Много је различитих дефиниција нације. Углавном се тичу заједничког порекла, језика, прошлости, суседа, других... У Бразилу, међутим, у идентитетску једначину мора се увести фактор који је у последњих пола века један од најважнијих за саморазумевање бразилске нације: телевизор. И на њему - теленовела у 21h.

Карл Дојч дефинише нацију као групу људи коју уједињује заједничка заблуда о пореклу и заједничка нетрпељивост према суседима. Много је различитих дефиниција нације. Углавном се тичу заједничког доживљаја порекла, прошлости, суседа, других...

Бразилци се у њих тешко уклапају. Њихова представу о пореклу веома је магловита. Знају нешто о томе одакле су дошли њихови родитељи или родитељи родитеља. То знање је најчешће веома штуро. Идеја о прапостојбини и дубина историјског сећања не постоје. Чак се и у тај плићак ретко улази.

Једини прави рат Бразил је водио још у 19. веку, од 1864. до 1870. године против Парагваја, и то као члан Тројне алијансе у којој су били још Аргентина и Уругвај. Никоме од удружених савезника тај рат, де факто геноцид над Парагвајцима, не служи на част. Али, Бразил после тога никад више није ратовао.

О суседима данас нема неке јасне представе. Згодно је да су ту, као тржиште за бразилску робу; премали су да би били озбиљнији конкуренти. Аргентина је некад била пандан и параметар, али се Бразил последњих деценија економски одлепио па нису више у истој лиги, како то воле да кажу бразилски новинари. Аргентинци се као ривали доживљавају још само у фудбалу. Само тада може да се говори о одбојности према суседима.

Телевизор наш насушни

Има ли онда ту нације сем кад се игра фудбал са Аргентинцима? Има. Кад се емитује новела. Пошто се новеле емитују нон-стоп, нација постоји у реалном времену. Новеле су толико свеприсутне да се са јунацима поистоветите, макар новеле и не гледали редовно. Тако баш оне пружају заједничку заблуду о пореклу из споменуте Дојчове дефиниције нације. Пошто је у новели један од главних ликова обавезно архетипски негативац, најчешће је реч о злој жени (попут Алексис из Династије), ту је онда и заједничка нетрпељивост према суседима.

Ако су европске нације измишљотина штампе, Бразил је измишљотина радија и телевизије. 

У земљи побожних, религија је велики бизнис. Иако највећа католичка земља, еванђелизам је овде у невероватној експанзији; у последње време наводи се како еванђелисти чине чак 30 посто популације. Врховни бог је, ипак, телевизија. Бразилци би се, тврде то и истраживања, свега другог одрекли пре него ли телевизора. Мобилни, компјутер, интернет... ништа им толико не значи - без ТВ-а се не мере.

Бразилаца је данас око 212 милиона. Домаћинстава је близу 80 милиона; малтене сва имају телевизор. Самим тим, то је један од најбројнијих телевизијских аудиторијума на свету. ТВ-екрани су и у јавним просторима - у баровима, ресторанима, канцеларијама, фризерским салонима... Чак и у холовима административних зграда - у холу Федералне полиције, на пример, у реду за шалтер (поред осталог и за продужење визе), свуда се гледа новела... 

Пошто је стигла у другој половини педесетих, када су индустријализација, модернизација и регионални развој били мантре Жузелина Кубичека и његове владе, телевизија је постала знак модернизације. Њено ширење по целој земљи сматрало се послом од државног значаја. Од почетка је сматрана средством за пренос усмених и визуелних информација свим врстама гледалаца, укључујући велики број неписмених. Како се број гледалаца повећавао, тако је и програм прилагођаван све широј публици.

Војни пуч 1964. године представљао је „рез" који ће на много начина утицати на потоњи развој земље. Тада је збачен председник Жоао Гуларт (да земља случајно не би скренула улево) и заведена је војна диктатура. Војни режим и телевизија развијаће се такорећи руку под руку. Из те симбиозе изродиће се нови медији и нови жанрови, особени баш за Бразил. Тог наслеђа Бразил никад није успео да отресе.

Војни режим подржавао је експанзију комерцијалних приватних телевизијских мрежа и фаворизовао оне чији је програм помагао у очувању и стварању националних осећања (како су већ они то схватали). Уз то је субвенционисана  куповина телевизора. Јако државно мешање ишло је заједно са економским либерализмом.

„Да би се обезбедио минимум консензуса за политички пројекат који је прибегавао принуди и полицијској контроли, државна власт морала је да призива комерцијалну машинерију масовне културе (...) која је повезана са идејом представничке демократије и слободног приступа тржишној економији информација, културе и забаве", објашњава теоретичарка медија и коауторка студије Карневал слика Мишел Мателарт . 

Војни режим подржавао је комерцијалан развој телевизије пошто је то поспешивало стварање домаћег потрошачког тржишта и привлачење капитала (домаћег и страног). Телевизија је имала могућност да се обрати читавој нацији и ту могућност је користила. Бразилцима се обраћала као потенцијалним купцима-потрошачима. 

ТВ Глобо - држава у држави

„Глобо" скоро да је синоним за телевизију у Бразилу. Присутан је свуда. Кроји свест нације. Несвест можда још и више.

Кад се (за)прати у континуитету, брзо се увиди да Глобо представља државу у држави. Бразил нема државну телевизију. Глобо је симулира. У Аргентини, Кристина Киршнер је својевремено ударила на медијски монопол попут Глобовог. У Бразилу тога није било. Глобо изгледа као недодирљив. 

Свој метеорски успон Мрежа Глобо доживела је у доба војне диктатуре пре свега захваљујући (законски недозвољеној) милионској донацији америчке компаније „Тајм Лајф", која је благословена са врха. Тиме се Глобо већ на  самом почетку нашао у повлашћеном, мање-више монополистичком положају. Велику почетну предност ће (са)чувати и касније.

Сада премрежава Бразил уздуж и попреко. Има на десетине ТВ програма, повезан је са стотинама тв-канала у земљи и у свету, поседује новине, недељнике, радио-станице, издавачке куће... Само су америчке мреже ABC, NBC и CBS развиле разгранитије системе. Оснивача Глоба Роберта Мариња (1904-2003) називају јужноамеричким Грађанином Кејном.

„Глобо се нашао на раскрсници између интереса државе и интереса модерног капитализма", пише Мишел Мателарт. Марињо је маневрисао између интереса државе за националном интеграцијом и нужности одржавања протока капитала, као и између десничарске власти, цензора и креативаца који су најчешће долазили с лев(љ)е стране. Радио је све што треба, склапао је дилове и пактове с ким год треба, и од своје телевизије је направио глобалну медијску империју. 

За Марињовог живота, али и после његове смрти, Глобо је био и остао једна од најмоћнијих бразилских институција. Можда и најмоћнија. Нико други не утиче на начин живота Бразилаца тако континуирано и тако дубоко. Нико други осим Глоба својим мигом не може тако да утиче на исход избора.

На првим непосредним изборима после дводеценијске војне диктатуре, Глобо је изнео победу дубиозног Фернанда Колора, који је после само две године поднео оставку због корупционашких скандала. Главна агенда тада је била  да се онемогући да на власт дође мрски синдикалиста и левичар Лула де Силва. После три изборна пораза, Лула ће коначно постати председник 2003. године; многи сматрају да је то постало могуће тек кад је добио зелено светло од Мреже Глобо.

Полазни концепт ове телевизије, дефинисан у доба диктатуре, може да се упореди са добитном комбинацијом Пинка у време Милошевића. Док је репресија постајала све бруталнија, док су левичари брутално мучени и ликвидирани, док је цензура постајала тотална, Глобо је ударао бригу на разбибригу - емитовао је новеле и забавне програме; уместо тешких прича о политичким протестима и полицијској тортури, специјализовао се за масовну производњу зашећерених мелодраматичних теленовела. Уздигао их је у национални жанр. 

Новела у девет зауставља земљу

Бразилска новела је, као и друге новеле, стрип за масе у ТВ формату. Да на ТВ-репертоару има још нечега осим њих, могле би да буду схваћене као лака и бенигна форма. Пошто су на програму од јутра до сутра, нису нимало бенигне, упркос своје тривијалности.

Новеле покривају читав друштвени хоризонт. Свака има своју циљну групу. Новела у девет је панбразилска. Она у буквалном смислу обликује Бразил. Прате је сви, бар посредно. Ако сте је пропустили на телевизији, сазнаћете новости у новинама; ако не прочитате у новинама, чућете препричавање. Током месеци када се свакодневно емитује, њени јунаци су имагинарни национални хероји и хероине, који као да су стварне личности.

Новела прати сијасет ликова и сви су на неки начин повезани, судбине им се преплићу... Лако је поверовати у илузију сопствене повезаности са њима; пре или касније они постају укућани, чланови шире породице, комшије... У бразилској новели и најлуђе идеје и примисли се остварују.

Истраживања јавног мњења доказују да су новеле већински женски жанр, али и да главну вечерњу новелу гледају целе породице, укључујући и мушкарце. Када се у њима баш закува, могу да зауставе земљу. Својевремено је карневалска парада у Рију каснила скоро сат времена - због једне од последњих епизода новеле Tieta.

У новије време председница Дилма Русеф лично је прогласила „национални празник" да масовна публика не би пропустила крај популарне новеле Avenida Brasil.

За разлику од британских и америчких сапунских опера које могу да трају годинама, теленовеле се завршавају после само 150 до 200 епизода. Заплети им се дешавају у реалном времену, и у њима се прича (на пародичан или реалистичан начин) о актуелним друштвеним дешавањима. Правило жанра је и да се у новелама представљају актуелни, нови производи. Другим речима, новеле су делимично и рекламе. Некада буду рекламе и кад им то није директан циљ. Бристолски бенд Кошин је без свог знања и ангажмана преко ноћи постао суперпопуларан у Бразилу - песма Hide U емитована је у новели у девет..

Новеле, дакле, имају огроман утицај, али га тек стидљиво користе у сврху еманципације маса. 

Теоретичарка медија Марта Клагсбрун на следећи начин сажима уобичајан заплет новеле: „То је прича о мушкарцу и жени који се заљубљују једно у друго; међутим, пре него што заврше заједно, морају да савладају много препрека. Главни јунаци обично долазе из различитих друштвених и економских миљеа: један је богат, други је сиромашан. Породице су средиште њиховог личног универзума, а ту су и бројни пријатељи, комшије, колеге и др. Један од главних јунака бори се да открије мистерију која је део заплета и у већини случајева односи се на његове/њене родитеље или покушава да открије ко стоји иза пропасти његове/њене породице... Читава радња одвија се кроз низ неспоразума, изненадних догађаја и интрига."

Садржај једне теленовеле

Заплет новеле Fina estampa, чије се емитовање подударило са мојим боравком у Бразилу, потпуно се уклапа у наведену матрицу. Ево, укратко, њеног сижеа.

Антенор и Патрисија су студенти медицине који започињу везу. Антенор је из радничког миљеа, отац му је нестао у мору. Мајка, дона Гризелда, ради као мајстор да би одржала породицу. Брат Кинзе самохрани је отац и ради у ботеку (бару).

Патрисија је, пак, из богате породице. Њена мајка Тереза Кристина је охола богаташица, која не ради ништа друго осим што мења скупе тоалете и сплеткари, док је тата Рене фини проседи шмекер који води ексклузивни ресторан...

Радња се, као по дефиницији, врти око те две породице, њихових рођака, комшија, пријатеља, колега... Заплет се, међутим, рачва у најсуманутијим правцима.

Антенора је блам сопствене мајке па ангажује глумицу да одглуми његову мајку из високог друштва. Позајмљује скуп ауто из сервиса који води његов другар и дечко његове сестре, опет да би се показао пред Патрисијом. Мајка Гризелда сазнаје да је се син стиди, констернирана је, хоће да га се одрекне..

Антенор са позајмљенин аутом доживљава удес и бори се живот. Гризелда му опрашта, моли се за њег. У болници Гризелда упознаје Патрисију. Њих две се моментално невиђено зближе.

Пошто је слупани ауто припадао муштерији ауто-сервиса, Антенор бива оптужен за пљачку и прети му затвор. Гризелда невезано од Антенора и Патрисије упознаје Патрисијиног оца Ренеа. Наиме, дошло је до курцшлуса у његовом ресторану, хитно му је био потребан мајстор и баш се тако потрефило да је дошла дона Гризелда и за час средила ствар. Упркос класној разлици, Рене је зготиви на први поглед...

Када Гризелда на лутрији добије прву премију од 25 милиона долара и постане богаташица, преко ноћи се појављује њен давно "у мору нестали" муж Перериња. Одувек ју је, каже, волео.

Са Перереињом се појављује и његов син из неке друге везе. Сродство наравно крију и кују заверу како да дође до дела Гризелдиног богатства које припада и Перерињи као законитом мужу.

Од читавог осмомилионског Рија, Гризелда купује луксузну кућу баш у истом кондоминијуму где су Рене, Тереза Кристина и Патрисија...

Зла Тереза Кристина на сваком кораку Гризелди јаме копа.

Патрисија раскине са Антенором и смува се са професором. Мало касније се са својом мајком Терезом Кристином посвађа на крв и нож и заклиње се да у ту кућу више неће ући. И где оде? Па код своје пријатељице Гризелде, која је прима раширених руку.Са љубоморним Антенором је, пак, на дистанци иако су под истим кровом.

После чежњивих погледа и љубазности које размењују од треће епизоде, Гризелда и Рене, Патрисијин тата, у деведесет трећој се смувају. И он се, наравно, пресели код Гризелде у кућу.

Драматичне догађаје и велике преокрете немогуће је набројати, али сви су под сенком велике тајне труле богаташице Терезе Кристине, која је сто пута гора од Алексис. Она ништа друго не ради осим што се као пауница шета у новим тоалетама, сплеткари и ангажује плаћенике да ликвидирају оне који јој нису по вољи...

Али шта може да буде тако страшна тајна Терезе Кристине кад чак ни убиства то нису? То ће се сазнати тек у стопедесетој епизоди, после седам месеци емитовања:

Терезa Кристина је ћерка емпрегаде, кућне помоћнице Карлоте Велдез!!!