Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје. Памти се у Бару, када су током Другог светског рата три свештеника - православни, муслимански и католички - сваког петка излазили на прометно место да заједно седну, попију кафу и тако народу поруче: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно. И народ у Бару је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја.

Када су окупатори у Другом светском рату стигли у Бар, имали су стару и опробану девизу: завади па владај. Три свештеника, исламски, православни и католички, нису имали моћ да се окупатору одупру на други начин него да својим народима поруче како је само у слози опстанак.

Њих тројица, сваког петка би иза поднева седели јавно заједно, пили кафу и поздрављали се с грађанима. Довољно је било да их народ види на окупу и да остане на окупу - разумели су поруку: заједно, стрпљиво, ћутке, чекати слободу.

Дани су пролазили, седмице се низале, године минуле, али сваког петка три свештеника су била за истим столом: сложно, помагати се, чекати слободу.

Нема Бара до цара 

Нема града на Медитерану који већ вековима не ваља за живот - колико због климе и воћа, толико и због тога што преко мора жуборе језици, преплићу се културе, путују јела и зачини, стижу идеје, уметност и умешност. Али само у Бару, на Јадрану, може се чути изрека која овом граду даје примат у односу на све медитеранске градове: Нема Бара до цара.

Име овог града, као и Бари, Барселона, Барбадос, бара, обарити, асоцира на присуство воде - Бар се угнездио између мора и Скадарског језера, а под планинама. Ако му ваздух упоредите са оближњом Подгорицом, лети је Бар за пет степени пријатнији, а зими за пет степени топлији од Подгорице.

Маслине, смокве, нар и мандарине, много чесама и много потока који се сливају према мору чине овај град вековима привлачним за све људе. Ту је и пруга и лука као пут према свим копнима и морима дах са Румије који хлади преплануле коже. Ипак, људи су највеће богатство овог града, људи окренути једни другима што и говори пример са почетка ове приче, људи који кроз сва искушења пролазе заједно. 

Ко историју прелистава, он на свакој страници балканске прошлости налази Бар, па и у чувеном делу Gesta Regum Sclavorum, Барском родослову који је знан и као Љетопис попа Дукљанина.

Током XI века Бар је престоница Зете, а постаје и седиште самосталне црквене организације у оквиру католичке цркве знане као Барска надбискупија. Током средњег века у Бару се ковао бакарни новац, а за време Балшића и сребрни динар. Подаци из 1247. говоре да се на челу грађана (лат. seniores et populus) налазио кнез (лат. comes). На ветру историје вијориле су се многе заставе изнад Бара... Византинци, Дукља, Немањићи, Балшићи, Венеција, Српска деспотовина, босански војвода Стефан Вукчић Косача. Бар је био под Млетачком републиком од 1443. до освајања од стране Османлија, 1571. године. У доба Наполеонових ратова Бар нису напали ни Французи ни Руси ни Британци чији су бродови пролазили врло близу барске луке .

Све у вези Бара је, што би рекли данашњи политичари, жива привредна активност.

Барани су са Пелопонеза дотеравали дрво и сирову свилу, а 1708. неки Божо из Топле, вероватно имућан, доводи робињу са Корчуле да га у кући служи. Неки богати Ибрахим 1763. иде у Сарајево, али му сукно опљачкају хајдуци на Романији. Дакле, копном на коњима, а робу из Бара морем су превозили бродови из Котора. A како је више робе на мору, тако је више гусара који пресрећу бродове.

Господар Скадра Мехмед-паша Бушатлија је маслиново уље из Бара продавао широм Балкана. Чува се уговор: трговац из Бара Хаџихасановић 1734. у Дубровнику је продао 14 бала дувана. Барани су продавали и бивоље и говеђе коже, крзно дивљачи, восак и вуну, свакако и рибу из Скадарског језера. Архиве памте чувене трговце из XVIII века, Хаџи Хасана и Мехмеда. Историја бележи и једну велику бруку: зеленаши из Бара давали су новац Будванима на зајам.

Људи и нељуди

Протутњале су кроз Бар колера и куга, било је и неколико великих потреса, али се увек знало ко је човек, а ко је нечовек.

Године 1858. у старом граду има 50 муслиманских и неколико православних породица. У вароши 4.000 житеља, 2.500 муслимана, 850 католика и 650 православних, међу којима има и Грка. Познате породице из тог доба су Никезићи и Дабановићи. Бележи се и политичка нестабилност 1866, када су Црмничани убили два муслимана из Бара.

Политика и интереси имају своје законитости, а човек, обичан човек треба да се провуче кроз капије историје.

Године 1877. барски католици углавном живе у насељима Томба и Рап, у старом граду су углавном муслимани, а православни у насељима Брбат, Добра Вода и Микулићи. Има и неколико албанских породица из Скадра, а те породице углавном су биле католичке.

Било је и мешовитих бракова, а неки Барани жене даме из Француске, Грчке, Пруске, из Грчке - оне доносе нова јела, намештај, манире, па тако у Бар долази и први клавир. Почетком 1877. у граду раде две муслиманске и једна католичка школа.

Црна Гора тражи излазак на море, а Аустроугарска се томе противи. Оно што не може дипломатијом, Црна Гора жели оружјем. Године 1877, 13. новембра, књаз Никола напада Бар. Води 20 батаљона, али само четири официра знају где су се упутили. Носе 10 великих и 8 малих топова.  

Бар брани више од пет хиљада муслимана којима стиже помоћ из Улциња. Католици иду у Котор и стављају се под власт Аустроугарске.

Данима падају топовска ђулад на Бар, али хроничари бележе: „Ни јаук се није чуо иза зидина". Одбрана је жилава, куће се руше, али бедеми остају ненарушени. Данима пада киша. У граду имају воду, али хране понестаје иако су многа грла стоке увукли да би се прехранили. Понестаје соли за сушење меса, а нема ни много дрвета за огрев. Дана 11. децембра топови сруше Селим-бегову кулу, али тај догађај људима унутар града као да није толико тешко пао колико вест да су Руси заузели Плевно.

Црногорци уважавају јуначко држање браниоца Бара Ибрахим-бега, али му поручују: „Кад ти није дошла помоћ, неће ни доћи."

Ибрахим-бег поручује: „Ја сам дужан да погинем."

Аустријски вицеконзул је током борби у Бару и уписује у католике све оне који на тај начин желе да се сачувају. Књига је отворена да се упишу и на тај начин да се ставе под аустријску заштиту. 

Црногорци траже начин да експлозивом Бару прекину тајни подземни доток воде. Дана 8. јануара 1878. Ибрахим-бег тражи примирје од три дана, а 9. јануара излази из града са неколико официра.

Ибрахим-бег даје сабљу књазу Николи. Књаз Никола гледа сабљу и враћа је Ибрахим-бегу, рекавши: „Ти си сачувао част." 

Сутрадан, 10. јануара, црногорска војска улази у разрушен град, а градско језгро се наредних година сели према Пристану, према морској води, тамо где је садашњи Бар, а некадашњи Бар постаје Стари Бар.

Године 1910. Барани оснивају певачко друштво „Братимство". Те године имају три лекара: др Стевана Џамоњу, др Јосипа Пера и др Де Бенедетија.

Велики рат

Живот тече, али нови рат провирује. И то Велики рат. Када 1914. Аустријанци нападну Србију, Црна Гора објављује рат Бечу. Фебруара 1915. Аустроугарска бомбардује Бар и потопи брод „Dague" на којем је 40 морнара. Брод је и данас у води, недалеко од Бара.

Краљ Никола и Влада 1916. напуштају Црну Гору, а војска иде кућама. Аустријанци 22. јануара 1916. улазе у Бар и отимају маслиново уље, жито и стоку. Народ гладује.

Аустријанци завађају три народа. Епитет „шпијун аустријски" био је много тежак, није га много Барана заслужило, али неки свакако јесу. Аустријанци отварају логор и држе поробљене многе Баране.

Аустријанци баце породицу Раичевић, мужа, жену и четворо деце у логор. Исо Дураковић обуче црногорско одело и оде да замоли да се ова породица пусти, нуди новац. Успе да измоли слободу за то четворо деце и њихове родитеље, потом их доведе у своје село, склепа им са комшијама кућерак за становање и поклони им козу, пар кокошака, и нешто посуђа. Комшије, да им не би давале милостињу, узимају их да раде нешто по имањима како би их платили.

Мићо Масоничић, брат жене која је била заробљена са мужем и четворо деце, био је веома захвалан и старом Ису и његовом сину Махмуту. Мићо се вратио 1928. из Америке. Махмутова жена није имала деце, моли мужа да ожени још једну жену како би имао потомство. Махмут неће. Она замоли Мића, као брата, да јој помогне. Мићо моли Махмута да ожени још једну жену како би се наставила породица и како би увек остали пријатељи. И данас се држе, пазе и обилазе, иако су неки у Америци.

Године 1921, забележено је, Бар има 50 занатских радњи и 23 кафане, као и 5.679 грађана, мање него 1877. године. Око две хиљаде Турака је отишло.

Током велике светске кризе 1928. барски архибискуп Никола Добречић одлази у САД код Хенрија Форда и тражи да Форд изгради фабрику у Бару. Два Баранина одлазе у Америку на усавршавање. Требало је да их оде још стотина, али Форд можда већ мирише нови светски рат, и одустаје од пројекта.

Форд још није на улицама Бара, али јесте сликар Крсто Цилић. Има сомотску пелерину и беретку.

Петар Лубарда 1940. борави у Бару и наслика 12 слика.

Крвави рат

Тринаести јул 1941. - пуцњи на Цетињу и у Бару. Диже се Црна Гора на устанак. И одмах прве битке у селима Брајићи и на Созини. Италијански војници пљачкају и бацају бомбе на устаничка села. Окупатор убацује агента који убија секретара месног одбора КПЈ Ника Роловића.

Године 1942. - реприза аустријске праксе - Италијани оснивају концентрациони логор. Логораши су у 28 барака, а окупатор подиже стубове на којима би логораши висили. Тако су их пропитивали кроз мучење, док висе. У логору је умрло и једно дете од две године. Али дух Барана нису убили. За историју светске журналистике податак: логораши у логору праве новине и дају им име Наша борба.

Октобра 1943, по паду Италије, Немци ће распустити логор кроз који је прошло преко десет хиљада људи, од тога хиљаду жена. Народ Бара је логорашима, кришом кроз жицу, дотурао храну.

Врхунац зверства догодио се 25. јуна 1943. када је изведено и стрељано 180 људи.

Јад и туга у Бару, а три свештеника седе и пију кафу сваког петка, и тако народу поручују: окупатор нас убија, али ми не треба да се убијамо међусобно. Народ је изнова схватао да је оно што их спаја веће и јаче од онога што их раздваја.

Године 1943. код протојереја Павла Радуновића, православног свештеника, дође у госте Коља Барјактар. Упадну четници код проте, до зуба наоружани, кажу како ће да очисте Бар од католика и муслимана, али прота подигне крст и каже: „У име овог крста, то нећете урадити. Везују нас побратимства, ако морате - почните од мене." Ову причу и данас причају потомци Коље Барјактара.

Деветог маја 1945. - слобода. И сећање: 166 Барана, синова и кћери, пало је на фронтовима или у логорима. Треба обновити град, а у граду један лекар, две медицинске сестре и 12 телефонских прикључака.  

Народ коље стоку и суши месо да би преживео. Наравно, маслине су ту и смокве. Двадесет пет година траје изградња пруге Београд-Бар. Пруга од 476 километара пуштена је у рад 1976. Наравно, ту је и лука.

Године 1907. Бранислав Нушић посетио Бар и написао да овај град има перспективу.

У Бар су увек долазили људи, досељавали се из свих крајева бивше Југославије. Данас се досељавају Руси.

Остало је још једно црно сећање: петнаести април 1979. - земљотрес од 9 степени Меркалијеве скале када је остало 49 мртвих под рушевинама, а хиљаде људи без крова над главом. Тада су оштећене све школе у Бару.

Примери који се памте

Векови су прохујали, а људи су остали људи. Помагали се у добру и злу. Народ прича многе примере.

Досели се у Бар из Албаније неки Коља. Сиромах. Побегао са много деце због нечега из Албаније и дошао у Бар. Надничи Коља, не бира послове. Не проси, али частан је, сваку пажњу десетоструко враћа. Надничи код неког домаћина који примети да је Коља, са улице, подигао опушак који је неко бацио и повукао дим. Баранин му, кришом, да нико не види, убаци у џеп две кутије цигарета и то Коља добро упамти. Ради Коља годинама, ради, зарађује и заима; купи комби и једног дана домаћину истовари две телета испред куће. Жени ништа није било јасно, а Коља каже: „Дао ми је твој муж две пакле цигарета кад нисам имао. Ова ја частим, сад кад имам."

Беше некад Митро Васиљев, травар са Румије, лечио је народ како је знао, травама планинским. Неки су га тужили краљу Николи, а краљ је желео да што више лекара лечи људе, а што мање травара. Позове краљ Никола Митра Васиљева, али он три дана лечи неког сељака и затвори му рану на леђима. Онда Митро Васиљев замоли излеченог да оду краљу како би га оправдао што није на време дошао. Излечени покаже ожиљак и посведочи, а краљ Никола дозволи Митру да народ слободно лечи травама, а онима што су га тужакали поручи да тим поводом више не долазе. Још се приповеда да је тек излечен човек отишао пешке на Цетиње да посведочи како је травару болесник био важнији од владара.

Петровићи из Бара чувени су по богатству стеченом од пољопоривреде. Најчувенији беше Милош Петровић који је у Другом светском рату сачувао главе 14 Албанаца. То се памтило и памти се, те је седамдесетих на једној утакмици рукометаш из Приштине рекао рекао Слобу Петровићу из барског Морнара: „Ја сам син човека ког је спасио твој отац."

Године после ослобођења. Некакав свечани пријем. Дошао народни херој Петар Војводић, обукао свечано одело, а поред њега много бораца који су од преврнутих шињела сашили одела. Петар се застиди, јер се истиче! Он се намерно оклизне, проспе по себи пиће и оде да се пресвуче.

Дружили се православци Перазић и Лековић, одрасли и дружили се без ружне речи. Једног дана, пиштољ случајно опали у руци Перазића и погоди Лековића који одмах издахне. Перазић од туге скочи у језеро, непливач, и утопи се.

Хоће Лековићи да се освете сада, хоће да убију Перазића што је остао сад једини син у кући православих Перазића, јер је најстарији Лековић рекао да су им дужни крв.

Чују то муслимани Перазићи испод Румије и један од шест браће, знајући да су даљни род, пита оца: „Бабо, да ми халалиш, идем главом да замијеним онога рођака јединца Перазића, да се њихова кућа не ископа."

Отац му дозовили и опросте се.

Син оде право у кућу Лековића и каже: „Ја сам даљи рођак Перазића, дошао сам да замијеним оног јединца. Слободно мени главу узмите."

Најстарији Лековић скочи на ноге, загрли момка Перазића и каже: „Хвала ти, спасио си ми душу и образ, у љутини ми је ријеч из уста истекла."

Тако рече, а синовима нареди да закољу овна и да се почасте. Тако стари Лековић узме младог Перазића за побратима. И данас се то памти.

Нема Бара до цара!