Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању.

Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. 

Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве.

„Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура.  

Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима.

РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује.       

Хришћанство у Европи - културни или верски принцип?

У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС).

Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство.

Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију".

Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020).

И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима.

Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља.   

Француска: Синергија лаицизма и секуларизма

Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији.  

По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789.

Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто.

Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама.

Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти,  између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи.

Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма

Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана.

Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива.

Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам.

„Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени.  

Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. 

Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта

У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма.

Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан.

Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса.  

У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру.

Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном.

Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. 

Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве

Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна.

У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј.  Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија.

Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната.

„Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској.     

Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију

Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете.

Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно.

То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу...   

Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена.

Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе.

Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације.  

Курсеви за религиозне аналфабете     

Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а?

За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"?  

Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске?

Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту.       

С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. 

Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно.   

Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција".  

Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! 

Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте  у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога?  

За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете.

Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи.

Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост.

Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије.   

Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције.

Христос се роди, у какав свет.