Процењени глобални приход од међународног туризма 2019. године исносио је 1,47 трилиона долара, да би следеће, пандемијске године, опао за 63 посто. Да ли ће се ствари вратити на старо по престанку пандемије? Туристичко клатно, које се 180 година кретало ка крајњој тачки прекомерног туризма, кренуло је у супротном смеру.

Протеклог лета у Црној Гори дошло је до експлозије супермаркет-туризма на Барској ривијери. Приобални део села Добра Вода, названог по мрежи природних извора који се уливају у море, био је седамдесетих година прошлог века рај за ентузијасте и самотњаке из већих градова. Сами су прокрчили прве стазе и градили скромне викендице - без струје, воде и канализације. Данас је на том месту конгломерат хотела и апартмана, море је запоседнуто хотелским плажама, има струје и воде, али, ето, и даље нема канализације. Јефтин и релативно добар апартмански смештај привукао је велики број породица и удружених пријатеља ка овом крају, са јасном оријентацијом ка самосталној исхрани, дакле - супермаркету.

Не дај Боже да вам зафали нека ситница из „Волија". Прво ћете да чекате десетак минута да се прикључите пузећој колони аутомобила на скромном путу званом „магистрала", паркираћете се подаље од објекта јер је паркинг попуњен, а све то да бисте се нашли у сред ходочашћа ка светилишту - каси, од које вас дели сат времена. И то под условом да не губите време на редовима за деликатес, где је буквално помама за ћевапима и осталим роштиљским делицијама.

Закрчени путеви, гужве, врућина - ко би то пожелео?

Они којима то не смета. Који нису мрзовољни због гужве у продавници. Онима који су срећни зато што су на мору, зато што се купају, што су деци приуштили здравље, што пију пивце, роштиљају, друже се. Не љуте се што чекају свуда - на одмору су, уосталом. Цело Сутоморе, некадашње рибарско село које је већ доајен нискобуџетног туризма, преплављено је карневалском поворком туриста, срећних зато што су ту где јесу, у садашњем тренутку.

Ко је сад ту у предности: блазирани туриста који даје богатство да би био сам, одвојен од масе, под специјалним условима - или човек у гротлу сутоморске плаже, блажен што се докопао обале, радује се што има места за пешкир и што управо долази тета која продаје крофне са џемом из масне провидне кутије?

Парадајз туризам из седамдесетих и осамдесетих година 20. века био је још радикалнија форма јефтиног летовања наших људи, углавном у Грчкој. Путовало се аутомобилима - покретним магацинима најразноврсније хране, да би се на лицу места куповало само сезонско поврће. Презрен од стране имућних пакет-аранжман туриста као сиротињски и донекле срамотан, парадајз туризам је суштински промућурна идеја и ослобађајући корак у односу на наметнуте туристичке норме, па макар и као једина изводива стратегија путовања.

Једна теорија путовања

Иако је путовање једно од настаријих људских активности, требало је времена да се појави туризам. Како то наводи немачки писац Ханс Магнус Енцесбергер у есеју „Једна теорија путовања", путовање као авантура, као циљ за себе, било је непознато све до дубоко у 18. век, резервисано за аристократију, као део образовања или лечења. Аутор цитира и критикује аристократско гнушање због гужви на путовањима и најезде обичног света.

Шкотски новелиста и путописац Александар Шанд у књизи Путовања у добра стара времена из 1903. године каже: „Пре четрдесет година постојали су пријатни хотели, али није постојала непријатна маса. Туристи су у то доба били реткост и није постојала јефтина путничка руља са којом се сада срећемо..."

Пола века касније, туризам денунцира и немачки критичар културе Герхард Небел, називајући туристе ројем бактерија, а посетиоце Венеције - живином.

Питање је како би се туризам развијао да Томас Кук, британски столар и баштован, баптиста, члан Друштва умерењака, 5. јула 1841. није повео своје удружење на излет возом, поделивши им повратне возне карте и тако установио појаву звану - екскурзија. Четири године касније оснива путничку агенцију, да би 1868. осмислио књижице са возним картама и хотелским боновима, први производ који пружа услугу у пакету.

У исто време појављује се и први писани туристички водич Џона Мјуреја, Red Book - о Холандији, Белгији и Рајнској области, запамћеној и по систему звездица којима су биле означене знаменитости. Нешто касније излази Водич кроз Рајнску област Карла Бедекера, човека чије је презиме постало синоним са писану туристичку брошуру.

Иако је први туристички пут око света организован већ 1870, тек после Првог светског рата, са појавом плаћеног годишњег одмора и развојем транспорта, туризам се озбиљније развија. Притисак индустријских градова подстакао је становнике на бег од стварности у виду путовања. Бекство од индустрије створило је нову индустрију.

Енцесбергер сматра да обиласком знаменитости туриста испуњава своју дужност окајавајући кривицу због бекства из друштва. Својом послушношћу признаје да не може да поднесе слободу за којом је кренуо у потрагу. „Жудња којом се туризам храни јесте жудња за срећом слободе", наводи Енцесбергер, као и цитат Ота Вајнингера: „Пут у слободу никад не води са железничке станице".

Мишел Уелбек у роману Платформа описује туристичко бекство европског човека од празнине и бесмисла: „Чим добију неколико дана слободе, житељи Западне Европе јуре на други крај глобуса, прелазе пола света авионом, понашају се буквално као бегунци из затвора... Не постоји ништа после Патаје, то је нека врста клоаке, завршни сливник у који се излива сав отпад западањачке неурозе."

Замкови вишег грађанства

Катедрале туризма су - хотели. Први луксузни хотел, „Badischer hof" у Баден Бадену изграђен је 1805. године. Крајем деветнаестог века почиње са радом први хотелски ланац „Риц", а у САД ничу први мамутски хотели са 500 и више соба. По Енцесбергеровом мишљењу, хотел је замак вишег грађанства, у њему нова класа узурпира животне форме аристократије.

Слобода која је циљ туристичког бекства не подразумева само удаљеност већ и начин живота који туриста сматра друштвено вишим, одвајање од друштва којем припада. Циљ путовања постаје социјални престиж, сувенири су ту као доказ. Туристичка путовања налик су разгледницама, туриста увек у суштини види репродукцију.

Туристички водич, у поретку туристичке групе, мешавина је родитеља и гуруа. Он брине уместо вас, учи вас шта треба да радите. Јетки Уелбек у Платформи описује сцену пријема путника у хотел: „Наш водич прозвала нас је по имену, било ми је мало мука од тога. Били смо одрасли, за име Божје!"

Када је пак водич добар, он је чаробњак који вам тумачи путовање и креира доживљаје. Такав је био водич на аутобуској дневној холандској тури пре пар година, са путницима из једне од бивших југословенских република. Младић је био бриљантан, већ је имао групу поклоника који су га пратили из аранжмана у аранжман. Све је ишло као подмазано док се није закомпликовала посета торњу у Ротердаму, те је већи део путника остао на врху куле чекајући да прораде лифтови. Када се перипетија завршила, водич је овај дебакл вешто успео да преобрати у авантуру која је успешно савладана, као да су управо добили својеврсни бонус у току туре, која је, уосталом, и продужена за сат времена. Група је била узбуђена и задовољна. 

Paradise туризам

Путовања у егзотичне земље посебно су погодна за продају митова о повратку у рај и „племенитом дивљаку". На овој идеји заснована је половином прошлог века концепција „Клуба Медитеранео", чувеног француског тур-оператера (сада у власништву кинеског конгломерата) са ексклузивним, затвореним насељима у власништву агенције, где гости спавају по колибама, једу на отвореном а новац је замењен куглицама. Враћање на време пре новца, пада, пре кривице.

„Док су путник и домаћин били у међусобном односу", наводи се у есеју „Златне хорде" Луиса Тарнера и Џона Еша, „туриста наспрам локалног становништва није ни у каквом односу, нема међусобног разумевања и културне интеракције". Аутори даље описују како се сва карипска острва називају рајевима, да су сва острва „острва љубави", са јаком сексуалном конотацијом.

Управо се на овој премиси и заснива роман Платформа Мишела Уелбека, у којем пратимо судбину пројекта сексуалног туризма у тропским рајевима, намењеног усамљеним, разочараним, отуђеним и радом скрханим имућним Европљанима. Казна стиже у виду смрти у рају - терористичког напада на туристичко насеље каквих је било у стварном животу, попут напада на Сејшелима 1972. од стране политичких екстремиста који су тражили да странци напусте земљу и да се туризам оконча.

Тропски рајеви углавном су у сиромашним земљама, а туристи долазе из „цивилизације разоноде" богатих земаља: колонијални призвук је неизбежан, а прогрес који би туризам требало да донесе - упитан.

Лоу кост

Ниске цене авионских карата додатно су омасовиле туризам. Већ 1949. основана је прва low-cost компанија „Pacific Southwest Airlines" која је превозила путнике из Северне у Јужну Калифорнију. У Европи тај модел преузима и развија Ирац Мајкл О'Лири, који са Тонијем Рајаном оснива и предводи авио компанију „Рајанер". Почетком деведесетих година прошлог века, шири се концепт јефитног путовања без пуно пртљага, погодности и додатних трошкова - оснивају се бројне нискотарифне компаније, а традиционални авио-превозници преузимају концепте својих јефтинијих конкурената.

Летење постаје све мање удобно, како то надахнуто описује Уелбек: „Путовати данас авионом, са било којом компанијом, на било којој линији, значи исто што и бити третиран као говно током читавог лета. Згрчен на недовољном, готово смешно малом седишту, с којег је немогуће устати а да се не подигну сви суседи у реду, човек је од почетка суочен са серијом забрана које стјуардесе изричу након што навуку лажан осмех.

Чим уђете у авион, први задатак им је да се докопају вашег ручног пртљага, да би га затвориле у пртљажник коме нећете имати приступа, ни уз какав изговор, све до слетања. Током целог лета оне се затим труде да увећају број зајебанција које ће вам онемогућити било какво мицање, сваку активност, сем оних које се налазе на ограниченом списку дозвољених радњи: конзумирање газираних пића, амерички филмови, куповина производа duty-free..."

Градови претворени у дестинације

Масовни туризам је многе најлепше градове и места претворио у „дестинације" - неиздржљиве за домаћине али и за путнике. Нова лука у Барселони прима истовремено седам крузера - напада се и са копна и са мора. У документарном филму из 2014. Bye bye, Barcelona грађани и стручњаци сведоче о хаосу и метежу, о немогућности да прођу улицама, несигурности и скупоћи, пропасти малих трговина: „То више нису путовања, то су конзумације дестинација". Иако је у Барселони дневни приход од туризма и зависних активности око 20 милиона долара дневно, и ствара се 100.000 радних места, проблеми су велики. Осим што је четврти најпосећенији град у Европи, Барселона је уједно на истом, четвртом месту и по разочарању туриста - наводи се у филму.

Амстердам се такође бори са најездом посетилаца у историјски део града, због чега градске власти годинама најављују промене у структури туриста и укидање куповине канабиса за странце. Ионако уске улице брекћу под најездом са копна и са мора, сви хрле ка разрађеном програму: вожња каналима, кућа Ане Франк, цветна пијаца, Музеј Мадам Тисо... Ако нисте блажени туриста, неиздрживо је.

„Overtourism" - прекомерни туризам - израз је који се све чешће користи да означи реалан проблем са којим се суочавају места попут Венеције, града који сваког дана прима троструко више туриста него што има становника. Венеција је непрекидно физички угрожена, нападнута од стране солитера на води - крузера, који могу да приме и до 6.000 људи. Ти путници праве неописиву гужву, мало троше, не користе хотеле и није необично што се још једна дестинација погођена крузерима - невелики Дубровник, одлучио да регулише број крузера, промени место пристајања и тиме заштити Стари град од пропадања и тужне унификације сувенирске и друге понуде. И Венеција је прибегла низу рестриктивних мера не би ли омогућила функционисање града.

Туризам и корона

Грађанка Барселоне у документарцу Bye bye Barcelona изјављује: „Нећемо да будемо монокултура!" Забринути су због тога што су искључиво окренути туризму. Нешто налик Куби у време Првог светског рата, и у доба прохибиције, када је земљиште уништено преласком на садњу шећерне трске, због повећане тражње за шећером и румом. „Шта ако све ово нестане?", пита се становница Барселоне.

И заиста - одједном је све нестало. Пандемија корона вируса, затварање у куће, тестови, забране кретања, забране путовања. Туристичко клатно, које се зањихало ка крајњој тачки прекомерног туризма, из залета је прешло у крајње супротни смер. Улице су опустеле.

Док крупном капиталу и у овим условима не иде лоше, у туристичком и угоститељском сектору широм света уследила су бројна отпуштања и баратање страхом од отпуштања као додатним притиском. Процењени глобални приход од међународног туризма исносио је 1,47 трилиона долара 2019. да би следеће, пандемијске године, опао за 63 посто.

Проблем прекомерног туризма преко ноћи постао је део неке далеке, идиличне прошлости. Директор хотелске асоцијације Барселоне недавно је изјавио да је затворено 40% хотела, и да је уместо просечних 60.000 гостију дневно, у градским хотелима ове године боравило тек 13.000 туриста, као и да је хотелска индустрија изгубила 2,7 билиона евра од почетка епидемије.

Након отварања Амстердама у јулу ове године, отворени су локали који су опстали, бродићи за вожњу каналима били су спремни, а на лицима угоститеља и туристичких радника видела се збуњеност и зебња због призора полупразних башти и усидрених чамаца без путника.

Путовања су закомпликована здравственим процедурама, а пандемија још увек траје - у моменту отварања земље, Холандија је имала рекордан број заражених корона вирусом.

Да ли ће се ствари вратити на старо по престанку пандемије? Хоће ли туристи икада поново нагрнути на „дестинације"? Сасвим је сигурно да су људи жељни путовања и туризма. Питање је којим темпом и у ком облику ће да се настави ток ове индустрије, имајући у виду наступајућу рецесију и додатну пауперизацију средње класе из које се углавном регрутује армија масовног туризма.

Можда масовни туризам и јесте лажно искуство, бег од стварности, можда потврђује предрасуде, уништава природу: ипак, пандемија је подсетила на драгоценост слободе кретања и туристичких путовања, како год да се туризам замишља, практикује и доживљава. Радост није стање за потцењивање, па макар било изазвано куповином сувенира Ајфелове куле са термометром, пластичне фигурице римског Папе или светлеће венецијанске гондоле. Срећа због крофне у Сутомору ипак је - срећа.