Зашто одрасли људи треба да гледају романтичне љубавне филмове? Зато што пелцују против цинизма и мрзовоље. Зато што нема озбиљније ни веће теме од љубави међу одраслим људима

Зашто одрасли људи треба да гледају романтичне љубавне филмове? Зато што могу да пробуде онај добри, заборављени, утучени део бића који се некад радовао кад на крају Ловац распори Вука и Принц оживи Снежану, а сада ће да пусти сузу кад Сали сретне Харија и коначно схвати да су једно за друго... Зато што пелцују против цинизма и мрзовоље. Зато што се треба с времена на време сетити како је изгледало то кад смо имали велика очекивања. Зато што нема озбиљније ни веће теме од љубави међу одраслим људима.

Пред вама је избор од шездесет и кусур најљубавнијих филмова које смо одабрали за вас. Недостаје ли неки на овом списку?
 

Весела удовица
(The Merry Widow, 1925)
р. Ерих фон Штрохајм

Први велики љубавни филм неме ере има главне ликове који се зову Данило и Мирко Петровић. Још чудније, весела удовица из приче није довољно добра прилика за принца „мале централноевропске краљевине" Монтебланко иза које се крије танко пресвучена Црна Гора. Филм је екранизација оперете Франца Лехара, и то друга по реду. Прву екранизацију режирао је 1918. у Мађарској Кертес Михаљи, који ће четврт века касније под именом Мајкл Кертис снимити Казабланку.

 

Прохујало с вихором
(Gone with the Wind, 1939)
р. Виктор Флеминг

Амерички филмска епопеја Виктора Флеминга до данас је најуспешнији филм у историји Холивуда. Кларк Гебл као Рет Батлер и Вивијен Ли као Скарлет О'Хара, играјући једну еру на измаку постали су и не знајући симболи друге епохе која је управо истицала. Стоички став јунакиње и меланхолија једног нестајућег света стали су у легендарну последњу реченицу филма, препознатљиву и данас на свим географијама: „Сутра је нови дан."

 

Казабланка
(Casablanka, 1942)
р. Мајкл Кертис

Хемфри Богарт, циник у мантилу и шеширу, с вечном цигаретом и чашом вискија, авантуриста сакривеног меког срца, и Ингрид Бергман, идеалисткиња у филму раскошних кјароскуро ентеријера Богијеве кафане („Rick's cafe")... Филм који је генерацију мушкараца учинио романтичном - и да се тога не стиде. Заштитни знак филма, реплика „Свирај то поново, Сем" - реченица-опсена која није изговорена нигде у филму.

 

Кратак сусрет
(Brief Encounter, 1945)
р. Дејвид Лин

Прва велика мелодрама о прељуби. Филм о уздржаности, жртвовању за породични мир, пун емотивне напетости и једнако пун децентности. Рахмањиновљев Други клавирски концерт који се славно појављује у драми, засебно је тело унутар филма, музика која коментарише и говори уједно нешто много дубље, недокучиво.

 

Црвене плесне ципеле
(The Red Shoes, 1948)
р. Мајкл Пауел и Емерик Пресбургер

Направљен по Андерсеновој причи, филм спектакуларних боја и фотографије, кореографије и режије, скривена је студија о привлачности: како уметник-интелектуалац показује да осећа љубав према разиграној, енергичној младој жени? Тако што је одбија од себе.

 

Плес на киши
(Singin' in the Rain, 1952)
р. Џин Кели и Стенли Донен

Има ли лепше, радосније метафоре тренутка кад човек схвати да се заљубио, од Џин Келијеве виртуозне, хистрионске секвенце игре с кишобраном? Сцена плеса кад по генијалном плесачу и кореографу пљушти киша под ноћним градским светлима, његово степовање по тротоарима, локвама, окрети око уличне лампе - све слави живот у својој пуноћи, екстатично.

 

Празник у Риму
(Roman Holiday, 1953)
р. Вилијам Вајлер

Одри Хепберн у широкој хаљини, са свиленим шалом око дугог, деликатног врата, док на веспи вози Грегорија Пека Шпанским степеницама. Романса префињена попут њених главних ликова и глумаца.

 

Див
(Giant, 1956)
р. Џорџ Стивенс

Драма у којој се игра и говори очима и погледима: арогантан и бесан израз црних очију Рока Хадсона, топли океан иза љубичастих интелигентних перли Елизабет Тејлор. И болни, пожудни поглед влажних светлих очију Џејмса Дина изговарају више него дуги дијалози већине филмова.

 

До последњег даха
(À bout de souffle, 1960)
р. Жан-Лик Годар

Један од првих и најутицајнијих филмова француског Новог таласа, Годаров првенац снимљен по причи Франсоа Трифоа. Ситни криминалац Мишел хоће да буде Хемфри Богарт у свом свету, али живот је мање од филма. Након убиства полицајца крије се у стану своје девојке, Американке Патрише, која ће га на крају издати. У славној последњој сцени филма, Мишел ће на трен постати јунак филма у ком је желео да живи, тик пре него што ће се срушити на париски плочник изрешетан полицијским мецима. Након овог филма Белмондо и Џин Сиберг ће постати иконична лица „дивних губитника" и симболи још једне изгубљене генерације. Можда је Годаров филм Луди Пјеро - са Белмондом и Аном Карином - љубавнији од овог, али је До последњег дана „нулти филм" за причу о немогућој љубави због које пожелиш да опашеш себи динамит око главе и детонираш га.    

 

Сјај у трави
(Splendor in the Grass, 1961)
р. Елија Казан

Већ од наслова-цитата, као непрекидног ланца што иде од првог романтичара Вордсворта од кога је и узет стих „иако ништа неће вратити онај час сјаја у трави", више ништа на филмском платну вероватно неће тако приказати узнемиреност, сензуалност, осетљивост и суровост срца младих људи као ово Казаново ремек-дело.

 

Доручак код Тифанија
(Breakfast at Tiffany's, 1961)
р. Блејк Едвардс

Балетска префињеност и стил Одри Хепберн док се креће кадром свет је за себе, баш као и њена крхка снага. Лик Холи Голајтли (ту је већ шифра, у имену) утеловио је све то за вечност. Едвардсова нежна посвета самотности велеградских људи кроз хумор плете паучинасту меланхолију, готово неиздрживу на тренутке, чинећи филм комплекснијим и тамнијим од његове високо стилизоване блиставе спољашности.

 

Жил и Џим,
(Jules et Jim, 1962)
р. Франсоа Трифо

Љубавни троугао другачији од свих дотад виђених и филм о новој, модерној љубави. Трифо као режисер на тачки где се на две стране разилазе романса старог и ерос новог доба. И Жана Моро наравно, као отеловљење жене и љубавнице новог времена.

 

Моја лепа госпођице
(My Fair Lady, 1964)
р. Џорџ Кјукор

Викторијанска верзија мита о Пигмалиону у ватромету говорног језика и језичних игара доказује да и изговор речи, дијалекти, граматичка правила и акцентологија могу бити романтични кад их изводе Рекс Харисон и Одри Хепберн.

 

Шербурски кишобрани
(Les Parapluies de Cherbourg, 1964)
р. Жак Деми

Као да су се у неком тренутку, под кишом великих америчких романси, поклопиле невидљиве силе и казале: „Хтели сте романтику - е, овако то раде Французи". Несрећна подударност хтела је да ова нота буде случајно писана у тренутку кад је објављено да је умро Мишел Легран - аутор незаборавне музике и главне теме „Je ne pourrai jamais vivre sans toi" - „Нећу никада моћи живети без тебе", која достиже врхунац на крају филма у једном од најтужнијих и најромантичнијих растанака уопште. Музика и сцена које су дефинисале осећајност генерације и доживљаја европске романтике која нестаје.

 

Доктор Живаго
(Doctor Zhivago, 1965)
р. Дејвид Лин

Еп по Пастернаковом роману као да прва два сата расте само да би кулминирао у нечему што није очекивана експлозија своје две главне теме - Октобарске револуције и емоција. Све се напротив заустави и распе у једном једином болном сусрету, у погледима Омара Шарифа и Џули Кристи, двоје људи испаћених историјом.

 

Погоди ко долази на вечеру
(Guess Who's Coming to Dinner, 1967)
р. Стенли Крамер

Маркантни, господствени црни принц Сидни Поатје као зет беле породице у филму који зрачи добротом у свакој сцени. Спенсер Трејси као персонификација очинске љубави, лик и појава која својом чистотом умекшава националну трауму расног питања.

 

Ромео и Јулија
(Romeo and Juliet, 1968)
р. Франко Зефирели

Зашто је кастинг за Ромеа и Јулију дирљив после оволико година? Зефирелију је било задивљујуће лако да Шекспирове стихове претвори у слику. Као да је било довољно да му глумци поклоне своја дечја лица и дозволе да сними њихове погледе дивљења и чуђења. У сцени првог сусрета, морао је уживати у крупним кадровима Оливије Хаси која инфантилно накривљује главу када угледа свог Ромеа први пут, а он, Ленард Вајтинг, скида маску и показује јој своје отворено лице на коме се радост скоро неприметно претвори у озбиљност. Чиста лица његових глумаца личила су му на отворене дланове, симбол онога што пружамо у љубави, с пуно поверења. Лица-дланови се у сцени првог сусрета деликатно надовезују на Шекспирове љубавне стихове: "...let lips do what hands do..." и глумци спајају дланове, само корак до пољупца. Све о љубави је речено. Зефирелијеве слике нас воде на наше место чистоте, тамо где нам се дух враћа да се умије.

 

Љубавна прича
(Love Story, 1970)
р. Артур Хилер

За дуго времена типски филм о трагичној љубави. Светлокоси Рајан О'Нил и индијанска лепота Али Мек Гро успели су, како је гласила шала, да увере милионе да што ликови више пате - лепше изгледају. Музичка тема Френсиса Леија деценијама је била сигнал препознавања за осетљиве душе све до Балкана. Као и најпознатија реплика која ће ући у говор: „Љубав је да никад не мораш да кажеш извини."

 

Девојка коју сам волео
(The Way We Were, 1973)
р. Сидни Полак

И овде је припадност друштвеној класи један од мотора приче и љубавног заплета: богати „waspovac" и Јеврејка комунисткиња - Роберт Редфорд, плавокоси, свеамерички момак и неконвенционална лепота Барбaре Стрејсенд - чинили су необичан и уверљив пар. Прича о конформизму и одрастању насупрот привржености младеначким идеалима, надсвођена музичком темом „The Way We Were" или „Какви смо били". Такви вероватно никада нисмо били, али је лепо било веровати.

 

Ени Хол
(Annie Hall, 1977)
р. Вуди Ален

Прва романса на психоаналитичком каучу и филм смене генерација: доба у којем је љубавник неуротични њујоршки интелектуалац-комичар с дебелим цвикерима који не престаје да прича, а његова љубав Ени Хол, уметница с ексцентричним навикама, коју је незаборавно играла Дајана Китон (и властитом гардеробом коју је носила у филму променила моду уопште). Обоје брбљиви, концентрисани на себе, недоследни, пуни анксиозности, али то нимало није сметало за оригиналан љубавни филм новог доба. Као што духовити и луцидни дијалози нису умањили озбиљност дела - последњи кадар, маестрална метафора празнине која остаје након краја везе, и данас је готово неиздржива у својој меланхолији.

 

Десетка
(10, 1979)
р. Блејк Едвардс

Бо Дерек са ситним плавим плетеницама украшеним перлама као икона епохе - мистерија младости, лепоте и секса - и патуљасти средовечни Енглез Дадли Мур као композитор у кризи, чине најпре комичан, па узбудљив и онда дубоко тужан спој. Блејк Едвардс као један од најдуховитијих холивудских режисера схватио је да је оно што покреће комедију уједно и речничка дефиниција романтичног: „нешто непрактично у концепцији и плану". Отуд, Џули Ендрјус - Едвардсова жена у стварном животу - као зрелост и мудрост, сигурна лука опроста за мушке кризе средњих година. И стварна муза.

 

Официр и џентлмен
(An Officer and a Gentleman, 1982)
р Тејлор Хекфорд

Ричард Гир и Дебра Вингер интензиван су љубавни и еротски пар, али у овом филму о образовању и сазревању младог будућег пилота и последњој животној шанси, главне емотивне везе стварају се кроз сукоб и прихватање очинске фигуре - црног наредника и ауторитета којег је незаборавно играо Луис Госет Џуниор. Филм уз који су многи момци пожелели да постану пилоти, годинама пре тупог Топ Гана, док је завршна сцена у којој Ричард Гир у белој униформи носи Дебру Вингер у наручју, а у позадини Џо Кокер пева „Up Where We Belong", једна од најпрепознатљивијих у кинематографији уопште. Сцена која је могла настати само у таквом, много једноставнијем времену.

 

Велика језа
(The Big Chill, 1983)
р. Лоренс Касдан

Причу и филм за наговештај првог зрелог доба, кроз поновно окупљање групе пријатеља 15 година након студија, режисер Касдан слика лаким потезима без буквалности, прецизно оцртавајући ликове и судбине. Стари односи се преиспитују, старе горчине и наде испливавају, баш као и разочарања; промене су видљиве иако добро скриване; снови нису увек остварени, а они који јесу не чине се више тако сјајним као кад су се сањали. Прошлост лебди над свима и изгледа да једини начин да се из ње побегне јесте враћање у стварне, у међувремену изграђене животе. Али из заједничке прошлости стварају се на крају и нове везе, пријатељске и љубавне - које су требале настати много раније. Први филм овакве врсте, много и често имитиран, вероватно ненадмашен.

 

Париз Тексас
(Paris, Texas, 1984)
р. Вим Вендерс

Вим Вендерс је могуће намеравао да направи дубокоумни „роуд муви" о проналажењу и покушају поновног спајања покиданих веза и могућности помирења, али је уместо садржаја на крају победио - стил. Фотографија, предели, атмосфера и - поред Настасје Кински наравно - права звезда филма: музика Раја Кудера. Његова глисанда, тон потеза „слајд" ефекта по врату гитаре заокружили су филм једним од дефинишућих и дефинитивних звукова по којем се распознавала читава деценија.

 

Заљубљивање
(Falling in Love, 1984)
Р. Улу Гросбард

Њих двоје могу бити било које двоје људи које познајете. Њихов живот понаособ изгледа као било који пристојан, добар живот оних који су већ некуд стигли и намеравају ту да остану. А онда се све промени, јер је двоје одраслих људи схватило да је љубав негде другде, и да управо долази. Метроом. У невреме. Све је стало у маестралну размену Мерил Стрип и Роберта Де Нира, тескоба, усхићење, свест да твоја половина постоји али да живи с неким другим, нелагода и лепота неповратног залажења у интимност... Љубав каква стварно јесте. И можете их гледати небројено пута.

 

Соба с погледом
(A Room with a View, 1985)
р. Џејмс Ајвори

Раскошан, отмен и духовит британски филм смештен у едвардијанску еру на почетку двадесетог столећа, можда је био делом замишљен као ироничан и благ напад на британски класни систем, али је заправо из свега изашла романса по распознатљивој школи Мерчант-Ајвори продукције. Сновите, нестварне панораме Фиренце, смирујуће зеленило и куће од тамних цигала енглеског села, оперске арије, дивни костими, сценографија и елегантни глумци одмор су за око и данас. Соба с погледом изазива зато двоструку носталгију - за неодживљеном далеком ером и, нарочито кад се гледа из хиперсексуализованог доба, за филмовима у којима украдени и скривени пољубац може да „скандализује" и узбуди ликове.

 

Девет и по недеља
(Nine 1/2 Weeks, 1986)
р. Едријан Лин

Најмодерније стилизован филм осамдесетих променио је начин како се снимају еротичне сцене: кадрови у којима Мики Рорк веже очи секс-симболу осамдесетих Ким Бејсингер и храни је док из отвореног фрижидера у замрачену кухињу избија узбудљива светлост, њен плес и приватни стриптиз уз Кокерову „You can leave your hat on", вођење љубави на степеницама подземног пролаза, воајерска сцена у ресторану, одећа и стил главне јунакиње, дизајн стана... Ако неко упита како је изгледала идеализована, видеоспотовска сексуалност деценије - довољно му је показати овај Линов филм. 

 

Бети Блу
(37°2 Le Matin, 1986)
р. Жан-Жак Бене

Ваљда је само у овој деценији онако насилан и узнемирујући филм у исто време могао бити доживљен као романтичан. Ипак, тако је било. Бети Блу, филм о менталној болести, тако је снимљен да је све драматично у њему деловало као француска игра, никад претешка и никад сасвим „реалистичка". Беатрис Дал постала је један од истинских секс-симбола осамдесетих, а музичка тема из филма красиће безброј реклама и с вокмена правити приватни „саундтрек" многих заљубљених тинејџера нарочите, осетљиве генерације.

 

Небо над Берлином
(Der Himmel über Berlin, 1987)
р. Вим Вендерс

Код Вима Вендерса анђео може изгледати као Бруно Ганц, а жена са овога света у коју се заљубљује као путени анђео. Филм је готска љубавна песма за даркерску генерацију, сценарио Петера Хандкеа, музика и појава Ника Кејва и Бед Сидс, легендарна црно-бела фотографија Анрија Алекана и Западни Берлин на своме врхунцу, у последњим годинама када се још тако уопште зове.

 

Биоскоп Парадизо
(Cinema Paradiso, 1988)
р. Ђузепе Торнаторе

На биоскопском платну у малом сицилијанском месту смењују се филмови који уносе узбуђење у животе мештана, а пропуштена филмска пројекција је пропало вече. Дечак Тото опчињен је филмом и учи занат од старог кинооператера Алфреда. Када, годинама касније, упозна Елену, она ће постати Тотова опсесија и љубав за читав живот. Али њихова жеља да буду заједно не остварује се. Када се тридесет година касније поново сретну, Тотово изненађење због Елениног животног избора биће слично оном опеваном у песми „Човек за кога се удала Буба Ердељан". Свака велика љубав временом слаби, свако узбуђење нестаје, свака опсесија избледи, а ни филм није што је некад био. Али Еленина и Тотова љубав остала је заувек млада баш зато што никад није стигла до свог циља. Најбољи филм сицилијанског генија Ђузепеа Торнатореа, незамислив без музике Енија Мориконеа.  

 

Фантастична браћа Бејкер
(The Fabulous Baker Boys, 1989)
р. Стив Кловс

Браћа Бејкер су пијанисти који годинама тезгаре по хотелима и бољим ресторанима док им се душа празни једнако као и музика свирана без емоције гостима док једу и пију. Старији брат је поуздан, одговоран и просечан, млађи је талентован и незадовољан, досађује се свирајући евергрине изнад звекета есцајга и брбљања гостију, а после тезги одлази у мале клубове да свира џез и тако се осети правим музичаром и да се осети уопште живим. Уз брата остаје из лојалности, све док се не умеша певачица и потенцијална femme fatale. Џеф Бриџис и Мишел Фајфер изузетан су пар, изгледом и игром, а мишолики Бо Бриџес, Џефов рођени брат, уноси нужни хумор. Поготово што је прича без правог хепиенда.

 

Згодна жена
(Pretty Woman, 1990)
р. Гери Маршал

С обзиром на властиту циничну премису, Згодна жена је, како је приметио један критичар, запањујуће невин филм. Кад се данас с дистанцом од три деценије (!) гледа, то је још очигледније. Али нешто друго је мање очито: иза приче о богаташу и проституки златног срца, крије се заправо суптилна студија карактера, минуциозно одиграних гести, мимике и маниризама које глумачки сјајно дочаравају тада тек долазећа Џулија Робертс пуна енергије и уздржани Ричард Гир. Читава збирка где сваки гледалац одлаже и спрема најдраже сцене: Гир нагло затвара по њеним прстима кутијицу с бисерном огрлицом, сцена у опери, начин како се кроз филм започети мотиви у другој сцени разрешавају и безречно затварају - она док купује одећу, мотив страха од висине код Гировог лика, круг одбијања и првог пољупца. И наравно све епизоде сјајног Хектора Елизонда као директора хотела који очима и погледом само дочарава трансформацију Робертсове из ружног пачета у лабуда. Филм на прелазу деценија, али који заправо не припада ниједној сасвим.

 

Сирано де Бержерак
(Cyrano de Bergerac, 1990)
р. Жан-Жак Рапено

Необично да уз толико покушаја никоме није успело да сасвим добро упризори ингениозни Ростанов комад о носатом мускетару и мајстору изговорене, импровизоване поетске речи. Депардје као амблематски француски глумац и режисер Рапено стигли су, после много других покушаја, можда најближе идеалу у филму снимљеном 93 године пошто је текст написан. У причи о бриљантном и „ружном" човеку који не нарочито паметном али лепом младићу умећем речи из сенке помаже да освоји „Роксанду ђевојку", скрива се нешто дубоко и деликатно: до те мере да је истина те чињенице у ствари најбоља кад је неизговорива, јер је речи - опет речи - могу распршити у ништавило. Отуд је можда немогуће снимити директну и дословну екранизацију Ростановог драмског драгуља. Америчка комедија Роксен из 1987. с модернизованом верзијом Сирана, зато је - као у огледалу - ближа правој намери и идеји текста. И има срећан крај.

 

Зелена карта
(Green Card, 1990)
р. Питер Вир 

Привлачност супротности, основни елемент романтичног жанра, у Вировим филмова има видљивију комичну и прикривенију озбиљну страну. Кабасти, неспретни, француски „ружно леп" Жерар Депардје, као емигрант и наводни композитор, и уштогљена, помодно ангажована Американка Енди Мекдауел играју игру одбијања као поузданог знака сакривене привлачности у суптилно изведеној, продуженој метафори велеграда као „урбане џунгле". Телесна, кинетичка, сугестивна игра, гесте, игре руку, покрети стварају посебну несвесну напетост, да би у финалу и првом истинском загрљају пара експлодирали као дуго темпирана сензуална бомба. Прелепа је и фино иронијска упоредна прича о емиграцији, са специфично европским културним знаковљем - Депардје који пије јаку кафу коју прави у „моки", малом италијанском приручном апарату, његове „нездраве" прехрамбене навике, пушење, презир према америчкој опсесији здрављем и ситничавостима - све се то појављује у времену које ће неке гледаоце нагнати да након гледања филма, не сасвим свесно, спреме негде у себи те знакове и симболику. Да им се нађе ускоро на путу, као подсетник и као водич.

 

Дивљи у срцу
(Wild at Heart, 1990)
р. Дејвид Линч

Вратоломна „није он за тебе" прича са пуно насиља, убистава и година затвора, али са срећним крајем, ако има среће за људе оштећене ударањем у сваку препреку која им се нашла на животном путу. Кад је љубав права, небитно је којим смо путем дошли до ње. У овом случају пут је отворила Елвисова „Воли ме нежно", песма коју Морнар пева Лули. 

 

Лепотица и звер
(Beauty and the Beast, 1991)
р. Гари Траусдејл и Кирк Вајз

Француска бајка о принцу претвореном у „звер" који ће остати заробљен у зверском обличју док не научи да воли, фасцинирала је уметнике у распону од Коктоа до Дизнија. Ова, анимирана верзија, посебна је: све је у њој урађено увек магичним додиром америчке школе цртаног филма - божанствени ликови и музика, карактеризација и слика, песме и по(р)уке. Апсолутна чаролија.

 

Мирис жене
(Scent of a Woman, 1992)
р. Мартин Брест

Џангризави слепи пензионисани војник пре самоубиства жели да испуни себи разне хирове, међу којима је и да плеше и спава са лепом женом, заведен њеним парфемом. Иако Мирис жене није класични љубавни филм, чувена сцена у којој Ал Паћино плеше танго с Габријел Анвар, постала је с временом и својеврсна лекција о завођењу и стилу. 

 

Краљица Марго
(La Reine Margot, 1994)
р. Патрис Шеро

Монументални француски филм с трауматском темом из историје, снимљен по роману Александра Диме старијег, захватио је тако много да можда није требало да чуди да је усред импресивно и језиво приказаних братоубилачких и верских ужаса, превара, политике, среброљупства, первертираних племићких кућа и намештених бракова, у све стала фатална љубавна и еротска прича, као трен отпора општој махинтости и бег од ње. Изабела Ађани и Винсент Перез, као Марго и Ла Мол, изузетни су као уклети љубавници у страшном времену. Музика Горана Бреговића уједно прати сцене и прича паралелну сторију, много ближу и загонетнију. То је серија малих музичких комада рађених с љубављу и пажњом достојном оваквог филма и његових порука.

 

Поштар
(Il postino, 1994)
р. Мајкл Радфорд

Каква би то била листа без италијанског типа романсе - макар овде „latin lover" био смотани, муцави рибар који ради и као поштар? У некој врсти пигмалионске приче, стварна личност, чилеански песник и комуниста Пабло Неруда даје савете стидљивом и шармантном простом човеку великог срца - савете о љубави, односно како да освоји расну, бујну црнку (одговор: тако да јој пише поезију). Разговори два човека из два света утичу наравно и на промене погледa на свет оног једноставнијег. Тешко би било наћи континенталног гледаоца да након спектакуларних медитеранских крајолика и ведута Поштара, не пожели да одмах напусти све и крене оним Арсеновим „влаком према југу" ка тим крајевима. 

 

Четири венчања и сахрана
(Four Weddings and a Funeral, 1994)
р. Ричард Кертис

Након деценије у којој су набилдовани пуцачи и пилоти борбених млазних авиона владали филмским платном, мала, нискобуџетна, типска енглеска комедија с елементима драме променила је сва правила. Између осталог и тиме што је донела новог секс-симбола: Хју Грант, неспретан, смотан, муцав, стидљив, самокритичан и из више класе - али и бескрајно шармантан, прозирног тена, водених плавих очију и отмене дечачке фризуре. Начин како он изјављује љубав раскошној Енди Мекдауел вероватно је најоригналнији и најзаобилазнији којим је филмски лик изговорио: „Волим те".

 

Мостови округа Медисон
(The Bridges of Madison County, 1995)
р. Клинт Иствуд

Елегија о неочекиваном сусрету с правим човеком и ода женском одрицању и привржености породици. Ретко су мелодраме тако песимистичне као овај синематски танго о заљубљивању удате жене и мајке, створен умешношћу и уверењима америчког калвинисте Клинта Иствуда. Треба пронаћи жену која не воли или не осећа овај филм.

 

Разум и осећајност
(Sense and Sensibility, 1995)
р. Анг Ли

Мудрост најбољег женског романописца у пејзажима енглеске пасторалне идиле, свет интелигентних људи који се заљубљују срцем и духом кад не могу телом, како због социјалног морала тако и материјалних околности времена. Ретко је брак изгледао сретнијом пропозицијом и исходом као код Џејн Остин, по чијем је роману из 1811. снимљен овај водећи костимирани филм - „period piece" - у иначе нероматичној декади.

 

Лепе девојке
(Beautiful Girls, 1996)
р. Тед Деми

Годишњица матуре као покретач радње и повратак човека на граници зрелости у свој провинцијски град - сцена за колоплет слаткогорких судбина, нерешености из прошлости и неблиставих садашњости. Интелигентна комедија с драмским елементима, одличних дијалога и с готово универзалним ехом за свакога ко је прошао „ране јаде" средње школе и после се морао годинама решавати последица које су као ситне ране - не убијају, а дуготрајно сметају. Али и филм за оне који би, без обзира на несавршену адолесценцију, свеједно још мало одбијали да одрасту - метафора тога је лик Марти као „постмодерне Лолите", а Натали Портман игра је спектакуларно.  

 

Ромео и Јулија
(Romeo + Juliet, 1996)
р. Баз Лурман

Клер Дејнс с анђеоским крилима и керубински Леонардо Ди Каприо, у готово опсцено раскошној лепоти младости и њеној несвести о властитој лепоти. Ово нису Шекспирови Ромео и Јулија који задржавају зрно своје есенције кроз столећа и безбројне верзије, него демонски енергично славље „ја-генерације" - младости последње деценије XX века.

 

Веома опасна романса
(Out of Sight, 1998)
р. Стивен Содерберг

Какав би то био списак филмских романси без проседог мангупа који заводи шеретским осмехом и незадрживошћу као у лептира. Од Керија Гранта није било елегантнијег и духовитијег филмског заводника од Џорџа Клунија који овде игра заносни плес завођења с сензуалном Џенифер Лопез. Паралелна монтажа тона раније изговореног дијалога са сликама љубавника у сцени завођења филмски је виртуозна - управо колико и еротична.

 

Заљубљени Шекспир
(Shakespeare in Love, 1998)
р. Џон Маден

Пун интелигентних дијалога, цитата, парафраза, игара речи и каламбура, играња фактографијом, датумима и историјским личностима, онако како сценариста и драмски писац Том Стопард то уме, свеједно у једном тренутку филм се мења и одмотава, баш као она памучна плахта око тела Гвинет Палтроу у најпознатијој сцени филма - да би постао нешто друго: заиграна посвета аутору, енглеском језику и култури. И песничким музама, наравно, које надилазе векове, друштвене класе и околности.

 

Ја у љубав верујем
(Notting Hill, 1999)
р. Роџер Мичел

На таласу успеха Четири венчања... Хју Грант је постао главни носилац британских романси, а пошто је Џулија Робертс већ од раније „краљица романтичних комедија", било је очекивано да се од двоје најатрактивнијих глумаца жанра направи филмски пар. Али да ће заједнички филм бити до те мере шармантан и духовит, тешко да се могло унапред знати. Сторија о заљубљивању америчке филмске звезде и власника скромне књижаре на лондонском Нотинг Хилу (како се филм у оригиналу и зове), бескрајно шармантних главних ликова и веселе, енглески ексцентричне булументе споредних , све то готово да нема једног момента а да не би био заводљив. Мотив с клупом у парку као повезница с двоје главних ликова потпуно је чаробан. Укратко, од оних филмова који се годишње гледају бар једном, овај је нешто најбоље случајно ухваћено на телевизији. 

 

Одбегла млада
(Runaway Bride, 1999)
р. Гери Маршал

Након успеха Згодне жене не чуди да су се Ричард Гир и Џулија Робертс поново нашли у романтичном филму. И овај пут под режијом мајстора жанра Герија Маршала који опет са серијом памтљивих епизода и споредних ликова добронамерно прича малу причу о велеградском новинару који одлази у провинцију да пише о младој жени која свако мало бежи с властитог венчања. У блажим и нежнијим околностима од оних у Згодној жени, с привлачним америчким малим градом - беле дрвене куће с белим оградама башта, мали дућани, присни људи - Одбегла млада заправо је, као и Згодна жена, психолошки сложенија него би се чинило, мали есеј о жени која тек треба да научи ко је и шта хоће.

 

Расположени за љубав
(花樣年華 / In the Mood for Love, 2000)
р. Вонг-Кар Ваи

Ремек-дело наговештених осећања између двоје људи чији су супружници љубавници. Расплет сензуалне, високоестетизоване драме хонкогшког режисера Вонг-Кар Ваија, филма натопљеног меланхолијом, оставља траг на души који све више осећамо како године пролазе. 

 

Причај с њом
(Habla con ella, 2002)
р. Педро Алмодовар.

Чудна, бизарна, комична, ишчашена - типично алмодоваровска прича. Необичан заплет, необична љубав, контроверзна па и перверзна, али ипак љубав која и буквално и фигуративно, биолошки и ментално - буди живот. Начин на који је приказана сцена секса медицинског техничара са девојком у коју је заљубљен а која је у коми, показује зашто је Педро Алмодовар редитељ који је стању да нас наведе да чак и нешто што је морално неприхватљиво покушамо да разумемо, можда и да прихватимо. 

 

Зона Замфирова (2002)
р. Здравко Шотра

Само добро излази из овог домаћег филма, важнијег него што његов аутор и претпоставља. Сензуалност југа, сведено и духовито приповедање, сви колорити српске музике, божанствен језик и дијалект, лепи млади људи и карактерни стари глумци, Сремчева комедија и стварање нације након ослобођења као основе. Сто година касније и у тренутку кад се свет враћа костимираним филмовима с радњом у далекој прошлости, „Зоне Замфирско" била је неочекивана ињекција самопоштовања и лакоће уморној и исцрпљеној култури.

 

Изгубљени у преводу
(Lost in Translation, 2003)
р. Софија Копола

Романса без иједног свесно сензуалног додира, неочекивано пријатељство усамљених људи на рубу да пређе у нешто друго и више. Али не прелази. У времену општег блебетања, Софија Копола је створила већ легендарни филмски тренутак у којем нам је дато да видимо, али не и да чујемо шта Бил Мареј шапне на ухо Скарлет Џохансон на крају филма. Филмска етида о дискрености и децентности у свету где приватност и границе приватног нестају.

 

У ствари љубав
(Love Actually, 2003)
р. Ричард Кертис

Горке животне пилуле поступно се топе да би нестале кад гледалац сам почне да се топи од ужитка и препознатљивости бриљантних епизода полицентрично постављеног филма с најбољом употребом музике у савременим филмским романсама. Филм за све који још дозвољавају да буду зачарани стилизованом свакодневницом, њеним драмама, падовима, победама и љубави која се јавља из тога, али се не остварује увек.

 

Планина Броукбек
(Brokeback Mountain, 2005)
р. Анг Ли

Негде у планинама Америке, шездесетих година прошлог века, два млада пастира, савремена каубоја, откривају осећања којих се стиде, плаше и којима се опиру. Узалуд. Ни живот у складу с тадашњим конвенцијама ни раздвојеност не могу то да промене. Дирљива прича о љубави два мушкарца која чини да реченица „љубав не бира, него се дешава" није тек фраза.

 

Гордост и предрасуда
(Pride & Prejudice, 2005)
р. Џо Рајт

Још једна екранизација класичног романа Џејн Остин, због бројности других као да је рађена тврдоглавије - да се докаже. И успело јој је: савршена фотографија, поново раскош руралне Енглеске, интелигентни глумци који играју без шмирања, и најбитније, избегавање да се радња и идеје зашећере, што се знало десити кад су се филмовале књиге Остинове. На мотиву чувене реченице с почетка романа: „Опште је призната истина да нежења у поседу добре имовине мора да нађе жену" - тако је овде не три као код Чехова, него пет сестара у потрази за мужем. И наравно, бела врана међу њима - интелигентнија и стога независнија. Какав је ужитак онда пратити феноменалне заплете и приповедање оригинала, овако сјајно и богато визуализоване и пресене на филм. Од свих филмских верзија по романима велике списатељице ова постиже нешто готово немогуће - да буде најљупкија а убедљива као да је стварна.

 

Љубавнице
(Two Lovers, 2008)
р. Џејмс Греј

Нека врста римејка Висконтијевог филма Беле ноћи, по причи Достојевског, тиха и на моменте болно сурова психолошка одисеја о спасу праве, тактилне, присебне љубави над идеалом који је привлачнији онолико колико је човек нестабилнији - љубав која повређује онолико колико је једном обећавала.

 

Летња авантура
(Adventureland, 2009)
р. Грег Мотола

Филм-лозинка: за оне који су били млади пре или после осамдесетих година, може да их привуче својим као роса свежим глумцима и њиховом несхватљиво зрелом игром. Мање осетљиве може и да остави равнодушним. За оне пак којима се адолесценција поклопила са претпоследњом деценијом XX века, Летња авантура ће зграбити и нежно, али без исприке, наизменично подизати им унутарње таласе осећаја - вруће струје радости, заборављеног узбуђења, мрву меланхолије, жал, изгурана сећања... и на крају их оставити зачаране и запитане. И захвалне. За то што су имали среће да се роде у право време, свему упркос, и зато што у Америци постоји неко ко је знао да створи овакав филм. 

 

У ваздуху
(Up in the Air, 2009)
р. Џејсон Рајтман

Тескоба и узбудљивост љубавне шансе, а пошто је једна од премиса романтичног немогућност да се из ситуације у којој се ликови нађу развије љубав - ово је филм који је на крају горак колико и романтичан. Џорџ Клуни бриљантно уздржано игра човека који се склања од емоција и интимности - разлог томе је што у себи носи супротност: срце које осећа тежину света у којем наизглед сигурно плива и осећа је у дубини више него други, карактерно, својом нутрином и, нажалост, искуством. А искуство му неће бити довољно кад се један једини пут буде некоме отворио .

 

Поноћ у Паризу
(Midnight in Paris, 2011)
р. Вуди Ален

Оскар Вајлд је рекао да је Америка једино друштво које је прошло од варваризма до декаденције, без цивилизације у средини. У овом филму Вуди Ален се по трећи пут (после Рима и Барселоне) игра америчким искуством Европе. Главни лик, комерцијално успешни, али духовно неостварени писац тражи страст у граду светлости. На бочним степеницама цркве Сент Етјен ди Монт, транспортује се и у прошлост где се дружи са Пикасом, Хемингвејом, Далијем и Буњуелом. Прошлост му открива да људи из времена за којим он пати и сами заправо пате - али за временом пре њих.

 

Зидови који нас деле
(Medianeras, 2011)
р. Густаво Тарето

Буенос Ајрес је густо насељен град који је окренуо леђа реци, а поглед у небо прошарао кабловима. Зграде су саграђене без реда, једна уз другу, а у њима утиснути станови, пространи и такозване „кутије за ципеле". Ту је аргентински редитељ Густаво Тарето сместио радњу своје љубавне приче. Свака зграда има „медијанерас'' - велике бочне преградне зидове који служе и за велике рекламе. Становници великог града су свако у свом стамбеном „кавезу", метафоричном и дигиталном. Мартин и Маријана, двоје младих усамљених људи живе своје животе, свако у својој „кутији за ципеле", покушавајући да се изборе са сопственим страховима. А онда одлучују да у зидовима који их деле пробију прозоре. Medianeras је филм који ће се свидети свакоме ко се осећа заробљеним у згужваној урбаној ери нових комуникација. И изнад свега, то је филм о самоћи и потреби за другим.

 

Та луда љубав
(Crazy, Stupid, Love, 2011)
Р. Глен Фикара, Џон Реква

У једном бару судбина укршта путеве мачо мужјака, који ниједну жену не виђа више од два пута и мушкарца који је цео живот провео са једном. Мачо мужјак је наравно Рајан Гослинг. Онај други је Стив Керел. Шта два толико различита мушкарца могу да науче један од другог?  Ова романтична комедија, која има све са списка неопходних састојака за овај жанр, покушава да одговори на питање да ли и како човека мењају године и љубави.

 

Она
(Her, 2013)
р. Спајк Џоунс

У дистопичној будућности године 2025. све може да се купи. Хоакин Финикс пише писма за људе који су заборавили да изразе своје емоције или немају времена за то - од говора на сахранама, цедуљица за букет до брачних завета. Док други купују његове услуге, он купује девојку која је „таман" за свет у коме живимо - она је компјутерски програм. Да ли нам је постало лакше да живимо виртуелне животе без реалног контакта и присности, бирајући да будемо отуђени у свом комфору? Она нам показује да љубавни филм може да буде и онај о заљубљености у - љубав.

 

Ла ла ленд
(La la Land, 2016)
р. Дејмијен Шазел

Од 1943. када је на аеродрому у Казабланци живот одвео Хемфрија Богарта и Ингрид Бергман на супротне стране света, снимљен је читав низ филмова који нас терају да преиспитамо шта значи хепиенд. Ово је један од њих. Ема Стоун долази из провинције у Калифорнију да оствари свој амерички сан и постане звезда Холивуда. У енглеском постоји фраза "elevator jazz", која означава празну, декоративну музику, ону која служи да скрива тишину, и од које џез трубач Рајан Гослинг жели да побегне. Љубав спаја двоје младих људи којима је најважнији део живота страст према послу. Музика, кореографија и лепи људи - овај филм је најбоље од данашњег Холивуда.  

 

Патерсон
(Paterson, 2016)
р. Џим Џармуш

Нико не спаја арт-филм, филозофску медитацију о песништву, причу о „малим животима" и необичну романсу у једно као Џим Џармуш. Филм као дуга поема о лепоти свакодневног и ода сигурности брачне љубави. Или - да се поезијом појасни поезија - као у једној Балашевићевој песми: „Али кад дођем кући ту си ти; / е ту ће тврђавицу мало теже срушити / то им је изван домета..." Ако би постојало нешто што би се могло звати западном зен-кинематографијом, то је овај филм: евокација потпуног мира и лепоте духовних тишина у немиру данашњег света, његове буке и брзине.

 

Звезда је рођена
(A star is born, 2018)
р. Бредли Купер

Филм о ономе што је најпопуларнија америчка певачица данашњице већ опевала у свом највећем хиту „Bad romance". Прича о рок звезди коју прате сви подразумевани пороци и девојци из ресторана која с нешто среће и игре случаја, а с несумњивим талентом и радом, стиже до Греми награде. Од Лејди Гаге се оваква улога можда и очекивала, али Бредли Купер је био изненађење за све.

 

Едерлези рајзинг
(Ederlezi rising, 2018)
р. Лазар Бодрожа

Може ли човек да се заљуби у властиту порнографску фантазију? У жену дизајнирану да му се никада не супротставља, ништа не тражи, чак ни да јој узврати љубав и поштовање, која је духовно огледало за његову и лепу и ружну страну? Ако је то љубав, каква је то љубав, осим што се чини правом? Филм који поставља много питања, а не нуди ниједан одговор. 

 

 

 

 

Остали аутори: Јелена Митровић, Стеван Костић, Драгана Игњић, Зоран Станојевић