У обраћању немачком народу 6. априла 1941. Адолф Хитлер је истакао да је рат оправдан и зато што су Београд и Срби стајали иза Сарајевског атентата. Београд није био циљ само као престоница Југославије већ и као највећи српски град. Осамдесет година касније, имамо прилику да видимо део наше историје кроз објектив непознатог мађарског војника, чије су фотографије срушеног Београда сачуване у мађарској дигиталној фото-архиви „Fortepan“

У недељу шестог априла Београду је предвиђано лепо пролећно време и ведро небо. Престоница Краљевине Југославије пулсирала је животом. Сви су планирали да ураде понешто тога дана. Бан Иван Шубашић заказао је састанке са низом владиних министара. Београдски новинари помно су преко телеграфа ишчекивали најсвежије вести о ратним дешавањима на Медитерану. Управник града Драгомир Дринчић радосно је ишчекивао први дан пензије.

Много тога је требало да се догоди у Београду тога дана. У седам часова, хармоником и својим дубоким гласом, народни певач Бора Јањић желео је да преко таласа Радио Београда улепша јутро суграђанима. Слушаоци су потом очекивали да започне директан пренос службе из Саборне цркве. Око поднева власница гарсоњере у Таковској 11 планирала је сусрет са заинтересованим закупцима. За петнаест часова Позориште на Врачару најавило је представу ДР, представивши је као „комад неумрлог комедиографа".

На другом крају града, у исто време, очекиван је скуп Удружења ликовних уметника у Павиљону Цвијете Зузорић. У шеснаест часова Виниа Габаја и Бенко Пинто намеравали су да ступе у брак. Сат времена касније, љубитељи џеза смерали су да крену пут Руског дома, где је даван традиционални недељни матине. Заљубљеници у филм чекали су вечерње часове како би у филму Бо Жест видели Герија Купера, као неустрашивог војника француске Легије странаца.

Ништа од тога се није догодило, баш као што ни аутобус фирме „Крстић и син" није стигао на своје одредиште. Тај дан је прошао без недељне службе и састанака, венчања није било, као ни позоришних представа. Никоме није било до комедије.

Одмах након вести о државном удару 27. марта, Адолф Хитлер је издао Директиву XXV, којом је Југославију означио као непријатеља и захтевао је њено уништење. На храбро скандирање „боље рат него пакт" Хитлер је одговорио ратом. За Југославију се говорило да је окружена бригама (Бугарска, Румунија, Италија, Грчка, Албанија, Мађарска, Аустрија), али 1941. године би било боље рећи да је Југославија била окружена силама осовине и њиховим лојалним савезницима. Краљевина Југославија је нападнута са свих страна - са територија данашње Италије, Аустрије, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније. У свом обраћању немачком народу 6. априла Адолф Хитлер је истакао да је рат оправдан и зато што су Београд и Срби стајали иза Сарајевског атентата. Београд није био циљ само као престоница Југославије већ и као највећи српски град.

Појединци су гајили наду да исход може бити идентичан ономе из 1914. године. Међутим, актери су се променили. Као што Краљевина Југославија није била Србија из 1914. године, тако ни Хитлерова Немачка није била попут Аустроугарске. Радило се о уходаној ратној машинерији која је прегазила читаву Француску за само пар недеља. Рат је завршен након 11 дана. На слоган „боље гроб него роб" Хитлер је одговорио и гробовима и поробљавањем.

Идентично као у француском случају - где је Француска потписала капитулацију у истом вагону где је Немачка 1918. године потписала примирје - и у Београду је сам чин капитулације представљао симболичку ликвидацију Версајског система. Краљевина Југославија ликвидирана је у амбасади једне друге државе коју је Хитлер појео и која више није постојала - у згради амбасаде Чехословачке.

Сећање на Априлски рат често се везује за знамените тачке сећања настале током тих судбоносних априлских дана. Присећамо се културног блага несталог у пожару који је однео Народну библиотеку. Сећамо се пилота Шестог ловачког пука који су неустрашиво бранили југословенско небо. Нису заборављени ни пилоти Осмог бомбардерског пука који су за командама југословенских бомбардера 6. априла кренули у противнапад на циљеве у самом Трећем Рајху. 

Наше сећање понекад води подсећању да је Београд тога дана нападнут у три наврата. Пребројавамо стотине немачких авиона и тоне избачених бомби. Усмеравање пажње на појединости некада води губљењу шире слике и сам догађај се деперсонализује. Уколико узмемо средње процене броја настрадалих, у бомбардовању Београда је страдало пет или шест пута више људи него у Герници. Само Југославија није имала Пикаса да учини бесмртним страдање једног града.

Осамдесет година након шестог априла 1941. године, у галерији испод овог текста имате прилику да видите део наше историје кроз објектив непознатог мађарског војника. Његове фотографије имају једну тему. Без обзира да ли приказују центар Београда, мостове, околину или унутрашњост Новог двора, њима је заједничка једна ствар - оне документују уништење и само уништење. Ове фотографије су слављеничке и гротескне. Фотограф ниједном не запажа људе из земље у коју је дошао. Ми не видимо лице нити једног Београђанина. Фотограф поносно слика само себе и своје ратне другове. Они Београђани који су усликани су само мизансцен за његово документовање разарања. Фотографије показују осећај надмоћи окупатора, који поносно подиже ратни плен и са пиштољем позира испред уништене опреме противника. Фотографија је жива и њена порука превазилази намере њеног ствараоца. Ове фотографије су настале као приватна и слављеничка успомена с једног ратног похода, али су оне за нас дирљиво и интимно сведочанство о трагичном почетку окупације.

Слике бомбардованог Београда из фото-архива „Fortepan“