Како се све велике приче у великим причама, по обичају, крију, и ова се дешавала током рата, када су Вујошевићи морали да пола синова својих у једну војску шаљу, пола у другу, а оне најмлађе да оставе да праг, по обичају, чувају.

Вујадин се родио као седмо од десеторо деце, обичај је био, у време оно, да их буде више, губила су се деца лако.

Осморо браће је имао, и једну сестру, јер су се мушке главе рађале, по обичају, за сушу, за кишу, за пушку и за гроб.

И Миладин, млађи брат му био, најлепша глава у селу, висок као небо, широк као река, јер, по обичају, од Вујошевића су најлепши примерци били, у Ивањици и околини, вековима већ.

И нико се није зачудио када је Миладин завршио са учитељицом, из великог града је ту на службу дошла, доневши, по обичају, у Ивањицу, своје име - Милица, и чврсте груди, уљане бокове и осмех, довољан да се попне на небо, и зарони у реку. По обичају, Миладин ју је узео у шљивику, сто тридесет година старом, у којем су се генерације узимале, да свака шљива, шљиву роди.

И како се све велике приче у великим причама, по обичају, крију, и ова се дешавала током рата, када су Вујошевићи морали да пола синова својих у једну војску шаљу, пола у другу, а оне најмлађе да оставе, да праг, по обичају, чувају. И шљивик, да шљива шљиву рађа.

И када се све завршило, окупише се сви, опростише све свима, и одлучише да обичаје поштују и Миладину свадбу направе, вола да испеку, пошто је и вола, и праг, и шљивик сачувао.

О, како им се, по обичају, историја у брк насмејала. 

Зато што је нова власт, по обичају, била жељна свега, и сласти и масти и жена дугоногих, и груди њихових чврстих. 

И како је дошла, у Ивањицу, власт нова, један од њених, по обичају, Милицу је запазио, и запазио и Миладина, и, обичајима се служећи, три метка у њега сасуо - у главу, у стомак и у душу, све да би одвео Милицу у шљивик, да је узме, као ратник и као нова власт.

Миладина спустише, по обичају, у земљу коју је лелек жена омекшао, и покрише га црницом, каменом и старим заветом, да ће крв за крв да падне.

По обичају, браћа су сламку извлачили, да најкраћа убици живот скрати, и сламка је Вујадина изабрала, ни осамнаест лета имао није, али је, обичајима научен, знао за пушку и част, који се, у Ивањици, у истој руци држе.

Убицу је убио јавно, на сред трга, јер нема шта човек, дечак, освету да крије; убио га је, по обичајима, гласно узвикнувши његово име, и име брата свога, и три пута се прекрстивши; и убио га је са два метка, у стомак и у главу, а трећи метак је промашио, јер овај душу имао није, а и не би је Вујадин, по обичају, убијао; милост, у Ивањици, и за такву душу, непостојећу, мора да постоји. 

И сачекао је, обичаје поштујући, Вујадин на тргу власт, и руке јој пружио, да негве на њих ставе и да га одведу тамо где је свака генерација Вујошевића, по обичају, бар по једног свог слала. 

А убијеног, од власти отежалог, подигле су, из прашине, нове власти, па ставили на лафет, и лафет на воз, и убацили Милицу крај њега, да их све воз одвезе, по обичају, миљама далеко, у крш његов родни, у којем ће се она, кажњена, јадна, подати некоме, у кршу крш да рађа.

А Вујадин је власт поштовао, по обичају, и затвор мушки издржао, не молећи ништа и не цинкарећи никог, сам са собом, без брата и друга. 

И петнаест година, по обичају, нико га није посетио, а пакет су му слали за Ускрс и Божић, и у пакету мало сланинице, тврда леба, и црвеног лука, да и душа грешна његова мало мира и наде прослави.

И, по обичају, Вујадин је у тамници занат завршио, за аутомеханичара и, по обичају, после петнаест лета изашао на сунце и на слободу, и, по обичају, кући се није вратио, јер несрећу, по обичају, далеко од прага треба држати.

Зато је, по обичају, на воз сео и у Немачку, земљу аутомеханичара отишао, право у Мерцедес, јер је, по обичају, Мерцедес искао аутомеханичаре руку вештих, послу вичних, оних који ће, шрафове вртећи, сваки бол да забораве.

И годинама касније, јер обичај је био да се сачека мало, послао је Вујадин писмо, у Ивањицу, и навео да ради, да се, јер обичај је био, оженио нашом, из Милановца, и да је, по обичају, дете добио.

И сасвим по обичају првородном, дете је било женско, и то је све што се дуго, дуго знало, јер је Вујадин, по обичају, да писма пише престао. 

Годинама касније, када Вујадина одавно није било, а нове вести прекриле стара сећања, глас је стигао у Ивањицу, да у граду Штутгарту, у Немачкој, постоји зграда, и на згради табла, и на табли натпис: Der medizinischen Praxis dr Vujosevich Vesna.

И питали су се, у Ивањици, какав је то доктор, шта лечи, а онда је неко рекао, свима у локалној кафани: „Како какав? Па оториноларинголог, по обичају", и сви су мудро климнули главама. 

По обичају. 

Јер су знали да, у Ивањици, шљива, на крају, шљиву рађа.