Оно најгоре што Срби причају о Хрватима, Бошњацима и Албанцима; Хрвати о Србима и Бошњацима; Бошњаци о Србима и Хрватима; Албанци о Србима; Црногорци сами о себи - људи моји, сви су у праву, све је то тачно!

Филм Quo vadis, Аида? сарајевске редитељке Јасмиле Жбанић није добио Оскара за најбољи страни филм. Српски кандидат за Оскара Дара из Јасеновца Предрага Антонијевића је испао из избора још у предквалификацијама. Иако се ради о два филма, а не о две ратне операције, јавности на простору бивше Југославије су обе трке третирале као да је филм продужена рука рата.

Рат је наставак политике другим средствима, говорио је пруски генерал Клаузевиц. Али једног тренутка рат се враћа у корсет политике, дисциплинованих ресентимана и одговорности за живе. Како онда неинвазивним средствима продужити рат, ако у њему ништа није решено, а и није никад нигде?

Бивши југословенски народи, али још увек Јужни Словени, јер ту не помаже сецесија, актуелно су у кинематографији нашли одушак за још један рат који ништа међу њима није решио. Филм је наставак рата другим средствима, говори рецепција филмова из последње две године, као што су Куда идеш, Аида, Дара из Јасеновца или Дневник Диане Будисављевић.   

Они који на свим странама прижељкују мирнију атмосферу, с очајањем гледају како после сваке промоције тензије само расту.

Диана, Дара, Аида

Покаже се Диана редитељке Диане Будисављевић, и драматика између усташких ревизиониста и оних Хрвата који НДХ виде као зло, експлодира. То је у ствари добро, јер води оздрављењу хрватског друштва, каже неутрални посматрач. Хрвати прво морају да разреше неке ствари међу собом, да „продувају" властите историјске дизне, пре него што уђу у озбиљнији разговор са суседима.

Али онда из јавности у Србији стигне медијска кампања да филм Диана више сакрива хрватске злочине него што их открива, да не вреднује довољно српске жртве, или да не показује зло, само прича о њему. У последици, јасно, долази до збијања хрватских редова, јер сад и они Хрвати који не могу да смисле усташе, хоћеш-нећеш почињу да толеришу њихове ексцесе. Онај национални јаз који је Диана отворила, постаје мањи. 

Покаже се Дара и добар део српске јавности почне да третира Јасеновац као да су се злочини у њему догодили јуче, те да ће се иста мустра понављати у вечност. У последици, лоши односи с Хрватима се погоршавају. Као да то већ није довољно лоше, хрватска филмска критика не пропрати Дару као филм, већ га исмеје и понизи као патетичну крпицу пропаганде којом се Београд храбро упутио по Оскара.

Покаже се Аида о масакру у Сребреници, и сви стари фронтови у Босни као да се отворе. Са бошњачке стране се згусне клупко беса, туге и освете. Срби у своју одбрану понављају аргументе о бошњачким злочинима пре Сребренице, не схватајући да тиме и они у ствари говоре о освети.

Да ли је решење прогласити привремени мораторијум на игране филмове тог типа? Можда снимати документарце...?

Ко одгледа документарац Дјеца Дениса Бојића из 2015, тај зна да документарци делују још горе, потпаљују бол и тугу јаче, блокирају оздрављење још темељније од играних филмова.

Није лако копати по живим ранама, рекао је Бојић у једном интервјуу - али је онда ипак копао.

Сигурно не може бити решење у томе да филмска продукција тог типа пресуши, само зато што данашња друштва пијетет једнако примењују на саме догађаје, као и на филмове о њима.

Пијетет заслужује догађај, не филм. Филм је филм. Филм је фикција. Пијетет следује жртвама, казна убицама, филмска критика филмовима.

Проблем Јужних Словена и нису филмови, него својеврсна патологија колективног чула вида, која их оспособљава да некад виде савршено микроскопски, док су на тренутке скоро слепи.

Оно најгоре што Срби причају о Хрватима, Муслиманима и Албанцима; Хрвати о Србима и Муслиманима; Муслимани о Србима и Хрватима; Албанци о Србима; Црногорци сами о себи - људи моји, сви су у праву, све је то тачно! Некад синхроно, некад сукцесивно, некад узрочно-последично повезано, некад брутално ново, да кад се све те епизоде погледају кумулативно, човеку дође да падне на колена у немој молитви.  

Исто или различито?

На крају, Quo vadis, Аида? није добио Оскара за најбољи страни филм, што је добро и исправно из барем два разлога.

Да је Жбанићка добила награду, светски медији не би писали о квалитетима филма, већ о ратном злочину у Сребреници из јула 1995, односно о геноциду, како је Хашки трибунал у појединим пресудама квалификовао тај догађај. Филмска критика би постала политички проглас. Срби генерално би се поново нашли у светском медијском фокусу као колективни починиоци масакра.

Бошњаци би се присетили колективног беса који су доживели кад је Петар Хандке добио Нобелову награду за књижевност пре две године. Сада би Оскара за филм о Сребреници доживели као баланс, као исправљање неправде. Чак и директно се у коментарима сарајевских медија Хандке доводио у везу са починиоцима злочина у Сребреници. Као да су не само Срби генерално, већ и директни егзекутори били аболирани Хандкеовом Нобеловом наградом, па би је сад требало обезвредити тако што ће босански филм добити Оскара.

У босанским медијима, делом у хрватским, је створена ситуација одбројавања пред експлозију медијске бомбе у Холивуду, која би све вратила на јули 1995. Двадесет и шест година, а као да је јуче било! 

Други разлог због кога је добро да дело Јасмиле Жбанић није награђено је тај, да Аида није велики филм који заслужује Оскара.

То није гвоздени аргуменат, јер је Америчка академија награђивала и лошије филмове. Осим тога, Аида није лош филм. Има сјајних момената, бриљантних решења, има фасцинантну глумицу Јасну Ђуричић/Аиду која то све уверљиво носи. Истовремено, филм има сценаристичких падова, не преза ни од греха манипулације. Оног типа манипулације који настаје изостављањем, не показивањем.

И Дара и Аида су нискобуџетни филмови. Први је коштао око три милиона евра, други милион више. Али то није био проблем Аиде прошле ноћи у Холивуду. Нискобуџетни су практично сви филмови који се такмиче у конкуренцији за најбољи страни филм.      

Quo vadis, Аида? громогласно је номинован за низ међународних награда: Оскар, БАФТА  (британски „Оскар"), за Златног лава у Венецији, за малу, али морално престижну награду коју додељује америчка фондација „Indipendent Spirit Award". Није добио ни једну, и поред политички конформног става са западним гледањем на рат 1991-1999.

Аида није остала без већих интернационалних награда због тога што су организатори правили услугу Србима, или што су се бојали да би то подгрејало старе мржње међу народима који деле простор и историју на Балкану.

Напротив, то је доказ неуједначеног квалитета филма.

А онда су Холанђани затворили капију

Најпре о ономе што је добро у филму.

Редитељка је унапред затворила уста многим критичарима кад је за своје главне ликове измешала глумце из различитих нација. Главну улогу Аиде Селманагић игра српска глумица Јасна Ђуричић. Њеног старијег сина Хамдију игра хрватски глумац Борис Лер. Јоку, једног од бруталних српских извршилаца масакра у Сребреници игра Емир Хаџихафизбеговић. Јокину жену Весну, пар који на крају филма затичемо да се бесправно уселио у Аидин стан, игра Едита Маловчић Мадита.

Већина није тамо где би их сместила национална припадност. Жбанићка кида мустру колективитета и националне солидарности тиме што гледаоцима шаље узнемирујућу поруку не само да ниједна нација није изашла чиста из последњих ратова, већ да су и улоге произвољно измењиве.

Игра се неуједначено, као и у Дари. Читав филм је до те мере срезан на Ђуричићеву, да други и не стигну да се профилирају. Једино јој је Мадита равна по снази.  

И поред тога што сви знају како се филм завршава, редитељка је успела да оствари фину градацију у подизању напетости, чак и да завара и отвори залудну наду да би се догађај овог пута могао одвити и другачије.   

Скоро хичкоковском руком Жбанићка гради суспенсе.

На пример: муслиманске избеглице у маси улазе у холандску базу, њихов једини спас. А онда су Холанђани затворили капију! До гледаоца тај пад рампе долази са коначношћу пресуде, да нема страшнијег него кад су Холанђани затворили капију. А има, онда кад су Холанђани отворили капију... 

Маневрирање „Ластиних" аутобуса испред војне базе такође делује као моћан хорор елемент у структури филма. Не толико касније, кад су у њима људи, зато што се гледалац до тада већ предао безнађу и још само жели да то заврши. Дуги кадрови са празним аутобусима који се распоређују за укрцавање постају гласници трагедије, у филмском језику гори од сцене стрељања на крају.

Жбанићка је такође добра кад завара гледаоца да о њој мисли као компилаторки из великих примера светског филма. Постоји сцена где се Аиди нуди прилика да спаси мужа, тако што би га холандски официри водили као представника УН-ове агенције за избеглице, УНХЦР-а. Тиме би постао „local staff" као и Аида. „Може ли један од синова, уместо њега?", пита сломљена Аида. 

Сцена личи на секвенцу из Софијиног избора Алана Пакуле, у којој је Мерил Стрип/Софија натерана да бира које ће дете спасити од гасне коморе у Аушвицу, ћерку или сина. Познати филм, Стрип је 1983. за улогу пољске Јеврејке добила Оскара и Златни глобус.

Али Аида не добије чак ни Софијин избор. Син не може да користи камуфлажу која се нуди Аидином мужу, јер УНХЦР нема поверенике од 17 година. А муж не може, зато што као отац одбија да препусти синове судбини и одлази да пази на њих.

Аида остаје сама. Нема избора за њу.

Јоко, Ратко Младић: Баналност зла     

У цртању негативних ликова, Жбанићка бира модел о баналности зла.

Код Антонијевића су усташке главешине монструми који су само дочекали своје време. Код Јасмиле Жбанић су то углавном обични људи које само ситуација и прилика праве монструмима. Код Јоке/Хаџихафизбеговића сигурно; код „Ратка Младића" кога игра Борис Исаковић то остаје отворено. Исаковићева глума је и нешто „дрвена", као да је решавао дилему колико уопште морално сме да се инвестира у ту улогу.

Шта хоће тај монструм, пита пред преговоре заповедник холандског батаљона, пуковник Кареманс/Јохан Хелденберг, мислећи на Младића.

И заиста, хладноћа, одлучност, предумишљај, претворност, баналност правих Младићевих цитата које глумац Исаковић изговара у филму је застрашујућа.  

Српска јавност не мора да воли овај филм. Не мора ни да верује да су се догађаји тако одиграли у сваком детаљу. Не мора ни да мисли како је убијено 8000 бошњачких цивила, можда је тај број у стварности за пола мањи. Али је време да схвати да генерал Ратко Младић није херој. Он је монструм који је издао сваки привид хуманизма.

Најбоље што се о њему може рећи је: издаја се може волети, али издајник не.

Хумор у хорору

Чак и у таквом филму има хумора.

Некад је он намеран, дирљив и топао, као кад Аида, након што с колегама дели џоинт, падне у сретну меморију: Сребреница, 1991. година, забава у Дому културе, бира се најлепша фризура Источне Босне! Надувани рукави и мода осамдесетих су коначно стигли у Сребреницу. То је лирски моменат велике снаге, нормалност која бљесне и угаси се као да је никад није било.

Некад је хумор референцијалан, као у уводној сцени где градоначелник Сребренице тражи од Кареманса да бомбардује српске положаје. Кареманс је беспомоћан. УН и НАТО су га оставили без икакве полуге, шефови чак не дижу ни слушалицу кад их зове. Градоначелник је  све агресивнији. „Ја сам само пијаниста", промрмља Кареманс једног тренутка.

Јадна Аида, како превести „I'm just a piano player", а да то има смисла? Али зато Жбанић зна како. То је цитат из Трифоовог филма из 1960. Пуцајте на пијанисту. Порука је недвосмислена. Одговорност, чак кривица холандског батаљона за масакр у Сребреници је неупитна. Не само у филму, она је прихваћена и на државном нивоу у Холандији.

Некад хумор долази у оној форми које се ужасавају сви филмски аутори. Као ненамеравани хумор, кад редитељ намерава да подигне озбиљност и драматику, а изазове супротно.

Док избеглице седе згуране у збегу у војној бази Поточари, једна жена се диже и довикује Аиди: „Преводилац, мени пуко водењак!" Оно што следи је филмски смушена и згурана секвенца која разбије унутрашњу реалност филма.

Али највећи проблем дела Quo vadis, Аида је питање: где је Армија БиХ? Ње нема у филму, осим што се спомиње „да су се јединице повукле у Какањ". Зашто су припадници Армије БиХ оставили те људе кад су знали, са приличном сигурности, шта ће им српске снаге направити? Ко су ти људи који чуче у збегу с једне и друге стране капије УН-ове војне базе Поточари? Сви цивили, или само неки? То има ефекат на искреност филма и његове редитељке, али не на реалну ситуацију која стоји иза филма. 

Чија деца јаче плачу?

У једном дирљивом моменту, филмови Дара и Аида комуницирају један с другим.

„Зашто Будо плаче?", пита једна логорска чуварица Дару. „Зато што је гладан", одговара она.

„Зашто беба плаче?", пита српски војник Бошњакињу с бебом у наручју. „Гладна је", одговара жена.

Те сцене делују као пивоти смисла у оба филма. Као мала, скромна, али ипак оптимистичка најава да ће Јужни Словени опет водити смислене разговоре, можда чак почети и да чују један другог. Због деце, ако не због себе.     

Успут, кога занима, 1991. на такмичењу за најбољу фризуру у Источној Босни победила је Зумра.

Остали победници су мање сигурни.