Постоји уз КОВИД-19 још једна мање позната, али подједнако девастирајућа пандемија која хара планетом већ годинама: а то је масовна (зло)употреба синтетичких дрога, од којих најпре помишљамо на екстази, илити ексере, мада ова популарна дрога конкретно не представља ни делић врха гигантског леденог брега или пре, лавине дроге која се котрља укруг планете већ деценијама и деценијама. Али, шта су у ствари синтетичке дроге?

Мама се брине, каже ми - сине
неко ће ти сипати дрогу у пиће
Тата се брине, каже ми - сине
неко ће ти сипати дрогу у пиће
Батали клубове, батали кафиће
неко ће ти сипати дрогу у пиће
Не знам где то има, али ипак се брину
да неко ће у пиће ми сипати брзину
ексери су свежи, лупа их чекић
онда лако заврше у твоје ћепи
Ћале одјеби, кево одјеби,
дрога је скупа да се тек тако дели
     Татула: „Дрогу у пиће" (2014)

 

Олдос Хаксли, британски писац и филозоф, још давне 1932. у свом темељном делу „Врли нови свет" (управо коначно екранизованом у виду високобуџетне ТВ серије) као кључни фактор суштинске трансформације људског друштва у бизарну квазиутопију истакао је синтетичку дрогу под именом „сома" - моћни седатив који истовремено укида све инхибиције умртвљавајући цело човечанство у блажени ступор. Да ли се то дешава и нама, сада?

Глобална таблетоманија, било она коју смо искусили у самој Србији са донедавно преопуштеним приступом анксиолитицима, или пак велика опиоидна епидемија у Сједињеним Aмеричким Државама, свакако су део општег проблема зависности од лекова са психоактивним деловањем, који је можда и превелик залогај за појединачне здравствене системе и иако се може донекле ограничити, никада неће нестати, макар не док год постоје болећиви здравствени радници и недовољно строге казне и контрола, а пре свега грамзива „Big Pharma" - велика и омнипотентна фармацеутска индустрија.

Ипак, ако бисмо се фокусирали и само на илегално тржиште, већ ту се виде забрињавајући знаци да ствари измичу контроли. У тајним лабораторијама креирају се фармаколошки активне супстанце које подривају свет какав познајемо, и удружене са одобреним лековима утабавају пут нове, фармаколошке еволуције човека - само у шта?

Пандекстазија

Постоји уз КОВИД-19 још једна мање позната, али подједнако девастирајућа пандемија која хара планетом већ годинама: а то је масовна (зло)употреба синтетичких дрога, од којих најпре помишљамо на екстази, илити ексере, мада ова популарна дрога конкретно не представља ни делић врха гигантског леденог брега или пре, лавине дроге која се котрља укруг планете већ деценијама и деценијама.

Налик сиди, а пре свега другим врстама зависности, жртве ове пошасти носе жиг стигматизације који имплицира сопствену кривицу и тера јавност да са гађењем окреће главу од оних којима је помоћ, али и институционализована акција, преко потребна. Штавише, управо су фармацеутска и медицинска струка и с њима повезане привредне гране, или пак целе индустрије као и државни органи који једва држе корак са нарастајућим тржиштем бесконачно разноврсних вештачких стимуланаса, делом одговорни за проблем који се не може заташкавати и гурати под тепих, јер тиме неће нестати, напротив.

Уз то, за разлику од класичних дрога и алкохола, комплексност проблематике, а посебно својеврсна законска „неухватљивост" синтетичких субституената за хероин, кокаин и канабис, захтева мултидисциплинарни, свеобухватни приступ који још увек у великој мери изостаје, како у свету, тако и у нашој земљи.

Али, шта су у ствари синтетичке дроге?

Тешке боје, само се роје

Специјализована Канцеларија Уједињених нација за дрогу и криминал (UNODC - United Nations Office on Drugs and Crime) као и референтна институција за ову област у Републици Србији, Војномедицинска академија, нуде званичан одговор. Наиме, упоредо са порастом употребе "контролисаних психоактивних супстанци" (ПАС), последњих двадесет година долази до пораста броја корисника "нових психоактивних супстанци" (НПАС), како их дефинише и регулатива Европске уније, а које су познате и као „дизајнерске дроге", „легалне дроге", „синтетичке дроге", „биљне пилуле за забаву", „соли за купање", „прихрањивачи биљака", „освеживачи ваздуха", „експерименталне супстанце", „природни суплементи", „лекови - аналгетици", често са ознаком „нису за људску употребу", и које представљају својеврсне полулегалне паралеле контролисаним супстанцама.

Поред великог броја појавних облика таквих супстанци на тржишту, како оном илегалном, али нажалост и легалном, проблеми у овој области су пре свега везани за учестало појављивање нових производа, чак и до једне нове „дроге" недељно!

Такође, оне поседују велику хемијску разноврсност, јер је довољна мала промена хемијске структуре да то значи како се ради о новој супстанци која зато није на листи забрањених. Честе су и промене састава препарата који се под истим именом налазе на тржишту, док за истражне органе велики проблем представља њихова детекција, јер се не могу открити конвенционалним аналитичким методама. Коначно, овај токсични circulus vitiosus заокружују сами корисници, који су стабилном порасту и мере се на светском нивоу у милионима, иако изостају прецизне процене управо због поменуте тешке детекције.

Поменути НПАС су „нови наркотици или психотропни лекови" у чистој форми или у препарату, који нису контролисани Конвенцијом УН о наркотицима из 1961. године  и Конвенцијом УН о психотропним супстанцама из 1971, али могу представљати опасност по здравље.

Многи од њих заправо нису нове супстанце, већ су произведени пре три-четири деценије, али су тек недавно хемијским процесима модификовани тако да имитирају ефекте психоактивних супстанци. С циљем избегавања законске регулативе, илегалне лабораторије за производњу нових психоактивних супстанци често мењају хемијску структуру, намену, назив, дизајн, начин рекламирања и дистрибуције ових хемикалија. Све већи значај има дистрибуција ових супстанци посредством интернета или „head shopova" у којима се продају под сублимираним наменама.

Штавише, оно што посебно треба да изазове позорност јавности, а то смо некако успели да заборавимо, јесте чињеница да су се пре само неколико година и у Србији неке од ових супстанци могле набавити и на трафикама, посебно у околини школа.

Коначно, када говоримо о облицима конзумирања, оне се као таблете, прах и капи, електронске цигарете итд, користе свакојако: пушењем, инхалацијом, ушмркавањем, интравенским уношењем... 

Зла деца лоших родитеља

Већ из овог подужег увода јасно је да говоримо о теми која је колико актуелна, толико и незамисливо сложена за тумачење и просто измиче дефинисању и обухватању, а камоли решавању. Ипак, није одувек било овако. Иако опојне супстанце прате сам развој човекове цивилизације, комплетно синтетски стимуланси су релативно нова појава. Откуд они уопште ту, и зашто смо их ког ђавола и развили?

Управо у овоме лежи један од узрока проблема и ширине одговорности за њега. Јер синтетске дроге, макар иницијално, уопште нису настале у умовима мафијашких босова и газди картела, односно хемичара у њиховој служби, напротив. Оне су најпре биле чеда научника у служби фармацеутске индустрије, али и војних служби и државних органа. Како то?

Просто, у време када се није довољно знало о нежељеним ефектима лекова, и када је граница између лека и онога што данас сматрамо сматрамо опојном дрогом била замагљенија. Постепено истискивање недвосмислено опасних бивших лекова попут кокаина и хероина са рафова апотека изазивало је очекивану реакцију индустрије као огледала потражње тржишта, односно пацијената/зависника. „Дајте нам још тога", вапили су они, а фармацеутске компаније су на тај позив одговориле.

Неке од првих „дизајнерских дрога" су првобитно синтетизовали академски или индустријски истраживачи у настојању да открију снажније деривате лекова са мање нуспојава, а тек касније су, случајно или намерно, пренамењени за уживање, односно дрогирање.

Иако је „дизајнерска дрога" врло широк појам, применљив на готово сваки синтетички лек, често се користи за конотирање синтетичких рекреативно употребљаваних лекова, понекад чак и оних који уопште нису тако развијани, као нпр. диетиламид лизергинске киселине - познатији по скраћеници ЛСД, чији су психоделични нежељени (а можда и жељени) ефекти откривени ненамерно.

Након доношења друге Међународне опијумске конвенције 1925. године, која је посебно забранила морфијум и диацетил естер морфијума - хероин, број алтернативних естара морфијума је брзо почео да се производи и продаје. Најистакнутији од њих били су дибензоилморфин и ацетилпропионилморфин, који имају готово идентичан ефекат као хероин, али нису били обухваћени Опијумском конвенцијом. То је потом навело Одбор за здравље Лиге нација да донесе неколико резолуција којима је покушао да ове нове лекове стави под контролу, што је на крају 1930. довело до првих широких одредаба о аналозима која проширују правну контролу на све естре морфијума, оксикодона и хидроморфона. Још један рани пример онога што би се лако могло назвати дизајнерском употребом дрога, био је током ере прохибиције тридесетих година прошлог века, када је диетил етар продаван и коришћен као алтернатива илегалним алкохолним пићима.

Креирање животних стилова

Током 1960-их и 1970-их, уведен је низ нових синтетичких халуциногена, мада су они у том периоду и даље у другом плану у односу на дроге пореклом из природе, пре свега марихуану и опијумске деривате. Контракултурна револуција и „деца цвећа" доносе са собом и све веће потребе за даљим проширивањем свести илити отварања „врата перцепције" како их је дефинисао у својој истоименој књизи из 1954. већ помињани Олдос Хаксли. Хемија прати те захтеве изоловањем најпотентнијег халуциногена свих времена - ЛСД-ја. Иако је такозвани „есид" иницијално откривен још 1938. од стране швајцарског хемичара Алберта Хохмана, тек је са својим синтетским дериватима 60-их ушао у популарну културу, али и војну употребу од стране САД у експериментима на редовима током Вијетнамског рата.

Савремена израда синтетичких дрога је ипак везана пре свега за период 1980-их година и односила се на разне опиоидне лекове, који су углавном засновани на молекули фентанила (попут а-метилфентанила). Израз „дизајнерске" или „синтетичке дроге" стекао је широку популарност када је средином осамдесетих година МДМА (метилендиоксиметамфетамин, „екстази" или „ексер") доживео процват популарности. Када је тај израз уведен, широки спектар наркотика се на црном тржишту продавао под заједничким именом "хероин", иако су се многи од тих прљавих субстутената хероина заснивали на фентанилу или меперидину.

Крајем осамдесетих и почетком деведесетих година прошлог века такође се види да поновно појављивање амфетамина и метамфетамина на светском тржишту постаје широко распрострањено јавноздравствено питање, што је у покушају да се смањи њихова производња довело до појачане контроле над хемикалијама неопходним за њихову израду.

Амфетамини су имали негативан имиџ у јавности још од масовних злоупотреба у циљу повећања борбених капацитета војника у нацистичкој Немачкој и империјалном Јапану, али и од стране савезника непосредно током II светског рата. Али последњих тридесет година представљају константу на тржишту, пре свега због ниске цене и једноставности израде чак и у кућним условима.

Истраживачке хемикалије

Крајем 1990-их и почетком 2000-их догодила се велика експанзија дизајнерских дрога које се продају путем интернета. Израз и концепт „истраживачких хемикалија" (research chemicals) сковали су неки дилери дизајнерских лекова (посебно, психоделичних лекова из породице триптамина и фенетиламина). Већина супстанци које су се у овом периоду продавале као „хемикалије за истраживање" били су халуциногени, хемијски слични са дрогама природног порекла као што су псилоцибин и мескалин. Као и код других халуциногена, ове материје се често узимају ради поспешивања духовних процеса, интроспекције и ексцитације, или просто рекреације.

Синтетски канабиноиди су још један новији развојни правац, са два једињења - ЈВХ-018 и ЦП 47,497 - првобитно пронађена у децембру 2008. као активне компоненте „биљних мешавина за пушење" које се продају као легална алтернатива марихуани. Након тога, све већи број синтетичких агониста канабиноида и даље се појављује на тржишту.

Мефедрон и катинони означили су помало прекретницу за дизајнерске дроге, претварајући  мало познатe, неефикаснe супстанцe које се продају у „head shopovima" у моћне дроге способне да се на црном тржишту такмиче са класичним наркотицима. Мефедрон је посебно доживео метеорски пораст популарности у 2009. години, а настала медијска паника резултирала је његовом забраном у више земаља. Након тога дошло је до значајне појаве других катинона који су покушали да опонашају ефекте мефедрона уз ново привучену корисничку базу и много новца за покретање иновација.

Четири хиљаде нових дрога 

Након тога, тржиште се брзо проширило, сваке године се открива све више и више супстанци. У 2009. години, систем раног упозоравања Европског центра за праћење дрога и зависности - EMCDDA у Лисабону (European Monitoring Centre for Drugs and Drug Addiction) - открио је 24 нова таква производа. У 2010. години пронашли су још 41; у 2011. години још 49; а у 2012. било их је додатних 73. У 2013. години идентификовано је 81. Све заједно, укупно 268 нових дрога у само четири године. Највећа група ових дизајнерских дрога коју EMCDDA надгледа jeсу синтетички канабиноиди, са 35% или чак 169 различитих синтетичких канабиноида пријављених до децембра 2016. године.

UNDOC са своје стране, према тренутним истраживањима, наводи преко 950 синтетских дрога у класи класичних опијата и препарата за уживање, док неки други извори помињу могућност од чак четири хиљаде синтетских дрога на светском тржишту!

Ову историјску рекапитулацију ћемо зауставити на теми ПЦП-ја (фенилциклохексилпиперидин) илити „анђеоске прашине", анестетика за животиње и људе, чија је здравствена употреба прекинута 1965, када су откривене изузетно озбиљне последице у погледу изазивања психоза код људи. Још већа катастрофа следи приликом његовог преласка на илегално тржиште, нарочито током 80-их, када је то била једна  од најпопуларнијих уличних дрога у САД.

Корисници су ипак коначно делимично одустали од употребе ПЦП-ја јер су његове опасности биле широко обнародоване и постале озлоглашене. Али нажалост, заједно са новом синтетиком која се развија, ПЦП доживљава забрињавајући повратак, и чак је водећа дрога у појединим америчким градовима. Неко, наравно, то јако форсира на тржиште. Ипак, такође, овој новој генерацији недостаје искуства са овом класом дроге и тај феномен се назива „генерацијско заборављање".

Надамо се да смо вас заинтригирали и добрано уплашили овим уводним текстом, јер то је и био циљ, а у другом делу приказаћемо неке од ужасних последица оваквих производа, и позвати на одговорност популарне културе и нових медија а посебно њених декадентних представника у пропагирању ових опасних пракси код младих и не само њих.

Stay tuned!