Шеснаести март

Шеснаестог марта 1978, на римској улици Виа Фани, киднапован је најспособнији и најпрепознатљивији италијански политичар друге половине двадесетог века, Алдо Моро. Припадници Црвених бригада насилно су зауставили његово возило, као и возило обезбеђења, па су убили пет Морових телохранитеља, док су њега отели.

Осим што је у два мандата био премијер, Моро је бивао и министар образовања, спољних послова и правосуђа. За његову спољну политику, кад је реч о питањима Блиског истока, био је карактеристичан проарапски став, те посвећен и искрен рад на пријатељским односима са суседном Југославијом.

Најбољи симбол потоњег је Озимски споразум који су за трајања његовог другог премијерског мандата, 10. новембра 1975, потписали Маријано Румор и Милош Минић, као шефови дипломатија Италије и Југославије. Споразумом је напокон решено три деценије спорно питање Слободне територије Трста тако што је „Зона А" (сам град и уски обални појас ка северозападу") припала Италији, док је „Зона Б" (целокупно словеначко приморје са градовима Копер, Изола, Пиран и Порторож те велики део Истре са градовима Савудрија, Умаг, Грожњан и Новиград) припала Југославији. Део италијанске јавности ово је сматрао велеиздајом.

Пошто италијанска Влада није хтела да преговара са Црвеним бригадама, отмичари су мање од два месеца након отмице приредили „народно суђење" на којем је Моро осуђен на смрт. Након тога, послали су последњи захтев да се пусти шеснаест њихових припадника који су били на робији. Кад се власт оглушила, Моро је убијен, а леш му је остављен у гепеку црвеног Реноа 4, паркираног у улици Микеланђела Кајетанија, прозваној тако по либералном италијанском политичару и гувернеру Рима из деветнаестог века, недалеко од римског Гета и обале Тибра. Био је девети мај.