На данашњи дан пре 130 година рођен је Тин Ујевић, један од највећих хрватских и јужнословенских песника. Између два светска рата Тин је живео у Београду, Сарајеву и Загребу, својом поезијом обележио је међуратну књижевност, а својим боемским животом, појавом, скандалима и гестовима пунио новинске ступце. Доносимо неколико карактеристичних чланака о Тину Ујевићу објављених у тадашњим београдским новинама.

Хапшење г. Тина Ујевића

Београд - Јуче око 4 часа изјутра лишeн је слободе г. Августин Тин Ујевић, књижевник.

Г. Ујевић је те ноћи седео у кафани код Бумса, у друштву једног пешадијског официра, и као обично пушио цигарету за цигаретом, чупкао своју прљаву и замршену браду, испијао чашу за чашом вина и с времена на време разговарао са неким својим познаницима за суседним столом. У локалу је било врло весело.

Око 4 часа изјутра дошао је код Бумса г. Мокрањац у друштву полицијског писара г. Јанковића и заузео један сто у непосредној близини стола, за којим је седео г. Ујевић. Приметивши Ујевића, свога старог познаника, г. Мокрањац га је запитао за кога ће предстојећих избора гласати. Г. Ујевић се код тих речи тргао и почео је тако да се изражава да је полицијски писар г. Јанковић био принуђен да га ухапси и спроведе стражарно у палилулски кварт.

У току прошлог дана г. Ујевић је спроведен Управи Града, која га је упутила физикату на лекарски преглед, пошто изгледа да је нервно оболео. 

(Време, 7. фебруар 1925)

Сведочанства о Тину Ујевићу

Неколико младих београдских књижевника издало је једну танку и танану свешчицу размишљања о случају Тина Ујевића.

Далеко од политике, далеко од сензације дана, ови литерати у песнику Тину Ујевићу, који се ироничан шета неко време чупав и поцепан по Београду, па онда промени стил живота, обрије се и испегла, дође отмен и тужан у Москву да сркуће кафу као какав буржоа - виде неки нарочити симбол, нешто не само занимљиво него и што потребује објашњења. Прва свеска часописа Сведочанство покушава да реши то питање. Дају своје мишљење у прози и стиху г. Душан Матић, Растко Петровић, и други, а осим тога тражи се духовна веза Тина Ујевића са једним мистичним француским poéte maudit  - са Жерменом Нуво.

Ако се продужи издавање Сведочанства, треба очекивати и друге занимљиве обасјаје понеких наших културних значајности и случајности, о којима се код нас не пише само зато што нико не уме да пронађе деликатни културни тон којим те ствари треба третирати. Београд је пун невероватно занимљивих појава, о којима треба почети говорити једним новим и ведријим начином. 

(Време, 22. новембар 1924)

Тин Ујевић, преображен, настанио се стално у Загребу

Загреб, 3. марта. - Данас је овамо допутовао познати књижевник Тин Ујевић. Он намерава да се настани стално у Загребу где ће потражити издаваче за неке своје још необјављене радове. Г. Ујевић мисли да сарађује у загребачким ревијама и новинама и да од тога живи.

Пошто је протеран из Београда, он је увређен и неће се више тамо враћати. Познаници г. Ујевића не би га познали кад би га видели. Тин је одебљао, обријао је браду и бркове и подшишао косу. Обукао се и оденуо по најновијој моди. Место књиге под пазухом, држи у руци лак елегантан штапић и изгледа као прави кицош. реме, 4. март 1926)

Тин у Сарајеву

Сарајевска „Вечерња Пошта" јавља:

Један редак гост стигао је  јуче у Сарајево. Његов долазак представља за Сарајево, а специјално за литерарне и уметничке кругове, једну малу сензацију. Сензационална је, додуше била и његова појава јуче на Башчаршији, која је на нашег госта оставила ванредан утисак. Тин Ујевић „последњи Мохиканац" из низа југословенске Бохеме, која је у нашој литератури, у јавном животу и у узбурканом националном врењу пре рата, имала веома важно место и својом смелошћу била у првом реду, дошао је наиме први пут у Сарајево.

Тешко је рећи ко се више изненадио: да ли Тин нашем шехеру, који је свакако необичан за „странца" са београдске калдрме и из каване са језовитим именом „Провалија", или наше доброћудне Сарајлије са ћепенака Башчаршије. Тин, који не воли укрућена дендијска одела и, који од помодних ствари носи само појас у другој боји око капута и полуцилиндар, заиста је унео изненађење у Чаршији, која не зна за његова гледишта о свету и животу.

Помирљив, спреман на сваку услугу, па и на такве које се обично не чине, Тин је кротким осмехом пристао да западно-европски полуцилиндер, који уосталом није прављен за његову симпатичну главу, замени правим босанским фесом. То му, уосталом, није први пут.

Тек недавно је у Београду, у „Провалији", где се са друштвом истински провалио једну ноћ пијући вино по традицији Краљевића Марка, из доброте срца пристао да га крсте по православном обреду. Да ли случајно или свесно, то се због стања у ком се друштво налазило, не може утврдити, тек Тин је добио име које му је требало дати на самом крштењу кад су га поливали водом уместо вином,  Онуфрије. То име старог, доброг и веселог студента, који одједном може и озбиљно да се заплаче ради туђег јада, Тин је заслужио у многобројним приликама свог занимљивог путовања кроз живот, који га није ублатио. Зато је и данас пристао да га прикажемо Сарајеву са нашим босанским фесом на глави. 

Пријатељу Тину желимо искрено: Добро дошао! 

(Време, 20. новембар 1929) 

Један случајан рандеву с „краљем боема" на Марјану:

Тин Ујевић намерава да се посвети смучарству - због линије и сјеничким плавушама да освоји југословенски Сибир, а „свој стомак лечиће свежим зраком и сјеничким сиром".

Сјеница, децембра 1937.

Ретка случајност задесила је дописника „Правде" из Сјенице, који је шетајући случајно сплитским кејом, сасвим случајно одлутао на Марјан и ту доживео занимљив случај под звезданим приморским небом.

На једној скровитој клупи, под „хап-цилиндром", одмарала се, изгледало је, извесна индивидуа, блудећи мислима свакако у васиону поврх Кумове сламе.

Случајно је (то се после показало) та индивидуа био главом Тин Ујевић, књижевник и најновији трезвењак... Али није блудео мислима у васиону, већ се предавао својски слатком дремању уз успављиву песму тишине.

Нажалост, новинарска ревност пореметила је ово ретко стање песника и књижевника Тина Ујевића.

- Шта хоће од мене правда? - скоро се обрецнуо разбуђени спавач марјанских клупа.

- Не правда, већ „Правда"...

- А ја сам баш донео одлуку да више не мислим - уздахнуо Тин из дубине песничке душе..

- Ја сам дописник из Сјенице, овде сам случајно...

- Да, ви сте из Санџака, зар не? Дознао сам то из сељачких писама Сретена Вукосављевића... Не о вама, већ о Сјеници.

- Да... г. Вукосављевић је једини књижевник из Санџака.

- А чуо сам ја и за неког Драгишу Боричића, - побунио се Тин Ујевић, - који је нешто пискарао. Али, кажу, у последње време дао се на љубавне авантуре... Пих, можда ни тај посао није на одмет, не знам. Али многи Црногорци су ми причали да је и Његош био женскар...

Мом саговорнику се, ипак, није свидео овај предмет размишљања и променио га је.

- Читао сам у некаквом сјеничком „Ошишаном јежу", који с циглим примерком носи рекорд у тиражи...

И опет је променио тему, забацивши „хап-цилиндер" на маркантан потиљак...

- Е, досадно ми, шјор, у овим метрополама! Као што је већ објавила међународна штампа, вина сам се одрекао, али опет не уживам у чистом зраку... Сем овако, кад се кафане рано затворе, прохте ми се да разбистрим мозак и баш сам мислио куд да презимим.

- А ја дошао овде, баш сам, такорећи, с воза...

Тин се онда услужно усправи, скиде свој традиционални шешир и понуди ме да седнем.

- Само не тако близу, да ме не би ошпоркали, - замолио ме љубазно. - Знате, данас сам био код шнајдера и ето...

На себи је имао ново одело!

- Али, сад ћете ме опет препознати...

И поново је ставио на главу „хап-цилиндер" који се баш беше улубио.

- Је ли, пред вама је опет краљ боема, - каже весело. - „Правда" већ има моју карикатуру, која је, нажалост, верна оригиналу... Знате, по овом приморју има разних индивидуа, и мало коме да треба моје име.

Оставио је ту мисао неразјашњену и заинтересовао се за нови зимовник.

- Чуо сам да је тај Пештер неки југословенски Сибир и да му је тамо негде и Северни пол. А да ли ко о њему даде што интелектуално?

Објасних да је покојни Цвијић нешто писао већ.

- Море мани те геологије! Причај ми о литератури коју би ваљало имати, пре неголи пођемо...

- У књижевном погледу, г. Ујевићу, тај крај је веома сиромашан, осим што понека комисија напише путни рачун за државну благајну.

- Е, бога ми, та ми је књижевна грана непозната... И ако. Значи, о тој пустињи имамо само Сретенова сељачка писма и Драгишине љубавне авантуре?...

- Имамо, г. Ујевићу, и путописе Величка Марковића.

- Е, такве величине имам срећу да не познајем....

- А шта би ви радили у нашој Сјеници?

- А шта бих могао него да се смучам... То ми треба због линије, не духовно, а и проста је ствар: вежеш две притке за опанке и летиш као сарајевски трамвај!... - говорио је Тин с правим ентузијазмом.

- И онда, нека пештерска плавуша лепрша за вама, а?... - дочаравао сам ја.

- Е, - трену се Тин, - а зар ми није доста и курјака у тој божјој пустињи!

Онда је Тин узео озбиљно да гради програм путовања:

- Одавде ћемо преко Сарајева, па на Санџак... У Прибоју ћемо посетити кућу старог верглаша београдских варијетеа Риста Стевовића, ако је још жив. А ако је умро, посетићемо му гроб. Пошто се добро окрепимо, гремо за Нову Варош и отаборимо на бијелу двору попа Евстатија. Е, отале привежемо смучке и сјуримо се високим Златаром... и оконачимо у колибама Страја посланика. Ту ћемо бивак учинити неколико дана. Са Златара да се спустимо до Микоте председника и Вука учитеља у Лопиже... Из Лопижа спустићемо се низ Бабањачу, поред Увца, правце за Сјеницу, у редакцију „Ошишаног јежа"... Јел тако - завршно је Тин одушевљено.

- Па то ћемо ми бити права атракција за Сјеницу!

- Не само за Сјеницу, већ и за цео смучарски свет... И бићу страшна опасност за сјенички сир, ако га још има где осим у Београду.

- Како да не, па то је наш специјалитет.

- Е друже, - лупио ме Тин по рамену, - ово ти је дивна идеја. Идемо сад да тај план и написмено утаначимо... Ал да не дајемо унапред никакве изјаве новинарима. Реч?

- Реч!

(Зора је већ свитала). 

(П, Правда, 19. децембар 1937) 

Некада најдуховитији козер, песник и боем Тин Ујевић данас је само ћутљиви посетилац сарајевских кафана

Сарајево, почетком августа 1936. -

Сећам се од пре пет година. Једне зимске ноћи, 1931 године, седело је неколико најмлађих књижевника и новинара код „Ловачког рога", где су чувене певачице Каја и Цвијета привлачиле боемско Сарајево жељно севдаха и доброг пића. Међу њима је био и краљ скадарлијских боема и некада славни песник Тин Ујевић. Он је баш тада био издао своју последњу збирку песама „Ауто на корзу" и разговор се убрзо са његове лирике пренео и на остале модерне песнике.

Тин је тада имао свој овештали и толико описивани боемски изглед, али је био необично жив, пун речи, пун обавештења о свему што је иоле засецало у уметност и писану реч. Говорио нам је тада о Јесењину, за кога вели да је распевани руски петао, о Драинцу који је тада још скандализирао неколико хиљада грађана својом поезијом, о Крклецу за кога је држао да је песник сладуњавих стихова за девојке из интерната и о многим другима.

Тих дана се у штампи много писало о Тиновом баснословном наследству из Америке и Тин нам је то вече надугачко разлагао свој родослов, доказивао своје неоспорно право на то наследство и заносио се плановима о новом животу, који ће отпочети када прими новац. Говорио је Тин те ноћи необичном жустрином, помало нервозно и врскаво, с необичном козерском виртуозношћу француског есприја и каламбуристе који се покаткад размеће својом техником речи и богатством своје ерудиције...

А сада, после пет година, када је некада чувени песник „Колајне" и „Лелека себра", славио 45. годишњицу свога чудног и шареног живота, опет смо се нашли са Тином Ујевићем једне вечери код „Волге". Био сам изненађен.

Није више било ни трага од старог Тина. Овештали црни капут излизан од столова и руку и прикачен иглом место дугмета још је био на њему. И старе штрафасте панталоне које су изгубиле боју и сиви шешир са опуштеним ободом и његово лице фауна, које је с времена на време трзао неки сатански смех, и вечито нервозна уста чулних усана и руке које нервозно чупкају брадицу - све је било исто, па ипак није то више био стари Тин. Постао је страшно неповерљив, нарочито према новинарима, па чак ни вино га више није привлачило, нити га је могло загрејати и расположити.

Услед те његове неповерљивости према новинарима морао сам да му се представим као „судија из Травника".

Долазио је сам, лаганим кораком у препуну „Волгу", где су варијеткиње већ изводиле свој свакодневни програм. Тин је стални посетилац „Волге". Ту он проводи свако вече у друштву својих, сада већ малобројних, пријатеља. Некада је Тин био атракција за Сарајево. Сада то више није. Једино понеки провинцијалац још се одушевљава његовом боемском појавом.

- Још мало, па ћемо га показивати странцима као туристичку атракцију! - вели ми један пријатељ.

При улазу у „Волгу" Тин се јавља једноме пријатељу:

- Како сте докторе? Како металургија у Тиру и Сидону!

Сео је за наш сто. Нудимо га пићем, вечером, али он одбија.

Једино је узео цигарету, и када је иста догорела, извадио је из џепа пакло „Драве" и припалио на догорелу „Мораву" једну „Драву". Покушавамо да заподенемо разговор:

- Чика Тине, откако стаде ваш „Ауто на корзу" ви изгледа ништа више не пишете?

- Па понешто! - одговара Тин лаконски и упорно зури у једну кршну жену.

Поводом тога започињем разговор о женама. Тин опет ћути.

- Ти си, Тине, велики женомрзац - вели мој пријатељ.

- Немој да га дефинишеш, - одговара Тин поново кратко и даље гледа у истом правцу.

После узалудних напора да дођем до једнога интервјуа, улази у кафану г. Хамид Диздар, аутор недавно објављене збирке песама „Записи у камену".

- Тине, - вели г. Диздар, - поздравио те Иво Андрић!

- Шта каже Иво Андрић? - пита Тин, а затим покушава да направи каламбур: - Иво Надрић, Иво Данрић, Иво Рандић?

- Вели да је дошао у Сарајево да убије једног Далматинца, - одговара г. Диздар - и желео би да то будеш баш ти!

- Реци му нека убије Анте Цетинеа или своју другарицу Верку Шкурлу Илић! - одговара Тин хитро и жучно и диже се са столице!

- Збогом, - вели и не пружајући руку на поздрав, - морам да идем, чека ме мој пријатељ вајар Студин, дошао је да ми честита 45-годишњицу живота.

Остајем сам са пријатељем, Сарајлијом, који ми прича:

- Остарео је Тин. Постао је ћутљив, жучан и неповерљив. Ето, чули сте, једина његова духовна делатност је да направи у друштву понеки каламбур и тек с времена на време објави у неком месном листићу покоју песму. Али то нису више песме из доба његовог уметничког процвата. Причају се о њему чудне приче. Кажу да се за време свога бављења у Лондону заљубио у једну принцезу. Ту жену и сада воли. Али, да ли зато што та жена личи на Грету Гарбо или из неких других разлога, тек Тин је до лудила заљубљен и у божанску Грету и сваке вечери када се из кафане враћа кући покупи по зидовима све биоскопске плакате које представљају славну глумицу.

И тако велики уметник Тин Ујевић, мајстор речи и техничке виртуозности стиха, велики песник о коме је некада говорила и знала цела Југославија, велики боем који је био познат и омиљен у целом Београду, сада је на заходу своје славе и свога генија. У 45. години, када би његове духовне и стваралачке снаге требало да буду у пуној снази и продуктивности, Тин Ујевић је постао споредна фигура у нашој учмалој књижевности и заборављена личност у нашој публици. И његов 45. годишњи јубилеј прошао је скромно и скоро незапажено. Кривица за то не пада на нашу јавност која још увек има симпатије и љубави за великог боема и песника, кога још нико није до данас надмашио, кривица је до њега самога и његове нирванистичке запуштености.

(Никола Алексић, Време, 13. август 1936)