Пепе ле Твор је укинут. Нека се спреме Дамбо, Књига о џунгли, Петар Пан и Маза и Луња. Да ли је горе то што нисмо у овим цртаним филмовима до сада уочавали расизам или што смо се на расизму из цртаћа подигли? Кад се већ народ забринуо што ће клинци да пропусте неке нама важне цртане филмове, ваљало би поћи у рикверц, па да видимо шта нас је то обликовало и да ли смо због цртаних филмова испали наопаки или исправни

Реченица која у многим свађама излети као израз крајње непопустљивости јесте: „Тај филм нећеш гледати". Однедавно се те ријечи могу примијенити и на цртани филм. Један од ликова које нећемо гледати је Пепе ле Твор. Како и зашто је зглајзао лик који је изгледао као џепарош с Монмартра? Котрљао је то француско „р" и чак на српском звучао фантастично, чему је вјероватно допринио сјајан превод. Вољели смо твора! Толика је била моћ тог цртаћа. Пепе је био преварант са стилом, тип који кад се заљуби потпуно одлијепи. То га је и коштало улоге. Слично као Стевицу М. Кажу да је отишао предалеко.

Оптужен је за навалентност. Спопадао је мачку у коју је заљубљен. Да ли је заиста малтретирао, то је осјетљиво питање без одговора, али он као такав није више подобан да буде у игри за филм Space Jam. Постоји бојазан да такав Пепе може лоше утицати на генерације које долазе. Лик се брише, и неки нови клинци га неће гледати. Али ко га је волио неће моћи да га избрише из своје меморије. Иако се на друштвеним мрежама одмах појавило много људи који га подржавају и прекасно воле, чињеница је да се Пепе ле Твор неће вратити, нарочито не због неког hashtag покрета.

Али „то није све, народе"! Компанија „Дизни" је спремила упозоравајуће напомене које пласира гледаоцима неких познатих цртаћа. Реченице: „Овај програм садржи негативне описе и људи и култура", али и: „Ови стереотипи су били погрешни тада, а и сада су", биће убудуће исписане приликом приказивања цртаћа Дамбо, Књига о џунгли, Петар Пан, али и Маза и Луња. Довољно да човјек помисли што је горе: то да нисмо уочавали расизам, или то да смо на расизму одгајени.

Кад се већ народ забринуо што ће клинци да пропусте неке нама важне цртане филмове, ваљало би поћи у рикверц, па да видимо што нас је то обликовало и да ли је смо испали наопаки или исправни.

Балада о четири корњаче

Шести рођендан сам прославио уз пицу умјесто торте. Толика је била моја фасцинација Нинџа корњачама. Одјавна шпица се памти и тридесетак година касније: „Превео: Горан Кричковић, текст интерпретирали: Љубиша Бачић, Нада Блам, Властимир Ђуза Стоиљковић и Никола Симић, магнетоскоп: Предраг Јеремић, тон мајстор: Миодраг Ж. Вучковић, реализација: Славко Татић."

Четири корњаче су спасавале свијет и људе, али радили су то ноншалантно и били су духовити. Једини мудросер у тим првим епизодама био је Сплинтер, што можда и приличи учитељу који не мрда из канализације.

Након корњача пионира појавиле су се још двије верзије. Новије сам избјегавао да гледам јер сам вјеровао само у оне прве, моје, у којима су постојали Кранг, камерман Вернон и секретарица Вилма, канал 6, Технодром, клан Нинџино стопало, као и зли Секач. Данас га зову Шредер, и то ми сваки пут запара уши, као да ми неко кривотвори дјетињство!

У последњој верзији Нинџа корњача постоје Донатело, Микеланђело, Рафаело и Леонардо, али им се често тепа са Дони, Мајк, Раф и Лео, па сам умислио да је то лоше по дјецу, да им се одузима прилика да споредним путем науче имена четири велика талијанска сликара. Актуелна верзија Нинџа корњача доступна у 2021. нема превелике везе с првим корњачама. Окрутнији су, умјесто очију имају само бијела поља па се перципирају као екипа спремна на све. Недостаје им топла емоција оних који су на правој страни, или је то само ствар перцепције и жал за дјетињством.

Да се уплашиш

Нове корњаче су и визуелно знатно агресивније. Кранг не говори већ само сквичи, толико да на клинце то очито оставља утисак. Обрачуни су прилично крвави и сурови, али не са циљем да се зло представи као опасно, већ да се скрене пажња на анимацију и визуелне ефекте. Е па, због поменутих ефеката мене ноћу сваких пар сати буди четворогодишњи син тврдећи да „сања корњаче". Испрва их је волио, сад их се плаши. Некад сам остајао будан да одгледам што више корњача, сад не спавам зато што су постале агресивне.

То ми је дало повода да ламентирам над старим добрим цртаним филмовима, иако сам свјестан да ће свака генерација цртаће из свог дјетињства звати „стари добри цртани". Покушавао сам да вратим (цртани) филм и да потражим неке страшне сцене у Лалегатору, Бети Буп, Пери Детлићу, Драгуљчету, Шалабајзерићима или Ципелићима. Тамо - ништа страшно!

Било је опскурних момената у цртаном Гоку, као и у Гарголијатима, али не довољно да се то сања и да се у три ујутру диже сва фамилија на ноге. Некад се то дешавало само кад клинци успију да одгледају Хичкоков Психо ако иде усред бијела дана на ТВ Палма, или неку локалну ТВ станицу коју баш нико не надгледа.

Чудна шума је то 

У продукцији Croatia filma и америчке Fantasy forest настао је први југословенски дугометражни цртани филм Чудесна шума. Настао је баш 1986, године кад сам се родио. И даље тај цртани знам напамет, све роле од Медведа Мате, преко сликара, све до Водењака, Ватрослава и пужа који је трчао цјелу боговјетну ноћ да дође по помоћ.

У цртаћу Чудесна шума спава и једна племенита, тако југословенска прича. Зли Кактус цар не бива здробљен и уништен каквом крстарећом ракетом, спржен лавом, послат у гулаг или искомадан да се никад не воздигне. Не, поента је да су добри ликови спознали што са Кактус царом није у реду. Њему нешто фали, те су му они помогли. Сазнали су да Кактус цар не може да процвјета, смућкали су му лијек и он је процветао од среће! Преобратили су зло у добро. Чини се да је такав цртани филм могао да настане само у једној земљи гдје живе људи који су умислили да могу створити трећи свијет, да могу да га учине праведнијим и бољим, само ако справе какав противотров за мржњу. О какве већ виђене ироније, земља Југославија је на крају спржена унутарњом мржњом док је трагала за лијеком за свјетску бол.

После свега, питам се има ли сврхе форсирати дијете да гледа тај цртани. Постоји више изазова, прије свега да ли ће новој генерацији бити сувише спор, уопште гледљив и разумљив, и шта ако им се не свиди? Како би то поднијели велики фанови Чудесне шуме, да њихова дјеца одбијају да воле њихов омиљени цртани?!

Сублиминалне поруке

Неки цртани филмови су имали мисију. Неки скривену поруку. Данас се праве само уколико су исплативи. Ако жуљају, могу да донесу минус, и због тога ће након случаја Пепе ле Твора и Петра Пана тек бити аутоцензуре. Велике продукције неће да се играју с потенцијалном тужбом, уклањањем неког лика или реченице. Све ће се штеловати да буде неутрално, наравно, науштрб радње и драме. Неће бити комплексних ликова, све ће бити рађено по шаблону, само коректно и компромисно.

Потежу се и разна питања, као да ли уопште постоји довољно коректан цртани филм. Том и Џери су се озбиљно лемали свим и свачим. Птица Тркачица је хиљаду пута гурнула Којота с литице. Што тек ради Барт Симпсон и какав је однос отац-син између њега и Хомера. Колико је дивне некорекнтости у локалном пабу код Симпсонових, а колико малтрета у фабрици, колико апсурда у цркви и општини.

Ако некоме падне на памет да уклони епизоду „Мица тражи мужа", у којој Мица оклагијом звекне несрећног Софронија покушавајући да га приволи себи, биће и тај цртаћ упитан. И то је насиље. Можда Софронију није било до женидбе, следују ли и њему одређена права?

Цртани филмови су постали уносан бизнис нарочито након појаве кабловских канала намијењених искључиво дјеци, као и након појаве Јутјуба. Стекли су се услови да свако прави што жели. Наснимали су се свега и разне продукције, али и родитељи. Зато и постоји много ужасних и аљкавих видеа и анимација у које данас буље милиони дјеце затупљујући се римама које су и „најмлађима" бљутаве и баналне. Ако Јутјуб пустите да сам насумично лута по линковима након дјечијих пјесмица или цртаћа, могуће је да наиђе на разне будалаштине и риме које већини родитеља дјелују ужасно, али дјеца их воле зато јер на екрану скаче црвени парадајз, или се из необјашњивог разлога набраја унедоглед да тата има куцу, а мама има зеку. Мандиних Десет љутих гусара у поређењу с тим дјелују као врхунска опера.

Патролне шапе

Неприкосновени хероји клинаца последњих година су Патролне шапе (Paw Patrol). Тај цртани филм је у Хрватској занимљиво преведен као Псићи у опходњи. Углавном, актери филма су неколико паса од којих је сваки задужен за одређени посао. Ту су ватрогасац и медицински брат, еколог, пилотица, али и апсолутно смотана градоначелница. Они спасавају грађане кад упадну у невољу, а грађани су представљени као неспособњаковићи који су стално у неким проблемима. Архинепријатељи Патролних шапа су „неваљале маце", и то није први пут да се мачке представљају као зло без повода.

Занимљиво је да су Патролне шапе постале један од оних цртаних филмова уз који су упоредо лансиране све могуће врсте играчака које иду укорак с цртаћем. Тешко да постоји продавница играчака или маркет у ком нећете наћи нешто са мотивима Патролних шапа. Већ је ријеч о бренду, а довољно је поменути да је и „Плазма" лансирала производ у сарадњи с Патролним шапама. Није ријеч о обичном кексу, већ су то кекс-значке са утиснутим јунацима: Чејс, Маршал, Роки, Зума, Рабл и Скај. Постоји савршен израз за такав производ, а то је „мамипара". Једноставно, то су ситнице су уско повезане са емоцијама дјеце, и родитељи обично лако посегну за тим адвертајзинг мамцем.

Инфлуенсери у пеленама

Постоји на Јутјубу канал под именом CKN Toys. Ријеч је о два клинца из Аустралије чији су родитељи успјели од њих да направе инфлуенсере за дјецу. Поента је да два брата распакују поклоне и одушевљавају се новим играчкама, презентују дјеци широм свијета како нове играчке функционишу. То се зове unboxing. Та два брата из CKN Toys прати 17 милиона сабскрајбера, а по популарности су трећи јутјубери у Аустралији.

Клинци су толико аванзовали да већ зарађују озбиљне паре, а често се јављају забринуте асоцијације питајући се колико родитељи искоришћавају своју дјецу и ко купи кајмак од прегледа Јутјуба. Стога је вјероватно један од проблема њихових родитеља шта да дјеци купе за рођендан кад сваког дана они отварају најновије поклоне на свијету и глуме одушевљење. CKN Toys је с временом прерастао у назив „Calvin & Kaison", и они сада наравно имају свој шоу на дјечијем ТВ каналу.

Сад их видиш, сад их не видиш

На „HBO Go" платформи постоји много цртаћа, али они у последње вријеме и нестају. Заиста испаре. Деси се да нема више омиљеног цртаног филма вашег дјетета због тога што компанија „Дизни" прави своју платформу и повлачи своје филмове код себе. Тренутно је немогуће на интернету пронаћи синхронизоване дугометражне цртане филмове, што пред родитеље ставља немогућ задатак. Кад дијете навучено на одређени цртаћ тражи баш тај ког више нема, родитељи су немоћни. Остају сузе.

Нема више Леденог доба 2 ни чувеног Бака, нема ни Приче о играчкама, а питање је што ће све остати. На крају многим родитељима неће бити друге него да приступе „Дизнијевој" мрежи чим то буде могуће. Или да се потруде да омиљене цртане рипују док се приказују и пресниме видео на неку екстерну меморију за сваки случај, да имају у штеку омиљени цртани филм. Злу не требало.

У мојој глави и у мом видокругу

Ко год ипак помисли да данас цртани не вриједе и да се данас производе лошије приче него некад, демантоваће га цртани попут У мојој глави (Inside Out), у коме у свакој особи постоји „штаб" а у њему емоцијама руководе осјећања - Радост, Страх, Бијес, Гађење и Туга.

Цртани филм Залеђено краљевство (Frozen) показао се као свјетски феномен. Елза и Ана су постале најпродаваније лутке преко ноћи, а сонгови из филма апсолутни хитови. Иако постоји бојазан да се јави неко из Скандинавије и покрене тужбу због злоупотребе ирваса, подручја, снијега или њихове митологије и бајки, тај цртани је планетарно популаран и озбиљно добро зарађује од сваког приказивања, али и помињања.

Прича о кувару мишу генијалног назива Ratatoille је сјајно дјело, такође и Потрага за Немом и Потрага за Дори, предивно дивно синхронизовани на српски.

Цртаћи за одрасле

Постоје и цртани филмови које родитељи заиста гледају скупа с дјецом, цртани филмови који шаљу двоструке поруке, једну за дјецу, а истовремено и другу за родитеље. Пецају и једне и друге. Примјер за такве поруке је цртани Коко. Централна тема овог цртаћа је прослава Дана мртвих у Мексику. Звучи мало мрачно, али прича је савршено упакована. На прави начин, како би родитељи проговорили и о томе с дјецом, да им објасне зашто више нема њихове бабе или деде на овом свијету.

У цртаћу мртви живе као симпатични костури у Земљи мртвих. Док их помињемо и док их се сјећамо, они и даље негдје постоје. Дâ се уочити да на тој Земљи мртвих обитава и Фрида Кало, што је јасан маркер и поп-културни мамац за родитеље. Поента је да родитељ наводно гледа тај цртани да би био уз дијете, за сваки случај, да се оно не уплаши теме о мртвима и скелетима, али истина је да се и родитељима гледа тај цртани, јер је презанимљив у сваком смислу. Баш као и већина цртаних филмова које продуцира кућа Pixar, и овај је спектакуларан на више нивоа.

Жал за младошћу

Зато није фер и није тачно рећи да „нема више добрих цртаћа као некад". Има их, постоји још много бриљантних дугометражних прича, које су и едукативне и визуелно занимљиве и узбудљиве, само су често затрпане због хиперпродукције. Мора се копати за квалитетом. Генерације рођене до 1990. године навикле су да сви гледају један исти цртани и да нема алтернативе.

Неки нови клинци већ живе у свијету ФОМО-а, „страха од пропуштања" (fear of missing out) и знају на фору да откључају или измоле све канале који их занимају. Због хиперпродукције, оно што нису гледали за њих и не постоји. Лако иду даље и тешко или никако ће их родитељи привољети да погледају цртани филм из прошлог доба, јер ће за њих све бити споро, досадно и негледљиво. Зато за Пепе ле Твором могу да жале само старије генерације.

Свака генерација има своје хероје, али и цртане филмове. Крај. Нема жалби. The end.