По повратку из Трста, почео сам на порталу Око да читам текст Вулета Журића: „Хроника најављене смрти Пјера Паола Пазолинија и серија нерасветљених убистава из његовог незавршеног романа". Волим Пазолинија, волим Италију, волим да читам све на Оку, и све је то требало да буде савршено уклопљено у један од оних блажених, дивних тренутака, у којима си убеђен да учиш, обогаћујеш се, постајеш паметнији чак (помислим то некада, стварно, али накратко), и у којима, надасве, уживаш. И тако је и било док нисам налетео на један пасус, који није био о Пазолинију, него је пратио сторију о једној књизи и њеним ауторима. Шта год, налетео сам - и следио се.

„Questa e la storia di uno di noi" - „Ово је прича једног од нас".

Почетак сонга Адријана Ћелентана (Дечак из улице Глук), вероватно је једини начин да се крене у писање, казивање, овог „нечег":

О понављању, о времену, случајности, смрти, о недокучивости свих тих и појава и појмова, али и о томе што лично живим скоро четрдесет година, о том мехуру (Слотердијк), медијском, новинарском, у којем се сусрећем, спајам, сударам, раздвајам, са судбинама толико сличним, и толико различитим.

Уосталом, у Италију не идем без Ћелентана. А овде је реч о Италији. И о мојој сапутници Ољи, о Шери, о Марку, мом замишљеном пријатељу, који је увек крај мене, а нисам га упознао, и о једном телу, прекривеном плахтом, које сам видео и о којем нисам имао никакву другу представу, осим да је то - тело. Прекривено плахтом.

Пролеће је отпочело у Трсту 

Два дана пошто је почело пролеће, а почело је 20. марта 2022. године, у 16 часова и 33 минута, Оља и ја смо читаво поподне били у колима (Марко је лебдео, ту, крај нас), на путу за Трст, у који, по Ољиној жељи, увек идемо, враћамо се, после сваке зиме. Само тада, она нас претвара у ходочаснике који треба, убеђена је, да баш на оном месту на којем је све почело, а јесте почело у мору, поново кажу да верују, и да верују да знају да се циклуси понављају, да, после те зимске умртвљености, долази нешто ново, што ће да нас оживи, да нам улије снагу, за још један почетак, још један круг. Да уронимо, како она каже, у пролеће.

Зато је са собом понела читав кофер умора, све оно што је мучило, сваки бол, сваки страх и сваку сумњу, трагове уобичајене депресије изазване изолацијом, пандемијом, и тек започетим ратом, одлучна да их удави у мору и пролећу, а Шери, Марко и ја смо просто ишли, као и увек, са њом.

Можда је то моја мушка празнина - жене су толико савршеније од нас - тупост нека, недостатак оних судара неурона (недостатак самих неурона?), у синапсама, који и творе и муте свест, тек, ја нисам носио ништа осим уобичајене жеље да путујем, било где, било када.

Накриво сам насађен, па када сам уморан - спавам; када ме боли - болујем; када радим - радим; и када путујем - путујем, не придајући свему томе никакав посебан значај, не тражећи ништа, никакав виши смисао, те све то, у мојој души, чак иако је имам, не оставља трагове, и не чини штету. Тако сам бар мислио, до пре неки дан. 

Шта је радио Марко

Марка сам и замислио као неког мандарина, будистичког свештеника, у класичном јоги седу, окруженог димом, испуњеног димом, да му дим, попут паре излази из уста, носа, очију и ушију, да му избија испод дуге свештеничке одоре, и да он не говори ништа, не коментарише, чак ни изразом лица, већ да ме само верно прати, у вечној ћутњи. Самим тим, о његовом пртљагу нисам знао ништа, нити сам желео да знам. Измислио сам га ономад у Бечу, када су у кафанама забранили пушење. Моја мала, лудачка побуна.

А када је реч о телу, оно још није било ту, ни плахта, и могу само да претпоставим, јер тело није имало ни лице ни идентитет, да је тог 22. марта, током мирног поподнева, радило оно што тела раде.

Састављено од неких 100 трилиона ћелија, од водоника, кисеоника (скоро 40 килограма нашег тела чини кисеоник), од угљеника, азота, калцијума, фосфора и калијума, то тело, оптерећено незграпним удовима, потакнуто енергијом која је у њега унета кроз храну, вероватно се кретало, у разним смеровима, чинило најразличитије радње, покрете, или је, просто мировало, спавало, сневало. Бог зна. Свакако нисам био свестан постојања тела, нити сусрета са њим. Плахта је, убеђен сам, у том трену још била на неком кревету, уредна, затегнута и чиста.

Шери, наш шкотски теријер, који је нека врста Ољиног Марка, лежала је на задњем седишту. И није димила.

У Трст смо стигли увече. 

Извештај са места несреће

Новинарство сам напустио пре двадесетак година, не без одређене дозе гађења над професијом и над собом, над свим што сам видео и доживео, убеђен да се никада нећу вратити, а онда се испоставило да оно није напустило мене, уопште не знам зашто.

Остала ми је та потреба да пишем, да јавим, обзнаним, све, од информације, до осећања, та потреба да поделим са другима све оне речи које се, некако, саме појаве, по наученом аутоматизму онога који је годинама писао извештаје, сваки пут када налетим на нешто што, по правилима напуштене професије, јесте догађај.

Тако је било и 24. марта, после два дана бонаце у Трсту, у хотелу „Савој".

Пре тога, све је било дивно, и равно. Путовања су сачињена од ритуала, нарочито када се враћаш на позната места. Исто буђење, исти кафић за први еспресо, шетња истим улицама, ручак у истој кафани, поново шетња, ривом, последње пиће у хотелском бару, цигара на тераси... Читав мир садржан је у понављању једног те истог, досадног, ритуалног, без икаквих изненађења, без размишљања, без догађаја.

А онда, ипак: У хотелу „Савој". Догађај. Вест. И новинарство. Одмах по догађају, објавио сам текст под насловом „Извештај са места несреће који се изметнуо у нешто друго". У извештају смо Оља, Шери, тело и ја. Марка нисам помињао, није лако признати читаоцима с ким имам посла, а још мање, с ким они имају посла. Лудило је интима, потребне су посебне околности, да га човек подели. Зато се враћамо, Марку, и посебним околностима, после. Текст преносим уз неопходна скраћења: 

Извештај са места несреће који се изметнуо у нешто друго

„Зима је званично завршена нека два дана пре него што смо Оки и ја стигли у Трст.

   ... У хотелу, продавницама, кафанама, увек ћеш наћи некога ко говори твој језик, и ко ће ти испричати да је целе зиме дувала бура, али да је сада коначно топло и да ће сезона бити добра.

   Такви сусрети те снабдевају осећајем оне унутрашње топлине, на коју си готово и заборавио, а у комбинацији са спољном температуром и сунцем којем си потурио своја леђа, чини да ти сваки дан делује перфектно.
   Оља је то и рекла: „Господе какав диван дан смо имали", док смо вечерали тартар бифтек, рижото са плодовима мора, и пили грапу и неко сјајно домаће вино, у кафаници удаљеној пар стотина метара од нашег хотела.

   ... После смо одвели Шери, шкотског теријера без којег се не иде на пут, до паркића на риви, и лагано кренули ка хотелу. Неколико аутомобила карабињера и кола хитне помоћи, паркирани испред улаза у хотел, јасно су, и из даљине, говорили да се нешто догодило.

   Када смо пришли, готово испред самог улаза у хотел, окружено карабињерима, и прекривено белом плахтом, лежало је нешто, и није било тешко закључити шта.
   Танак млаз крви, који се од чаршава сливао тротоаром, и патике које су вириле с другог краја, сведочили су да је реч о људском телу, и његовом насилном крају.

   Људи у хотелу су били избезумљени, момак, bellboy, који нас је дочекао, муцао је од узбуђења, али је ипак успео да издекламује: 
Хотелски гост, пристигао пре нека два сата, скочио је са петог спрата. 
Сазнали смо и да је, по доласку, наручио вечеру и чашу вина, појео, попио, и бацио се на плочник.
   ...
 Гомила полицијских возила, ватрогасци, инспектори... учинили су да прича престане, и да смрт несрећног човека постане ствар бирократије, једна од оних о којима се не прича.

   Попели смо се до собе, на првом спрату, и са терасе наставили да гледамо.
 Форензичари су навукли пластичне кесе на ноге, открили тело, сликали, мерили траг крви. Оља је рекла да има стакла около, испоставило се да је реч о наочарима, које су прсле од ударца. Скупило се још њих, попуњавали су разне папире, и пажљиво развукли ону полицијску траку којом се означава место злочина, или несреће.

   Испод наше терасе окупила се група знатижељника, а Оља им је рукама показивала да је човек скочио, и, попут телала, на енглеском објашњавала:
 „Са петог спрата, прво је наручио вечеру и вино, пре два сата..."
   
„Па лепо, отишао је са стилом", рекла је једна жена, махнула нам и наставила ка главном градском тргу.
   Остали су говорили „Ох", и „Страшно", климали главама, ширили руке, и све је изгледало, поново, као разделница, између зиме и пролећа, смрти и живота. 
   Несрећног човека су прекрили још једном плахтом, и лежао је ту, мртав и непомичан, док се живот около ужурбао, окупио ту, око њега, заинтересован и усплахирен, брз у жељи да види, али и да одмах настави даље. Пролеће је, ваздух је још свеж, али далеко од хладног, и ту је море, ту је рива, и све оно што треба удисати, пуним плућима.

   ... Ујутру је плочник испред хотела био још мокар, јасно је било да су га дуго и темељно прали.
 Одшетао сам до главног трга, показао дигитални сертификат момку у белој униформи, наручио капућино и сео на сунце. 
Физички сам и буквално осећао да је зиму заменило пролеће.
 И знао сам да ће још један дан бити диван.

   Господе, како је то чудно."

О чудима и подударностима

Сада, када се враћам у тај тренутак, у ту подударност, не могу да не мислим о свим оним теоријама о понављању времена, о истоветности догађаја, о томе да је можда, у сваком од нас сваки човек, подељен и умножен, изданак оног првог, из Африке, у којем смо, можда, били сви ми. Не живимо исте животе, али исту судбину... можда?

Како друкчије да објасним ту коинциденцију готово савршених подударности и супротности:

- Ми смо излазили из хотела, самоубица је улазио у хотел.

- Ми смо ушли у ресторан, он је, завршивши формалности на рецепцији, ушао у собу.

- Ми смо наручили вечеру и вино, он је наручио вечеру и вино.

- Оља је рекла: Господе, какав диван дан смо имали, он је... можда без речи, можда погледавши ка небу, можда љут, свакако одлучан... скочио кроз прозор, са петог спрата хотела „Савој".

- Ми смо се смејали причајући са неким Холанђанима који су пили за столом до нас, он је постао тело, прекривено плахтом.

- И срели смо се, поново, пред хотелом. Ми смо се враћали, он је отишао, заувек.

У „Савоју" смо остали још два дана, размењујући по коју реченицу са собарицама и келнерима о целом догађају, готово заверенички, полушапатом, али без истинске жеље да сазнамо нешто више.

Баш као што сам и написао у извештају: „Туђа смрт, смрт далеког и непознатог, је лагано позориште. Водвиљ који ти омогућава да гледаш, али и на неки начин притајено учествујеш, без последица, уз љубопитљивост која те радује, јер потврђује твој живот.
 Емпатија је ослобођена бола, у тим случајевима, и траје онолико колико траје и сама сцена."

Не желе људи смрт у својој близини, поготово не на одмору. И природно је то, смрт је оно што срећемо ипак ретко, чак и када смо окружени њоме, у медијима, филмовима, извештајима из далеких ратова, склони смо да је брзо заборавимо и онда када се умножи, као код нас, деведесетих, али праве сусрете, тет а тет, са смрћу доживљавамо ипак довољно ретко, и да се изненадимо и да што пре побегнемо. Разумети је, није до нас. Плашити се, сасвим је иманентно, животињама и људима.

И ми смо, после два тиха дана, побегли. Тело је, мени непознато, без имена и идентитета, без облика осим оног који му је дала плахта, остало, у Трсту.

Једино ми је, у свему томе, сумњив био Марко. Престао је да дими. 

Замрзнуто време

Када кажу да је нешто чудно, људи не изражавају само изненађење непознатим, и не признају само да постоје ствари, појаве, догађаји које нису у стању да објасне и појме.

Много више, људи тим изразом исказују страхопоштовање. Од првих шамана до данас, чуда и онострано су ту да би у њих веровали, да би им исказали поштовање, да би прихватили свој страх.

Они су, истовремено, и наша нада, она која нам говори да је, у неким сценаријима, могућ пут у оно друго, и повратак, да није све изгубљено последњим дахом, и да, осим нама познатог света, постоји још један, вечан и благонаклон.

Ту могућност, то чудо, прижељкују и религије и целокупна људска мудрост. Када је рекао да је „време залеђено у божијој одлуци", Свети Августин је мислио на то, на наду, на могућност и на чудо.

Простор, време, кретање материје, њихово јединство, нова димензија коју чине, а све то нам је почетком прошлог века јасно образложио Ајнштајн, нису постали она врста препреке за чуда, какву наука иначе суверено представља, још од Коперника.

Напротив, готово да су донели нову наду. Магијску, шаманску, у понављање, у нови почетак, у путовање кроз време.

Хоћу да кажем, потреба да верујемо у чуда, са страхопоштовањем, није престала, нити ће.

Ми, на крају, желимо необјашњиво, оно нам оправдава постојање, смањује ту свемирску безначајност с којом смо сурово суочени.

Опет, сваки сусрет са чудима, изазива страх, често и леди крв у жилама. 

Читајући Вулета Журића

Мени се то десило, оног дана када су се ствари, изненада, спојиле.

А спојиле су се у среду, 18. маја, нека педесет три дана по нашем повратку из Трста, када сам почео на сајту РТС, рубрика Око, да читам текст Вулета Журића: „Хроника најављене смрти Пјера Паола Пазолинија и серија нерасветљених убистава из његовог незавршеног романа".

Волим Пазолинија, волим Италију, волим да читам све на Оку, па и Вулета Журића, волим мистерије, и све је то требало да буде савршено уклопљено у један од оних блажених, дивних тренутака у којима си убеђен да учиш, обогаћујеш се, постајеш паметнији чак (помислим то некада, стварно, али накратко), и у којима, надасве, уживаш.

И тако је и било док нисам налетео на следећи пасус, који није био о Пазолинију, него је пратио сторију о једној књизи и њеним ауторима, што је, у текстовима попут овог, сасвим дозвољена дигресија. Шта год, налетео сам - и следио се:

„По струци хемичар и технолог, Марко Пивато је пре петнаестак година почео да се бави и научним новинарством, па је од 2011. објавио неколико врло читаних књига. Крајем марта ове године извршио је самоубиство, скочивши са петог спрата једног хотела у Трсту. Имао је четрдесет две године, а за собом је оставио супругу Александру и једногодишњу кћерку Катарину".

Ужас има облик чуђења. И такав је ушао у мене. Тело, без имена, без идентитета, без облика, престало је да буде то, тело.

Као у Постању, у тај готово глинени облик, неко је удахнуо све оно што му је фалило: душу, идентитет, професију, име.

Као да је тај дах дигао ону плахту, и ја сам лепо видео човека, италијански витког, дуже косе, младог, академски пристојног израза лица, који је одједном отворио очи, погледао ме, придигао се са оног плочника, пружио ми руку, и рекао:

„Здраво, ја сам Марко. Марко Пивато. Убио сам се".

Мој Марко је, тог тренутка, нестао. 

Последња објава

Ја сам пасус прочитао још једном, и још једном, још једном, сваки пут осећајући језу. Тело је добило име, тело је новинар, тело је Марко.

После сам, по интернету, нашао и да му је отац професор, да је родом из Риминија, сахрањен у Трсту, по његовом имену биће названа студентска стипендија, а пепео му је расут у националном парку Сасо Симоне у Валмаркији. У време самоубиства, које је у новинама описано не као „случај, него драматични добровољни чин", његова ћерка је напунила годину дана.

Шуњајући се по мрежама, попут уплашеног лопова, преко налога моје деце видео сам и да је последњу објаву, слику ћерке, на Инстаграму објавио 4. марта, и да је на Фејсбуку, дан касније, написао, бар према интернет преводиоцу, пошто италијански не знам:

„Постоји двостих светог Бенедикта који каже: Знање је начело љубави. Кажем, али шта је са љубављу? Знање је принцип свега: пре свега сазнања, које води ка чињењу. Толико да незнање води својој супротности, то јест уништењу. Тако је, у годинама које сам до сада живео, човечанство, неизлечиво болесно од незнања, показало све симптоме своје болести, било да је реч о рату, климатским променама, лошој храни, демографским или енергетским условима".

Нисам, потом, хтео да идем даље. Упркос трапавом преводу, остало ми је то: „незнање води ка самоуништењу", као још један парадокс, као недовољно објашњење, као чудо. Интелектуалац, жељан знања, у сталном процесу учења, сазнања, на крају изабере незнање, празнину, смрт. Због туђег незнања? Не.

Нисам хтео да размишљам ни о томе шта је, својим чином, оставио у наслеђе свом детету. Хвала Богу, нисам судија, себи не бих умео поштено да пресудим, а камоли другом.

Самоубиство, притом, није Божија одлука, људска је, могуће је и да када убијеш једног човека убијеш све људе, али сам увек мислио да самоубиство, пре свега, зауставља време, леди га, без Бога, и нисам смео, нисам хтео да верујем да се враћа, понавља, добија облик, када се најмање надаш.

И то ми се догодило. Уместо чина, времена, заледио сам се ја. Суочен са тим накнадним оживљавањем самоубице, са новом димензијом читавог путовања, са чудом надовезаним на читав низ чуда, са новинаром који је одлучио да сам буде своја последња вест, са имагинарним пријатељем и његовим именом, са собом, мехуровима у којима се срећем, сударам са оним од чега бежим... дуго нисам могао да се померим.

А онда сам сео за компјутер и почео да пишем. Или је, вративши се, сео Марко Пивато. Да сам састави своју последњу вест, о свом последњем чину, последњој вести. Ја сам, за то време, лебдео са стране, пушио, и димио се.

И зовем се Иван. Или...

Не знам. Знам да ће лето почети 21. јуна и да ћемо Оља и ја на пут. Она ће понети свој пртљаг, а ја, овај пут, свој. И у њему ту моју, туђу, а тешку реч - „новинар". И нећу хтети да је удавим у мору, али то не значи да знам шта ћу с њом.

Нема везе. Питаћу Марка. Нашег Марка. Који се увек враћа.