Реч „геноцид" поново постаје кључ преко кога се, уз доста двосмислености и прикривених планова, сагледава данашњи владајући вредносни систем, укључујући и идеје да се "новим геноцидима" релативизују и умање „званични" и „етаблирани" злочини из светских ратова, посебно они из Другог светског рата. То, међутим, није новост. Белгијски краљ Леополд II уобичајено важи као еталон суровости и експлотације колонијалних поседа. Због његове владавине Конгом почео је први велики пропагандни рат у Европи који је укључивао „хуманитарни угао", „добре" и „зле империје", а у суштини био надметање великих колонијалних сила које ће се нешто касније од пропагандног развити у прави рат у којем се више неће крити прави мотиви.

Европска мрачна колонијална прошлост поново је изронила на светло дана. Нова схватања и оцене освајања и поробљавања других континената свакодневно потресају традиционалне статусе европских државника и владара. Реч „геноцид" поново постаје кључ преко кога се, уз доста двосмислености и прикривених планова, сагледава данашњи вредносни систем, укључујући и идеје да се "новим геноцидима" релативизују и умање „званични" и „етаблирани" злочини из светских ратова, посебно они из Другог светског рата.

То, међутим, није новост. Белгијски краљ Леополд II уобичајено важи као еталон суровости и експлотације колонијалних поседа, због чега данас у Белгији поливају његове споменике црном и црвеном бојом, тражећи да се они уклоне са својих пиједестала. 

Али, ни ту ствари нису тако несумњиве и једнозначне. Због Леополда II почео је први велики пропагандни рат у Европи који је укључивао „хуманитарни угао", „добре" и „зле империје", а у суштини био надметање великих колонијалних сила које ће се нешто касније од пропагандног развити у прави рат у којем се више неће крити прави мотиви.

Куповина Конга

Белгијски краљ Леополд II (1835-1909) страсно је веровао да су прекоморске колоније кључ величине и богатства једне земље и неуморно је радио на стицању колонијалних поседа. Вративши се из Атине 1860. донео је комад мермера са Акропоља. „Белгија мора да има колонију", зарекао се тада.

На крају је успео да стекне колонију - Конго, али као приватни грађанин. Белгијска влада му је за то позајмила новац. Али пре тога је покушао са Филипинима.

Наиме, Леополд је 1866. наложио белгијском амбасадору у Мадриду да разговара са краљицом Изабелом да Шпанија преда Филипине Белгији. Знајући сасвим подробно ситуацију, амбасадор није ништа предузео, па га је Леополд одмах заменио особом која је имала више симпатија за његове планове. Када је Изабела II 1868. била уклоњена са шпанског престола, Леополд је поново покушао да спроведе свој првобитни план о преузимању Филипина. Али, пошто је био без средстава, то није успело. Након тога, он је смислио други неуспешни план којим би Филипини требало да постану независна држава, али да њоме владају Белгијанци. Када су оба плана пропала, он је окренуо своје планове колонизације ка Африци.

После бројних неуспешних комбинација да стекне колоније у Азији и Африци, Леополд је 1876. основао приватну холдинг компанију и регистровао је као међународну научну и филантропску асоцијацију коју је назвао „International African Society", односно „International Association for the Exploration and Civilization of the Congo". Под покровитељством ове компаније он је 1878. унајмио познатог истраживача Хенрија Мортона Стенлија, који је већ истраживао област реке Конго, да у том региону створи колонију.

Бројни дипломатски маневри међу европским државама довели су до Берлинске конференције 1885. посвећене афричким питањима. На њој су представници 14 европских држава и САД признали Леополда као суверена већине територија које је затражио Стeнли.

Тако је 5. фебруара 1885. основана Слободна Држава Конго под личном влашћу Леополда и његове армије „Force Publique", на територији која је била 76 пута већа од територије Белгије.

Експлоатишући природне ресурсе Конга, Леополд је стекао значајан иметак. Прво је извозио слоновачу, али то није доносило очекивани приход и он се нашао на ивици банкрота. Међутим, када је Џон Бојд Данлоп 1888. изумео прву аутомобилску гуму, нагло је скочила тражња за гумом, па се испоставило да је Леополд седео на правом богатству.

Успон Белгије

Белгијски успеси су током година почели да боду очи ривалским европским нацијама. Белгија је тада била земља најбоље повезана железничком мрежом и због тога била домаћин великих сајмова и сличних манифестација. Оно што је касније постала дуга традиција изложби о Африци и Африканцима у Белгији, почело је скромним павиљоном Конга на првој Светској изложби у Антверпену 1885. године.

Касније су на овим изложбама прављене спектакуларне инсценације, све уз присуство Африканаца, реконструисана су цела села, постављане бројне фотографије, производи и храна, а посебно промовисани белгијски успеси против арапске трговине робљем и поробљавања. 

Посебан спектал посвећен само Конгу приређен је 1897. у близини краљевског замка Тервурен. Изграђена је посебна „Палата колонија" у којој су изложени етнографски предмети и они који се тичу извоза, транспорта, увоза, посебно кафа, дуван и какао. Подземни тунел је повезивао различита крила палате и у њему је био изложен велики асортиман рибе у огромним танковима.

Најспектакуларнији део изложбе био је постављен ван палате: 250 становника Конга било је распоређено у неколико „обичних села" и неколико „цивилизованих села" која су изградили Белгијанци. Та села су привукла пажњу скоро 1.200.000 посетилаца.

За многе је то било претерано хвалисање једне скромне европске нације која је живела све боље, напредујући у економији брже од већих и моћнијих европских нација. Остале европске силе, говорило се, „постале су љубоморне на белгијски успех у Конгу", чија достигнућа су навела „остале државе да заузму све остало на афричком континенту".

Пропагандни рат

У то време почињу да се множе извештаји о белгијској експлоатацији и злоделима у Конгу. Они су, наводно, били одлучујући да британска круна именује конзула Роџера Кејсемента да истражи тамошње околности. На основу честих путовања и бројних интервјуа настао је тако извештај са бројним приказима најтежих злочина и злостављања у „Слободној Држави Конго". Извештај је послужио као разлог за стварање удружења „Congo Reform Association" које је тражило узимање ове територије из Леоподових руку. 

Ово удружење подржао је и Марк Твен који је 1905. написао политичку сатиру „King Leopold's Soliloquy". У форми Леополдовог монолога и користећи обиље његових наводних речи против њега самог, Твен је написао сатиру у којој белгијски краљ објашњава, поред осталог, да увођење хришћанства захтева „мало патње".

Леополд је оптужен да не поштује обећања дата на Берлинској конференцији и да је влада „Слободне Државе конго" ограничила приступ странцима уз навођење злоупотреба, посебно у производњи каучука, које су укључивале присилни рад, пребијања и убиства онда када се не би осварио план производње.

У једном од извештаја, мисионар Џон Харис навео је да је био „толико шокиран" оним што је доживео у белгијској колонији, да је главном Леополдовом агенту у Конгу написао: „Управо сам се вратио с путовања по унутрашњости до села Инсонго Мбојо. Био сам толико потресен причама људи да сам у Ваше име, екселенцијо, обећао да ћете их убудуће само убијати за злодела која почине."

Десет милиона убијених

У Леополдова злодела убрајале су се процене броја убијених од једног милиона па све до петнаест милиона људи. Такав распон правдао се чињеницом да „није вођена прецизна евиденција".

Адам Хохшилд је проблему процене броја страдалих у Конгу посветио поглавље своје књиге Дух краља Леополда: Прича о похлепи, терору и јунаштву у колонијалној Африци (King Leopold's Ghost, 1998). Ослањајући се на истраживања белгијског антрополога Јана Вансине и друге изворе, Хохшилд је навео да се генерално слаже с проценом комисије белгијске владе из 1919. да је током постојања "Слободне Државе Конго" нестало око половине тамошњег становништва. Хохшилд истиче и да је први званични попис становништа 1924. показао да Конго има 10 милиона становника, а  да различити извори наводе да је исто толико било убијених. Та „игра бројки" и милионима живота није само резултат жеље да се стигне до истине.

Леополд II се обогатио од експлоатације и извоза богатих ресурса Конга, а профит је добијао присилним радом и суровим кажњавањима, укључујући одсецање руку непослушних и убијање радника ако не би испунили своју норму. Леополд је тако представљен као дијаболични владар, сурови и грамзиви експлоататор, за разлику од других колонијалних сила. 

Нема сумње да је све то постојало у приватној држави белгијског суверена, али мотиви других империја у „случају Конга" нису били ништа мање себични од његових, чак и када су се маскирали у борце за хуманизам. То што критичара није било раније, објашњавало се тиме да је Леополд наводно подмићивао штампу и издаваче који су заташкавали целу ствар, а формирао је чак и „Комисију за заштиту домородаца". Са друге стране, говорило се да су издавачи корумпирани а да критичари воде тајне кампање у корист колонијалних амбиција других држава или протестаната који покашавају да уклоне утицај католика. Наглашавано је да су главни ослонци белгијске империјалне пропаганде држава, приватни предузетници и католичка црква.

Бури и Енглези

Постојао је и други разлог пропагандног рата: Бурски рат. Рат који су Британци водили против холандских белаца у Јужној Африци био је први који је донео све модерне ратне злочине, од геноцида до концентрационих логора. Стручњаци за хуманитарне аспекте ратовања објашњавају да је Британска империја тада морала под хитно да нађе нешто страшније од оног што се дешавало у Јужној Африци што би скренуло пажњу јавности са тих догађаја.

Критичари Леополдове владавине за ту сврху користили су романе попут Срцa таме Џозефа Конрада, оригинално објављеног 1899. у три наставка у часопису „Blackwood's Magazine", који је Конрад написао на основу личног искуства из Конга дванаест година раније, или књиге као што је Злочин Конга (The Crime of the Congo) Артура Конана Дојла, коју је творац Шерлока Холмса написаo 1909. да би, критикујући Леополдов „гумени режим", помогао рад „Удружења за реформу Конга" (Congo Reform Association).

Већ у првој реченици Злочина Конга, Конан Дојл је владавину Леополда II оценио као „највећи то тада забележен злочин у људској историји", да би затим белгијској владавини у Конгу супротставио британску владавину у Нигерији, тврдећи да је „неопходна пристојност" оних који владају „примитивним народима" јер њих је потребно прво цивилизацијски уздићи, а не само бринути колико може да се из њих извуче.

Конан Дојл је негирао да Британија хоће да преузме Конго, пошто би то било за њу прескупо, доказујући да Нигерија кошта Британију 2 милиона долара годишње, док би Конго захтевао много више издатака, чак 10 милиона. За разлику од тешких речи упућених на рачун Леополдове владавине у Конгу, Конан Дојл потпуно подржава и оправдава Британце у Бурском рату.

Хохшилд је у својој књизи Дух краља Леополда навео да је белгијски краљ своју колонијалну политику преузео од холандске праксе у Источној Индији. Сличне методе присилног рада примењивали су у извесној мери и Немци, Французи и Португалци у њиховим колонијама.

Кинеска авантура

Леополда је, чини се, посебно коштала једна друга авантура, због које је и постао први модерни европски владар-зликовац. Као владар малене европске нације, Леополд је желео да стане уз раме с великима. Његова упорност одвела га је у многа разочарања, али и до успеха од којих су неки били сасвим неочекивани. Један такав успешан подухват био је и - Кина. У ту авантуру Леополд је кренуо са Едуардом Емпаном (1851-1929), касније бароном Емпаном.

Леополд II и Едуард Емпан упознали су се крајем осамдесетих година XIX века, када је Емпан већ био успешни предузетник, а затим постао и један од краљевих саветника.

Барон Емпан је саградио каирску четврт Хелиополис, веома особене архитектуре, са бароновом палатом у средишту, изграђеном по угледу на бурманске грађевине. Та архитектура била је резултат сарадње Емпана и Леополда II.

Наиме, охрабрен резултатима у Конгу, Леополд је пожелео да направи и ослонац у Кини. Учинио је много у том правцу, али сви пројекти су били неуспешни, осим једног: Емпановог пројекта пруге Кајфенг-Хонанфу дуге 1.200 километара која је постала економска кичма модерне Кине.

 Успех тог пројекта постигнут је захваљујући Емпану, а компанија која га је извела звала се „Азијско друштво" (Societe asiatique). У њој је Леополд био највећи акционар. Емпан је основао и агенцију „Comptoir de Chine" која је предузела студирање, припрему финансијске структуре и преговарала у име краља, што је резултирало куповином 50 хектара земљишта поред Хоангхоа и у Тјенцину, где је Леополд планирао да изгради луку са белгијском зоном слободне трговине. За то је имао подршку царске Русије, али не и САД и Велике Британије, па је, после притиска, амерички тајкун Џон Пјерпонт Морган купио све акције ове компаније, што је послужило као основ за америчку политику према Кини.

Краљ градитељ

Краљ Леополд је изградио велики број јавних здања у Белгији, у првом реду од зараде из Конга, а највише у Бриселу, Остендеу и Антверпену. Међу њима су хиподром Елингтон, Краљевска галерија и Марија Хендрик парк у Остендеу, Краљевски музеј Централне Африке у Тервурену, бриселска Тријумфална капија и комплекс око ње, Дуден парк у Бриселу, главна железничка станица у Антверпену, проширио је краљевску резиденцију у Лакену, а изградио је имања, замкове и виле у Арденима, на Француској ривијери и другде. Ти пројекти су му обезбедили надимак „Краљ градитељ".

Мислећи о будућности земље након своје смрти, Леополд није желео да се његово имање распарча и подели, пошто су његове кћерке биле удате за стране принчеве, па је 1900. године основао је Краљевску задужбину, преко које је већину свог имања завештао Белгији и тиме омогућио да његове поседе користе будуће генерације белгијских владара. 

За многе Белгијанце наслеђе Леополда II још увек је контрoверзно. Међу његовим апологетама је и Луј Мишел, некадашњи белгијски министар спољних послова, а потом комесар Европске уније за развој и хуманитарну помоћ. Он је Леополда je 2010. назвао „амбициозним визионаром". „Мислим да је он био херој, херој који је имао амбиције за малу земљу као што је била Белгија", рекао је Мишел.

Мишел се супротставио бројним оптужбама против бившег белгијског краља. Једна од њих је да је Леополд претворио Конго у џиновски радни логор, као и да се обогатио мучењем тамошњег локалног становништва. „То су неистините оптужбе. Он не заслужује такав приступ. Белгијанци су тамо изградили железничку пругу, школе, болнице и подстицали економски раст Конга. А радни логори? У то време, то је само био начин на који се радило", рекао је Мишел.