Да би смирио побуну, за цара Наполеона III Бонапарту никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза као специјални емисар бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије“ зато што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве.

Кад се зовете Наполеон, а притом и презивате Бонапарта, сви су изгледи да ће људи према вама испољавати најразноликије емоције: презираће вас, ругаће вам се, дивиће вам се, одушевљавати се вама, мазити вас, а могуће и убити. За шездесет пет година, колико су потрајала његова овоземаљска прикљученија, Наполеон III Бонапарта, односно Шарл Луј Наполеон Бонапарта (1808-1873) уистину је прешао дуг пут од омаловажаваног јуноше, преко политичара који обећава, до председника Друге француске републике (1848-1852) и, коначно, владара Другог француског царства (1852-1870).

Луј Наполеон је био унук Жозефине де Боарне и син Жозефинине кћерке из првог брака Хортензе. А Жозефина је, као што се зна, била француска царица, краљица Италије и прва супруга оног, првог Наполеона, Корзиканца, који је, будући склон острвском начину живота, у једном тренутку кренуо, ваљда, ка Сахалину.

За своје председничко-царске владавине, Наполеон III неизбежно је доносио свакојаке одлуке, али слаби су изгледи да било која од њих, макар својом бизарношћу, превазилази ону коју је, у садејству с упућеним сарадницима, донео године 1856, кад се на дневном реду нашла пацификација тек колонијализованих племена у „француском" Алжиру. 

Клин се клином избија

Цара су, наиме, бринули верски вођи марабуи, који су, наводно, утицај над муслиманским живљем остваривали прибегавајући магијским вештинама. Марабуи су убеђивали племенске старешине да једино сваки прекид односа са Французима може Магребу донети благостање и спокој. Иако је располагао респектабилном оружаном силом, Наполеон III проницљиво је закључио: ако те негде боцка неки клин, не можеш клин избијати копљем. Не, клин се клином избија.

За мистично послање цар је имао и правог човека. Никакве недоумице није било: у Алжир ће из Париза бити послат Жан-Ежен Робер-Уден, највећи француски мађионичар тога доба, већ прозван „оцем модерне магије". Робер-Уден је, поред осталог, заслужан био за то што је мађионичарство из ранга вашарске атракције пренето на ниво аристократске забаве. После њега, а по узору на њега, мађионичари су почели да се појављују у фраковима и да своје умеће демонстрирају пред махом добростојећом урбаном публиком.

У ову чаробњачку мисију Жан-Ежен Робер-Уден (изворно његово презиме гласи, заправо, Робер, али је он томе додао презиме своје супруге Жозеф-Сесил Уден) кренуо је као већ зрео човек, у својој педесет првој години.

У фази загревања, све је личило на уметничку турнеју: наступао је двапут недељно у театру Баб Азун у граду Алжиру, али је успут, по позиву, приређивао и специјалне представе за месне племенске старешине. Прво их је шармирао, али није много прошло, а нечастиви је однео шалу.

Лакоћа и тежина 

Свој стари трик, Лак и тежак ковчег, који је раније у Француској изводио у више жовијалној, лежерној варијанти, на афричком је тлу изоштрио до врхунског емоционалног парадокса користећи фрустрацију злосрећног изабраника из публике.

Једне вечери, добро осмотривши окупљене, позвао је очито најснажнијег и најкрупнијег међу домаћима, и замолио га да ухвати за ручку сандук који је лежао на позорници и подигне га. Арапин је пришао и без по муке подигао сандук - лак као перо.

А онда је Робер-Уден обзнанио: „Сад ћу исисати сву снагу из твога тела! Наједном ћеш постати слабији од сваке жене! Хајде, покушај сад да подигнеш сандук."

Арапин се опет ухватио за ручку, али сандук - ни макац. Упињао се из петних жила. Забадава. У једном тренутку, вриснуо је од бола, јер је Робер-Уден кроз сандук пустио струју. Арапин је баталио ручку, скочио с позорнице и урлајући побегао главом без обзира, о чему нас исцрпно извештава Кристијан Фехнер у делу Магија Робер-Удена: Живот једног уметника.

Гризи метак

Када, макар и као врхунски илузиониста, долазите у једну цивилизовану средину, можете рачунати с тим да вас због чудеса која изводите неће набити на колац или везати коњима за репове па да вас рашчетворе. Тако је и Робер-Уден жив и здрав привео крају ову представу; штавише, у Алжиру је стекао статус који би се, условно речено, могао поредити са статусом који су, стотину и кусур година касније, у Јапану, рецимо, уживале неке велике британске и америчке рок групе.

Као круна његове мисије уследила је специјална презентација којој је присуствовала неколицина кључних главешина на челу са Бу-Алемом, чија се моћ простирала на целу пустињску унутрашњост Алжира. Премда непријатељски настројени према свему што има везе с Французима и Француском, домаћини су лепо угостили Робер-Удена и дозволили му да им покаже шта уме. Овај је, пак, још мање околишио него у описаном случају с лаганим сандуком који изнебуха постаје тежак као туч: позвао је једног од истакнутих побуњеника против колонијалне управе да испали у њега метак, да би потом испаљено тане - ухватио зубима!

Како сâм мађионичар наводи у својим Мемоарима, хваљеним не само по подробности већ и због несумњивог Робер-Уденовог списатељског талента, „метак је био заглављен у цеви", док је и преводиоцима и свима онима који су имали било каква посла с Арапима јасно наложено да их убеде како су његова наводна чуда само плод вештине, надахнута и обликована умећем које се назива престидигитација, и да ни на који начин нису повезани с враџбинама.

„Арапи су, без сумње, уважили то објашњење, јер отада сам с њима био у веома пријатељским односима", додао је.

Пошто су га француске власти издашно наградиле због ефектних метода примењених у циљу сузбијања сваке могуће побуне, јер је показао месном живљу да је галска магија јача од пустињске, Робер-Уден се вратио у постојбину, из које је на ово чудновато послање и упућен као, фактички, већ својевољно умировљени извођач који је, неке три-четири године раније, одлучио да окачи шешире, рукавице, зечеве и мачеве о клин. 

Од сајџије до мага  

Жан-Ежен Робер рођен је у граду Блоа 7. децембра 1805, иако у његовој биографији пише да је рођен шестога. Отац, Проспер Робер, био је сајџија. Дечак је врло рано остао без мајке. Отац је прижељкивао да млади Жан-Ежен оде у адвокате, али момчић је, после завршеног школовања у Орлеану, исказао жељу да и сâм оде у часовничаре.

Таленти које му је Бог дао ипак су га наводили да комбинује разне могућности, па је, захваљујући способности да се лепо и с лакоћом писано изражава, радио и као ћата код једног локалног адвоката. Студије права никако га нису интересовале, али се зато живо занимао за свакојака сокоћала.

Љубав према сатовима донеће му незваничну титулу творца чувеног тајанственог часовника, но можда и преломни тренутак одиграо се кад је, грешком, уместо Трактата о часовничарству Фердинана Бертуа, кући донео двотомно издање посвећено мађионичарским вештинама, под насловом Научна разонода. Мало се збунивши у први мах, занео се у штиво, које никад неће ни вратити књижару; из тих књига стекао је основна знања о мађионичарству. Почео је интензивно да вежба.

Све до своје четрдесете године бавио се сајџијским занатом или и, у његовом случају, часовничарском уметношћу, марљиво и знатижељно стичући знања која ће га лансирати у сам врх мајстора оних вештина од којима и неверним и верним Томама срце макар начас престане да куца. Познанство с великим мајстором мађионичарског заната Де Грисијем винуће га - додуше, уз доста успона, падова и којекаквих, што финансијских, што организационих осцилација - до самог крема париског фенси миљеа тога доба. Постаће миљеник племства и богатог грађанства, које је вазда и чинило гро његовог публикума.

Он, који је осим сатова, производио и разне механичке направе и аутоматоне, кренуће путем неслућене славе као већ зрео човек, и онда, опет, врло брзо пожелети да сиђе с магичне позорнице.

Женино презиме које је додао своме овековечиће један од најзнаменитијих његових наследника, који је, истина, током свог живота развио амбивалентан однос према свом учитељу: гласовити Худини је, из респекта према славном претходнику, самога себе крстио управо по презимену Уден (Houdin) које је Робер узео од своје супруге. У младости је Худини величао Робер-Удена као светлоношу који му је отворио нове путеве, да би га потом, у зрелијем узрасту, грубо опањкавао.

Руси и Пољаци

Жан-Ежен и његова вољена Жозеф-Сесил имали су осморо деце. Одрасли узраст дочекало је њих троје. По повратку из мистериозне алжирске мисије, где је доказао да „магија у фраку" може да засени ону шаманску, пустињску - Робер-Уден се надао мирном животу, не пензионерском, већ стваралачком; његова је највећа жеља била да се што више посвети писању, а како је био веома угледан грађанин, од цара поштован и материјално високо ситуиран, имао је, чинило се, све услове да и проживи дуге године онако како је њему ћеиф.

И заиста, по повратку из Алжира одржао је само још један, опроштајни јавни наступ у Великом театру у Марсеју, па се вратио у свој дом у Сен-Жервеу, недалеко од родног Блоаа, где је и написао мемоаре, под насловом Исповести једног престидигитатора. Осим те, објавио је још неколико књига о мађионичарским вештинама. И живео је петнаестак година у здрављу и берићету, све до избијања Француско-пруског рата.

Шестог августа 1870. до Робер-Удена дошла је вест да је његов син, како стоје ствари, смртно рањен у Бици код Ворта. У међувремену, пруска војска освојила је Париз, и Робер-Уден се с најближима склонио у једну пећину недалеко од породичног имања. Како је записао његов биограф Фехнер, Робер-Уден је, сумирајући своја искуства из тих трагичних часова, приметио да су „руски војници веома неотесани, док су Пољаци кудикамо племенитији".

Неколико дана касније, Робер-Уден је сазнао да му је син преминуо од рана задобијених у боју. То је погубно утицало на здравље скрханог оца. Оболео је од запаљења плућа и месецима таворио.

Преминуо је 13. јуна 1871. године, али његови фуриозни трикови попут Чудесног поморанџиног дрветаЕтарског лебдења и На други поглед и дан-данас одузимају дах. Или га, можда, враћају - онима којима дах одузима колонизована свакодневица.