Французи су ноторно подељени око литерарних питања, али у једном се сагласни: неколико је добрих писаца у Француској данас, Емануел Карер је један од њих. Зашто се онда ван Француске каже да је Емануел Карер „највећи француски писац за кога нисте чули"?


Оно што волим је лудило. Мој живот то доказује.
Не култивишем логику већ екстазу.
Моје морбидна осећања ме чине срећним.
Едвард Лимонов

Деветог јануара 1993. у источнофранцуском департману Жира догодио се ужасан злочин који је шокирао Француску. Новински извештаји су пренели следеће чињенице: Тридесетосмогодишњи доктор и експерт Светске здравствене организације Жан-Клод Романд усмртио је у својој кући близу градића Ферни-Волтер, своју супругу. Потом је пиштољем лишио живота њихово двоје малолетне деце, а онда и своје родитеље не поштедевши притом ни пса. Након тога је подметнуо пожар у својој кући и прогутао гомилу таблета за спавање. Ватрогасној служби је успело да спасе починиоца, који је после буђења из коме тврдио да је био жртва провалника.

Француски новинар и писац Емануел Карер у том тренутку је имао 37 година и иза себе неколико успешних романа, сценарија и новинарских репортажа. Међутим, и поред почетних списатељских успеха, сумњао је у себе. Писао је пуно али био је у потрази за ванвременском причом која ће га лансирати у врх француске литерарне сцене. Желео је да буде добар као Владимир Набоков. Обесхрабривао га је таленат других аутора. Био је склон депресији. А онда је у новинама прочитао вест о страшној судбини породице Романд, и она га је потпуно обузела.

Случај из новина

И раније је Карер у својим делима показивао фасцинацију тамним странама људске егзистенције, написао је биографију Филипа К. Дика, једног од најоригиналнијих и најмрачнијих писаца научне фантастике, и мрачну новелу „Бркови" у регистру театра апсурда - али овај ужас се заиста догодио. Стајао је немоћан пред планином питања: шта је навело Романда на овај чин? Како живот удеси да угледан доктор и отац, омиљен од свих, напрасно одлучи да једног викенда брутално побије своје најближе? Каква је природа зла које је Романд носио у себи и које му је, напослетку, уништило живот.

Одлучио је да пише о овом случају, али праве реченице нису долазиле, ништа му није полазило за руком. Као хијена је обилазио око папира. До тада је углавном писао о измишљеним ликовима, у трећем лицу, али овде то једноставно није функционисало. Десетине исписаних страница завршавале су у корпи. Био је очајан. Да ли уопште постоји начин да се пише о овом ужасу? Како избећи неукусно морализирање и претенциозност онога који наводно зна шта се десило?

Пролазиле су године а он је остајао заточеник трагичног случаја. Све што је мучна опсесија донела био је кратак роман Разред на снегу (1995) који је у себи садржао тек контуре ове трагедије.

Радња Разреда на снегу прати преплашеног дечака на школској екскурзији, који на лицима другара и учитеља чита неку несрећу, слути да се око њега сужава обруч зла и да сви од њега нешто скривају; помиње се трговина органа и његов отац који у гепеку свог аутомобила крије велику тајну. Прича је писана у туробној и претећој атмосфери хорор филмова. Роман Разред на снегу је у Француској доживео неочекивани комерцијални успех а књига је у српском преводу објављена у издању „Просвете" 1998. године.

Али то није задовољило писца. Када се већ полако помирио са идејом да није дорастао задатку описа случаја породице Романд, Карер је, без намере да то буде објављено, исписао неколико страница резимирајући шта је тај случај значио за њега и како је изгледао напор да га литерарно обради. На папиру су остале речи које ће отворити Карерову најпознатију књига L'adversaire (2000), у хрватском преводу Противник божји (АМГ, 2003):

„У недељу ујутру 9. јануара, док је Жан-Клод Рамонд убијао своју жену и своју децу, ја сам био на родитељском састанку у школи у коју је ишао Габријел, мој старији син."

А онда је схватио да је пронашао метод. Уместо трећег лица почео је да користи прво: Ја, Емануел. Оно што ће уследити су затворске посете починиоцу злодела, безброј размењених писама, манично студирање гомиле аката, разговори са његовим комшијама и колегама. Пишући о свему томе, Карер документарно и хронолошки прати живот убице који описује јасним и прецизним стилом, дистанцирано али не потпуно лишено емоција, умећући повремено епизоде из сопственог живота.

Судбина Жан-Клода Романда

Романд је одрастао као син шумара у традиционалном миљеу на истоку Француске. Студије медицине су за скромну Романдову породицу биле велики искорак на друштвеној лествици, али и за самог Романда превелики терет: с једне стране морао је да се носи са комплексношћу градива, а с друге и са властитим несигурностима у академском окружењу. На прелазу у трећу годину студија пропустиће важан испит, али родитељима и девојци, која ће му касније постати и жена, ипак ће рећи да га је положио. На овој животној станици почеће да се одврће кобна спирала лажи.

Почетне безазлене неистине биће само предиво за све комплекснију мрежу лажи. Да све релативно лако пролази, изненађује помало и самог Романда.

Пред родитељима, женом, децом, познаницима и пријатељима глуми успешну каријеру стручњака за артеросклерозу у Светској здравственој организацији у Женеви, обмањује их да иде на конгресе и вечере са утицајним привредницима и политичарима.

Да би околину уверио да сваки дан одлази на посао, аутом би кретао на пут у правцу Женеве, а онда би сате проводио на паркинзима, у шетњи шумама, да би касније време проводио с љубавницом из Париза. У време наводних службених путовања у иностранство, у хотелској соби би по цео дан гледао телевизију.

Будући да није имао редовних примања, било му је потребно много новца да одржи статус успешног и поштованог члана заједнице. Под изговором да као међународни експерт добија изванредне услове за улоге код швајцарских банки, Романд ће проневерити огромне суме новца који ће му пријатељи радо стављати на располагање. Тако је својој породици обезбеђивао високи животни стандард, скупе школарине, студијске боравке у иностранству, аутомобиле, летовања.

Осамнаест година траје ова лаж. А када новца на крају нестане, када му љубавница затражи да јој врати позајмицу и када га комбинација различитих околности стави под превелики притисак, он више не види излаз. У чврстом уверењу да његови ближњи не могу да поднесу истину, све ће их побити а онда с пола срца покушати самоубиство.

Естетика ужаса

Када је роман Противник божји објављен 2000. године, многи критичари су се запитали у чему је уопште смисао и вредност ове књиге? Да ли је морално оправдано писати књигу о свирепом убици и спекулисати о томе да ли је убица пре него што ће побити породицу пустио сузу и шта му је било у глави? Да ли писац жели да покаже „симпатију према ђаволу?"

Емануел Карер ће у једном разговору о књизи рећи да је потенцијал приче о Романду пре свега сазнање о човеку као социјалном бићу. Прича нема корен у лажи по себи, већ у нечему што претходи лажи, у јазу између социјалне улоге коју човек конструише и оног „ја" које ноћу, само, седи и размишља на клозетској шољи. На овом трагу, Противник божји је беспоштедан увид у поноре људске психологије и патолошког страха од краха социјалне фасаде, од оне врсте самопројекције до које нам је у односу са другим људима посебно стало. Аутор води читаоца кроз причу директним и сировим језиком, задирући му директно под кожу и чинећи кулисе иза догађаја и ликова оним што јесу - стварним. Јер основа Карерових прича јесу факти, којима он приступа као да пише серију, мења временски фокус, форме и перспективе приповедања, прекида нарацију у неизвесним тренуцима а онда се враћа на њу...

Захваљујући овом роману, Жан-Клод Романд ће у Француској постати нешто попут поп иконе зла, а Емануел Карер један од најчитанијих писаца.

Уелбек и Карер

Један од оних који поштује Карерово дело је и Мишел Уелбек, који ће му посветити есеј о „проблему добра у делу Емануела Карера".

Уелбеково поштовање не долази од заједничких светоназора или стила живота, јер они имају врло мало тога заједничког: Уелбек, рођен на француском острву надомак Мадагаскара, до париске и светске литерарне славе долази обилазницом, преко чиновничког намештења у министарству пољопривреде. Насупрот њему, Карер долази из буржоаско-боемског миљеа 10. арондисмана чије припаднике Французи називају „бобо", а образовање добија на чувеном Институту политичких наука (Science Po) на коме су се школовале личности попут Марсела Пруста или Симон Вејл. За разлику од Уелбековог циничног односа према либералној демократији западних земаља, Карер и у јавним наступима и у књижевним делима мање се бави политичким темама. Осим тога, тешко је не приметити и визуелно-естетски контраст између два писца - оронуле и запуштене спољашњости Уелбека и виталне појаве Карера на коме се тешко примећује да је загазио у седму деценију живота.

Пре ће бити да Уелбеково уважавање колеге произилази из особене литерарне снаге Кареровог приповедања. Карер, за разлику од Уелбека, не измишља ликове и догађаје, он пише у „аутофикцијском" стилу, на трагу шестотомног циклуса Моја борба норвешког аутора Карла Увеа Кнаусгора, с том разликом што Кнаусгор до баналности претура по ситницама из своје прошлости, док Карер у први план не ставља свој живот већ личности, ситуације и догађаје о којима пише и који га на дијаболички начин фасцинирају, и тек у интеракцији с њима, са комплексношћу туђих судбина и карактера, он пред читаоцима беспоштедно огољава властите слабости, страхове и животне кризе. На неким местима то заиста изгледа као нарцистички напади једног егоманијака, да би се већ на другим смењивале болне исповести личних криза и наступи разоружавајуће скромности.

Последњи заробљеник из Другог светског рата

Седмогодишњи рад на роману Противник божји психички је тешко пао Емануелу Кареру. После развода од прве жене наступила је још једна криза смисла и инспирације. А онда је 2000. године његову пажњу побудила вест из градића Котељники, 850км јужно од Москве, где је у једном санаторијуму за ментално оболеле пронађен 74-годишњи старац мађарског порекла по имену Андраш Тома.

Наиме, Андраш Тома имао је 19 година када су га као мађарског војника 1944. у једном пољском селу заробили припадници Црвене армије, а мађарске власти потом прогласиле мртвим. Совјетске власти су пак несрећног Тому прогласиле умно поремећеним услед ратних траума и сместиле га у душевну болницу, где му је због неке болести ампутирана нога, а од јаких лекова је изгубио осећај за време. Пуних 55 година провео је вегетирајући, не комуницирајући ни са ким, због чега је постао предмет истраживања психијатара и неуролингвиста.

Трагом ове приче Карер ће се с телевизијском екипом упутити у Котељники с намером да направи репортажу о случају. Али у истраживању судбине Андраша Томе у Русији, француски тим дочекује зазор и неповерење тамошњих институција. У обиласку локалних биртија, Карер и екипа случајно упознају Ању, младу дружељубиву жену која добро говори француски и која је у вези са Сашом, шефом локалне тајне службе. Саша је озбиљан и дистанциран, одбија да говори у камеру, али не одбија друштво. Екипа седи у кафани и смеје се, троши се вотка у великим количинама, а онда се уз гитару певају познате француске шансоне. Напослетку, екипа се у Париз враћа без приче и употребљивог материјала.

Међутим, само неколико недеља по повратку, Карера затиче вест да је Ања усред дана брутално убијена. Иза убиства није стајао одређени мотив, а починилац је очито био ментално оболео човек. Карер се враћа у Котељники.

Књига Мој живот као руски роман у коме ће описати читав случај, Карер је објавио 2007. године.

Као у руском роману

Прво што се у роману пред читаоцима указује јесу педесете године 20. века и Андраш Тома у руском санаторијуму. Прича се прекида епизодама из 2000-их: туга транзиционе руске провинције, оронуле зграде из ере Леонида Брежњева, пропали привредни гиганти, сиромаштво, параноидна и лабилна мајка несрећне Ање, Ањин момак Саша, који је због проблема са алкохолизмом отпуштен из службе па му ни снимање за француску телевизију више не представља проблем.

У роману видимо и безвољног, лењог, депресивног и запуштеног приповедача Карера који по биртијама пијано натуца руски. Посебно упечатљива сцена је када Саша, момак убијене девојке, у алкохолисаном наступу искрености говори Французу: „Када си први пут дошао овде са камерама, мислио сам да си дошао да снимаш нашу тугу, али у ствари ти си овде донео своју." А онда се Карер у књизи упушта у причу која као авет деценијама прогони његову породицу.

Наиме, рад на документарном филму о Андрашу Томи, последњем затворенику из Другог светског рата, подстакао је Карера на потрагу за својим дедом по мајци, који је 1944. мистериозно нестао. Карер читаоцима открива да је мајчин отац био грузијски имигрант који је након Октобарске револуције избегао у Француску, да би током Другог светског рата постао преводилац за немачку окупациону војску и нацистички колаборант, а онда у вихору послератних одмазди нестао без трага.

То што ће Карер у књизи расветлити дуго чувану породичну тајну највише ће погодити његову мајку Елен Карер де Анкос, сталног секретара Француске академије, угледну историчарку и експерта за историју Русије и Совјетског Савеза. Узалуд је сирота жена молила свог сина да мисли на њену репутацију коју је годинама градила. Није вредело.

У књизи Мој живот као руски роман Карер паралелно са судбином Ање и Андраша Томе и породичном историјом, приповеда и о свом интимном односу са својом тадашњом девојком Софи, згодном и једноставном особом, која га снажно сексуално привлачи али које се и стиди због њеног ниског социјалног порекла, скромног образовања и немогућности да се уклопи у интелектуално-уметнички миље у коме се он природно креће. Своје унутрашње дилеме лечи започињањем бесмислених свађа с њом и хистеричним испадима. Да би јој после једне од емотивних криза ипак показао своју љубав, Карер ће за недељно издање „Монда" да напише причу коју ће јој посветити. Знајући да ће број „Монда" изаћи на дан када Софи треба да возом отпутује за Ла Рошел, Карерова прича, на ивици порнографије, завршава се заповешћу девојци да мастурбира у тоалету воза, док осталим читатељкама препоручиће да замисле да су Софи и да ураде исто.

Међутим, тог дана баш ништа не иде плану. Софи ће некако пропустити планирани воз и заборавиће да купи „Монд", али ће му истог дана кроз сузе признати да ју је њихова вечита клацкалица отерала у руке другом човеку, да је сада трудна с њим, али да јој тај човек ништа не значи и спремна је да све остави због Карера.

То је он, Едичка

Британски „Гардијан" ће једном приликом Карера описати формулом: „Најважнији француски писац за кога нисте чули." То се може односити и на српску публику, која о овом француском писцу релативно мало зна. Свега три књиге су до сада преведене на српски - Разред на снегу, Царство и Лимонов. То јесу важна остварења али ни приближно довољна за рецепцију Кареровог дела.

Једна од њих је биографија руског дисидента, писца и скандал мајстора Едуарда Лимонова насловљена једноставно Лимонов (Чаробна књига, 2012).

Лимонова је Карер упознао 80-тих у Паризу, и очигледно толико био фасциниран ексцентричним Русом да је одлучио на напише његову биографију. У њој ће описати Лимоновљеве дисидентске године у Паризу и Њујорку, епизоде из његовог емотивног живота, сексуалне експерименте у које се упуштао, мржњу према Јосифу Бродском, узлет и пад у очима западне читалачке публике и још много тога. У завршном делу Карер разматра Лимоновљеве контрадикторне политичке ставове и неухватљива меандрирања од радикалног левичара до руског националисте, од Путиновог критичара до противника руске либералне опозиције које сматра кукавицама и слабићима.

Док су неки књигу Лимонов прогласили једном од најбољих књига о Русији друге половине 20. века, за друге је то било проблематично дело. Тако ће због епизода у којима Карер Лимонова смешта у контекст ратног Сарајева и близину Радована Караџића и Жељка Ражнатовића Аркана, Миљенко Јерговић донети следећи суд: „То је аморална и суштински зла књига, коју је написало једно неодгојено богаташко дерле." Кареру се поводом овог дела замера недовољно познавање позадине ратних сукоба на тлу Југославије и суштинско неразумевање јељциновске и путиновске Русије. Међутим, јасно је да аутор у својим делима не жели да се упушта у етичке полемике нити у историју сукоба на Балкану. Његов списатељски импулс га вуче ка феномену једне неконвенционалне фигуре каква Лимонов јесте, ка необичном и другачијем, оном што одступа од уобичајеног и отима се здраворазумском, и жели да се загледа у психу једне од најконтроверзнијих литерарних личности послератне Русије у покушају да је разуме.

У књизи Царство (Академска књига, 2016), Карер жели да разуме околности настанка хришћанства. Он прати историјски верификоване трагове апостола Луке и Павла и њихов живот у Римском царству у првом веку. Али шарм Кареровог приповедачког поступка није у откривању нових детаља приче. Пре се ради се о личном односу писца према објекту фасцинације. Карер у овом хибридном делу комбинује научно истраживање, фикцију и станице из свог живота, дискутује са самим собом из времена док је био верник, док је пролазио кроз духовне кризе и када је, напослетку, престао да верује.

Јога

Данас је Емануелу Кареру 63 године. И поред његовог тешко оспоривог литерарног квалитета, његова дела никад нису награђена Гонкуровом наградом. Чувени Бернар Пиво, један од највећих литерарних ауторитета послератне Француске и дугогодишњег председник Гонкуровог жирија, то је аргументовао чињеницом да је награда предвиђена за романе, што Карерове књигу нису, јер се баве животом стварних личности. Међутим, када се 2019. Пиво повукао из жирија појавила се могућност да се дотадашња правила омекшају.

Последњи Кареров роман Јога 2020. године продао се у Француској у 200.000 примерака, и важио је за убедљивог фаворита за освајање ове награде. Све док се у „Ванити Феру" није појавио текст његове бивше жене Хелен Денев, с којом има ћерку и од које се недавно развео. Хелен, и сама призната француска новинарка, оптужила је свог бившег супруга да је прекршио одредбу уговора по којој не сме да користи њено име и пише о њој без њене сагласности.

Хелен је, наиме, већ била један од ликова у једној Кареровој књизи, у роману помало кичастог превода Неки други животи, који говори о њиховом заједничком одмору на Шри Ланци за време цунамија 2004. и смрти њене сестре услед болести. И у овај књижевни експеримент стаје много тога наизглед неспојивог: егзистенцијалне несигурности, спорост бирократије, породична љубав, колегијално поштовање, суочавање са неизлечивом болешћу, губитак најближих и механизми француског судског система. Све у препознатљивом тону аутора који варира између директне емоционалне инволвираности и дистанце хладног посматрача.

И у другим приликама Карер се за потребе својих литерарних дела бахато служио ликом својих бивших партнерки, њиховим именима, страховима, бригама, сексуалним фантазијама. Напослетку ће се испоставити да због овог нерешеног правног конфликта између бивших супружника, најуспешнија књига 2020. у Француској Јога неће добити Гонкурову награду.

Али су читаоци добили још једну „кареровштину" у којој је реч о терористичком нападу на „Шарли Ебдо", мигрантској кризи, о јоги, пишчевој терапији за лечење депресије електрошоковима, и много тога још.

Лако је претпоставити да Карер у књизи не штеди друге, а понајмање себе. То је још једна болно искрена прича, јер за њега је искреност све - његов литерарни кредо. И због те искрености и литерарних квалитета стоји оцена угледног магазина „Парис ривју": „Французи су ноторно подељени око литерарних питања, али у једном се сагласни: неколико је добрих писаца у Француској данас, Емануел Карер је један од њих."