смрт тада није тачкица у нечијем животу, него ексклузивно финале, истински догађај, спектакл.

Вријеме у ком је био жив

Жал за родним крајем и смрт се уједињују у завршетку романа Уста пуна земље. Јунака романа, неименованог хемичара, налазе мртвог, устију пуних земље, пуне биља које је успут појео. Мислећи да ће се тако избавити и излијечити, он једе сву могућу траву на коју наилази, опхрван мирисима који га подсјећају на бијели врх Прекорнице, на село Загарач, на Петровац, на мјеста из младости и вријеме у ком је био срећан, вријеме у којем ништа није остављао за касније, вријеме у ком је био жив.

Најевши се земље, он се својом постојбином причешћује, враћа се и физичкој земљи која га је родила, али и оној културолошкој која га је формирала, било кроз скривање од вукова, било кроз претке - налик на прадједа који је чистом снагом ината живио деценију дуже како би видио да су у гроб отишли они који су га прерано отписали.

Кумов отац није у својим последњим часовима уносио у себе земљу нити мирисне биљке родних Убла као Шћепановићев јунак, али се вратио постојбини, направио пун круг и испунио себи последњу жељу, нађубривши тијелом родно тле за будућу генерацију, као што је то духом учинио за своју породицу. Пошто хемичар из Шћепановићевог романа није имао породицу, он је, иако му то није била намјера, учинио само ово прво, тјелесно, што је можда и прикладно, с обзиром да је роман писан у вријеме парадигме „дијалектичког материјализма".

Прогонитељи и прогоњени

Чувена је мисао Лава Толстоја да постоје само двије врсте прича - „човјек одлази на путовање" и „странац долази у град". Занимљиво је да Шћепановићева дјела посједују неријетко и једно и друго - и хемичар и господин Голужа одлазе на путовање, али су и странци који долазе у град. Исто се дешава и у његовим другим, мање познатим али подједнако узнемирујућим романима као што су Срамно лето и Искупљење.

Тема, коју такође дијеле сва његова дјела и која га је очигледно фасцинирила више од било које друге, јесте однос других према појединцу. Да сте Уста пуна земље читали не знајући ко је аутор, и да умјесто у Црну Гору главни јунак иде, рецимо, у Алжир, одмах би повјеровали да је роман написао Албер Ками, или можда Сартр, или да је ријеч о неком заборављеном Кафкином дјелу.

„Други су пакао", говори Гарсин у Сартровом комаду Без излаза, дајући тако прилику многима да погрешно цитирају француског филозофа. Оно што је овај филозоф егзистенције хтио рећи, и што подробније разрађује у дјелу Биће и ништавило, јесте да нас поглед другог човјека претвара у објекат, у оног коме се суди; други су пакао јер смо довијека заробљени с другим људима и њиховим очекивањима, што онемогућава да се истински остваримо у било ком смислу. Истовремено, и ми сами себи постављамо ограничења, прихватамо тај поглед „споља", и судимо свакој својој одлуци, сваком чину.

У многим својим дјелима Шћепановић покушава томе да опонира, његови јунаци не раде оно што би се очекивало и испадају из наметнутих оквира. Тако у роману Уста пуна земље долази до сукоба на релацији онога ко трчи и оних који га јуре, иако су мотиви за јунаково трчање и за јурење светине за њим, те обострана мржња у тренуцима сусрета, нејасни.

Читав сукоб у Устима пуним земље почиње типично црногорски - два ловца (који су можда и излетници) примјећују изгубљеног јунака и желе да му помогну, а он, загубљен у своје мисли и опхрван својом личном трагедијом, не примјећује их већ наставља својим путем, што ону двојицу чини увријеђеним због одбијене „пружене руке". Временом се потјери прикључује пастир коме је главни лик убио овцу (или можда пса), шумар коме је украо пушку, па све до викендаша који се прикључују потјери, чисто онако. Јунак ни у једном тренутку није пристао на „пакао других" и одлучио да се понаша „разумно".

Идентитет као увреда

И у другим Шћепановићевим дјелима је присутан овај мотив. У Смрти господина Голуже, јунак, ускликнувши „Смрт је велика ствар", шокира мјештане и мијења и свој пакао и њихова очекивања.

Камионџија у Искупљењу долази у град у ком сазнаје да му је подигнут споменик као палом борцу и да грађани славе његову херојску смрт у рату; покушавајући да им објасни да је он заправо ту, да је жив, наилази на неразумјевање и бијес, јер је житељима града вреднији мртав херој него жив камионџија - у тај пакао су га смјестили.

Коначно,  господина Исака у Срамном лету доживљавају као некога из власти и страхују да је дошао да им се свети због начина на који су се опходили према њему у прошлости; када се покаже да то нису његове намјере, да није житељ пакла у какав су га смјестили, још жешће се окрећу против њега.

У двоструком значењу свих ових прогонитеља, сатанских помагача, показује се Шћепановићев гениј и разлог зашто су ова дјела (а прије свих Уста пуна земље) Камијевог и Сартровог калибра. С једне стране лако се идентификујемо с јунацима романа, видјевши прогонитеље као неразумну свјетину која жели да нас укалупи и нечији идентитет сматра личном увредом, којој живот прође у намјери да све и свја сведе на најмањи заједнички садржалац, која одузима свијету сваку посебност, сваку боју посиви, и којој на крају није потребан жив човјек него мртав симбол.

Њихови разлози нису битни кад је последица позната - друштво медиокритета, оних који не таласају, који ништа не мијењају. Ово смо вјероватно сви мислили идентификујући се са јунаком романа Уста пуна земље. Његов главни лик је обичан човјек, а не светац или херој, па опет, свјетина јури за њим, мрзи га, да би на крају плакала на његовом одру.

Таква тумачења су лијепа, али површна.

На треће читање

Други слој романа, међутим, открива могућност да потјера заправо не постоји, већ да се ради искључиво о прошлости, о свим грешкама, пропуштеним приликама, оним за чим жалимо. Пакао су наша очекивања, наше детерминације. Јунак из приче можда није ни могао да умре док није раскрстио са читавим бременом прошлости, и можда је његовој причести морала да претходи исповјест.

Последња поука Шћепановићевог дјела је да смо неријетко ми они „други", да смо ми „прогонитељи", да ми тражимо од осталих да се повинују, да се уклопе, да се „понашају". Укратко речено, и ми смо пакао. Ако према никоме другом, а оно смо баш то према својој дјеци - ми смо њихови прогонитељи који их, из најбоље намјере, тјерају да се „понашају по правилима".

Зато нас Уста пуна земље (и остала Шћепановићева дјела) узнемирава кроз деценије, са сваким новим читањем - са 18, са 35, са 80 година. Први пут се храбро идентификујемо с јунаком кога прогоне сви они који желе да нас укалупе, други пут тако што смо шокирани препознавањем да смо ми прогонитељи који укалупљују, а трећи пут, превализазећи ту дихотомију, бивајући као поменути кумов отац, човјек који је спреман да „загризе" пуним устима земљу и врати се праху из кога је настао.

Смрт Бранимира Шћепановића

Бранимир Шћепановић је умро у Дому за старе на Бежанијској коси у новембру 2020. године. Није направио то последње путовање ка родном крају, нити ка мору. Аутор је сјајних дјела, превођених на велики број свјетских језика, а само у Француској је доживио 23 издања. Уста пуна земље су роман са једним од највећих тиража у СФР Југославији, а Шћепановићеве приче су уврштене у многе свјетске антологије. Многа дјела су му и стигла на филмско платно, аутор је десетак филмских сценарија од којих ја за два на фестивалу у Пули добио награде за најбољи сценарио.

Упркос свему томе, након његове смрти остала је само прича о сукобу са Кишом (у који га је ионако увукао Миодраг Булатовић) те пар некролога који су таксативно и хладно наводили његова достигнућа, прикладнија сахранама гдје се наводе погони и фабрике у којима је преминули био подређен паклу других.

Посебно се Шћепановића одрекла црногорска литерарна јавност која једва да је обратила пажњу да је умро један од највећих писаца рођених на овим просторима. Нажалост, наша склоност да ради политичког пилићарења одбацујемо од себе вриједне људе никад не омане. Велике књижевне (а и све друге традиције) покушавају себи привући и увући сваког кога могу, а оне мале константно траже мане постојећима, маскирајући просјечност лажном ексклузивношћу. На исти начин се црногорска литерарна јавност одрекла и Пекића, а и он и Шћепановић спадају у највеће југословенске и српске, али и црногорске писце.

Остаће питање за неке наредне животе - зашто се Бранимир Шћепановић није укрцао на воз у последњем часу, па изашао у неком малом мјесту да изврши забуну као господин Голужа, или да једноставно изађе између станица на потезу Бијело Поље -Мојковац и да се да у трк кроз шуме сјећајући се Прекорнице, Загарача, Петровца, свега што је погријешио, изгубио и промашио, умирући на крају срећан, устију пуних земље.

Можда се бојао да ће у родној Подгорици, која се већином његовог живота звала Титоград, затећи свој споменик и људе који су га већ сахранили; или можда још горе, све оне који су га раније повриједили, па би му се сад одурно улагивали. Биће да није хтио да ризикује пакао других.