Слика старог Ниша и Нишлија коју је у делима „Ивкова слава“ и „Зона Замфирова“ описао Стеван Сремац, а касније снимио Здравко Шотра, убедљива је, али умногоме и нетачна. Зато што се све што је Сремац записао базирало се на ономе што му је причао Микал Николић звани Калча, нишки дугмеџија, страсни ловац и јунак многих Сремчевих дела. А Калча му је причао мање оно истинито а више оно измишљено

      Ја си имам вере, леле, ја си имам
      Ја си имам вере, две до три болести
      Прва болест вере, леле, прва болест
      Прва болест вере, Калчина кафана
            - Нишка староградска песма (аутор непознат)

Када се каже "Стари Ниш", веома често одмах иза тога у мисли долази слика задимљене биртије у којој Калча и  његови кардаши седе за неким столом у углу, мезете и пију, па онда пију и мезете, малтретирају конобаре и терају музиканте (ћеманисте и гочобије) да им свирају "ону њихову".  По зидовима су ловачке пушке у прангије, препарирани фазани и вепровске главе, икона светог Николе и урамљена еснафска писма и одликовања из рата. У чашама је ракија и вино, а у земљаним посудама разне ђаконије, од главе у шкембету до подварка с коленицом.

Мало људи зна да је слика коју је Сремац дао о Калчи и осталим нишким "еснаф-човецима" и биртијашима у ствари - нетачна. Оно што имамо у "Ивковој слави", где гомила разуларених пијанаца преотме домаћину и газди читаву кућу и тамо се опија и теревенчи до бесвести није баш реалан опис тадашњих нишких боема и боемштине. Мада, руку на срце, није да се није теревенчило.

Наиме, Сремац, као човек који је дошао са стране тешко је успевао да разуме јужњачки менталитет и начин живота, нарочито у почетку, и многе ствари су му биле нејасне и апсурдне тако да, када их је описивао у својим делима, он их је неретко, преувеличавајући, доводио до размере фарсе. Прича, у ствари, каже да се Сремац затекао на некој слави где је газда куће, уморан и исцрпљен, у ситне сате одлучио да се повуче на починак. Пошто је остало још гостију, управо она група најупорнијих и најближих рођака и пријатеља куће, кумова, кумашина и побратима, он им је, пре него да оде, поверио кључеве од битних просторија.

"Ово ви је кључ од капију", рекао је газда дајући свежањ са кључевима најтрезнијем госту. "Ако неки оће да си излегне. Или да иде споради себе. Ово ви је кључ од подрум, ако затреба вино и ракија. А ово су ви кључови од таван и оставу, тамо имате још једење ако баш загладните... сушеничке, охо-хо, сланиница и тањири с питије, сир, преврео, заплањски... Ја одо да си спијем. Треба зајтре дућан да се отвори, да се работи, да се заради за лебац... А ви како си оћете. Ајд... Лаку ноћ."

Неје ово прави Калча! Ово је лжни Калча!

Сад, замишљам Сремца који је био присутан и који просто не може да верује да неко може да буде тако лежеран да читаву кућу и окућницу остави на поверење и образ гомили пијанаца. И даље, замишљам како он, из визуре неког ко је менталитетски далеко ближи Бечу него Нишу, покушава да у глави уклавири један такав догађај. Као резултат успешне мисаоне обраде оваквих догађаја и, уопште узев, Сремчевог сталног ишчуђивања нишлијском начину живота, добили смо "Ивкову славу" и "Зону Замфирову" који су свакако велика и важна уметничка дела, али која, међутим, не дају баш тачну слику тадашњег Ниша и његових житеља.

Иначе, комад "Ивкова слава" први пут је изведен управо у Нишу, и то баш у једној кафани, и њему су, што ретко кад бива када је праизведба једне представе у питању, присуствовали и сами главни јунаци приче. Тако је Калча седео у првом реду, са женом и сином и гласно негодовао. Толико да је у једном тренутку демонстративно устао и упро прстом на глумца који је играо њега на сцени:

"Неје ово прави Калча! Ово је л'жни Калча! Нишлије, еве ме мене овде! Сви ме знате који сам. Ово неки безец!"

"Безец" или "пеливан" је био у то време нишлијски израз за глумце, али пошто Нишлије тога времена нису баш претерано поштовали ову, неки кажу, репродуктивну уметност, то је уједно био израз за забављаче свих боја и врста. Дакле, глумац је, у њиховим очима, био исто што и циркузант. Можда су зато бесни Нишлије, након премијере одлучили да преваспитају глумце, па су ови морали, заједно са Сремцем да заглаве на задња врата кафане да не би, како се то овде каже - "изели ћутек".

А какве су биле тадашње кафане? И ко је долазио у њих? Шта се јело, пило? Шта се причало?

Миланов Ниш

Као што видимо из приложеног, кафане су биле места где се одвијао и културни живот. Сем позоришних представа, игроказа, песничких вечери итд. у њима су се састајали и уметници, професори и учитељи. Па је тако давне 1900. у Нишу, у једној нишкој кафани основана "Градина", часопис за забаву, поуку и књижевну критику. Излазио је петнаестодневно. Ради се о једном од најстаријих књижевних часописа у овом делу Европе, старијем чак и од "Политике", а у то време имао је чак 1800 претплатника.

У кафанама се водила и политика, па су ту осниване партије и покрети, а тачно се знало која кафана је "либералска", која "радикалска" а која "комунска", где се окупљају и пију републиканци а где монархисти, где се бистри политика а где кују завере. Кнез Милан је зато имао своје људе који су га извештавали "шта се лаје по меанама" а кажу да се једном толико разбеснео због гласина које су се шириле везано за његову ванбрачну везу са угледном (а удатом) Нишлијком, да је загрмео на учитеља Тасу Петровића (1824-1894) и остале нишке угледнике:

"Ви Нишлије... много серете!"

Свеједно, кнез, а потоњи краљ је много волео Ниш, и Нишлије су волеле њега, свог ослободиоца, чак и када је након пада династије Обреновић кренула одвратна кампања блаћења и ружења не само Милана, него и његових постигнућа, која нису била мала. А једно од тих постигнућа био је и Ниш, који је Милан од турске касабе устоличио у своју другу престоницу и модерну европску варош.

„Докле више овако?"

Још у време тзв. турског вакта било је меана и крчми по Нишу. Биле су то трошне зграде од блата, тугле и дрвета, са обавезном ћеремидом на крову из кога је извиривао високи оџак који се димио и лети и зими. Велики број њих се налазио на периферији града, док су оне у граду биле мало угледније и боље и постојало правило да не смеју да буду у близини богомоља, џамије или цркве. То правило је, наравно, често остајало мртво слово на папиру.

Када је Ниш ослобођен 1878. године, његов ослободилац, кнез Милан Обреновић имао је амбициозне планове са њим. Желео је од Ниша да направи савремени град по европским стандардима. Међутим, уз сав напор и средства која је у то уложио, укључујући и довођење чувеног бечког архитекте Винтера који је урадио први ситуациони план Ниша, увек је наилазио на отпор мештана по разним питањима.

Просто, Нишлије су желеле да живе по своме, онако како су навикли и тешко су прихватале промене.

Остала је забележена и једна занимљива анегдота. Наиме, када су Франц Винтер и његови радници почели мерења и ископавања за будући пројекат градске канализације и дренаже, то је толико разгневило неке Нишлије да су их растерали моткама. Кнез Милан, који је био човек од иницијативе и волео да ствари лично решава, одлучио је да се и сам умеша. Обукао је своју свечану униформу и у пратњи дворске свите отишао до кафане "Маргер" где су у башти седели виђенији нишки газде и занатлије, између осталог и Калча.

Кажу да је баш од Калче, на питање "Па, добро, сунце му пољубим, браћо Срби... Докле више овако?!", добио следећи одговор:

"Ваше височанство, ми несмо Срби. Ми смо Нишлије."

Кафана Ђоке Маргера

Поменута кафана "Маргер" вероватно је најчувенија нишка кафана, захваљујући пре свега Калчи, али и Сремцу који је волео тамо да навраћа. Не зна се тачно када је подигнута, вероватно у другој половини 19. века, у неким записима се помиње 1870. година. Налазила се у близини Саборне цркве и старог гробља на Горици, на крају такозване "покривене чаршије" а у улици која је једно време носила и име кнежеве супруге краљице Наталије.

У почетку се звала "Газина кафана", по неком Гази који ју је тада држао а онда ју је купио конобар који је радио у њој и кога су звали Ђока Маргер. Тако је кафана добила ново име, а по њој и цео крај у Нишу који се и данас тако зове. У питању је била стара зграда, зидана "по турски", састојала се од приземља и спрата, а у дворишту је растао велики багрем који правио повелику хладовину.

Један од редовних гостију је оставио запис:

"У кафани је увек мирно. Увек види се покакав још стари Нишлија и пензионер, па пију кафу или чај и играју или домине или карте у по једно пиће. А по нешто се тихо разговара о прошлости. Песме и вике никад. А шале има. Кафана је чиста, а газда јавашлија. Он се много не секира. Пазар није богзна какав али је он задовољан. Задовољан је јер су људи сви озбиљни и виђени и не праве ларму. Попију по коју чашицу вина, ракије или кафу - па иду."

Након Ђоке Маргера, кафану је преузео нико други до отац Петар Пера Икономовић (1849-1914), изданак познате свештеничке породице и парох у нишкој епархији, најпознатији као борац за ослобођење и члан (неки кажу и вођа) завереничке дружине познате као "Нишки комитет". Управо он је 24. фебруара 1874. заклео у кући Михајла Божидарца велику групу устаника и завереника на челу са војводом Николом Колетом Рашићем (1839-1898). Ова историјска сцена данас може да се види на рељефу на северној страни Споменика ослободиоцима Ниша у центру града.

Након њега су кафану држали браћа Чуруши, тј. браћа Живковић који су били страствени пушачи, тачније, волели су много да "чуре", што би се рекло по Нишлијски...

Утицај Калчиног дувана и кафе на српску књижевност

На многим местима прочитаћете да је Стеван Сремац баш у овој кафани написао своја најзначајнија дела, нарочито она везана за Ниш.

То баш није тачно.

Сремац у кафани није писао, он је у "Маргеру" записовао, тј. хватао белешке.

И то у тренуцима када није пио и када га нису задиркивали локалци. Веома често, Сремац није ни седео за истим столом са познатим Нишлијама, већ поред, и записивао у своју бележницу, у маниру среског шпијуна, све оно животно и занимљиво што је могао да чује. Према сведочењима самог Калче, Сремац је у ствари био оно што се у Нишу данас зове "гребатор".

Наиме, професорска плата је била толико мала, да је Сремац био приморан да живи у једној изнајмљеној соби, где је од имовине имао већу количину књига и један једини сако који је, каже Калча, био крпљен на више места. Сремац је, додуше, имао неког рођака који је радио у општинском суду и који му је зајмио новац и чашћавао га ручковима и пићем.

Сам Сремац волео је да долази код Калче у његову јорганџијску радњу и тамо дивани с њим, пушећи Калчнин дуван и испијајући Калчину ракију, све време пажљиво бележећи све оно истинито (мање) и оно измишљено (више) што му је Калча говорио. Његов увид у нишки менталитет и живот био је више хроничарски, мање органски а разлог је био једноставан - Калча и друштво га нису баш хтели у свом друштву у кафани. Чак је једном питао да пође у лов с њима на шта му је Калча одговорио да не може јер: "Имаш, профисуре, урокљиве очи, све ће ни зајци поплашиш... а и где ће тебе тако метиљавог и сопетљивог у лов да водимо? Тој си је, профисуре мој, мушка работа!"

Ко зна, можда је "Ивкова слава" у ствари Сремчева освета Калчи?

Књига кафане Балкан

Ако бисте у то време кренули од кафане "Маргер" Обреновићевом улицом наниже, према центру и Нишави, дошли бисте до кафане "Балкан". Ова кафана била је дуговечнија од "Маргера" и гости су у њу долазили до тридесетих година прошлог века када је постала оно што се колоквијално назива "гостионица" и променила име у "Бачка". Ова кафана је значајна за историју Ниша јер је она једна од ретких иза које је остао вредан писани документ. Наиме, у фонду Народног музеја у Нишу чува се укоричена свеска тј. књига кафане "Балкан" у којој су се уписивали гости и где је вођена евиденција о пословању.

Књига се састоји од: путничке и рапортне књиге (за период 1892-1903), списка набавке, списка вересије (са 71 дужником), списка дугова, као и списка прихода и расхода. Књига је вођена од 1892. до краја 1913. године и сведок је у прилог томе да је кафеџијски посао био озбиљна ствар у та стара добра и мање добра времена.

Тако је остало записано да су у "Балкану" боравили и ноћили путници и гости из Турске, Угарске, Италије, Немачке и Аустрије, православци, мухамеданци, католици, Јевреји, затим људи разних занимања и еснафа: трговци, апотекари, марвени лекари, инжењери, молери, практикатни, чиновници, колари... Године 1892. у књигу се уписао и инжињер из Ливорна, Италијан Салако Балдо који је одлазио послом у Доњи Душник. Такође, убележен је и писар из места Беле у Горњој Немачкој,  Херман Ветер, који наводи да је у Нишу као гост турског конзула.

"Балкан" је, дакле, био сасвим другачија врста угоститељског објекта од "Маргера" а улица која их је повезивала била је својеврсна жила куцавица Ниша, кад боље размислим, то је и данас. Само што више нема ни једне ни друге кафане, већ је та, сада пешачка зона, начичкана бутицима, мењачницама и модерним кафићима. Сећање на стари Ниш чува и даље кафана "Галија", која се налази негде на средини ове трасе, и која је такође отворена у 19. веку.

На месту где је некада била кафана "Балкан" данас је McDonalds.