Серија "Импичмент" америчке телевизије Фокс вратила је сећање на "аферу Левински" која је потресла Америку и свет пре двадесет две године и која је непосредно претходила агресији НАТО-а на нашу земљу. Случај је хтео да се првих дана бомбардовања СР Југославије затекнем у Берлину управо са - Моником Левинском.

Телевизијска серија Импичмент која је почела да се приказује на каналу „Фокс" од 7. октобра не само да је једна од најгледанијих, него је поново вратила сећања јавности на скандал који је превазишао све дотадашње љубавничке авантуре политичара на власти али и изменио целокупну глобалну културну матрицу односа према интимности.

Два сата јавног саслушања Била Клинтона које су у фебруару 1999. преносиле готово све највеће светске телевизијске мреже током којих је амерички председник говорио о свим аспектима његовог односа са стажисткињом у Белој кући Моником Левински, укључивала су бројне експлицитне и порнографске детаље, па теоретичари масовне културе тврде да је ово саслушање у симбиози са тада популарним латиноамеричким љубавним серијама заувек одбацило романтични вокабулар заменивши га експлицитним сексуалним и порнографским језиком који данас доминира друштвеним мрежама.

Овај скандал подударио се с кризом поводом Косова и каснијим бомбардовањем СРЈ, па су многи нашли у томе везу, објашњавајући да је „скандал Левински" био одлучујући да Клинтон почне бомбардовање СР Југославије, како у историји не би био упамћен као једини председник који је целом свету објашњавао шта секс јесте, а шта није. То је обрађено и у филму Ратом против истине (Wag the dog), али снимљеном 1997, дакле две године раније.

27. марта у Берлину

Тих мартовских дана 1999. спремио сам се да као и обично будем на лајпцишком Сајму књига. „Чим ти идеш из Београда, биће рата", рекла ми је Нина, моја колегиница с факултета, када ме је вече пре пута срела на Славији. Није помогло то што сам јој објашњавао да ја сваке године и тако и тако идем на Сајам књига у Лајпцигу, а он се сваке године одржава последње недеље марта. Те године многи који су научили да ако се на Балкану појави прилика за рат та прилика неће бити пропуштена, паковали су кофере пред ултиматумом НАТО-а - ако се не прихвати споразум из Рамбујеа, биће бомбардовања.

Али ја сам на Сајам књига 1999, који је почињао само три дана пре почетка бомбардовања, кренуо с чврстим уверењем да до бомбардовања неће доћи, да ће се и овај ултиматум окончати неком врстом споразума Холбрука и Милошевића, онако као што се то већ догодило октобра претходне године. Тада је већ била спремна „активирајућа наредба" за НАТО, али је договорено да се на Косову нађе Верификациона мисија ОЕБС-а. Али постојао је један још бизарнији разлог мом путовању у Немачку.

Најчувенија стажисткиња на свету, Моника Левински, представљала је 27. марта у Берлину своју књигу. Са издавачем „Улштајном" договорио сам да будем у групи новинара којој ће бити омогућено да им звезда потпише књигу. Никакви интервјуи нису долазили у обзир. Издавач је предвидео највиши могући степен комерцијализације овог догађаја. „Мерцедес" је морао да плати да би превезао госпођицу Левински од хотела „Адлон" до робне куће „KаDеW", при чему су и хотел у коме је Моника одсела и робна кућа у којој је промоција требало да се одржи морали за то да плате, као и РТЛ за ексклузивни интервју с њом.

Светске телевизије света које су одреда председнику најмоћније државе на свету завиривале у панталоне пратећи аферу која је месецима окупирала глобалну јавност, претњу бомбардовањем једне омалене земље чинили су комичном осветом за јавно ниподаштавање. Нико кога сам касније питао да ли постоје неке везе између „афере Левински" и бомбардовања Југославије није нашао потврђујућу везу, али ми се то чинило апсолутно немогућим. Оба догађаја су се обрађивала у истој глави, у истом мозгу, и немогуће је да се нису, бар ментално, преплитала.

У сваком случају, 21. марта сам био у Келну. Претходно сам договорио састанак са тадашњим државним секретаром у немачком министарству спољњих послова Волфгангом Ишингером за поподне 23. марта. Ишингер је био учесник Дејтонских преговора и најнепосредније се бавио југословенском кризом. Срели смо се две недеље раније, када су у Београду били немачки министар спољних послова Јошка Фишер и комесар за европске послове Ханс ван ден Брук.

У немачким медијима у то време настала је права помама за југословенским новинарима који би говорили о све драматичнијим најавама о томе шта ће се дешавати с Југославијом. Ни мене није мимиошао један такав позив - и то за 24. март. Требало је да у 19 часова будем у студију „Bayerische Rundfunka”, заједно са познатим немачким новинаром Кристофом Бертрамом и историчарком Мари-Жанин Чалић.

Дан раније 

Док сам дан уочи почетка бомбардовања седео у канцеларији Волганга Ишингера, он ми је говорио да се не ради о рату против „Југославије и српског народа, него је реч о прекидању огромне хуманитарне катастрофе". Набрајао је притом огромне бројеве избеглица, тако да је Косово, по његовим речима, остало без петине становника (око 400.000 избеглица) и чудио се зашто српска влада прихвата НАТО као непријатеља. „Зашто не говори да споразум из Рамбујеа има велике предности", рекао је. На питање да ли би немачка армија пристала да делује самостално, изоловано од НАТО-а или против воље НАТО-а, одговорио је да Бундесвер није замислив без НАТО-а јер је НАТО најбољи немачки партнер.

Наравно, мене је највише занимало да ли ће бити бомбардовања или неће. „Бомбардовања ће бити 99 одсто. Холбрук је већ напустио Београд. Ако то ураде данас Петрич и Мајорски (изасланик ЕУ и руски изасланик), онда је оно готово сасвим сигурно". Још није ни завршио реченицу, зазвонио је телефон. На основу разговора закључио сам да немачки канцелар Герхард Шредер зове на хитну седницу. Ишингер се окренуо и рекао ми да су Петрич и Мајорски отишли из Београда, а да он мора на састанак. „Јавите се наредних дана", рекао је опраштајући се.

Напољу је ромињала типична немачка ситна кишица. Отишао сам до Драгослава који је радио у Уједињеним нацијама у Бону. Причам му шта ми је рекао Ишингер и чудим се зашто се решење тражи само притиском на једну страну. Свако ко себе сматра просечно интелигентним, морао би да претпостави да се у сукобима решење тражи на обе стране, а не појачавањем притиска на једну против друге стране. Тако се само производи сукоб. „Није овде о томе реч. Овде је реч о казни. Јавно мњење ће прихватити бомбардовање Југославије јер сматра да Србе коначно треба казнити", објашњава Драгослав. 

Све то ми се чинило толико невероватним. Нешто ће се већ наћи у последњем часу.

А сад ће да буде рат 

Сутрадан, 24. марта пре подне, подигао сам акредитацију за Самит Европске уније који се у Берлину одржавао када и представљање књиге госпођице Левински. Штавише, шефови европских држава Ширак, Шредер и Блер биће удаљени само стотинак метара од прославе за Монику.

Немачке новине имају полудраматичне наслове који обавештавају о прекиду преговора у Београду, али још увек не констатују неизбежност рата. Разговарајући са пријатељима из Београда закључујем да нису баш превише узнемирени, што, уз деликатно анализирање наслова у новинама даје повода да се закључи како ће се у последњем часу ипак нешто смислити да би се избегао рат.

Тог дана Европска унија још једном позива на политичко решење сукоба, што ми се чини као довољан основ да се некакво решење изненада и нађе. Не знам да ли се иза таквог мог самопоуздања налази и уверење да познајем и делим инат свог народа - за онога ко се одлучи да са нама зарати не може на добро да изађе, Нећемо, дакле, тај рат да изгубимо, онда је тешко веровати да ће друга страна, која неће победити, рат уопште и да започне.

Кристоф Бертрам и Мари Чалић, док те вечери разговарамо пред емисију, не деле мој оптимизам. Њему ће се још више изненадити сам водитељ када ми на почетку емисије постави прво питање. Читајући вест да су авиони полетели из Авијана у правцу Југославије, пита ме: „Каква ће бити реакције Југословена на бомбардовање?" „Авиони НАТО-а и до сада су летели изнад Југославије", одговарам. „Не видим како ће се евентуални рат окончати да бих веровао да ће до бомбардовања доиста и доћи. Ево, Европска унија је позвала да се у последњем чесу нађе неко решење, па верујем да ће се до њега и доћи".

Пре него што ме је прекинуо, видео сам сажаљив поглед водитеља. Вероватно се питао: „Ко ли ми је ову будалу довео у студио?"

„Добро, о томе ћемо касније", рекао је уместо тога.

Петнаестак минута касније у студио је дошла вест да су прве бомбе пале на Југославију. Водитељ ме је питао: „А шта сада", као да ликује над незнањем свог госта.

„А сада ће да буде рат, за који не знам како ће да се заврши и шта је његов смисао", рекао сам. На питање упућено Бертраму, који је свакако најбољи немачки спољнополитички новинар, ни он није знао шта је смисао тог рата.

Када је разговор окончан, нисам се осећао глупо. Боље је бити необавештен, него обавештен и немоћан да спречиш ствар као што је рат. Некако ми се чини исправно веровати да се неће десити оно што не треба да се деси. Можда је наивно, али чува самопоуздање. Целе ноћи у хотелу сам провео пред телевизором да бих сутрадан продужио за Берлин.

„Рат!", „Бомбе у Европи" - крештале су насловне странице немачких новина.

Та жена

Колико је све то било супротно од разнежених новинских чланака о Моники Левинској. „Суверена, отворена, лепа", описивали су је новинари, „у новом Армани оделу и с новом фризуром". Све то декорисано је њеним фотографијама с Билом Клинтоном. „Девојка која је ‘терорисала' јадног америчког председника", заједљиво су је описивали медији.

У сваком случају, она је америчком председнику направила велике проблеме, из којих се једва извукао. Амерички председник сада бомбардује Југославију - хоћемо ли и ми да му направимо проблеме и како ће из тога да се извуче? Можда ја желим да се видим с Моником Левински да бих се придружио „терорисању" америчког председника? Можда не верујем довољно у нашу победу, па желим да упознам неког ко је понизио америчког председника? Логично би било и средњовековно правило: непријатељ мог непријатеља мој је пријатељ. Или су у питању најниже склоности ка бизарностима? 

Хиљаде, махом жена, већ су окупирале берлинску престижну робну кућу „KaDeWe" (Kaufhaus des Westens). Телевизијске камере и новинари добили су мали простор преко пута стола за којим ће седети Моника Левински заједно с писцем њене ауторизоване биографије Ендрјуом Мортоном. Мортон је написао биографију и друге славне жртве несрећне љубави - принцезе Дајане.

Док се гурам у маси да бих стигао до примерка књиге, застајем да попричам с посетитељкама. „Клинтон је изневерио ову девојку. Многи мушкарци и жене то раде, али он није показао нимало жеље да је заштити", каже једна жена. „Он је нитков. Види шта вама ради, а шта је урадио овој лепој девојци", каже ми друга. Једна другој упадају у реч. „Њихови противници су и једно и други искористили...", "То је све израелска шпијунажа...", „Они покварењаци преко пута", каже трећа показујући на зграду у којој се одржавало заседање Савета ЕУ, „са нама поступају као што је Клинтон поступио с њом. Они се не обазиру на обичан свет"...

Већина је поверовала у речи Монике Левински да се одлучила јавно да проговори тек када је Клинтон у једном јавном саслушању рекао: „Ја с том женом немам ништа". „Та жена" - то су биле речи које су је увредиле. Сада је била само "та жена". Узео сам три примерка књиге у којој је све то записано јер рачунам да ћу за време док их потписује моћи да је нешто питам. У томе неће нико моћи да ме спречи.

Кренуо сам ка просторији где је неколицини новинара требало да буду потписане књиге. Обезбеђење је бројно скоро као за државнике преко пута. Када сам пришао столу рекао сам ко сам и шта сам и питао је да ли одобрава „последњу авантуру америчког председника". Скоро се од срца насмејала, али је само одговорила: „I don't comment it."

Онда сам је замолио да бар гестом покаже шта о томе мисли. Климнула је главом као знак одобравања мог претходног питања. Значи, осуђује. Питао сам је за њено мишљење о бомбардовању, али је одговор био исти уз исти срдачан осмех. Онда сам је позвао да дође у Београд, у бољим приликама, како су ми наручиле колеге из једног листа за који сам тада писао. Да се држимо заједно, ми, Клинтонове жртве. „Maybe", рекла је док су колеге и обезбеђење већ почињали да негодују. Кратка размена реченица је завршена, а ја сам у руци држао књиге са њеним потписом.

Када је пришла да потписује књиге окупљеној маси, настао је полуметеж с циком и вриском, тако да је потписивање морало да буде за неко време прекинуто. Када је успостављен ред, потписивање је настављено. Напољу су Курди протествовали тражећи своја права, али и против НАТО-а и бомбардовања Југославије.

На рубовима Самита о проширењу ЕУ 

Самит Европске уније већ је почео. У прес-центру су хиљаде новинара из целе Европе. Када су на мом беџу угледали „Југославија", устремили су се са свих страна: „Хоће ли Милошевић да капитулира?" „Шта ради српска војска на Косову?" „Колико ће рат да траје?"...

Прес-центар је одлично опремљен. Свако место има компјутер и телефон чије је коришћење бесплатно. Бесплатни су и храна и пиће. Дуго разговарам с пријатељима у Америци. Неће то бити нека штета за Европску унију. Телефонирање је тамо ионако јефтино, а посебно из Немачке у Америку. У неко добра прочитао сам на интернету бруталну идеју Збигњева Бжежинског да би у бомбардовање требало укључити и цивилне циљеве као и копнену интервенцију, напад на Југославију са свих страна. Звао сам и Бжежинског, али га нисам добио.

Шефови ЕУ већају без престанка. Одлучују о проширењу Уније. Бомбардовање Југославије мало ко помиње. Негде у поноћ у прес-центру угледам Џулијена Брајтвајта. Био је донедавно аташе за штампу у британској амбасади у Београду, а сада је шеф тима за информисање Тонија Блера. Причамо готово читав сат. Џулијен објашњава да ће бомбардовање ескалирати све док Милошевић коначно не потпише то што се од њега тражи.

Ујутру ћемо се поново срести у необичним околностима. Када је Самит окончан у рану зору, шефови влада су кренули у велику салу где су држали прес конференције. На излазу из прес-центра улетео сам у групу људи. Када сам погледао десно, одмах до мене био је британски министар Робин Кук, а до њега Тони Блер. Високи момак из обезбеђења ишао је лево од мене и није ни покушао да ме на било који начин спречи да корачам у том друштву. Видео сам и Џулијена како иде иза Блера. Поздравио сам га, тек да момак из обезбеђења не промени мишљење. Онда сам се представио Куку и питао сам га који је смисао бомбардовања. „Да се заустави хуманитарна катастрофа на Косову", рекао је Кук.

„Када ће бомбардовање бити окончано?", питао сам даље.

„Господин Милошевић зна наше бројеве телефона. Кад год он прихвати наше захтеве, бомбардовање ће истог часа бити обустављено", одговорио је Кук.

Британског премијера сам питао за писмо у којем је Милошевић њега назвао нитковом.

„Нисам читао то писмо", одговорио је Блер.

Све време корачали смо заједно тако да сам се чудио како нико не реагује на уљеза. Ваљда им је свима било преко главе састанака и неспавања.

Повратак у рат 

Немачке новине су сутрадан узбуђено јављале о успешно срушеним мостовима и зградама. Већина анкетираних је подржавала бомбардовање. Међу уметницима нашао се један који је рекао: „Видећемо шта то значи када видимо бомбардере над Берлином. Све ће се то нама сручити на главу". Сутрадан, када буде оборен "невидљиви Ф117", еуфорија ће потпуно нестати.

Било је време да се пакујем за Београд. Аутобус из Будимпеште био је полупразан. Шофер није могао да се начуди онима који се враћају.

Граница је у полумраку. Улази цариник и тражи да изађемо и покажемо пртљег. Моникине књиге су на врху моје мале путне торбе. Цариник их узима, гледа и види потпис.

„Ти си је видео?" Одговарам потврдно. „Она је крива што нас Клинтон бомбардује. Да ње није било, не би нас он ни бомбардовао. Хајде са мном". Скоро трчећи, с књигом у руци одлази у просторију где су његове поспане колеге. „Види шта човек има. Видео је Монику", скоро да виче. Остали се лагано окупљају, гледају, преврћу књигу. „Курва", процеди један.

Сутрадан сам видео да је Моника Левински већ ушла у народно предање. „Ничега не би било да је Моника стисла зубе", биле је једна од парола на концерту на Тргу републике. Народ се идентификује с Моником, за разлику од царине. Мада можда не би требало. Да ли је она саучесник или жртва? Моника је више пута боравила у Босни, док је била асистент Кенету Бекону, споуксмену Пентагона. Можда је могла чак и да каже нешто на нашем језику јер има оних који тврде да је знала нешто наших речи. Народно чуло је изгледа било на правом трагу. Не само да је амерички председник могао да изгуби посао због тога што је говорио неистине о својим телефонским разговорима с Моником док је био у Тузли, него је и Моника две године анализирала и пратила ситуацију на Балкану док је радила у Пентагону, како пише Џон Долан у часопису „Book Review". Али, чудно испреплетана игра криваца и жртви ни ту није била готова.

Годину дана касније, анегдоте са сусрета с Моником Левински првог дана бомбардовања СРЈ, причао сам на једном пријему у Паризу Роберу Бадентеру, француском правнику и бившем министру правде и председнику француског Уставног суда. На основу закључака комисије којом је он руководио легализован је распад Југославије а Словенији и Хрватској дата правна основа за међународно признање. Питао сам га шта он као правник, али и доказани шармер мисли о Клинтоновом држању. „Грозно. Он уопште није џентлмен. Један џентлмен не сме да се два сата зноји и црвени негирајући оно што дама признаје", одговорио је Бадентер.

Бадентера оптужују да је „убио" Југославију. Управо тог дана када смо се срели био је поносан што је из затвора пуштен човек којег је бранио као млад адвокат. Случај је био изгубљен јер се радило о убици детета. Већ тада велики противник смртне казне, Бадентер је успео да спасе свог брањеника казне коју му је јавност већ била наменила. У међувремену, он је у затвору завршио гимназију и факултет, и на крају и докторирао историју. Постао је најпримеренији затвореник Француске. „Ако је човек у глави слободан, свуда је слободан", закључио је Бадентер.

Сличне речи поновио је неколико година касније један други славни затвореник, Слободан Милошевић.

„Иако сам у затвору, ја сам слободан. Слободнији од вас. Ја сам слободан и с малим и с великим 'с'", рекао је на суду Милошевић.

Не знам да ли би их икада изговорио да је знао да исту мисао дели с Бадентером.