Ако се скупе све регионалне политичке епизоде које Србија доживљава да су субјективно или објективно усмерене против ње, оне се сада препознају у новом именитељу регионалног притиска. Притисак сада не долази директно из Брисела или Вашингтона. Сви велики играчи су поново навукли рукавице. Осим Берлина, који још, или тек сад, ужива у отвореној демонстрацији грубе политичке моћи. Притисци су спуштени који степеник ниже и сада долазе из самог региона – из Подгорице, Сарајева, Скопља, Тиране, Загреба, Софије и Приштине.

Тирана, Брисел, Анталија, Беч - низ временски компактно нанизаних скупова о Западном Балкану показује да се европској дипломатији јако жури негде где уопште не жели да стигне. Циљ је постизање дугорочног и стабилног решења, али са стране ЕУ то решење већ постоји, зове се status quo и његова једина мана је у томе да одбија да се стабилизује. Преговори се тако стално враћају на почетак не би ли сви до задњег увидели благодети пост-југословенске архитектуре.

Док су сви остали самити, сусрети и преговори овог месеца, у ширем или ужем формату, на вишем или нижем нивоу били јавно освештени догађаји, без нелагода због недоречености и недоследности, самит у Бечу у петак 18. јуна одскаче од таквог модела.  

Аустријски канцелар Себастијан Курц је замислио свој сусрет са западнобалканским премијерима скоро инкогнито, полутајно, у најнижој могућој јавној видљивости, камуфлирано, као да га је срамота.

Сигурно, Балкан за Курца није егзотика, он је за њега непосреднија духовна домовина него Немачка или Француска. Примедба о срамоти се не односи на то с ким он мора имати посла да би задржао привид супериорности аустријске дипломатске школе дугих историјских традиција. Више на то да је читав бечки скуп одржан без икакве јасне идеје организатора шта би био његов фокус. Шта сад нуди Беч у инфлаторној култури самита? Која је специфичност у односу на остале сусрете са темом Западног Балкана?  

За аустријске медије није било сумње - то је био скуп о миграцијама. Састанак ни једног тренутка није јавно најављен, осим на сам дан одржавања, и то као договор са премијерима и министрима спољних послова дотичних земаља - Србије с Косовом, Косовом без Србије, Црне Горе, БиХ, Северне Македоније и Албаније - о спречавању илегалне миграције на балканској рути.  

Али, да је то заиста био самит о илегалним миграцијама, онда гости на скуповима тог типа не би били министри дипломатија, већ министри полиције, а ускоро богами и министри војске.

Ако је за медије земље домаћина то био скуп о миграцијама, а за госте из државног врха и медија политички скуп, онда постоје само три одговора. Организатори су једнима рекли једно, другима друго; организатори су и једнима и другима рекли исто, али је свако чуо само оно што му је било важно; организатори никоме нису рекли ништа.

Судећи по канцеларовој изјави о Косову, скуп је итекако био политички. Препричано, Курц је рекао да се око статуса Косова ништа не помера, али да алтернативе за дијалог Београда и Приштине свеједно нема, те да у ефекту нико с тог подручја неће ући у ЕУ док се дијалог не оконча на задовољавајући начин.

То би било једино ново са бечке конференције, јасно арикулисани став да је сада читав регион постао талац односа између Београда и Приштине. Није претња, Аустрија је превише прагматична да би то пренела као претњу, а ни Курц није велики навијач косовске самосталности. Он је напросто био медиј у коме се у моменту згуснула сва стратешка памет Европске уније: кад Запад није успео да примора Србију да призна Косово, сада би то требало да учини сам регион ако жели у ЕУ.

Добри дух лењости

Ако се скупе све регионалне политичке епизоде које Србија доживљава да су субјективно или објективно усмерене против ње, оне се сада препознају у новом именитељу регионалног притиска. Притисак сада не долази директно из Брисела или Вашингтона. Сви велики играчи су поново навукли рукавице. Осим Берлина, који још, или тек сад, ужива у отвореној демонстрацији грубе политичке моћи.

Притисци су спуштени који степеник ниже и сада долазе из самог региона - из Подгорице, Сарајева, Скопља, Тиране, Загреба, Софије и Приштине. Оно што споља изгледа као модел сви против једног, уствари је политика проширења. Ко помисли мобинг, срам га било, то је само покушај региона да убрза властити процес ЕУ интеграција.

У горњем низу нема материјалне грешке. Хрватска и Бугарска су већ у ЕУ, и заправо би већ било време да се мало опусте кад гледају на Београд. Свеједно, Загреб и Софија не посустају у ентузијазму кажњавања и остају део тог несмиљеног регионалног притиска на Београд. Разлика је једино у томе да они то раде у почасном статусу, без накнаде, док су остали у пуном радном односу.

Наравно да је време одавно сазрело да се и Срби запитају зашто су актуелно сви против њих, зашто инспиришу толику негативну енергију суседа, али ово није текст о националним менталитетима и историјски стабилизованим мустрама реаговања. Само једна ствар је сигурна: то није због наводних српских слободарских традиција, зато што су сви народи, али баш сви, у властитој перцепцији „слободарски народи".

Напротив, ово је текст о томе зашто Хрватска са својим рампонираним правосуђем и неефикасним, делом корумпираним судством, може да заустави отварање поглавља о правосуђу са Србијом. Или зашто Подгорица, која је отворила апсолутно сва поглавља у преговорима са ЕУ и у осам година затворила само мршава три, сада одједном има искључиви приоритет у конфронтацији са Београдом. Или о томе зашто премијер приштинских институција Аљбин Курти не прихвата никакав правни континуитет, а нико у Европи се не усуђује да му каже да је то смртни грех сваке државе која хоће да се зове државом. 

ЕУ се улењила, регион се динамично разлетео. Није му лако. Од западнобалканских нација се сада очекује одговор на кумулативне катастрофе - на оне које су настале у домаћој продукцији, као и оне које су у доброј и лошој намери унели Запад и ЕУ.

Ја сам за континуитет дисконтинуитета

Аљбин Курти ових дана путује по самитима и осталим интернационалним сусретима и обзнањује да је пронашао чаробно решење које још  никоме није пало на памет, иако је тако једноставно: не признајеш ништа што су потписивали они пре тебе. Гурнеш сав баласт са преговарачког стола, побацаш сва документа у смеће и седнеш за чисти сто.

Tabula rasa за табулом, tabula rasa у caputu.

Ствар је у томе да то не иде. Главна карактеристика државности је гаранција правног континуитета у међународним уговорима које су потписивале претходне гарнитуре. Ко то не чини, није озбиљна држава и у пракси међународног права се третира као отпадник.

Самосталност Косова, чак и код оних чланица ЕУ које га признају, увек има нечег драмски намештеног, као да сви морају да буду уверљиви у фингирању, не би ли се државна сувереност Косова формирала у перформативном процесу, кад не може у правном.

Али да би таква перформативна конструкција државности имала шансе за успех, неопходно је да косовски лидери наступају бар минимално државно. Да признају минимум властитог континуитета, кад их већ туђи не занима. У пракси, ако је Приштина 2013. потписала Бриселски споразум, он важи све док се у истом таквом формату не потпише неки други који га дерогира.

За ЕУ би било много једноставније када би Курти прихватао, барем декларативно, принцип правног континуитета - кад би проналазио изговоре за непримењивање Бриселског споразума, уместо што отворено каже да га тај папир не занима. Не мора да буде одговоран државник, довољно је да игра улогу одговорног државника.

Али са Куртијем Запад и ЕУ немају среће. Он ништа не игра и не глуми, он је булдожер који иде са скупа на скуп и обзнањује да су сви претходни договори мртви. Канон правног континуитета је потпуно без разлога везао руке храбрима и креативнима. Pacta non sunt servanda!

Сигурно да то сви виде, али из неког разлога мисле да је то само проблем Београда.

Главни разлог такве толеранције чак и није страх да се са неком озбиљнијом опоменом Куртију истовремено клима читава архитектура самосталног Косова. Да Запад уништава властито дело ако упозори приштинску владу да је превелика креативност у употреби државног права циркуска тачка.

Проблем у првом реду више и нису политике Запада, већ медији Запада. Из њих је косовским Албанцима додељен статус најпре жртве, онда апсолутне жртве, у даљем развоју универзалне жртве.

Нико нема моралног права да универзалну жртву гњави са финесама државног права. Курти плива на медијском таласу универзалне жртве. Курц је на сусрету у Бечу био принципијелан са шефом косовске владе, рекао му је да ако почне да претреса свако слово у документу, онда остаје без документа. Али у политичкој агенди Аљбина Куртија, то није опомена, већ награда.  

Иако са свих страна окружени међународном пажњом, саветима, кибицерима и шаптачима, балкански народи су уствари остављени да сами реше проблеме међу собом.

Запад и ЕУ су уморни од властитог неуспеха на Балкану. Директна интервенција им не пада на памет, осим ако Београд не падне на неку добросуседску провокацију и крене у војну авантуру. Није ни Русима до ратовања. Ако нису ушли у отворени рат за Одесу, због које им се срце цепа, сигурно не би због српских манастира на Косову.

Најјефтиније решење за све је у томе да балканске нације науче да се свађају без рата. Могу ли то оне? Могу! Схватиле су, савладале базични програм, уградиле пар нових функција и сјајно им иде.