Пре педесет година бројни уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану Његошеве капеле на Ловћену на чијем месту је тадашња власт одлучила да подигне маузолеј по нацрту Ивана Мештровића. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!" Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха - капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.

Васкрсења не бива без смрти

„Ни пад Москве ни пад свију руских тврђава ни потпуно уништење владавине Петра Карађорђевића није нас тако задовољило као пад Ловћена", писале су 1916. године Београдске новине под уредништвом К.Хермана. Али пад Ловћена у Првом светском рату од окупаторских солдата био је шала при паду Ловћена у миру, двадесeт пет година после Другог светског рата од домаћих херострата. Окупаторске хаубице срушиле су капелу на Ловћену и наређивале да се Његошеве кости снесу низ ловћенске сломоврате и то ноћу, а домаћи херострати су булдожерима, минама и бушилицама срушили Његошеву гробну цркву и тај „Српски Олимп, брдо Ловћен споменик подигнут Божјом руком као споменик слободи и њеним бранитељима", како је писао Краљ Никола - сравнили са земљом.

Тај пад је Петар Лубарда овековечио сликом Сумрак Ловћена. Сликар Мића Поповић о тој слици је написао: „Одавно већ кад замислим: Лубарда, не могу а да не замислим: Његош. Лубарда и Његош су врло близак род. Кад сам први пут видео Лубардину слику Сумрак Ловћена, осетио сам, неодољиво, да се то род, с најдубљим правом и правим гневом, диже против једне завере... Овакав гнев се не мири са обављеним послом. Лубардина слика је упоран наставак захтева за правдом."

Уметници Југославије, различитих вера и нација, листом су устали у одбрану једног ремек-дела и на своју победничку заставу ставили Лубардину слику. Придружио им се и Исо Махмутовић, грађевински радник, који је бацио крамп низ ловћенске литице и рекао: „Нећу да рушим влашку светињу!"

Ђура Лубарду, мајора југословенске војске, убили су ослободиоци у подне, на сред Цетиња, 1945. године зато што је држао говор на сахрани генерала Иличковића кога су, са супругом, бацили у јаму. Петар Лубарда је о убиству оца проговорио сликом На кућу ми гавран пао. У том духу и Сумрак Ловћена могао је назвати На Ловћен ми неман стала.

Деценијама је поводом Капеле на Ловћену вођена најзначајнија дебата која се икада водила око једног споменика и покренута „суштинска питања естетике, теорије уметности и културне историје". Редакција часописа Уметност сабрала је у двоброју 27/ 28 за 1971. годину све што је речено и написано на ову тему, а суд о свему препуштен је будућности. Главни уредник био је Лазар Трифуновић, а приређивачи Дејан Медаковић и Живорад Стојковић. Тај број је спасио част и искупио савест најзначајнијих уметника и историчара уметности и спада у најдрагоценија сведочанства једног времена. У том јединственом чину први пут узело је учешће готово све стваралачко братство Југославије. Часопис је осуђиван, каменован, забрањиван, а уредништво кажњавано, али и представљен у препуној сали Дома омладине уз присуство интелектуалног Београда и учешће најзнаменитијих уметника чији су прилози објављени у часопису. Међу учесницима сам био и ја и том приликом прочитао песму Гроб на Ловћену.

Дан касније, у навечерје српске нове 1972. године неко је зазвонио на вратима мог стана. Била је то Вера, супруга Петра Лубарде.

„Ово Вам је послао Петар", рекла је и пружила упаковани дар.

Кад сам га отворио видео сам да је то фрагмент слике Сумрак Ловћена.

Затечен, упитах: „Где је Петар?"

„Ено га доле.Чека ме у таксију."

„Да одем да га доведем у кућу?"

„Не, хвала, журимо, носимо слику и Скендеру Куленовићу!"

И Скендер је у Дому омладине читао сонет Тарих за Ловћен исписан његовим крупним рукописом. У том сонету је, алудирајући на Мештровићевог орла изнад Његошеве главе, написао и стих: „Самар орла не товари на ме!"

Стеван Раичковић је своју песму започео стиховима из Симониде Милана Ракића, „Ископаше ти очи лепа слико", а завршио дистихом „Кад с врха твог гроба први камен сруше / Он ће у дубину сићи наше душе."

Васко Попа је приложио својеручно исписану песму Ловћен. у којој су стихови: „Греју ли те Господару громови.../Служе ли те висине девице/ облаци крилаши/ Верније него ми пусти/ И грешни са свога незнања".

Миодраг Павловић је своју песму започео стихом: „Мртав он зове да се пењемо".

Душан Радовић је, преда мном и Жиком Стојковићем, исписао стихове „Већи гроб за нову смрт".

Ређале су се песме Ивана В. Лалића, Милорада Павића, Душана Костића, Ристе Тошовића, Бранка В.Радичевића, Бране Петровића, Слободана Ракитића, Момира Војводића, Mира Главуртића, Љубомира Симовића...

Миодраг Булатовић је исписао фантазмагорију Диоба костију, Антоније Исаковић причу Не дирај у гроб, а Добрица Ћосић је написао и ове речи: „Нека ми сви писмени Срби изгазе гроб, ако у седам великих југословенских безумља, пето или шесто по реду, не буде рушење Његошеве капеле на Ловћену и подизање Мештровићевог маузолеја."

Михиз је између осталог рекао: „Једне су само кости, умивене миром и вином, почивале - чинило се за вечност - где су саме хтеле, 'где је зрно клицу заметнуло', да стражаре у караули-капели над родом и језиком. Па ево ни њима нема мира. Једном их је с Ловћена збацио Аустроугарин-окупатор, а данас им прах потреса, вољу крши, зиндан над њима зида превелика глупост људска. И нећемо му више моћи у походе слободном на Ловћен, у сужањство се опрема лепа Његошева глава. На обретеније своје чекаће као и сви великомученици истог закона."

Оно што је Меша Селимовић написао у Сарајеву 3. октобра 1971. вреди цитирати у целини: „Увек ме узбуђивала мисао да је једна величанствена планина, са скромним гробом на врху, постала споменик једном пјеснику. Зато ми је изгледало невјероватно кад сам чуо да ће се тај склад нарушити и то знамење обесветити. Нажалост, та замисао, потпуно изван свега што се могло очекивати, почела је да се остварује. И мада сам био увјерен да ништа ново не може бити боље и љепше од скромне капеле на врху Ловћена, ипак ме запрепастила неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који делује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу. Такви лажни монументални споменици подижу се људима без дјела и заслуга, властодршцима којима трагови смрде нечовјештвом. Великом Његошу, који је својим дјелом сам себи подигао најљепши споменик, ова одбојна фараонска гробница не одговара нипочему, никако."

Гојко Ђого је насловио свој текст „Пробудите Његоша", а Мирко Ковач: „Племе моје сном мртвијем спава".

„Ако је ријеч о томе да се Мештровићев маузолеј са Његошевим спомеником подигне на Ловћену, моје је субјективно мишљење бескомпромисно против", написао је Мирослав Крлежа још 1966.године.

Исте године су свој глас против на исту адресу упутили из Љубљане професор Франце Стеле, из Загреба професор др Цвито Фисковић и др Круно Пријатељ из Сплита. Из Београда им се придружио Ото Бихаљи Мерин и скулптори Ристо Стијовић и Александар Зарин.

Посебан историјски гест је насловљен „Писмо најзначајнијих интелектуалаца родом из Црне Горе упућено Народној скупштини, Централном комитету, Извршном вијећу, Главном одбору Социјалистичког савеза Црне Горе на адресе у Титограду и Скупштини општине Цетиње". Писмо су потписали, са све титулама које овде изостављамо, Радослав Бошковић, Владо Драшковић, Милутин Ђуришић, Душан Костић, Михаило Лалић, Радован Лалић, Петар Лубарда, Милисав Лутовац, Урош Мартиновић, Павле Миљанић, Митар Митровић, Вукић Мићовић, Миљан Мојашевић, Андрија Петровић Његош, Петар Поповић, Ђуза Радовић, Мито Савићевић, Глигор Станојевић, Михаило Стевановић, Ристо Стијовић, Божидар Томић.

Остаће запамћен телеграм Михаила Лалића: „Потпис дајем, успеху се не надам!"

Како су сликари видели маузолеј најбоље се види на цртежима Миће Поповића, Бате Михаиловића, Младена Србиновића, Радомира Рељића, Милића од Мачве, Петра Омчикуса, Душана Оташевића и писмо Воје Станића којим демантује вест да је члан одбора за подизање Мештровићевог маузолеја.

О положају Српске православне цркве речито сведочи податак што су се у њено име огласили само митрополит Црногорско-приморски и Свети архијерејски сабор. Јустин Поповић је био жив, а његови духовни синови достасали, али се још не чују живи. Ретко ко спомиње да се руши црква и да је Његош владика. Један наслов се чак пита: „Пјесник или Владика". Његош је био развладичен а његова гробна црква разорена.

Онај који је себе звао Пустињак Цетињски, а Лучу Микрокозма потписао „од владике црногорскога Петра II Петровића Његоша", а Горски вијенац „Сочињеније П.П.Н. владике црногорскога", био је развладичен, да не кажем рашчињен, а црква коју је подигао и посветио Светом Петру, исте 1845 године када је објавио и Лучу Микрокозму - смењена је маузолејем. Први пут је једном владици ускраћено право да почива у цркви коју је сам подигао.

Против митрополита Данила организоване су прве и једине демонстрације у послератној Црној Гори, а он се овако јадао у писму Комнену Бећировићу: „...Историја неће писати како сам ја спасао од пропасти неколико манастира и стотине цркава у Црној Гори, али ће писати како је капела на Ловћену срушена за вријеме мога владиковања у Црној Гори... Успјеху се не надам, јер ја немам физичке силе са којом бих је одбранио, а по свему ми изгледа све друге одбране су слабе. Залуду академици словеначки, хрватски, београдски и сарајевски и толико професора умјетности, архитеката, сликара и интелектуалаца кажу 'да се стари споменици чувају а нови подижу'. Вјерујте, код мене нема никаквог ината осим што желим да спасем велики углед највећег Србина и да му се не играју с костима и да му се не подижу пагански маузолеји, јер он је био владика, па владар, па тек онда филозоф и геније... Стало ми је да се чојство, јунаштво, понос, достојанство не укаља, а укаљаће се ако се то уради."

„Судбина Ловћена није могла оставити свет равнодушним", написао је Комнен Бећировић, подсећајући да је „чувени хришћански филозоф Габријел Марсел у чланку објављеном у листу Фигаро написао да је Његош можда једини у модерним временима који је у себи спајао три велика позива: позив свештеника, владара и песника. За опстанак малог храма на Ловћену заузео се Андре Малро, што је исто као да је капелу на Ловћену унео у своје Гласове тишине или Метаморфозе богова у које је уврстио Нерезе и Сопоћане". Ту је и кардинал Тисеран, Пјер Емануел, члан Француске академије, и Жан Касу, осведочени пријатељ Југославије и толика друга имена светске културе од чијих би се текстова могла саставити нова Бела књига.

„Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или, што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути", написао је Комнен Бећировић. Рушење Његошеве задужбине већ једном је показало њену неуништивост. Она спада у оне споменике који, жртве времена или што је још горе, људске злоће и слепила, морају једног дана васкрснути - написао је Комнен Бећировић. Није ли то она енергија слике Сумрак Ловћена која тражи правду како је доживео Мића Поповић. Није ли лепа Његошева глава дочекала обретеније на које је дуго чекала као и сви великомученици истог закона, како је написао Михиз.

Када је обележавана 200. годишњица Његошевог рођења, владика је премештен на икону и проглашен Ловћенским Тајновидцем. Али гроб новопросијаног светитеља остао је да чами иза решетака у киклопском казамату маузолеја. Већ пола века над Владичиним гробом се не пали свећа и не држи опело. Архитекта Краснов је направио на стотине скица док је нашао коначан облик капеле којој по складности, скромности и природности није било равне. Откад је срушена капела на Ловћену - капеле су се умножиле не само по Црној Гори и већ их се подигло двадесетак. 

То што је капелу обновио Краљ Александар, прва жртва фашизма, Његошев и Карађорђев потомак, коме је Његош посветио Горски вијенац, најчешће се спомиње као главни мотив за рушење капеле. По тој логици би ваљало срушити и споменик захвалности Француској и Победника на Калемегдану и Незнаног јунака на Авали и Краља Томислава у Загребу и Гргура Нинског у Сплиту и Светозара Милетића у Новом Саду, а све их је од истог аутора наручио и платио краљ Александар. Он је од Мештровића поручио и маузолеј на Ловћену и од тог наума одустао тек кад му је тадашњи митрополит црногорски Гаврило Дожић скренуо пажњу да је на Ловћену црква у којој почива један православни владика. Да се краљ Александар није предомислио и место капеле подигао маузолеј, са истог разлога би рушили и маузолеј.

Час је кад су на оном свету готово сви и они који су капелу бранили и они који су је рушили. Зашто би се подразумевало да неко о томе нешто зна и да нема смисла све причати испочетка. Оно што се нама чини да свако зна, неколико нараштаја није никад чуло. Довољно да виде и знају да је прошло време кад су у Црној Гори црква и Бог закопавани и сахрањивани.

Духовна обнова Црне Горе још једном почиње од обнове њеног духовног врха - капеле на Ловћену. Није идеја да се Маузолеј руши него да се Капела обнови и Његош избави. Места има за обоје.

Пошто је било довољно и хаубица и каменица и сузавца, био би то велики дан и радосна вест да се сви удружимо и повратимо изгубљену лепоту. И да нико не буде на губитку и да нас све то измири и колико толико обједини. Васкрсења не бива без смрти.