„Понижење - то је кључна реч. Након свих векова наше цивилизације, након свега што смо дали људској раси, од Запада смо добили само једно: понижење", причао је Чу Енлај. Комунизам је био одговор Кине на та понижења.

Кинески песник Ван Сју Бо написао је следеће стихове о КП Кине: 

Већ из првог стиха јасна је снажна повезаност Кине и комунизма. Каже се: „Без комуниста, нема Кине". Како је могућно да је Небеско царство које је трајало хиљадама година постало толико повезано и идентификовано са једном идеологијом која је земљи омогућила просперитет и очување националног достојанства, чак и када је та идеологија напуштена у већем делу света? Одговор би морао да буде да је она у кинеском случају нешто више од пуког идеолошког апарата.

Прва деценија XX века била је време великог превирања у Кини. Један од најутицајнијих кинеских политичара свог времена, генерал Ли Хунчан, у свом тужном писму царици Циси нешто пре своје смрти 1901. закључио је да Кина није у стању да води рат са западњацима. „Гледајући на то пита­ње као основно питање интегритета нашег царства, ко би био тако будаласт да испали пројектил на пацова у близини непроцењивог комада порцелана?", писао је Ли.

Али земља је све дубље падала под власт странаца, тако да је 1911. нестало династије Ћинг и Небеског царства. Био је то почетак великих нереда, несигурности и нестабилности у Кини, којом почињу да владају три војне клике које су поделиле земљу, са мноштвом локалних банди које су пљачкале и терорисале становништво.

Три пута у комунизам

Комунистичка идеја у Кини њихала се између национализма и интернационализма, пролетаријата и сељаштва, урбанизације и заосталих руралних предела и маса. У овим супротностима израстале су и водеће личности које су, зависно од властитог порекла, друштвеног статуса и контаката са светом, градиле свој поглед на могућност пролетерске револуције у Кини.

До 1935. године, када Мао Зедунг постаје вођа кинеских комуниста, у идејном развоју Комунистичке партије Кине можемо да уочимо три периода.

Први период обухвата време од појаве првих комунистичких организација у Кини 1919, створених уз помоћ инструктора Коминтерне, до почетка сарадње са Куоминтангом 1923.

Други период је време период сарадње с Куоминтангом до избора тзв. „бољшевичког руководства" 1931. године. 

Трећи период је „бољшевичко-совјетски", који траје до 1935. и одржавања Зунји конференције, када долази до раскида са овом линијом и после које почиње успон Мао Зедунга.

На идеолошком плану, најважнију улогу у ширењу марксизма имала је појава превода Марксовог Манифеста комунистичке партије. Први део Манифеста се на кинеском појавио у новембру 1919. године, иако су његови поједини делови били преведени још 1909. - тада је то било најзначајније марксистичко дело преведено на кинески. Капитал је преведен много касније.

Како је било могућно да се комунизам развије у друштву које практично није имало никаквог додира с комунистичком идеологијом, осим студената који су га упознали у Европи и Русији, а затим да се успостави као доминантна идеја у неразвијеној сељачкој и полуфеудалној земљи?

Октобарски светионик

После Октобарске револуције, Русија је за кинеске комунисте постала светионик. Марксизам као идеологија у Кини се ширио постепено, али је успех бољшевика у Русији јако заинтригирао кинеске патриоте и интелектуалце. Марксизам је дошао као идеја која говори о томе како се историја креће напред и многи су га почетком 1920-их прихватали јер су сматрали да он омогућава Кини револуцију попут оне у Русији, чиме би се спасила нација, уништила назадност и ослободила енергија преплашеног народа.

Најважније теме унтаркинексих спорова тичу се начина и метода борбе, будући да у Кини није било значајног радништва. Од 400 милиона становника, колико је Кина тада бројала, било је само два милиона радника, дакле мање од једног процента. Коминтерна је стога стајала на становништу да је у Кини потребна прво национално-демократска борба која је укључивала сарадњу са Куоминтангом, Кинеском националистичком партијом предвођеном Сун Јатсеном, да би се створили услови за социјалистичку револуцију. Друго питање је било ко би био субјект револуције, ако нема радништва. Може ли то да буде сељаштво, као што је то сматрао Мао Зедунг, који је због тога добио и погрдан надимак „сељачког револуционара"?

Иако се све дешавало у земљи која је била марксистичка периферија, ово нису била нимало споредна питања. Управо ће она довести до првог великог расцепа у међународном комунистичком покрету после Октобарске револуције јер ће „кинеско питање" и кинеска револуција представљати кулминацију сукоба између Троцког и Стаљина 1927. и 1928. године, када је Троцки дефинитивно искључен из редова совјетских комуниста. 

Четврти мај 1919.

О томе колико је за усвајање и примену марксизма у Кини осећање националног поноса било важније од класне структуре и бољшевичких догми, говори и појава и деловање „Покрета 4. мај". Јапан је у време Првог светског рата пред Кину поставио „21 захтев" које је председник тадашње пекиншке Владе, Јуан Шикај, усвојио како би се уз помоћ Јапанаца прогласио за цара, а послератна Версајска конференција није удовољила кинеском захтеву за повлачењем страних трупа из Кине и одобрила је јапанску окупацију кинеских територија. Оваква одлука Париске мировне конференције огорчио је Кинезе, па је 4. маја 1919. преко 5.000 студената Пекиншког универзитета изашло на барикаде, а талас солидарности са студентима захватио је целу земљу.

Била је то атмосфера у којој су сазревале марксистичке револуционарне идеје. Комунистичка интернационала плодно тле и савезнике за деловање налазила је у првом реду у „антиверсајским срединама" које су желеле ревизију овог мировног уговора. То су биле Русија, односно СССР, Немачка и Кина. У све три земље комунистичка револуција се назирала.

Почетак комунистичког деловања Коминтерне у Кини повезује се с Другим конгресом Коминтерне (1920), али први контакти руских комуниста са представницима револуционарне интелигенције Кине започели су одмах након формирања III Комунистичке интернационале, почетком марта 1919.

Први конгрес КП Кине

Револуционарне народноослободилачке идеје засноване на доктринама позајмљеним из Европе, које су се у пуној снази показале већ на почетку XX века, у ери „буђења Азије" допринеле су стварању омладинских кружока за проучавање најрадикалније и најдетаљније разрађене доктрине револуционарног спасења - марксизма. Међу њиховим учесницима могле су се срести присталице и анархизма и „легалног марксизма", као и националисти и уопште случајни сапутници.

Н.Г. Буртман, члан Харбинске илегалне Руске комунистичке партије (бољшевика) у то време у Пекингу се састао са Ли Дажаом, професором економије и директором библиотеке Универзитета у Пекингу, који је први у Кини скренуо пажњу на значај бољшевичког искуства и почео интензивно да пропагира руски комунизам. Буртман је у јесен 1919. оценио Ли Дажаоа „одличним марксистом".

Први конгрес Комунистичке партије Кине одржан је илегално од 23. дo 2. августа 1921. године у Шангају и Јанкингу. На њему је учествовало 13 делегата који су представљали 7 марксистичких кругова које је чинило укупно 53 људи, чланова Комунистичке партије.

Конгресу су присуствовали и представник Коминтерне Маринг (партијски псеудоним холандског комунисте Хенка Сневлита) и представник Далекоисточног секретаријата Извршног комитета Коминтерне Никољски (партијски псеудоним Владимира Абрамовича Нејмана).

Делегати су изабрали Централни биро на челу са Чен Дусјуом. Неспремност кинеских комуниста да сарађују с другим партијама демократске оријентације, која се манифестовала у одлукама конгреса, била је у супротности са принципима Коминтерне и захтевала је значајне напоре њених представника да промене став руководства КП Кине по овом питању.

Улога Константина Стојановића у настанку КП Кине

Занимљиво је да се међу Коминтерниним делегатима који су припремали оснивачки конгрес КП Кине налазила и личност за коју би се могло рећи да долази из наших крајева, да не кажемо из Србије - К.А. Стојановић. О њему постоје сасвим оскудни подаци.

Када је Коминтерна почетком 1920. успоставила непосредне контакте са Сун Јатсеном, вођом Куоминтанга, одлучено је да се успоставе и стални канали за размену информација, па је у августу 1920. као дописник телеграфских агенција РОСТА и ДАЛТА (Далекоисточна телеграфска агенција), званично отворених 1921, у Кину упућен управо К.А. Стојановић. Ове новинске агенције су упознавале Совјете са стањем у Јужној Кини, а Сун Јатсена, Коуминтанг и јужнокинеску штампу снабдевали информацијама о догађајима у Русији.

Представник Омладинске комунистичке интернационале и Далекоисточног бироа Коминтерне, С.А. Далин, једини је оставио своја сећања на сусрет са Стојановићем 22. априла 1920. године: „Отишао сам најпре у Дуншан где су живели Европљани 'друге врсте'. Ту је живео дописник агенције ДАЛТА Стојановић. Стојановић, као представник непризнате државе, живео је с породицом у Дуншану. Високог раста, с брадом, пријатан, увек спреман да помогне, оставио је на мене веома добар утисак... Његов једини сарадник у агенцији био је Вијетнамац из француске Индокине. Говорио је француски, знао кинески и познавао је политички живот Јужне Кине. Од Стојановића сам добио прве информације о стању на југу, којима сам био изненађен. У веома мрачним цртама описао је Сун Јатсена и његову владу. Према Стојановићевим речима, он је спороводио непријатељску политику према радничкој класи. Сун Јатсенове саборце оцењивао је као милитаристе америчке оријентације. Његове симпатије биле су на страни Чен Цунмина, генерала који је управљао покрајином Гуандун, који се ослањао на Енглеску и који је, наводно, подржавао раднички покрет и био близак с кантонском организацијом Комунистичке партије... Потом је Стојановић променио своје гледиште и радио са мном... Његова позиција изражавала је нечије погледе. Чије тачно, ја још нисам знао". 

Стојановић је активно деловао у ширењу комунистичких група и ћелија у Кини. Тако је основао пекиншку комунистичку групу у лето 1920. Следећа комунистичка група коју је основао Стојановић била је она у Ганџоу.

Средином 1922. Стојановић се преселио у Шангај где је постао секретар совјетског конзулата.

Тешко је нешто више рећи о његовом идентитету - да ли је био српски комуниста који је доспео у апарат Коминтерне или заробљеник који се придружио бољшевицима, или је то само био још један псеудоним неког Коминтерниног бољшевика који су их имали на гомили и служили се како им је које име требало. За К.А. Стојановића се везују и имена/псеудоними Константин Aлексејевич Мјачин и Василиј Васиљевич Јаковљев, а постоје и непотврђени наводи да је управо он био надлежан да организује транспорт царске породице Романов у Јекатаринбург.

Други конгрес КП Кине

Други Конгрес КП Кине одржан је 1922. у Шангају. Док је Први конгрес био секташки, други Конгрес је био скројен према делегату Коминтерне, Холанђанину Марингу, који је покушао и успео да измени партијску линију. У децембру 1921. Маринг је посетио Сун Јатсена на југу Кине и препоручио Коминтерни савез између КП Кине и Куоминтанга.

Комунистичка партија и националисти су се тако удружили. Чланови Партије ће се као појединци придружити Националистичкој партији (Куоминтангу), али ће Комунистичка партија и даље постојати као одвојена организација. Међутим, организационо вођство у „националној револуцији" биће у рукама Куоминтанга.

Сарадња КП Кине и Коуминтанга била је најконтроверзнији део политике Коминтерне која је инсистирала да се ова сарадња настави иако су се томе противили многи водећи кинески комунисти, укључујући Мао Зедунга.

Мао Зедунг се већ 1925. године разишао са званичним линијом Комунистичке партије о сељачком питању. Размимоилажења су посебно дошла до изражаја након објављивања његовог рада „Извештај о испитивању сељачког покрета у Хунану", а достигла кулминацију када је Мао у новоослобођеним крајевима почео да спроводи у пракси своја схватања о сељачком питању.

У таквим условима, 1926. је замишљена операција уједињења Кине, названа „Северна експедиција". „Северна експедиција" била је војни план Националне револуционарне армије против пекиншке владе и регионалних господара. Циљ акције било је поновно уједињење Кине, издељене после 1911. године.

„Северна експедиција" постала је тачка размимоилажења између Стаљина и Троцког. Стаљин је у бројним приликама охрабривао Комунистичку партију да сарађује с Куоминтангом, пошто је сматрао да је Куоминтанг способнији да изврши кинеску револуцију. На конференцији Коминтерне 1926. Стаљин је објаснио наставак подршке Куоминтангу речима да би „напуштање Куоминтанга од стране комуниста било најсмртоноснија грешка", наглашавајући да Комунистичка партије Кине треба да ради кроз нову владу, стварајући мост између државе и сељака.

Са друге стране, Троцки је био против сарадње с Куоминтангом, јер је веровао да је она противна концепту пролетерске револуције.

У септембру се неколико група Куоминтанга удружило у новој влади коју је у Нанјингу формирао Чанг Кај Шек, који је постао шеф Централног извршног комитета Куоминтанга и врховни командант. Покренута је операција против Пекинга, који је у својим рукама држао Чанг Зуолин, вођа северне и централне групе милитариста. Куоминтангове трупе заузеле су Пекинг, а совјетске саветнике заменили су - немачки официри. Започело је постепено помирење Куоминтанга са западним силама. Покушај комунистичког пуча у Кантону децембра 1927. године и стварање совјета у том граду пропали су и завршили се новим крвопролићем.

Совјетске базе

У фебруару 1928. године, Коминтерна је окривила Комунистичку партију Кине за сопствене грешке у кинеском питању, тачније за неуспехе стаљинистичког курса, оптужујући своје руководство за „десничарски опортунизам". Генерални секретар КП Кине Чен Дусју смењен је са функције, а од партије је затражено да започне са стварањем „совјетских база".

Троцки и други опозиционари критиковали су Стаљина и стаљинистичко руководство Коминтерне многим прецизним и суптилним запажањима. У бројним наступима из септембра и октобра 1927. Троцки и Зиновјев траже уклањање Стаљина и Бухарина.

„Неопходно је одлучно исправљање наше линије у национално револуционаним покретима, пре свега у Кини, ликвидација линије Мартинова, Стаљина и Бухарина и повратак линији Лењина и одлукама II и IV Конгреса Коминтерне. Иначе, ми ћемо од покретача да постанемо кочница национално револуционарних покрета и неизбежно ћемо да изгубимо симпатије радника и сељака на Истоку", писао је Троцки у септембру 1927.

Саопштења која пише Троцки потписују и познати југословенски револуционари браћа Вујовићи, Војислав, Гргур и Радомир, који ће због тога и да страдају у Стаљиновим чисткама.

Стаљинова стратегија која није дозвољавала наоружавање радника и сељака и охрабривала је сарадњу са буржоазијом, сматрала се рањивом после неуспеха Уједињеног фронта. Овај неуспех кристалисао је заокрет од концепта међународне револуције ка „социјализму у једној земљи", а Стаљин више никада није веровао Комунистичкој партији Кине, коју је касније звао „маргаринским комунистима" који су одступили од марксистичког учења, опредељујући се за сељачку, а не радничку револуцију.

Мао, 28 бољшeвика и Дуги марш

У трећем периоду развоја КП Кине долази до успона групе „28 бољшевика" коју је водио Ванг Минг, док је на другој страни био је Мао Зедунг са својим присталицама. Обе групе би се могле поистоветити са националним интересима: „28 бољшевика" са совјетским, Мао са кинеским интересима.

Најважнија карактеристика ове групе је да су се сви вратили са школовања из Москве, имали су између 23 и 29 година, а били су снажни противници Троцког и присталице Стаљина. Њихов заштитник био је Павел Миф, ректор московског Универзитета „Сун Јатсен", који их је практично довео на чело КП Кине и омогућио смењивање дотадашњег руководства. Почела је бољшевизација партије и њено организовање по совјетском моделу и стварање „совјета" у Кини 

У јесен 1934. кинеска Црвена армија више није била у стању да брани централну Совјетску републику у покрајини Ђангси и пред надирањем Куоминтанга била је принуђена да се повуче. Ова операција касније се прославила као „Дуги марш". Првобитно је Црвена армија требало да оде у суседну провинцију Хунан и није планирано да марш буде дуг. Али како је Куоминтанг блокирао планирану руту и напао комунисте, Црвена армија је кренула даље на Запад и током марша дугог 9.000 километара током 370 дана претрпела велике губитке, од 90.000 војника остало је само њих 30.000.

У време Дугог марша, између 15. и 17. јануара 1935. одржана је конференција у Зунјиу која је одиграла важну улогу у кинеској и западној историји и често се карактерише као најважнија, или једна од најважнијих конференција у историји Комунистичке партије Кине. То је био најважнији састанак Политбироа у читавој историји странке, јер је она драматично преокренула партијску политику и прекомпоновала је у корист Мао Зедунга, човека који је тада постао њена доминантна личност. Главни разлог за то био је катастрофалан почетак Дугог марша, када је и Чу Енлај променио страну и подржао Маоа. 

За разлику од Лењина и Троцког који су руску револуцији гледали као на окидач за светску револуцију, Маови погледи су увек били „синоцентрични". Маова вера у крајњи успех перманентне револуције имала је упориште у идеологији, традицији и у кинеском национализму.  Али једно од најважнијих свакако је била и вера у отпорност, снагу и кохезију кинеског народа.

У једном есеју из 1919. године, Мао је написао: „Усуђујем се да направим следећу тврдњу: једног дана реформа кинеског народа ће бити дубља од било ког другог наро­да, а друштво кинеског народа ће бити сјајније од било ког другог народа. Велико јединство кинеског народа ће се остварити много раније него на другим местима или код других народа."

Кинески комунизам и чист образ

Аустријски надвојвода и један од ретких личних сведока целог XX века, Ото фон Хабсбург, у разговору који смо водили 2009. имао је јединствено објашњење појаве, трајања и успеха комунизма у Кини. После Боксерског устанка 1900. склопљен је мир између Кине и европских држава. Посебан уговор је склопљен између Немачке и Кине, јер је немачки амбасадор убијен у рату. Немачки цар Вилхелм II у уговору је тада од Кине тражио једну ствар коју нико други није: тражио је да кинески принц дође у Берлин и да се поклони немачком цару. У то време у Кини такво поклањање је резервисано искључиво за цара Кине, па је то што су Немци тражили за Кинезе значило губљење образа. Дан када се принц наклонио испред немачког цара - то је био дан када је створен комунизам у Кини.

„Њихов комунизам није комунизам, већ представља тренутак када је све племство Кине схватило колико је важно сачувати образ", рекао је Хабсбург. „То објашњава и Чу Енлај, који је био велики мислилац и веома утицајан човек међу великим породицама. Зато ћете у кинеском комунизму наћи много људи који следе велику традицију кинеског племства. Они су свуда". 

„Понижење - то је кључна реч. Након свих векова наше цивилизације, након свега што смо дали људској раси, од Запада смо добили само једно: понижење", причао је Чу Енлај, пушећи цигару за цигаром на тераси куће египатског председника Насера у каирском насељу Хелиополис, када је у зиму 1961. учествовао на чувеном тројном сусрету са Насером и Нехруом.

Чворић по чворић

Када сам пре скоро четврт века разговарао с једним од импресивних кинеских министара спољних послова, Хуанг Хуом, он је навео да реформе у Кини могу успети само уколико имају разумевање и подршку друштва као целине, а за такво разумевање и подршку треба времена. „Кинеско искуство показује да реформе не морају обавезно да почну од најтежих и темељних ствари, него се испреплетани проблеми могу решити 'чворић по чворић'. Ми смо почели пробој на местима где је могућност успеха била највећа, а отпор најмањи", објаснио је Хуанг Хуа.

У чланку за часопис Форин Аферс, Вен Ђабао, кинески премијер од 2003. до 2013. - у доба када је Кина чврсто поставила темеље свог успеха - упозорио је да су „шансе ретке и пролазне", и подсетио да је Кина пропустила раније шансе због „великих грешака, нарочито десетогодишње катастрофе 'велике Културне револуције'. Прва петина новог века је период шанси који ми морамо да чврсто уграбимо и у коме можемо доста да постигнемо." Добро коришћење ове прилике, оценио је Вен, требало би да буде од изузетне важности за циљеве кинеског развоја.

Кинески вокабулар је веома деликатан. „Мирни раст" и „хармоничан свет" су теорије које су изражавале принципе класичне ере која је обезбедила кинеску величину: постепено, усклађено са трендовима и избегавањем отвореног сукоба; организовањем око моралних принципа за хармонични светски поредак. Пут до статуса велике силе, вероватно, био је привлачан генерацији руководства која је одрасла током друштвеног колапса у време „Културне револуције", и која је знала да њен легитимитет сада зависи делом од пружања умереног богатства и удобности кинеском народу и одмора од преокрета и оскудице из претходног века.

У званичним кинеским изјавама фраза „мирни раст" у међувремену је преправљена у фразу „миран развој", на основу примедби да је појам „раст" био превише претећи и тријумфалистички. Кина одбија да је њен миран развој трик којим Кина „скрива свој сјај и чека своју шансу", већ је то искрена политика јер најбоље служи кинеским интересима и уклапа се у међународну стратешку ситуацију.

Хенри Кисинџер је у својој књизи О Кини iz 2011. (која ће се наредних недеља појавити и на српском језику), закључио: „Период слабости и неуспеха за Кину - што се може назвати и 'дугим кинеским деветнаестим веком' - приближавао се крају. Пекинг је још једном постао центар света, њихова цивилизација је још једном извор узбуђења и дивљења".